Đurđić Ljiljana

Ljiljana Đurđić je rođena 1946. u Beogradu, gde je i preminula 2021. godine. Maturirala je u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a diplomirala je Svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Pisala je poeziju, pripovetke i eseje. Debitovala je 1977. godine zbirkom poezije Švedska gimnastika, nakon čega je objavila još dve zbirke pesama (Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli, 1980 i Preobilje/Nula,  1991). Objavila je pet zbirki pripovedaka: Kako sam ljubila Franca Kaspara (1986), Slike iz prethodnog života (1997), Stadijum ogledala (2004), Svi na kraju kažu mama (2009) i Silva Jugoslovenka (2016), kao i nekoliko knjiga eseja i kolumni.

Bavila se uredničkim, antologičarskim i prevodilačkim radom. Priredila je poeziju Danice Marković i antologiju savremenih ženskih pripovedaka Ženski kontinent. Kao najznačajniji prevodi ističu se poezija Silvije Plat (Sylvia Plath) i Čarlsa Simića (Charles Simic).

Radila u Narodnoj biblioteci Srbije na mestu Načelnika Izdavačke delatnosti NBS. Bila je urednik Srpske retrospektivne bibliografije. Pokrenula je biblioteku Živa prošlost i potpisala preko 200 izdanja NBS.

Bila je kolumnista dnevnog lista Danas (2000–2002) i nedeljnika Evropa (2005–2006).

Jedna je od osnivačica i urednica časopisa za žensku književnost i kulturu ProFemina (1995–2010).

Zastupljena je u brojnim domaćim i međunarodnim antologijama i izborima.

Nagrade i priznanja:

Plaketa Narodne biblioteke Srbije za ukupan rad 1984.

Nagrada BIGZ-a za prevod knjige Rani odlazak Silvije Plat.

Nagrada „Stevan Sremac” za knjigu pripovedaka Svi na kraju kažu mama (2009).

Izvor za biografiju i bibliografiju: Srpsko književno društvo

Zbirke poezije:
Švedska gimnastika. Beograd: KOS, 1977.
Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli. Novi Sad: Matica srpska, 1980.
Preobilje/Nula. Beograd: Prosveta, 1991.

Zbirke pripovedaka:
Kako sam ljubila Franca Kaspara. Beograd: Rad,1986.
Slike iz prethodnog života. Beograd: Filip Višnjić, 1997.
Stadijum ogledala. Beograd: Rad, 2004.
Svi na kraju kažu mama. Beograd: Agora, 2009.
Silva Jugoslovenka. Beograd: Agora, 2016.

Zbirke eseja i kolumni:
Beograd by my mind. Beograd: Rad, 1995.
Udri kravicu. Beograd: Samizdat, B92, 2001.
Presvlačenje No 5102000: hronika tranzicione Srbije. Beograd: CUPS, 2003.
Fool memories. Beograd: Beogradska manufaktura snova, 2004.
Nek crkne svet. Požarevac: Braničevo, 2012.

Antologije, izbori, prevodi:
Danica Marković Pesme o alhemijskom pokušaju. Gornji Milanovac: Dečje novine, 1989 (Izbor iz poezije).
Miloš Crnjanski Boka Kotorska. Beograd: NBS, 1997.
Silvija Plat. Rani odlazak. Beograd: BIGZ, 1988 (izbor, prevod i predgovor).
Čarls Simić. Svet se ne završava. Beograd: Narodna knjiga, 1990 (prevod).
Ženski kontinent, Antologija savremene srpske ženske priče. Beograd: Prosveta, 2004.
Pesme o biblioteci. Beograd: NBS, 2003.

Đurić, Dubravka. 2015. „Stadijum ogledala Ljiljane Đurđić i tans-formacije modernističke paradigme”. U: Mihailo Pantić (ur.), Moderna ženska proza i društveni kontekst,  33–46. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine.
Đurić, Dubravka. 2017. „U slavu ženskog autorstva”, Koraci 51 (7–9): 139–142.
Milovanov, Dajana. 2017. „Ostatak posle života”, Polja 54 (460): 180–182.
Vrbavac, Jasmina. 2009. „Svođenje računa”, Polja 54 (460): 180–182.

Mnemosina SKD: Svi na kraju kažu mama
Mnemosina SKD: Nek crkne svet
Mnemosina SKD: Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli
Danas: Portret jedne dame
SKD: Ljiljana Đurđić
Dva intervjua

Intervju sa Ljiljanom Đurđić.
Razgovor vođen tokom septembra i oktobra 2012.
Razgovor vodila Jelena Milinković.
Intervju je objavljen u časopisu AGON br. 20

LJILJANA ĐURĐIĆ
Kopanje rovova u svim književnim pravcima
razgovarala Jelena Milinković

J.M. Poslednju zbirku pesama Preobilje/Nula ste objavili 1991. godine. Nakon toga ste posvećeniji prozi, prevođenju i esejistici. Da li ste u potpunosti odustali od pisanja poezije i ako jeste zbog čega?

Lj.Đ. Mislim da su kroz „vrata poezije” prošli gotovo svi pisci uključujući i takve pisce kakvi su Ivo Andrić, Crnjanski, Kiš. Ja sam se poezijom bavila – čitala je i pisala –  krajem sedamdesetih i osamdesetih godina kada je ovde zvanje pesnika bilo izjednačavano sa književnošću samom. To su još uvek bile godine koje su nosile breme socijalističkih vremena kada je poezija zbog svoje hermetičnosti zamenjivala religiju. To je moje lično osećanje i sećanje, već sam o tome govorila. Pesnici su bili obožavani kao svete krave, mi – moja generacija – znali smo napamet stihove Pasternaka, Tadeuša Ruževića, Eliota, Galjčinskog, Marine Cvetajeve, Mišoa … Miljkovića, Pavlovića, Pope. Tada su naši mladi pesnici bili pod velikim uticajem poljske poezije zahvaljujući prevodima čuvenog prevodioca Petra Vujičića što je u krajnjoj liniji dovelo do velike imitativnosti i umnožavanja pesničkih glasova, ali od svih njih – a bilo ih je na sijaset – na književnoj sceni ostao je  veoma mali broj pravih pesnika.

Kad sam jednom pitala prijatelja pesnika – danas je on nezaobilazno ime srpske poezije – kako je počeo da piše poeziju, odgovorio mi je: „Mucao sam, nisam umeo pravilno da govorim i zato sam počeo da pevam.” Ova anegdota svakako nije pravilo, ali dosta govori o poeziji – i ne samo poeziji – kao svojevrsnom  traganju za vrednostima koje nadilaze prosto čovekovo poimanje sveta i iskonskoj želji da prevaziđe sopstvene duhovne slabosti tako što će „zapevati”. Pošto sam se dugo vrtela u krugu pesnika ili ljudi uživljenih u uloge pesnika, i sama sam dala doprinos toj pomami. Da je pomama bila u pitanju dovoljno je napomenuti da su između jedanaest knjiga – među kojima je bila i moja zbirka poezije Švedska gimnastika – koje je 1977. objavio Pegaz, mali izdavač pri Književnoj reči, bile samo dve ili tri prozne knjige.

Krajem osamdesetih definitivno sam prestala da pišem poeziju (mada sam, nije loše reći, između druge i treće knjige poezije već objavila zbirku priča Kako sam ljubila Franca Kaspara). Odustajanje od poezije je bilo postepeno, osetila sam da mi stih više nije bio dovoljan da iskažem ono što sam želela, ono na šta me je upućivalo celo moje dotadašnje životno i književno iskustvo. Počela sam da pišem prozu, književnu kritiku, da prevodim. Ipak, posle svega, moram danas da priznam da je pisanje poezije za mene bila velika škola budući da moj prozni izraz ima mnoge elemente poetske proze i da njen, usuđujem se da kažem, specifičan ritam nikad ne bih dosegla da nisam pisala poeziju.

J.M. Da li mislite da je pogodnije prozom, nego poezijom, u današnje vreme, iskazati stavove i zauzeti odnos prema društvu i okolnostima u kojima stvaramo?

Lj.Đ. Da, mislim da je pogodnije, ovo što danas živimo i jeste vreme proze – tehnološka civilizacija nije naklonjena poeziji – premda ne mislim da sama književnost, u bilo kojoj formi, utiče na društveno-istorijske okolnosti. Ona je tu da nešto zabeleži, spase od zaborava, svedoči o vremenu u kojem je nastajala i, ono što je najvažnije, ukoliko je u umetničkom smislu vredna, održi čoveka na kulturnom nivou koji je dosegao za vreme svog istorijskog razvoja ne dozvoljavajući mu da padne na nivo primata. Proza ima veću moć da registruje kulturne potrese prelaženja iz jednog društvenog sistema u drugi – kažem registruje ali ne i oblikuje; ako je oblikovanje u pitanju najnovije teorije tvrde da je proces upravo obrnut. Kad govorimo o prozi danas, mislim pre svega na roman, roman u svim njegovim žanrovima – od otužno nakićenih istorijskih romana, koji su kod nas najbrojniji, do onih kojima je tema surova svakidašnjica jedne male tranzicione zemlje kakva je Srbija. Naravno da su tu vrednosni kriterijumi pobrkani, pa se često domaća književnost, pisana u ključu Den Braunovih romana, smatra ozbiljnom književnošću, a sasvim originalna proza jednog Radovana Belog Markovića čistim nacionalnim ako ne i nacionalističkim ekscesom. Pripovetka se sve više piše i čita, ali ona po važnosti u književnosti zauzima srednje mesto između poezije i romana. Verovatno je uvek bilo tako, premda su neki romanopisci svoje najviše domete dostigli baš u pisanju pripovedaka. Ovde mislim koliko na već pomenutog Andrića toliko i na savremenu kanadsku spisateljicu Alis Manro koja je čitavog života pisala samo pripovetke, a već nekoliko godina se nalazi na spisku pisaca koji se smatraju mogućim kandidatima za Nobelovu nagradu.

No, ono što je od najbitnijeg značaja danas je pitanje da li će književnost uopšte preživeti sve brže i brže nadiranje tehnoloških inovacija, da li će ona biti poslednji bastion ljudskosti pred naletom virtuelnog sveta? Internet je postao nešto bez čega se ne može zamisliti  gotovo nijedna vrsta ljudske delatnosti pa ni književnost sama. Sa sve većom upotrebom gedžeta koji mogu da stokiraju čitave manje biblioteke, izgleda da „papirna” književnost odlazi u prošlost. S druge strane, pristupnost ogromnom broju informacija čini nas manje efikasnim u individualnom mišljenju i promišljanju stvarnosti; zatrpani smo informacijama kojima se uglavnom služimo neselektivno, ne tražeći izvor iz kojih su potekle. Ipak, digitalna nepismenost u Srbiji je ogromna, i tu se ne mogu  očekivati brze i radikalne promene koje bi u potpunosti ugrozile status knjige i štampanih medija. Ono što zaista zabrinjava su rezultati poslednjih istraživanja eksperata za jezičke tehnologije koja govore o tome da će srpski jezik polako i nestati budući da je u opasnosti od digitalnog izumiranja.

J.M. Vaš rad je veoma značajan u oblasti ženske književnosti, u otkrivanju, objavljivanju i prevođenju književnica. Priredili ste antologiju ženske pripovetke Ženski kontinent, kao i zbirku poezije „zaboravljene” Danice Marković, prevodite Silviju Plat, u vašoj prozi srećemo književnice kao junakinje, što je, takođe, svojevrsni oblik (re)aktuelizacije. Takođe, jedna ste od osnivačica i urednica veoma važnog časopisa ProFemina koji nastoji i da formira paralelni ženski kanon. Koliko je vama važno ovo ginokritičarsko pregnuće da se rekonstruiše ženska književna tradicija i koliko je to bitno za našu književnost i kulturu uopšte?

Lj.Đ. Taj moj rad vezan je za ratne godine u bivšoj Jugoslaviji i on je jednim  delom bio i aktivistički. Boriti se za ženska prava iz pozicije feminizma tih devedesetih godina značilo je biti i politički angažovan. Mi smo – nas nekoliko žena iz kulture – 1995. pokrenule časopis za žensku književnost i kulturu ProFemina kao svojevrstan projekat koji je  finansirao B92, a koji je trebalo, između ostalog, da se odupre tada uzavrelom nacionalizmu. No, važno je reći da ProFemina ipak nije bila samo feministički časopis – kako ga mnogi shvataju – već i vredan kulturni a, pre svega, književni poduhvat koji je uspeo da afirmiše mnoge mlade spisateljice, da objavi prevode najsavremenijih svetskih teoretičarki i da uopšte bude u vezi sa najnovijim tokovima u svetskoj kulturi, što tih godina nije bilo nimalo lako ostvariti. Zbog ovakve orijentacije optuživali su nas za sprovođenje antisrpske politike, što svakako nije ni blizu istini. Jedna od najvrednijih rubrika u ProFemini je  rubrika „Portret prethodnice” u kojoj smo uspele da iz zaborava izvučemo neke književnice (Jelena Dimitrijević, Maga Magazinović, Julka Hlapec-Đorđević, Jela Spiridonović-Savić i druge) koje su namerno ili nenamerno ostale neprimećene u srpskoj kulturi, dakle niko nam ne može spočitavati da smo se oglušile o tradiciju, naprotiv. Što se tiče feminizma samog, nikad nisam bila tvrda feministkinja, uvek mi je smetao taj politički podtekst feminizma i osećanje da su feministički pokreti u svetu korišćeni u ideološke svrhe a potom odbacivani. Moja antologija savremene srpske ženske priče Ženski kontinent i nije pravljena iz feminističkog ugla – mnoge od tih pripovedačica i nisu feministkinje i obično kažu da se književnost može deliti samo na dobru ili lošu, a ne na mušku i žensku – to je pre odbir ozbiljne književnosti koju pišu žene u Srbiji kako bi se napravio otklon od trash književnosti, a koju, na žalost, uglavnom proizvode žene.

J.M. Da li mislite da je danas situacija koja se tiče poznavanja stvaralaštva žena književnica drugačije nego počekom 90-ih? Da li nam je poznatija istorija ženske književnosti? Koliko toga se promenilo?

LJ.Đ. Pa, mislim da se situacija što se tiče poznavanja ženskog stvaralaštva u istoriji unekoliko promenila i pribavila sebi, da tako kažem, određeno dostojanstvo. Stvar je u tome što se u praksi ništa nije promenilo. Osim što su feministička kritika i ginokritika – u okviru drugog feminističkog talasa i svojevrsne borbe za ljudska prava – doživele svoj procvat konačno i kod nas. Ostalo, samo žensko književno stvaralaštvo – ako se to tako može nazvati – svelo se na estradu, na masovnu proizvodnju ljubavno/kriminalističkog smeća koje se odlično kotira na tržištu. I dalje je mali broj dobrih spisateljica, muškarci su i dalje u prednosti. Zašto je to tako? Da li samo društveno-političke okolnosti – kako to zagovaraju najnovije teorije – u svakom smislu strukturišu kulturnu mapu jedne zemlje? Da li su muškarci ti koji i dalje određuju najvažnije vrednosne kriterijume u književnosti ili je to prosto činjenica da su talentovane spisateljice uvek bile u manjini i da se njihov broj u istoriji nikad i nije menjao? E, sad tu, ipak, rekla bih, postoji jedna mala muška podvala kad je književna kritika u pitanju, barem kod nas; oni će pre forsirati slabu ili osrednju knjigu neke spisateljice  – to im ide u račun! – nego stvarno dobro književno ostvarenje koje može da im bude konkurencija. Ta mala podvala rezultira osećanjem da na književnoj sceni postoji veliki broj žena pisaca što u suštini uopšte nije tačno.

J.M. Paralelno sa književnim stvaralaštvom aktivno se bavite prevodilaštvom i vaši prevodi Silvije Plat su doživeli nekoliko izdanja. Kakav je vaš odnos prema ovoj pesnikinji, koliko je uticala na vaše stvaralaštvo?

Lj.Đ. Dugo sam se bavila poezijom Silvije Plat. Ne kažem da je ona bila moj apsolutni uzor kad je poezija u pitanju, ali činjenica je da me je tragična sudbina te pesnikinje na različite načine opčinjavala. Mit koji je stvoren posle njene smrti svrstao ju je u najveće pesnikinje dvadesetog veka. Ne zaboravite da je ona za života objavila samo jednu knjigu poezije Kolos i autobiografski, komercijalni (kako ga je sama nazivala) roman Stakleno zvono. Njenu, sad već kultnu knjigu poezije Arijel, objavio je posthumno njen muž Ted Hjuz. Ona je uspela da u svojim poslednjim danima ispiše stihove neverovatne sugestivnosti koji u prvi plan postavljaju lična životna iskustva pesnika ne skrivajući se iza tzv. poetskog subjekta. Ta iskrenost, ta strašna i strasna  ispovest u stihovima, koja se ranije nije tako često prepoznavala u poeziji koju su pisale žene, učinila je da se njeno ime pominje i u kontekstu ženske, feminističke književnosti, premda ona sama nije bila feministkinja. Interesantno je napomenuti da je u svojim dnevnicima, koje je takođe posthumno objavio Ted Hjuz, govorila o poeziji kao vežbi i pripremi za veliki posao pisanja proze.

J.M. Preobilje/Nula je zbirka iz 1991. godine koja progovara, kako je uočeno, i o nadolazećim užasima kroz koje smo kao društvo prošli tokom 90-ih godina prošlog veka. U kolumnama, esejima i proznim tekstovima ne skrivate svoje stavove, već ih otvoreno i vrlo precizno formulišete, što nije tako često u našoj književnoj sredini. Da li verujete u moć književnosti da osvetli probleme sa kojima se društvo suočava i da utiče na njih, kakva je njena uloga u svemu tome? Da li smatrate da je svojevrsna dužnost književnika da se, svojim delom i javnim govorom, odredi prema društvenim okolnostima, posebno ukoliko su one dramatične?

Lj.Đ. U mojoj poslednjoj knjizi poezije Preobilje/Nula postoji nekoliko pesama koje na različite načine sugerišu da se približavaju opasna vremena, raspad zemlje, ratovi, velika stradanja. U knjizi postoji i jedna zastrašujuća pesma „Vreme opšteg klanja” do kojeg je nešto kasnije stvarno i došlo, ali ja ne smatram da je pisac prorok ili pak društveni administrator, on je možda samo provodnik koji možda tačnije i brže detektuje stvarnost od drugih. Kao što vidite, stalno bežim od teze, odavno već i teorije, da isključivo ideologija formira književni diskurs jednog vremena. A šta ćemo sa uticajima iz prethodnih vremena, to su čitave naslage iskustava koje naležu jedne na drugu, prožimaju se i samo u zavisnosti od individualnog talenta daju određene rezultate. Intuicija i prepoznavanje arhetipova – naravno u okviru vremena u kojem pisac živi – oduvek su bili nezaobilazni elementi svakog dobrog pisanja.

Što se tiče pisanja kolumni i nekih eseja ne mislim da je društveni angažman za mene bio od prvorazrednog značaja, što izgleda paradoksalno s obzirom da sam se uvek vezivala za određeni politički događaj ili temu, ne libeći se da otvoreno imenujem osobe na koje se oni odnose. Meni je naprosto ono što je činilo stvarnost tih godina (2000–2005) davalo obilje materijala za stilsko razigravanje sopstvenog književnog umeća u kojem su ironija i satira bile svakako na prvom mestu. Društveno-politički problemi na koje sam ukazivala ili se bavila njima nisu bivali razrešeni pa čak ni prepoznati zbog činjenice da sam ih ja „razotkrivala”. Tvrditi nešto tako bilo bi zaista smešno. Te kolumne su čitali uglavnom intelektualci i njihov značaj je bio u najboljem slučaju sedmodnevni – od kolumne do kolumne – i brzo je bivao zaboravljen. Uticaj pravih intelektualaca je ovde i inače veoma slab,  a i njihov broj  nije tako veliki kao što bismo mi voleli da bude. Ipak moram reći, s nešto malo gorčine, da  su moje kolumne shvatane pre svega kao izricanje isključivo političkog stava, a ne kao satirična ponuda za moguću diskusiju. Moj književni renome, ako je i postojao, bio je srozan s obzirom da me moje pisanje kolumni nije svrstavalo ni u jednu od političkih opcija; i nacionalistički i tzv. mondijalistički fundamentalizam bili su mi podjednako mrski. Zbog toga sam i prestala da pišem kolumne, opredeljivanje za jednu ili drugu stranu bilo je za mene apsolutno neprihvatljivo. Gledano iz ove perspektive, i jedni i drugi su kršili, i krše i dalje, osnovno ljudsko pravo na slobodu govora i mišljenja.

J.M. U svojoj poslednjoj knjizi eseja Nek crkne svet objavili ste, između ostalog i polemičke članke, kao i književne kritike, u kojima vrlo oštro i precizno govorite o književnim pojavama i ličnostima u Srbiji danas. Kako vidite našu današnju književnu scenu? Koga volite da čitate od naših savremenih autora i autorki? Gde je naše mesto među evropskim književnostima?

Lj.Đ. U knjizi eseja Nek crkne svet (naslov je preuzet od Džonatana Svifta) sakupljeni su tekstovi koje sam godinama pisala a koji se odnose na literaturu koju sam čitala – našu i stranu – a zatim i na društvene pojave koje su me zaokupljale u jednom dužem periodu. Treba napomenuti da većina tekstova ima tu specifičnu subverzivnu notu bez koje se ne može zamisliti – po mom sudu – valjana književnost. Tu sam se bavila, pored naših, i malo poznatim svetskim piscima kao što su Gajto Gazdanov i Rišard Kapušćinjski, kao i knjigama savremenog francuskog pisca Mišela Uelbeka koji me je svojevremeno fascinirao svojim romanom Platforma. Pisala sam – negativno – o američkoj, puzajućoj kulturi koja teži da nametne sopstvene vrednosti celokupnoj svetskoj populaciji. No, u svemu što sam pisala – pa i u ovoj knjizi – bio mi je važan stil, način na koji sam izlagala svoje „istine”, jer to je upravo ono što razlikuje jednog pisca od drugog. Književnost kao umetnost nije tu da bi nam stalno slala neke poruke, ona je i veština vladanja rečima, poigravanje sa čovekovom maštom i njegovim emocijama, jednom rečju ona je sve ono zbog čega će biti prva žrtva digitalne ere.

Na našoj književnoj sceni koja se sporo menja, mali je broj književnika koji posle svoje prve uspešne knjige uspevaju da održe prvobitni ostvareni uspeh, umesto toga bivamo izloženi maltretiranju pisaca koji su već svojom prvom knjigom rekli ono što su imali da kažu, a onda navukli odoru pisca i nastavili da štancuju potpuno idiotske i nepotrebne  knjige. Ovo se najvećim delom odnosi na prozne pisce, a biće da je i sa pesnicima (tu se opet stvorila neka gužva!) ista stvar. Ne bih da poimence navodim ovakve pisce – dovoljno sam sebi pribavila neprijatelja pišući kolumne – mogu samo da kažem da se od Bore Pekića i Danila Kiša – po mojoj proceni – u Srbiji još nije pojavio veliki pisac. Slučaj Milorada Pavića je posebne vrste i u tesnoj je vezi sa književnošću koja se oslanjala na obrasce pisanja koje je svojom knjigom Ime ruže, i drugim knjigama, postavio Umberto Eko.

Uglavnom čitam prevedenu literaturu što ne znači da ne pratim i ono što se kod nas piše. Veliko otkrića, u poslednje vreme – za mene su proza Srdana Srdića kao i poezija Milene Marković i Enesa Halilovića. To je dovoljno da obeleži jednu deceniju. Naša književnost je mala književnost, ne treba se zavaravati, i svaki njen izlazak u svet – prevodi, učešće na međunarodnim skupovima – trebalo bi da doprinese njenom širenju u međunarodnim okvirima. Međutim, nije tako. Kad se Seobe Miloša Crnjanskog objavljene na francuskom nisu „primile” iako je roman dobio i jednu od najprestižnijih francuskih nagrada za prevod, pa i recepcija Kišovog dela nije onakva kakvu zaslužuje, ne znam kako će knjige naših savremenih pisaca stvarno dopreti do stranih čitalaca. Tu, naravno, postoje izuzeci, kao i svuda, a to su Ivo Andrić i Milorad Pavić, prvi zbog Nobelove nagrade, drugi zbog već pominjanog Umberta Eka i njegove škole pisanja.

J.M. Koliko je savremena književna kritika „kriva” za stanje na savremenoj srpskoj književnoj sceni? Postoje li kod nas, uslovno rečeno, ozbiljne i plodotvorne književne debate i polemike?

Lj.Đ. Nije ona ništa „kriva“, ona gleda da etablira samu sebe bez obzira na stvarne vrednosti književnih predložaka. Najprisutnija je tzv. pozitivna kritika, o lošim knjigama se retko piše jer se smatra da je i negativna kritika neka vrsta promocije određenog dela. Upravo zbog ovakvog stava ne postoje ozbiljne književne debate i polemike. Kritičari obično imaju jednog ili dvoje izabranika koje guraju kroz književnu gungulu i, budući da su oni uvek i članovi žirija za dodeljivanje neke nagrade, njihovi puleni ih i dobijaju. To sa nagradama je posebna priča. Nagrade se izmišljaju gotovo svakodnevno, svaki grad ima svoju nagradu, a čim se neki od pisaca upokoji ustanovljuje se nagrada sa njegovim imenom. Komična priča, ali i dalje prolazi. Bune se samo oni koji od tolikog broja nagrada nisu dobili baš nijednu. Postoji tu još nešto što književna kritika toleriše i što ukazuje na nizak moralni status njenih poslenika – naravno, čast izuzecima, kako se to kaže. Poneki pisci i književni kritičari koji se dokopaju važnih mesta u političkoj nomenklaturi, iskoriste to da proguraju sebe i svoje verne (ovde je vernost, tj. poltronstvo, od ključnog značaja!) sledbenike u uticajne kulturne krugove. To su uglavnom veoma slabi pisci koje će vreme pokopati, ali treba živeti za sadašnjost, za privilegije, za novce, za zadovoljstvo koje pribavlja manipulativna politička moć. Kao što vidite, i u književnosti postoji korupcija kao i u ostalim društvenim delatnostima, samo što ova izaziva malo veće osećanje srama.

J.M. Radeći u ProFemini godinama se bavite časopisima, što je svakako posebna vrsta „književnog posla”. Kako vidite ulogu književnih časopisa u Srbiji danas u procesima formiranja književne scene? Kako biste ocenili našu današnju periodiku?

Lj.Đ. Ne slažem se sa onima koji tvrde da u Srbiji postoji mali broj književnih časopisa. Srbija, u odnosu na broj stanovnika, ima dovoljan broj književnih časopisa. Oni su relativno dobri, ali ne utiču preterano na formiranje književne scene, to sad rade velike, ali i male, izdavačke kuće koje ulažu dosta novca u marketing, a za urednike obično imaju književne kritičare (evo njih opet!) koji favorizuju izdanja dotične kuće čak i onda kad ona nemaju nikakvu vrednost osim profitabilne. No, sve je to legitimno. Nevolja je u tome što u štampanim  mas medijima i na televiziji postoji veoma malo mesta za književnost i kulturu uopšte, kakva god ona bila, sve je progutala estrada. To je sasvim u skladu sa zahtevima tehnološke civilizacije kojima kultura nije ciljna grupa već pre kamen spoticanja. Da li će humanoidni roboti koji se već predstavljaju u čitavom svetu, moći da ispune kulturne potrebe svojih naredbodavaca ili će i sami imati kulturnih potreba veliko je i za sad nerešivo pitanje.

J.M. S obzirom na to da ste književno vrlo svestrani i da ste se oprobali u nekoliko žanrova od poezije, preko pripovetke i (eksperimentalnog) romana, do esejistike i kolumne, da li možete da pronađete zajednički imenitelj svog stvaralaštva i ako je tako nešto moguće, šta biste izdvojili kao objedinjujuće?

 

Lj.Đ. Ne znam da li je pisac u stanju da u potpunosti sagleda ono što je u književnosti uradio. Uvek tu postoji sumnja, mislim da su i najveći pisci imali trenutke očaja i osećanja da rade nešto bezvredno i nedostojno u odnosu na veličinu samog života. Moja svestranost je proizišla iz radoznalosti, iz želje da i sama uzmem učešća u stvaranju različitih književnih žanrova. Roman još nisam napisala  – Udri kravicu je satirična knjiga eseja uobličena kao roman u više poglavlja – i ne znam da li ću; to je preglomazna i spora forma za moju vrstu spisateljskog dara. Sad mi se čini kao da sam kopala rovove u svim književnim pravcima i da je stil, način na koji pišem, originalan i samo moj i da je to ono što je objedinjujuće u svemu što sam radila u književnosti i oko nje.