Đorđević Olivera

Olivera Đorđević je rediteljka koja se, osim režijom predstava, uspešno bavi i dramaturškim, kompozitorskim, scenografskim, kostimografskim poslom u svojim režijama, kao i prevodilaštvom. Rođena je i odrasla u Beogradu. Završila je Trinaestu beogradsku gimnaziju, tri godine, a zatim Jefferson Performing Arts High School u Portlandu u Oregonu (SAD). Diplomirala je na odseku za multimedijalnu režiju u klasi prof. Bore Draškovića, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Olivera Đorđević je radila u organizacionim timovima festivala BITEF, Sterijino pozorje i Radost Evrope. Od 2006. do 2022. godine bila je direktorica Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorista u Subotici. Od 2022. godine je stalna rediteljka u Narodnom Pozorištu u Subotici.

Otac Olivere Đorđević je bio glumac Narodnog pozorišta u Nišu. Oliverina majka je novinarka i bila je urednica kulturne rubrike u listu „Politika”.

Po povratku sa školovanja u Sjedinjenim Američkim Državama, Olivera je nameravala da upiše režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali je ipak godinu dana kasnije položila prijemni ispit na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i bila primljena na multimedijalnu, mešovitu glumačko-rediteljsku klasu prof. Bore Draškovića. Tako je Olivera iz Beograda veliki deo svog života provela u Vojvodini, kako u Novom Sadu, tako i u Somboru, pa Subotici.

O Subotici, Olivera kaže: „Suboticu apsolutno doživljavam kao svoj grad i nije ni mala ni provincija, i uvek se bunim kada je, uglavnom Subotičani, tako vide. Meni je od prvog dana Subotica najlepši grad u zemlji! Tačno se sećam trenutka kada sam prvi put doputovala po danu – izašla sam iz autobusa kod ‘Lifke’ (to tada nisam znala) i pitala gde da idem. Taj osećaj kada sam došla do Gradske kuće – stala sam i nisam mogla da verujem gde sam! Bukvalno. Iz ‘YU festa’, koji je tada bio tamo, svirala je neka klasična muzika preko celog trga… Ovo je neverovatno, ja bih mogla ovde da živim – pomislila sam. I, eto, to se i desilo. ” (Mandić Takač, 2021)

O periodu studija Olivera govori: „Moja generacija studirala je u nezgodno vreme – prva godina obeležena demonstracijama, lupanjem u šerpe… Posle nas je zakačilo bombardovanje. U Ateljeu 212 gostovala je moja predstava – Edmond Dejvida Mameta. Počela u 8, a prve bombe u – 8 i 10! Krenula je sirena i ljudi su mislili da su to efekti! Uramljen plakat sada je u mojoj dnevnoj sobi – to je bila ispitna predstava koja mi je otvorila mnoga vrata… U toku bombardovanja nisu se igrale predstave, i kada su me pozvali iz Sombora i rekli da bi radili predstavu, rekla sam – ja ću da dođem! Ne znam kako je moja mama to pregurala jer svaki put, kada sam iz Beograda putovala u Sombor, bio je most manje! Na kraju sam išla okolo, preko Titela, šest sati do Sombora, ali meni je to bila prilika! Pitanje je kada bih ja u redovnim okolnostima, bez iskustva, dobila priliku da režiram na Velikoj sceni u Somboru! Ta predstava (Joneskovo Ludilo za dvoje) dobro je prošla i donela nove mogućnosti… ” (Mandić Takač, 2021)

Kada je počela da radi posao direktorice Drame na srpskom jeziku u Narodnom pozorištu u Subotici, Olivera je ovaj posao shvatala ozbiljno i odgovorno: „Posao umetničkog direktora, moj posao, u suštini je jedna vrsta matematike, gde morate gledati šta je to što publika voli, i šta je to što bi trebalo da gleda jer mi kao nacionalni teatar, imamo i obrazovnu ulogu, u smislu da uvek mora postojati i klasika na repertoaru. Tu je i saradnja sa drugim kućama, briga o ansamblu, čime možemo na festival, a šta će da proda salu! Naravno i ona finansijska strana – da li možemo da platimo. Kada se sve sabere, veliki je zadatak i odgovornost. ” (Mandić Takač, 2021)

Olivera je uspešno režirala kako u Srbiji, tako i u regionu. Za njenu predstavu Maratonci trče počasni krug Dušana Kovačevića koju je režirala u Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku, gledaoci su u dugim redovima čekali da kupe kartu za petnaest izvođenja koja su bila unapred rasprodata pre premijere. O ovoj predstavi kritičarka Ana Tasić je pisala: „U osiječkom tumačenju Maratonaca, rediteljka se odlučila za njihovu dekonstrukciju, kroz postupak pozorišta u pozorištu, i uvođenje likova naratorki koje donose žensku kontratežu, u komadu čvrsto određenom muškim likovima i patrijarhalnim principima nasilja i smrti, bahatosti i omalovažavanja žena. Naratorke pokreću ključne diskusije o poziciji žena u topalovićevskom kriminogenom okruženju, suptilno podstičući promenu toka scenske radnje, i promenu odnosa prema ženama, na sceni, ali u životu, kao njenom odrazu, jer je svet pozornica. Kao takve, one podsećaju na tvrdokorno angažovane žene Aristofanovih komedija (npr. Lizistrata) koje takođe dižu glasove protiv patrijarhalnog ropstva. U osiječkoj predstavi, oni su takođe izraženi kroz neku vrstu hora, songove koji donose kolektivne urlike protiv dubinski trulog, nakaznog okruženja.” (Tasić, 2024)

Ista kritičarka je pisala o predstavi Ukroćena goropad Viljema Šekspira (William Shakespeare) u režiji Olivere Đorđević, u matičnoj kući, Narodnom pozorištu u Subotici: „Glavni smisao ove uspešno scenski razmaštane, vrtoglavo duhovite predstave je živahno razigravanje scene, nepregledno zabavljanje gledalaca. Ipak, postavka Šekspirovog komada ne bi bila šekspirovska da ne postoji druga strana, tragična crta njegovog suštinski dvoznačnog, tragikomičnog pogleda na svet. Naličje subotičke žovijalne igre je kritika materijalnih društvenih diktata. Ni mladići ni devojke koji ulaze u brak, ni njihovi roditelji, bili oni pravi ili lažni, gotovo da ne pominju ljubav. Ona je smoždena finansijskim interesima. Ko da više, devojka je njegova. U toj trci za bračnim biznisima se laže, podmićuje, pretvara. Ceo svet je pozornica, prostor beskrajnog varanja. Tamno naličje ove predstave je izražajna metafora našeg sveta, sveta u kome su vrednosti okrenute naglavačke.”  (Tasić, 2018)

Kritičar Igor Burić, pisao je o predstavi „Prs’o” Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” u Zrenjaninu: „Sreća pa savremeni francuski autor Remi de Vo ima smisla za humor, inače bi priča o tome kako su prsli Kristin i Frederik, bila tragedija, a ne komedija. Ona i dalje ima elemente socijalne drame, tako i počinje, ali se razigrava u zaštitni znak Francuskog pozorišnog društva – vodvilj. Sve to je uspešno ukomponovala rediteljka Olja Đorđević u najnovijoj predstavi Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” u Zrenjaninu.” (Burić, 2015)

O predstavi Večera budala izvedenoj u istom pozorištu, isti kritičar piše: „Evo jedne predstave koja je  ugodna, potpuno primerena repertoarskom potezu da se publici ponudi balans spram svakojakih „komendija” kojim ih zasipaju sa drugih kanala. Večera budala Fransisa Vebera je tipsko delo, komedija situacije sa jasno definisanim protagonistom – simpatičnim šeptrljom. (…) Sve je podešeno zabavi i onome što u komediji često pali, nekoj vrsti moralne i socijalne pravde. Peripetije ne prestaju, teško ih je i prepričati. Majstorski napisano, a Olja Đorđević se potrudila da original maksimalno približi domaćem pozorišnom miljeu, što izgleda kao da nije bilo teško sa očigledno raspoloženom ekipom saradnika.” (Burić, 2013)

REŽIJE:

Burić, Igor. 17.10.2015. „Ozbiljnost prave komedije”, Dnevnik: 10.
Burić, Igor. 23.10.2013. „Posveta herojima komedije”, Dnevnik: 11.
Trebješanin, G. Borka. 10.4.2019. „Gorke opaske Jurija Poljakova”, Politika: 13.

Ana Tasić, Maratonci trče počasni krug i u Osijeku. Politika 30. mart 2024.
Ana Tasić: Naš svet je pozornica laži „Ukroćena goropad” Kritičarski karavan
Ana Tasić, Ministarka u kandžama devedesetih godina
Marina Milivojević Mađarev: Kritičarske i druge dileme
Tatjana Mandić Takač, SUgrađani: Olivera Đorđević – „Ja sam Vojvođanka iz – Beograda“

Olivera Đorđević je o ulozi umetnika u društvu rekla: „Nisam više sigurna šta bi tačno bio zadatak umetnika sada i ovde. Na umetničkim akademijama su i dalje glavni udžbenici iz vremena Miroslava Belovića, Mate Miloševića, Bojana Stupice, iz vremena kad je umetnost u ovoj zemlji, uz pozorište kao njen važan deo, imala smisla.  Sada bi primereniji udžbenici bili oni koji bi bili kombinacija menadžmenta i samopomoći, nešto što bi mladim ljudima objasnilo kako da nađu smisao kad pokušaju da za koju godinu rade i kad im se učini da pokušavaju da se popnu na Mont Everest opremljeni japankama i kanticom za pesak. Udžbenik koji im daje uputstvo kako da odgovore kad službenik kompetentne kadrovske komisije određene za smanjenje broja zaposlenih u kulturi izjavi da je mesto garderobera u pozorištu nepotrebno ‘pošto glumac može sam da okači svoj kaput’. Udžbenik koji objašnjava da reč ‘etika’ postoji u nadahnutim govorima u pozorišnim bifeima, a da u realnosti nad svakom probom i predstavom prednost ima neorganizovani producent bilo koje serije koji u jedanaest uveče javlja glumcu da ima neodložno snimanje u šest ujutru…” (Trebješanin, 2019, 13)