Bobić Ljubinka

Ljubinka Bobić, srpska glumica, dramska spisateljica i rediteljka – rođena je 1897. godine od oca Vlajka obućara iz Sremskih Golubinaca, koji se doselio u Kruševac i majke Jelisavete, Makedonke iz Struge, koja je zbog turskog progona izbegla u Kruševac. Vlajko i Jelisaveta su izrodili petoro dece (Nikčević 2021, 144).

Sklonost ka nastupanju na sceni i uživanje u boemskom životu nasledila je od oca, koji je voleo da peva i glumi. Bobićeva je volela da čita knjige, da peva i da što više mašta. U tome ju je podsticala baba Bojana koja je svojoj unuci pričala duhovite priče sa dozom bezobrazluka. Zbog početka Prvog svetskog rata Bobićeva je sa porodicom izbegla iz Beograda i stigla do Skoplja. Igrom slučaja stala je da pogleda plakate i fotografije iz predstava ispred Narodnog pozorišta u Skoplju. Nepoznati muškarac je primetio njenu fasciniranost pozorištem i odveo je na probu predstave gde je reditelju bio potreban statista. Predstava je dobila statistu, a Ljubinka Bobić je saznala da je nepoznati muškarac Branislav Nušić, upravnik skopskog Narodnog pozorišta. Međutim, za njen angažman kao glumice u Narodnom pozorištu u Beogradu je bio zaslužan jedan drugi upravnik. Ljubinka Bobić  je još kao devojčica volela da se šminka i doteruje, zbog čega je redovno dobijala batine od svoje majke. Volela je da se pretvara da je starija nego što jeste u želji da što pre odraste i bude glumica, a majka i njena okolina su se plašili da ne postane kurva. Jednom prilikom, tako „skockana” otišla je do Narodnog pozorišta do upravnika Milana Predića, koji je naslutio njen glumački potencijal i angažovao je. Nova glumica Narodnog pozorišta je imala završenu samo osnovnu školu, dva razreda Ženske radničke škole ali i ogromnu upornost i želju da nadoknadi propušteno što se tiče obrazovanja i glumačkih veština. Pohađala je časove baleta kod Klaudije Isačenko, primabalerine Narodnog pozorišta, postavku glasa je učila od Miroslave Binički, a poznata glumica Zlata Markovac ju je podučavala dikciji. Takođe, „krala” je zanat od Milorada Gavrilovića, Pere Dobrinovića, Save Todorovića, Čiča ilije Stanojevića, Perse Pavlović, Dobrice Milutinovića, Teodore Arsenović i svog velikog uzora komičarke Žanke Stokić (Odavić 1993, 7).

Debi na sceni Narodnog pozorišta imala je u operi Boemi pod dirigentskom palicom Stevana Hristića, ali se nije pokazala. Mnogo više uspeha je imala kada je u junu 1920. godine igrala lik Paučine u Snu letnje noći Viljema Šekspira (William Shakespeare), a onda je svu raskoš svog talenta pokazala dva dana kasnije u ulozi Puka u istoj predstavi. U periodu od 1920. godine do 1933. godine igrala je nekoliko uloga dečaka: Serdika Erela u Malom lordu (1920), Sergeja u Ani Karenjinoj (1928), Raku u Gospođi ministarki (1929) i naslovnu ulogu Davida Koperfilda u Davidu Koperfildu (1933). Ljubinka Bobić je zbog sitne građe, skladne figure i lepog lica mogla da igra sa istom uverljivošću dečake, naivke, ali i mlade zavodnice. Bobićeva je od svojih glumačkih početaka pokazala da je majstor za „uskakanje” u zahtevne uloge sa malim brojem proba. Kada se Nada Riznić razbolela ona je za samo tri dana „uskočila” u ulogu rimske vragolanke Skampole u Skampoli Darija Nikodemija u režiji Jurija Rakitina (1923) i to je bila prekretnica u karijeri ove glumice. Za ovu ulogu je dobila priznanja ne samo u Jugoslaviji, već i od italijanske vlade. Osim toga, dobila je poziv od čuvene italijanske glumice Dine Gali (Dina Galli) (1924) koja je bila afirmisana u ulogama naivki i u melodramama da vidi kako ona kreira svoje uloge. Zahvaljujući ulozi Skampole dobila je stipendiju nemačke vlade (1929–1930), tako da je godinu dana studirala na Visokoj glumačkoj školi Maksa Rajnharta (Max Reinhardt) i pratila je probe Ervina Piskatora (Erwin Piscator). Bobićeva je 1935. godine otišla na jednogodišnje usavršavanje (prisustvo probama i gledanje predstava) u Burg teatar u Beču (o svom trošku), da bi posle Drugog svetskog rata bila na još jednom usavršavanju u Londonu gde je bila oduševljena glumom Lorensa Olivijea (Laurence Olivier) u Šekspirovskom repertoaru (Odavić 1993, 9, i 10).

Međutim, Ljubinka Bobić je na vreme shvatila da polako mora da menja fah i da prihvata i uloge na koje njena verna publika nije bila navikla. Iako je bila vanserijska komičarka Ljubinka Bobić je uspevala da sa lakoćom donese likove kakvi su bili Anjutka u Tolstojevom Carstvu mraka (1928) i Hedviga u Divljoj patki Henrika Ibzena (Henrik Ibsen) (1935). Posle Drugog svetskog rata Bobićeva je igrala Stanu u Stanoju Glavašu Đure Jakšića (1946), Femu u Pokondirenoj tikvi Jovana Sterije Popovića, Mariotu u Dorćolskim poslovima Čiča Ilije Stanojevića, Gospa Micu u Vlasti Branislava Nušića i režiji Braslava Borozana (1949)  i u obnovi ove predstave (1964).

Bobićeva je pokazala da može da napravi nezaboravne kreacije čak i u malim ulogama (,,Minjonke” kako ih je zvala nezaboravna Rahela Ferari). Međutim, možda najveće domete svog raskošnog komičarskog dara pokazala je u raznim postavkama Gospođe ministarke. U ovom Nušićevom komadu je prvo igrala ulogu dečaka Rake (1929), zatim je bila alternacija Nevenki Mikulić u ulozi Živke ministarke u režiji Dragoljuba Gošića, sve do preuzimanja uloge Živke ministarke u predstavi koju je režirao Dušan Vladisavljević i koju je tumačila od 1955. godine sve do 1978. godine. U vremenu komentara u umetnosti u kome živimo vredi se prisetiti kako je autor dramskog teksta imao neprikosnoveni značaj za Ljubinku Bobić u listu Politika: „Nušić ne trpi prekrajanja i uvek mora da se čuje šta je on napisao… Kada igram Ministarku, pazim na svaku reč, trudim se da ona fina satira dopre do gledaoca, da bude opomena a ne uvreda. Ne treba zaboraviti da je Nušić bio pisac koji se borio za čoveka, a ne protiv njega”. (Bobić 1978)

Tokom Drugog svetskog rata nije igrala u predstavama Narodnog pozorišta. Kada je rat završen bilo joj je iz nepoznatih razloga onemogućeno da nastavi da se bavi svojim poslom. Preduzimljiva Bobićeva je otišla do jednog od najuticajnijih predstavnika nove vlasti (Moše Pijade), koji je otklonio sve prepreke za njen povratak na scenu. Nastavila je da briljira u predstavama po tekstovima Nušića, ali je napravila i jedan mali izlet gostujući u Ateljeu 212 u predstavi Ljubovnaja zavist čerez jedne cipele Joakima Vujića u režiji Vlade Petrića u ulozi Baba Stane (1958). Ova vrsna glumica je igrala ne samo do penzionisanja 1960. godine, već do kraja svojih zemaljskih dana (1978).

Ljubinka Bobić je stalno radila na sebi i na svom glumačkom usavršavanju. Čitala je štampu na  nemačkom i engleskom jeziku, a vremenom je poželela da se okuša u pisanju komedija. Njene komedije koje imaju satiričnu notu su bile pod velikim uticajem Branislava Nušića, a nastale su zahvaljujući pomnom posmatranju i analiziranju okoline i osobenih karaktera koje je sretala. Komedije Bobićeve su izvođene na velikim scenama u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju, Sarajevu i u Nišu. Bobićeva je 1933. godine napisala komediju Naši maniri koja je inspirisana Jelom, ženom od sto dvadeset kilograma koju je upoznala u Crikvenici koja je po svaku cenu želela da bude u toku sa modom. U književnoj i pozorišnoj javnosti se vodila polemika oko toga da li je Ljubinka Bobić zaista autorka ove drame ili je autor neki književnik. Tridesetih godina prošlog veka dramske spisateljice su bile retkost, Milica Janković je napisala dve neizvedene drame (Nada i Mučenje), a Mirjana Jakovljević Mir-Jam je objavila 1930. godine svoju dramu Tamo daleko, koja nije bila pozitivno ocenjena od strane kritike. U prvom činu komedije Naši maniri autorka postiže da program koji se emituje sa radio aparata ne bude samo zvučna kulisa, već da dobija simboličnu dimenziju nevidljivog scenskog partnera. Takođe, Jela pokušava da se pobuni protiv nametnutog braka tako što uzima svoj život (i miraz) u svoje ruke i odlazi na more u potragu za životnim saputnikom. Njen pokušaj emancipacije biva kažnjen jer na moru postaje predmet poruge, biva izmanipulisana od svoje nazovi prijateljice, opljačkana od strane dvojice muškaraca i primorana da se vrati kući u pratnji majke i budućeg muža. Naši maniri su objavljeni 1934. godine, a Nikola Jovanović je postavio 1935. godine ovaj komad u Narodnom pozorištu u Beogradu na sceni palate Luksor u Balkanskoj ulici koja se koristila kao rezervna scena Narodnog pozorišta jer je Manjež izgoreo u požaru. Glavnu ulogu je igrala komičarka Žanka Stokić koja je bila miljenica beogradske publike (Marković  2003, 7).

Osokoljena uspehom prvog komada Bobićeva piše komediju u tri čina Otmeno društvo 1936. godine, a iste godine je bila premijera u Narodnom pozorištu „Aleksandar I” u Skoplju u režiji Anđelka Štimca, a beogradska premijera je održana šest meseci kasnije u Manježu sa Jovanom Gecom i Maricom  Popović u glavnim ulogama. Komedija Otmeno društvo je bila prevedena na češki jezik i izvedena 1938. godine. Bobićeva je napravila novu varijantu ovog komada pod nazivom Slučaj gospodina Koste, koja je dobila i nemački prevod (Nikčević 2021, 145).

Iako je svoj komad okarakterisala kao bezazlenu komediju Bobićeva je zapravo prikazala kako izgleda život otmenog društva u Beogradu tridesetih godina XX veka. Na jednoj strani je briga o vaspitanju ženskog deteta (Milesa, osam godina) koje se muči  učenjem francuskog i nemačkog jezika koje i roditelji površno poznaju. Bobićeva ovim komadom prikazuje satiričnu sliku snobizma i palanačkog duha koji je zaogrnut visokim i gromopucateljnim rečima iza kojih stoji jedno veliko ništa. Dvostruki moral je prisutan od početka do kraja komada, brakovi se poništavaju i ponovo sklapaju  preko noći, novac je jedini Bog, dok jedini koji znaju šta rade su advokat Lazarević i baba koja se zalaže za starinske principe (Marković  2003, 8).

Bobićeva je napisala 1940. godine svoju treću komediju Porodica Blo koja je izvedena na sceni Manjež Narodnog pozorišta u režiji Mate Miloševića. Porodica Blo je igrana u prevodu na bugarski jezik i pod nazivom Balkanski aristokrata u Bugarskoj. I ova komedija počinje francuskim jezikom kao i uvodna  scena Otmenog društva. Međutim, ako je u Otmenom društvu tome izložena devojčica Milesa ovde je francuski jezik upotrebljen kao sredstvo kojim s teškom mukom komunicira porodica Blo u sastavu:. Jablan zvani Blo, njegova žena Nata zvana Nini, ćerka Kosara zvana Koko. Scenom paradiraju udvarači kao što je Hadži-Đorđević lovac na miraz i nabeđeni udvarač inženjer Svetozar Ilić koji će „vaspitno” delovati na Kosaru tako što je odvodi do svoje iznajmljene kuće i izloži je situaciji na koju nije navikla. Mladi inženjer stavlja Kosaru u pasivnu ulogu u odnosu na muškarce, koje je ona do tada vrtela oko malog prsta. Spisateljica kroz kroćenje goropadnice i poruke Jablanove majke zapravo otkriva svoj tradicionalni stav o mestu i ulozi žene. Bobićeva, koja je vodila nekonvencionalan i emancipovan život u svim svojim komedijama, zalaže se za povratak tradiciji koju uporno ugrožavaju pomodnost i zapadne vrednosti (Marković, 2003, 8).

Pozorišni kritičar Stanislav Vinaver pokazuje veliki raskorak između recepcije komada Porodica Blo kod kritičara i suda publike: „Problem sa kojim je gđica Bobić izašla pred publiku, jeste centralni i osnovni problem poslednjih sto godina naše književnosti: borba između neminovnog Zapada i patrijarhalnog, koji se kruni i propada, pred navalom. Ovde je borba rešena potpunom pobedom tobožnjih patrijarhalnih simbola, roštilja i polića, sa nešto podrigivanja… Ona nema, naravno, ni opake, zle snage Sterijine, ni doslednije ili blaže oštrine Nušićeve – ona je površna i zabavna. Ali mnogo štošta primećeno je, i dato je, za sada, u ovakvom vidu, dok se ne javi pisac oštriji i reskiji. Publika je vrištala od smeha.” (Vinaver 2015, 497)

Ljubinka Bobić se dva puta okušala u domenu autorske režije postavkom svoje komedije Porodica Blo u Narodnom pozorištu u Nišu (1951) gde je igrala i ulogu Majke Jablanove sa alternacijom i u Beogradskoj komediji (1956).  Osim komedija za odrasle Bobićeva je napisala i dva komada za decu: Rista sportista – komedija za decu u pet slika s pevanjem i baletom i Rista Robinzon, koje je izvodilo Rodino pozorište. Ljubinka Bobić je imala u planu da napiše i treći deo Trilogije Rista ali je prekid rada Rodinog pozorišta tokom Drugog svetskog rata omeo realizaciju ove ideje. Predstavu Rista sportista (1939) je postavila Sofija Vukadinović, baletske numere je pripremila Danica Živanović, a hor je pripremila Ana Dorjan. Rista sportista je predstava koja prikazuje jednog dečaka iz dobrostojeće porodice, koji zbog nove fudbalske lopte zapada u različite dogodovštine da bi u jednom trenutku bio otet od Cigana čergara. Iz ove dramatične situacije spašavaju ga deca sportisti sa Čubure. Politikin zabavnik je posle premijere Riste sportiste počeo da objavljuje istoimeni strip, što je dodatno podgrejalo interesovanje za ovu predstavu (Vukadinović 1996, 62).

Veliki uspeh Riste sportiste podstakao je Ljubinku Bobić da napiše novi komad za decu pod nazivom Rista Robinzon (1940). Rista u kostimu Robinzona Krusoa sa jednog bala odlazi u avanturu iz koje ga spašavaju njegovi drugari. Predstava je igrana u dekoru Stanislava Staše  Beložanskog, dok je dva baleta pripremila Danica Živanović, a rediteljka je bila Sofija Vukadinović. Pored dece glumaca svoj glumački doprinos su dali i Sofija Vukadinović, Ana Dorjan,  Gita Predić (ćerka Branislava Nušića – upravnica Rodinog pozorišta) i dvoje honorarnih glumaca.  (Vukadinović, 1996, 90)

Za vreme boravka u Beču 1936. godine Bobićeva je napisala zajedno sa piscem Garaijem komad Svako čudo za tri dana. Po njenim rečima, u to vreme su obrađeni za inostrano tržište i njen komad Naši maniri ali i Gospođa ministarka Branislava Nušića. U jednom intervjuu Bobićeva je izjavila da je inspirisana ponašenjem svog psa napisala knjigu San jednog Bonza koju je poslala Voltu Dizniju. Nekoliko godina kasnije pojavio se Diznijev film Maza i Lunja,  veoma sličan knjizi Bobićeve, ali ona nije mogla da dokaže svoje autorstvo (Đorić 1969).

Posle Drugog svetskog rata njena najpoznatija komedija Porodica Blo je i dalje izvođena u mnogim pozorištima po Srbiji sve do 1960. godine, a onda je posle dvadesetogodišnje pauze ponovo izvođena početkom osamdesetih godina. U onlajn bazi podataka Pozorišnog muzeja Srbije Teatroslov zabeleženo je čak 24 postavki ovog dramskog teksta.  Novonapisani komadi Bobićeve nisu izvođeni, ali je poznato da je   napisala komad Moguće je (1962) o jednom pesniku koji je bogat duhom i imaginacijom ali ne uspeva da se snađe u životu.

Bobićeva je imala svoj filmski debi u Paradi Paramunta (1930) u kome su igrali Gari Kuper, Moris Ševalije, Džon Bankroft, Denis King i drugi. Međutim, u ovom filmu Ljubinka Bobić je igrala samo jednu malu ulogu. Svoj drugi film Anikina vremena u režiji Vladimira Pogačića je snimila tek 1954. godine. Bobićeva je igrala u tri filma Soje Jovanović: Pop Ćira i Pop Spira (1957), u Diližansi snova (1960) i u filmu Dr. (1962). Bobićeva je igrala u tri filma Puriše Đorđevića: Prvi građanin male varoši (1961), Cross-country (1969) i Pavle Pavlović (1975).  Takođe, igrala je u filmu Narodni poslanik u režiji Stoleta Jankovića (1964) i Štićenik u režiji Vladana Slijepčevića (1966).

Ljubinka Bobić je preminula nekoliko dana posle poslednjeg igranja Gospođe ministarke u novembru 1978. godine. Nije igrala punom snagom jer je bila bolesna, ali publika je aplauzima nagrađivala svoju ljubimicu i  na kraju je usledio petnaestominutni aplauz. Kada je njen kovčeg bio iznet iz Narodnog pozorišta da bi bio pogrebnim kolima prenet na groblje, milicioner je zaustavio trolejbus rečima: „Zaustavite trolejbus prolazi gospođa ministarka. U tom trenutku je ceo Trg republike aplaudirao.”

Udruženje dramskih umetnika Srbije je 2005. godine ustanovilo Nagradu „Ljubinka Bobić” za one glumce koji su  se posvetili istraživanju novih puteva u komediji. Takođe, tri ulice u Srbiji nose naziv Ljubinka Bobić: na Bežanijskoj kosi, u Jakovu i Lazarici u Kruševcu.

RADOVI

Uloge (izbor)

Paučina a zatim Puk,  San letnje noći, Narodno pozorište, 1920.

Serdik Erel,  Mali lord, Narodno pozorište, 1920.

Mariota, Dorćolska posla, Narodno pozorište, 1922.

Sergej, Ana Karenjina, u režiji Vitomira Bogića, Narodno pozorište, 1928.

Anjutka, Carstvo mraka,  Narodno pozorište, 1928.

Raka, Gospođa ministarka,  Narodno pozorište, 1929.

Roksi, Roksi, Narodno pozorište, 1932.

Skampolo, Skampolo, Narodno pozorište, 1932.

David Koperfild, David Koperfild,  Narodno pozorište, 1933.

Hedviga, Divlja patka, Narodno pozorište, 1935.

Stana, Stanoje Glavaš, Narodno pozorište, 1946.

Živka ministarka, Gospođa ministarka,  Narodno pozorište, 1947.

Gospa Mica, Vlast, Narodno pozorište, 1949.

Fema, Pokondirena tikva, Narodno pozorište, 1950.

Živka ministarka, Gospođa ministarka, Narodno pozorište, 1955.

Baba Stana, Ljubovnaja zavist čerez jedne cipele, Atelje 212, 1958.

Živka ministarka, Gospođa ministarka, Narodno pozorište, 1958.

Drame

Naši maniri, drama, premijera jul 1935, Palata Luksor (mala scena Narodnog pozorišta), reditelj Nikola Jovanović, (objavljena)

Otmeno društvo, drama, premijera decembar 1936, Narodno pozorište „Kralj Aleksandar I” Skoplje, reditelj Anđelko Štimac, (objavljena)

Porodica Blo, drama, premijera april 1940, Narodno pozorište (Manjež), reditelj Mata Milošević, (objavljena)

Rista sportista, drama za decu, premijera januar 1939, Kolarčev narodni univerzitet, rediteljka Sofija Vukadinović, (neobjavljena)

Rista Robinzon, premijera april 1940, Kolarčev narodni univerzitet,  rediteljka Sofija Vukadinović, (neobjavljena)

Moguće je (1962), neobjavljena i neizvedena

Režija

Porodica Blo, Ljubinka Bobić, Narodno pozorište u Nišu

Porodica Blo, Ljubinka Bobić, Beogradska komedija

Uloge u filmovima

Parada Paramunta (1930)

Jelenka, Anikina vremana u režiji Vladimira Pogačića (1954)

Popadija Sida, Pop Ćira i Pop Spira u režiji Soje Sovanović  (1957)

Sara Padavicki, Diližansa snova u režiji Soje Sovanović (1960)

Vračara, Prvi građanin male varoši u režiji Puriše Đorđevića (1961)

Gospođa Draga, Dr. u režiji Soje Jovanović (1962)

Spirinica, Narodni poslanik u režiji Stoleta Jankovića (1964)

Gazdarica, Štićenik u režiji Vladana Slijepčevića (1966)

Baba, Cross-country u režiji Puriše Đorđevića (1969)

Direktorka disko kuće, Pavle Pavlović u režiji Puriše Đorđevića (1975)

TV FILM

Baba, Major Bauk u režiji Nikole Popović (1951)

Koštana u režiji Jovana Konjovića (1962)

Živka ministarka, Gospođa ministarka u režiji Zdravka Šotre (1966)

Naši maniri u režiji Jovana Knjovića (1970)

Smeh sa scene: Narodno pozorište u režiji Arsenije Jovanovića, TV dokumentarni film (1972)

Nesreća u režiji Vladana Slijepčevića (1973)

TV SERIJE

Đavolje merdevine u režiji Vladana Slijepčevića (1975) (2 epizode)

DN (Dragutin Nikčević). U: Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta, Tom I А–И, 2021. Novi Sad: Srpsko narodno pozorište.

Đorić, Lj. 19. maj 1963. „Rodio se tužno-smešni pesnik Pera”, Duga, Beograd.

Odavić, Mirjana. 1993. Ljubinka Bobić 1897–1978, katalog i izložba. Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije.

Marković, Olga. 2003. Predgovor za Otmeno društvo. Beograd: Muzej pozorišne umеtnosti Srbije.

Marković, Olga. 2003. Predgovor za Porodicu Blo. Beograd: Muzej pozorišne umеtnosti Srbije.

Pašić, Feliks (prir.). 2007. Beogradsko dramsko pozorište 1947–2007. Beograd: Beogradsko dramsko pozorište.

Radošević, Mirjana.  9. XII 1978. „Čovek se menja, dekor ostaje isti”, Politika, Beograd.

Vinaver, Stanislav. 2015. Bog i čovek na pozornici. Beograd: JP Službeni glasnik.

Vukadinović, Zora. 1996. Rodino pozorište. Beograd: Muzej pozorišne umеtnosti Srbije.

Ljubinka Bobić i Dubravko Dujšin nisu navedeni u cast listi za film Paramaunt on Parade
Ljubinka Bobic – intervju i prica
Ljubinka Bobić
Gospođa ministarka – insert
Priča o Ljubinki Bobić, drugi deo, odlomak