Ilić Branislava

Branislava Ilić je rođena u Nišu 1970. godine. Završila je Srednju glumačku školu u Nišu u klasi Mime Vuković Kurić. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Član je udruženja: UDUS, bord ASITEŽA Srbije, ženska mreža ZRAK. Živi u Beogradu.

Karijeru je započela kao glumica, a nastavila kao dramaturškinja u Narodnom pozorištu u Nišu. U istom pozorištu  u sezoni 2003/04.  radi kao dramaturškinja i urednica izdavačkog dela.  Od februara 2008. do jula 2010. radila je kao dramaturškinja u Narodnom pozorištu u Beogradu. Sve ostalo vreme radi kao honorarna saradnica u statusu slobodne umetnice.

Rezimirajući svoj profesionalni put u govoru povodom dodele Nagrade „Borislav Mihajlović Mihiz” Branislava Ilić je rekla sledeće:

„U pozorištu postoje dve  vrste pisaca. Oni, čiji talenat od prve rečenice krči sebi put uspeha i značaja,  za koje se svi bez izuzetaka slažemo da su ‘rođeni radi pisanja’,  dok  drugu grupu, kojoj i sama pripadam, čine oni i one,  koji kroz rad u pozorištu, sa kolegama, kroz predstave,  polako stasavaju, učeći, grešeći, odustajući i ponovo se vraćajući pisanju. Ovi prvi osvajaju poput tornada, za nas ostale je potrebno vreme da privučemo pažnju. Pogledala sam spisak dosadašnjih dobitnika i dobitnica. Po mom mišljenju ima ih iz obe grupe.  I svi su mlađi od mene. Ako se ne varam, mislim da su jedino Milena Marković i Milica Piletić, kao i ja, studirale 90-tih. Zašto je ovo uopšte važno? Zato što je za pisce-spisateljice iz ove druge grupe, osim vremena, potrebna podrška i mogućnosti da se talenat razvije. Ja sam studirala u prvoj polovini 90-tih kada te mogućnost i podrške nije bilo.  Pripadam generaciji koja je o pozorištu učila pod sankcijama, uz inflaciju, u ratnim okolnostima.   (…) U to vreme na Pozorju se gotovo horski orilo kako „nema novih dobrih pisaca”, i nikako da se rodi neki novi Dušan Kovačević, Aca Popović, Simović, Mihiz…  Sećam se da je Nušić, u to vreme, puno igran na pozorišnim scenama Srbije. Divni, brižni profesor, Jovan Hristić, bezuspešno je pokušavao da dokaže da to nije istina, da mladih, talentovanih ljudi ima ali da im niko ne pruža šansu za rad u kome bi mogli da razviju svoj talenat. Jedan od tekstova koje je pomenuo na Pozorju bila je i moja dramatizacija Božjih ljudi, Bore Stankovića.

Ja sam sada dramaturškinja sa dovoljnim iskustvom u pozorištu, da s punom odgovornošću mogu da kažem, da je  talentovanih ljudi bilo i u mojoj generaciji. Neki od njih su svoju šansu dobili i iskoristili posle 2000. ali je mnogo onih koji su odustali. Od pisanja, ne od pozorišta. Kada su se granice otvorile, novi, mladi, talentovani ljudi su prirodno upoznavali, prepoznavali i preuzimali dramaturgiju koja pripada teatru koji im je blizak. A imali su i podršku, u vidu projekta NADA u Narodnom pozorištu.  Mojoj generaciji to nije bilo tako jednostavno. I sada, za mene, u trenutku  poraza  po drugi put, jer ljudi koji su našu mladost olako žrtvovali, ponovo su zauzeli svoja mesta u parlamentu i državnim institucijama i neizdrživo su glasni, bahati, osvetoljubivi, čak sa istom ratnohuškačkom retorikom, dakle u trenutku kada mi svaki angažman u teatru deluje besmisleno, došla je ova nagrada.” (Ceo govor Branislave Ilić pročitajte u rubrici OSTALO)

U povodu Nagrade „Borislav Mihajlović Mihiz” objavljena je zbirka drama Branislave Ilić. U pogovoru pod nazivom „Strah i traganje – dramske dijagnoze Branislave Ilić” teatrolog i dramaturg Svetislav Jovanov je napisao:

„Nakon besmislenih stradanja junaka u čeljustima istorije i ideologije i sada već zamornih, a sve češće i jalovih avantura samog pozorišta u pustinjama diskursa i post-dramskog, drame Branislave Ilić nas vraćaju onoj neposrednoj a višoj, moglo bi se reci ibzenovskoj suštini pozorišnog angažmana: porodici i pojedincu kao poprištima ’otvaranja’ univerzalnih pitanja – ali otvaranja koja, nakon prolaska kroz iskustva postmodernih preobražaja forme, tragičnu ironiju efektno zamenjuju ironičnom tragikom. Pri tome, iako se na prvi pogled njeni komadi kreću unutar opsega nedogmatski shvaćenog realizma, a nivo govora likova korespondira sa ’komentatorskim’ nivoom jezika same autorke, Branislava Ilić uspeva da predoči autentičnu dramsku fikciju čija slojevitost pleni podjednako na intelektualnom, kao i na emotivnom planu.

U drami Telo, posredstvom sižea koji predočava jednu ‘stvarnu’ (Lela, Vojkan, Otac) i dve ‘fiktivne’ porodice (Lelin otac, Vojkanova majka, Očeva majka), autorka prikazuje bračnu krizu mladog para kao analogon Očeve bolesti, ali se na tematsko-motivskom planu ovaj demistifikatorski impuls uravnotežava suptilnim uobličavanjem atmosfere koja signalizira ljubav – sve vrste ljubavi – kao avanturu različitosti (i avanturu sposobnosti za podnošenje različitosti). U tom svetlu, bolest i demencija Vojkanovog oca, analogno sa uviđanjem mladog para da njihova tela takođe ulaze u proces fizičkog deformisanja, na uzbudljiv način otelovljuju autorkinu implikaciju: ne uništava smrt život(e), već strah deformiše i uništava sve vrste ljubavi. Drama Bako, neću da postanem čudovište analizira na maštovit način ideju ‘normalnosti’ to jest ‘monstruoznosti’, kao porobljivačku konvenciju, dogmu koja poništava osećanja i živote ne samo mlade generacije (junak drame), već i roditelja koji su njeni sprovodioci. Naizgled, tipičnom uzorku porodičnog manipulativnog odgajanja, prožetog predrasudama, ksenofobijom i samoživošću, autorka suptilno prelazi put od psihološke analize do sagledavanja šire slike bolesti našeg savremenog društva. S druge strane, formalna strategija ovog komada kombinuje dijalošku fakturu socijalne drame sa komentatorskim intervencijama autorskog glasa – koji se postepeno preobražava u samoposmatračke opaske glavnog junaka. Posebna vrednost ovakvog pristupa se otkriva u efektnom ‘dokazivanju’ kako slobodu (i život) ovog junaka ne uništava samo ograničenost i sebičnost porodice, već – prvenstveno! – njegova ’racionalnost’, indukovana upravo zabludama o prirodi ‘normalnog’.

Monološki koncipirani, a izuzetno slojeviti dramski iskaz pod nazivom Ne pristajem predstavlja tekst u kojem Branislava Ilić prevazilazi nivo manifesta na temu mizoginije, seksizma i (rastućeg) nasilja nad ženama u našem današnjem okruženju, uobličavajući potresan, samosvesni protest dramatizovanog autorskog glasa, koji je, istovremeno, i uprizoreni društveni čin.” (ceo tekst Svetislava Jovanova pročitajte u rubrici OSTALO)

Branislava Ilić kontinuirano decenijama sarađuje sa brojnim pozorištima kao dramaturškinja: Narodno pozorište u Nišu, Narodno pozorište u Beogradu, Atelje 212, Puls teatar – Lazarevac, Madlenianum, Kruševačko pozorište, Zvezdara teatar, DADOV, Bitef teatar, HNK „Ivan pl. Zajc” – Rijeka, NP „Toša Jovanović” – Zrenjanin, Srpsko narodno pozorište, Pozorište mladih – Novi Sad, NU Dramski teatar – Skoplje, NP Užice.

Iz kratkog popisa pozorišta jasno se vidi da je Branislava Ilić radila u beogradskim, ali još više u pozorištima van Beograda. To je možda i jedan od razloga zašto je njen spisateljski rad ostao manje primećen. Evo šta je o tome u listu Danas napisao Radivoj Cvetićanin: „Branislavu llić ne poznajem, pružio sam joj samo ruku 27. marta nakon premijere njenog komada u zrenjaninskom pozorištu. Tog je popodneva vetar vitlao prašinu u ‘gradu na Begeju’ oko spomenika Kralju Petru (koji je bio nekoj restauraciji) onda je uveče udarila teška kiša. Ne bih se, međutim, usudio da kažem da je unutra pozorištu, gde smo se sreli bilo udobnije nego napolju. Išla je tamo, naime, jedna surova drama našega doba. Branislava llić dala je toj drami naslov Bako, neću da postanem čudovište. Pogledao sam je. Ostavila je na mene odličan utisak, kupio program predstave, dao ga mladoj koleginici iz redakcije da joj posluži ako je tekst komada, koji je uz afiše bio unutra, pobudi da sa autorkom napravi možda neki razgovor. Prošla su dva meseca, ništa. Nisam insistirao, da jesam, verujem da bi llićeva dobila priliku. Mislio sam zato sad pišem ovaj članak da takve stvari kao što je ova predstava ne treba preskakati. (…) Ja sam upravo tako i razumeo njen komad, njene namere sa njim. Bako, neću da postanem čudovište već naslovu je taj krik o kojem ona govori. ‘Bako, neću da postanem čudovište’ kaže njegova autorka – ‘vapaj je onih malobrojnih očajnika …zatim neophodnim, jednim, jedinim, životinjskim krikom Ijudskosti’”. (ceo tekst Radivoja Cvetićanina vidi u rubrici OSTALO)

U knjizi drama Teatar palanke Branislava Ilić određuje svoje pozorišno pozvanje kao borbu protiv pozorišne palanke. U pogovoru „Da li pozorište mora da bude (tako) dosadno?” Aleksandar Milosavljević je napisao sledeće:   

„Poigravajući se naslovom slavne studije Radomira Konstantinovića Filozofija palanke, Branislava Ilić zapravo višestruko i u nekoliko pravaca produbljuje žaoku svog naglašeno kritičkog stava prema dramskom stvaralaštvu i teatru, baš kao i prema društvenom angažmanu koji očekuje od pozorišta, ali i od sebe u pozorištu.

Na palanku kao stanje duha, mentalnu žabokrečinu, ova spisateljica nikako ne pristaje, a protiv nje istupa i izborom tema kojima se bavi, i otrovnim komentarima i replikama, baš kao i celokupnim svojim intelektualnim stavom. Palanka koje se gadi je i stanje politikantske svesti koja nije u stanju da načini razliku između prekog naloga vremena i patetične mitologizacije, i kompletno aktuelno civilizacijsko ustrojstvo sveta koji je zaboravio na svoje korene, i bahato iživljavanje nad nemoćnima, i patrijarhalni univerzum, i odsustvo pravih vrednosnih sistema, ali palanka je, smatra Branislava Ilić, i pristajanje na teatar našeg vremena.

U pojedinim replikama nekih od njenih dramatis persona, baš kao i u kompletnim dramskim situacijama u pojedinim njenim komadima, jasno prepoznajemo kritiku postojećeg teatra, njegove estetike, okoštale forme i samozadovoljstva (samodovoljnosti) savremenog pozorišta, nesposobnog da, osim u veoma retkim slučajevima, istinski prebaci „rampu” te da svojom formom, jednako kao i svojim temama ili idejama, zaintrigira današnjeg gledaoca, provocira ga da sebi postavlja pitanja i sam traga za odgovorima.

(…)

Baš kao što i u „projektu” mlade Eve nije teško naslutiti obrise smele koncepcije mogućeg budućeg teatarskog ustrojstva, neobičnog i krajnje radikalnog, no zasnovanog na potrebi pozorišnih stvaralaca da istinski provociraju svoju (potencijalnu) publiku, pa i na taj način što će ih i pre ulaska u pozorišnu salu suočiti sa dilemom:

‘EVA: U pet opština u isto vreme bi se odigralo svih pet scenskih izvođenja. U isto vreme na pet različitih mesta u gradu odigraće se predstave samo taj jedan jedini put. To znači da ne postoji mogućnost da ijedna osoba vidi svih pet predstava. Moraće da izabere. Ni jedna od ovih predstava neće se više nikada i ni na kojem mestu ponovo odigrati. Jedno jedino izvođenje.’

I možda će pozorište, barem u idealnoj formi kakvu Branislava Ilić sluti ili zamišlja, uistinu biti oslobođeno pozorišta – palanačkog, primitivnog i dosadnog – no ako je suditi na osnovu imanentne poetike ove spisateljice, njen idealan teatar zasigurno neće moći bez – IGRE. ” (Ceo tekst Aleksandra Milosavljevića pročitajte u rubrici OSTALO)

Govor o zbirci drama Branislave Ilić Teatar palanke zaključićemo sledećim rečima Rastislava Durmana:

„Propustiti šansu i ne podržati Teatar palanke?

Moći, a ne omogućiti da se multimedijalni (a u suštini teatarski)  projekat Branislave Ilić pojavi, više je nego  greh protiv samo sopstvene savesti. ”(Ceo tekst Rastislava Durmana pročitajte u rubrici OSTALO)

Drame Branislave Ilić iz zbirke Teatar palanke dalje su „biseri iz upravničkih fioka”.

U međuvremenu Branislava i dalje ide putem svog pozorišnog pozvanja: radi kao dramaturškinja, članica žirija, selektorka, urednica, direktorka… Ne odustaje, bori se i voli pozorište i onda kada ga kritikuje – možda tada najviše.

Više o samoj zbirci drama Teatar palanke, kao i o razlozima za pisanje drame Bako, ne želim da postanem čudovište možete pročitati u tekstovima autorke u rubrici OSTALO.

Nagrade:

Nagrada „Jovan Sterija Popović” za dramu Telo –  Konkurs Sterijinog pozorja za novi dramski tekst, 2008.

Godišnja pohvala Narodnog pozorišta Beograd, dramaturškom timu pozorišta (Slavko Milanović, Maja Pelević, Branislava Ilić) za rad u protekloj sezoni, 2009.

Godišnja nagradu DADOV-a za dramatizaciju romana Marka Šelića Marčela,  Zajedno sami, 2010.

Nagrada „Mira Trailović” na 47. Bitefu za predstavu Zoran Đinđić (dramaturgija predstave), 2013.

Nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz” za dramsko stvaralaštvo – Srpska čitaonica Irig i Fond „Borislav Mihajlović Mihiz”, 2016.

Godišnja pohvala Narodnog pozorišta u Beogradu za dramaturški rad na predstavi Jeste li za bezbednost?, 2019.

Glumački rad:

Bukefal, B. Puletić/ r. Branivoj Đorđević – vođa hora, 1986.

Don Žuan se vraća iz rata, E. Fon Horvat/ režija Nikolaus Vindiš Šperk (Windisch-Spoerk, Nikolaus) – starija kćer, 1988.

Play Aristofan, adaptacija i režija M. Radisavljević – Lisistrata, 1989.

 

Dramaturški rad na predstavama:

Sarađuje sa rediteljima različitih generacija: Kokan Mladenović, Egon Savin, Oliver Frljić, Stevan Bodroža, Anđelka Nikolić, Branislav Žaga Mićunović, Miroslav Benka, Nikita Milivojević, Darijan Mihajlović, Ksenija Krnajski, Filip Grinvald, Predrag Stojmenović, Predrag Štrbac, Goran Golovko.

 

Ludi od ljubavi, S. Šepard – dramaturgija, 1993.

Noževi u kokoškama, D. Herover – dramaturgija, 2003.

Dama iz Maksima, Ž. Fejdo – adaptacija, 2007.

Amselfeld, D. Mihajlović – adaptacija i dramaturgija, 2007.

Odabrani i uništeni, I. Jovanović / D. Petković / M. Todorović – radionica sa mladim piscima na adaptaciji njihovih tekstova i dramaturgija, 2007.

Vitamini, V. Jon – dramaturgija, 2008.

Derviš i smrt, M. Selimović / B. M. Mihiz – dramaturgija, 2008.

Nova Stradija, S. Basara – saradnja s autorom u toku pisanja teksta i dramaturgija, 2009.

Prljave ruke, Ž. P. Sartr – dramaturgija, 2009.

Životinjsko carstvo, R. Šimelpfenig – dramaturgija, 2010.

Zajedno sami, M. Šelić – dramatizacija, 2010.

Iza rešetaka, B. Ilić / K. Mladenović – tekst i dramaturgija, 2011.

Zoran Đinđić, O. Frljić – dramaturgija, 2012.

Boing, boing, M. Kameloti – adaptacija, 2012.

SLUČAJEVI / Lost in Serbia, K. Mladenović – dramaturgija, 2013.

Don Kihot, M. de Servantes – prikupljanje građe, dramaturg konsultant, 2014.

Čarobna frula (opera za decu) V. A. Mocart – scenario (adaptacija libreta E. Šikanedera) i dramaturgija, 2016.

Pad, B. Ilić / K. Mladenović – tekst i dramaturgija, 2018.

Jeste li za bezbednost. B. Jovanović / M. Krese / R. Iveković / R. Lazić / D. Šalamun, scenski tekst (zajedno sa Anđelkom Nikolić) i dramaturgija, 2019.

My name iz Goran Stefanovski, B. Ilić – autorska adaptacija i dramaturgija, 2022.

Rehnic, E. Jelinek – adaptacija, 2023.

 

Napisane drame:

Leta – drama za prijemni ispit na FDU, 1990.

Lutka govori I, 1995/1997.

Lutka govori II, 1997.  

Ulica, štap i kanap, 2003.

Nečista krv – dve verzije dramatizacije istoimenog romana B. Stankovića, 2004.

Zid, 2006.

Brze pruge, 2006.

Kidanje, 2006.

Telo, 2008.          

Zaglavljeni – dramatizacija romana Zajedno sami Marka Šelića Marčela, 2010.

Zločin i razgovori, 2011.

Ispod plastenika (Ključ od stana), 2012.

Bako, neću da postanem čudovište, 2015.

Ne pristajem, 2016.

Obezglavljene, 2015/2016.

Kopanje po đubrištu, 2017.

Pad, 2011.

My Name Is Goran Stefanovski, 2022.

Puslice (osuđeni na smrt), 2023.

Evo mene više nema, a svet postoji – inspirisana životom i delom Jovana Ćirilova, 2024. (otkupljena, premijera planirana za 2025. u režiji Stevana Bodrože)

Sofijina priča – dramatizacija romana Leto kad sam naučila da letim Jasminke Petrović,  2024.

Hipnos i Tanatos – podržano na konkursu Ministarstva za kulturu Srbije za 2024, tekst i režija, 2023/2024.

 

Napomena: U spisak nisu uvršteni komadi pisani pre i u toku studija, nerealizovane (neke i otkupljene) dramatizacije, kao ni monodrame pisane za pojedine glumice i glumce.

 

Izvedeni tekstovi:

Trideset radio minijatura u okviru projekta Okolominutnog radio pozorišta – grupa autora (10 CD-a , ukupno 300 radio drama), u produkciji Media Art Service-a, Novi Sad, 2001/2002.

Ulica, štap i kanap, autorska predstava „M-Intimno pozorište” izvedena u Niškom pozorištu, emitovana više puta  na TV Kopernikusu, 2006.

Iza rešetaka, koautorstvo sa K. Mladenovićem – Kruševačko pozorište (originalni autorkin tekst, na kome je reditelj vršio intervenciju je Zločin i razgovori), 2011.

Novčić za sreću (radio minijatura), RTV Vojvodina, 2012.

Telo, režija S. Bodroža – UK Parobrod, Beograd, (javno čitanje drame), 2012.

Telo u režiji S. Bodroža – Puls teatar, Lazarevac, 2013.

Kidanje r. S. Kilibarde – UK Parobrod, Beograd, „Nulti festival savremene srpske dramaturgije”, javno čitanje, 14. i 15. jun 2013.

Bako, neću da postanem čudovište, režija Predrag Štrbac – Pozorište „Toša Jovanović”, Zrenjanin, 2015.

Ne pristajem – jedan od tekstova za predstavu: Sama je tražila (omnibus, više autora/ki), r. Ksenija Krnajski, 2017.

Pad – koautorstvo s K. Mladenovićem – KC Svilajnac, r. K. Mladenović, 2018.

Jeste li za bezbednost?, dramatizacija knjige prepiske, Narodno pozorište BG, r. Anđelka Nikolić, 2019.

My name is Goran Stefanovski, autorska adaptacija nastala iz sedam drama i nekoliko eseja G. Stefanovskog, r. Branislav Žaga Mićunović, NU Dramski teatar, Skoplje, 2022.

Guliverova putovanja, koautorstvo s Ninom Plavanjac, r. Kokan Mladenović, Pozorište mladih, Novi Sad, 2022.

Leto kad sam naučila da letim – dramatizacija pod naslovom Sofijina priča, r. Goran Golovko, 2024.

 

Bibliografija:

Ilić, Branislava. 2005. „Uspavana koprivica” i „Prosjak na zrnu bibera”. U: Hajke na bajke (grupa autora). Novi Sad: Media Art Service.

Ilić, Branislava. 2006. „Zid” (drama).  Naš trag. Velika Plana.

Ilić, Branislava. 2006. „Šta žena ženu pita dok Steriju čita”. Scena i Teatron (zajednički broj posvećen J. P. Steriji).

Ilić, Branislava. 2007. Teatar palanke (zbirka drama: „Lutka govori”, „Zid”, „Ulica, štap i kanap”, „Kidanje” i DVD sa snimkom autorske predstave i video radovima „Stara kuća”, „Pantelej” i „Mostovi i šetači”). Niš: NKC (Izdanje je finansijski podržala Skupština grada Niša na predlog Saveta za kulturu).

Ilić, Branislava. 2009. „Telo” (drama). Scena 3. Novi Sad: Sterijino pozorje.

Ilić, Branislava. 2010. „Zajedno sami” (dramatizacija) – Duh Dadova 3. Beograd: DADOV.

Ilić, Branislava. 2012. „Zaglavljeni”. Zajedno sami (roman M. Šelića i dramatizacija „Zaglavljeni” Branislave Ilić). Beograd: Beoštampa.

Ilić, Branislava. 2013. „Telo” (drama). Biseri iz upravničkih fioka (zbirka drama raznih autora). Beograd: UK „Paroprod” i Opština Stari grad.

Ilić, Branislava. 2015. Bako, neću da postanem čudovište. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin” i NP „Toša Jovanović”.

Ilić, Branislava. 2015. „Zaglavljeni” (dramatizacija romana). U: Marko Šelić, Marčelo. Zajedno sami. Beograd:  Laguna.

Ilić, Branislava. 2017.„Telo” (drama). Nova srpska drama 2007–2015 (ur. Zorna Đerić, pogovor Marina Milivojević Mađarev). Novi Sad: Sterijino pozorje.

Ilić, Branislava. 2017 Branislava Ilić – drame/plays – „Telo”, „Bako, neću da postanem čudovište”, „Ne pristajem” i „Obezglavljene”. Irig: Srpska čitaonica Irig i Fond „Borislav Mihajlović Mihiz”.

Ilić, Branislava. 2019. „Nečista krv” (dramatizacija istoimenog romana Bore Stankovića). Scena 4. Novi Sad: Sterijino pozorje.

Ilić Branislava i Jelena Mijović. 2019. „U poverenju o Bori i pozorištu” (razgovor delu Bore Stankovića u pozorištu). Scena 4. Novi Sad: Sterijino pozorje.

Ilić, Branislava. 2023. „Profesor Hristić bi bio ponosan” (o knjigama sa konkursa Sterijine nagrade za teatrologiju „Jovan Hristć”). Scena 3. Novi Sad: Sterijino pozorje.

Ilić, Branislava. 2024. „Puslice”, Komedija (u štampi).

 

(Objavila više kratkih priča u različitim zbirkama i časopisima. Pisala tekstove za Gradinu,  Ludus, Scenu.)

Članica žirija /selekcije:

Festić – članica žirija, 2009.

Sterijino pozorje – članica žirija, 2018.

Selektorka 55. i 56. festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić”, održanog u Kraljevu (2019) i Vranju (2020).

Selektorka i umetnička direktorka internacionalnog festivala, 16. Joakimfesta u Kragujevcu, 2021.

Nagrada za teatrologiju „Jovan Hristić” na 68. Sterijinom pozorju – članica žirija, 2022.

28. Jugoslovenski pozorišni festival „Bez prevoda” u Užicu – članica žirija, 2023.
29. Zvezdarište (od 5. do 10. oktobar) – članica žirija, 2024.

Selektorka 9. pozorišnog festivala  Šabačko proleće, 2025.

 

Konferencija, tribine:

Rodna ravnopravnost i društvena uloga žene u Srbiji (u kulturi, politici i verskim zajednicama) u organizaciji Fondacije Konrad Adenauer i Instituta za studije kulture i hrišćanstva, 2012.

Živeti s čudovištem – učesnici L. Perović, M. Bešlin i B. Ilić, u Skaska Zrenjanin i NP „Toša Jovanović”, 2015.

Tribina Sterijinog pozorja – uvodničarka teme „Pitanje odnosa između novih formi, društvenog angažmana i ukusa publike”, 2018.

Četvrta nacionalna naučno-stručna konferencija o drami/pozorištu i obrazovanju. „Pozorište i škola – inspiracija, podsticaj”, moderatorka, 2018.

FAS, Festival ASITEŽ-a Srbije. Moderatorka razgovora žirija posle predstava, 2021.

Pozorište, dijalog sećanje – 56. Joakimfest-Kragujevac – Sećanje na prof. dr Dragana Klaića (10 godine od smrti) – učesnici: Nada Kokotović, rediteljka i koreografkinja, prof. dr Milena Dragićević Šešić, prof. dr Ivan Medenica i Branislava Ilić, učesnica i moderatorka, 2021.

Tribina ASSITEJ-a: Valorizacija, značaj i kriterijumi nagrađivanja u pozorištu za decu i mlade – uvodničarka, Malo pozorište „Duško Radović”, 2024.

 

Edukacija mladih (radionice):

Vodila pozorišnu radionicu GROOVE Teatra u Nišu (Speak Up – language studio) za uzrast 13–18 god. u trajanju od šest meseci. Javni čas Izgovorite taj govor onako kako to vi želite, 2000.

Radionica u trajanju od mesec dana i predstava u sedam slika: Oni su novi u gradu, niška replika na Treći kamen od sunca (tekst i režija) u Domu za decu bez roditeljskog staranja „Duško Radović” u Nišu (učestvovalo 22 štićenika Doma, uzrasta od 5 do 19 godina), 2001.

Radionica u okviru proslave 50 godina Omladinskog pozorišta DADOV, sa Milanom Neškovićem i Majom Pelević, 2008.

Časovi dramaturgije igre u školi Mala fabrika glume, Kokana Mladenovića, 2017–2022.

Radionica Ajoj, samo ne o tome u okviru dečjeg festivala „Biberče” u Štrpcu, 2019.

Časovi u Dadovu – dve najmlađe grupe, april i maj, 2024.

Cvetićanin, Radivoj. „Čudovište iz zrenjaninskog pozorišta” (o drami i predstavi Bako neću da postanem čudovište). Danas, 9. maj 2015. (specijalni broj povodom 18. rođendana lista Danas).

Durman, Rastislav. „Muški udarac ženskom rukom po licu palanke”, recenzija za knjigu Tatar palanke (lična arhiva).

Grupa autora, 2009. „Konkurs Sterijinog pozorja za savremeni domaći dramski tekst 2008: Obrazloženje nagrade” . Scena 3: 223–224.

Jovanov, Svetislav. 2017. „Strah i traganje” (pogovor). Branislava Ilić Drame. Irig: Srpska čitaonica: Fond „Borislav Mihajlović Mihiz”, Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka„ Žarko Zrenjanin”, 169–171.

Milivojević Mađarev, Marina. 2016. „Novo iščitavanje prvonagrađenih drama” (pogovor). Nova srpska drama 2007–2015. Novi Sad: Sterijino pozorje, 353–366.

Milosavljević, Aleksandar. 2007. „Da li pozorište mora da bude tako dosadno?” (pogovor). Branislava Ilić Teatar palanke. Niš: Niški kulturni centar, 151–155. (Isti tekst objavljen u: Aleksandar Milosavljević. 2024.  Pozorište… Novi Sad: Sterijino pozorje)

Stojanov, Divna. 2020. „Teorija i praksa” (intervju sa Branislavom Ilić).  Scena 4: 138–141.

Radio Beograd II program, Klub 2, o predstavi PAD –

intervju dat Divni Stojanov (bookvica.net)

intervju dat Igoru Buriću (DNEVNIK) povodom selekcije za festival Joakim Vujić

sa sajta Narodnog pozorišta:

Derviš i smrt

Jeste li za bezbednost?

Milica Piletić, Pod dejstvom sreće, Kaleidoskom 6.11.2016.

Branislava Ilić „Nema danas ljudskosti bez očajanja” – govor na dodeli Nagrade „Borislav Mihajlović Mihiz”

Dobro veče.

Zahvaljujem se Fondu „Borislav Mihajlović Mihiz” i članovima žirija, što su ove godine izabrali moje drame da nagrade. Zahvaljujem se Srpskoj čitaonici u Irigu, što je upriličila ovu divnu svečanost, kao  i svima vama koji ste došli da mi pružite podršku. Zahvalna sam i svim prijateljima, kolegama i koleginicama koji zbog svojih obaveza  nisu mogli da dođu ali su mi poslali predivne poruke podrške.

U pozorištu postoje dve  vrste pisaca. Oni, čiji talenat od prve rečenice krči sebi put uspeha i značaja, za koje se svi bez izuzetaka slažemo da su „rođeni” radi pisanja,  dok  drugu grupu, kojoj i sama pripadam, čine oni i one,  koji kroz rad u pozorištu, sa kolegama, kroz predstave, polako stasavaju, učeći, grešeći, odustajući i ponovo se vraćajući pisanju. Ovi prvi osvajaju poput tornada, za nas ostale je potrebno vreme da privučemo pažnju. Pogledala sam spisak dosadašnjih dobitnika i dobitnica. Po mom mišljenju ima ih iz obe grupe.  I svi su mlađi od mene. Ako se ne varam, mislim da su jedino Milena Marković i Milica Piletić, kao i ja, studirale 90-tih. Zašto je ovo uopšte važno? Zato što je za pisce-spisateljice iz ove druge grupe, osim vremena, potrebna podrška i mogućnosti da se talenat razvije. Ja sam studirala u prvoj polovini 90-tih kada te mogućnost i podrške nije bilo. Pripadam generaciji koja je o pozorištu učila pod sankcijama, uz inflaciju, u ratnim okolnostima. Naše kolege, prijatelji na silu su mobilizovani i odvođeni  na ratišta, pod parolom „Velike Srbije” ili odbrane Jugoslavije, u zavisnosti od toga šta je kome više odgovaralo. Cene kreveta u Studentskom domu su se kretale od 300-1000 maraka, na fakultetu nije bilo papira za naše ispitne tekstove (kao ni trake za filmske reditelje), nije bilo mogućnosti da realizujemo čak ni radio dramu s treće godine. Produkcija je bila mala a naše uvažene starije kolege su se dobro organizovale kako bi sebi sačuvali poslove. Tako je bilo  u pozorištima, na televiziji, radiju. Svi su govorili  o naciji, a odabrani i u njeno ime. Većina  pozorišnih ljudi je bila učlanjena u JUL ili SPS i svakako im nisu bili potrebni mladi ljudi sa pomanjkanjem rodoljublja, koji protestuju na ulicama Beograda.  Pripadam tzv. izdajničkoj generaciji 90-tih. Onoj koja je dobar deo svog života provela na  ulici želeći da rat prestane i da svi  ti ljudi puni priče i sveznanja o Srbiji, naciji i rodoljublju, prestanu da tako olako žrtvuju  generacije mladih.  U to vreme na Pozorju se gotovo horski orilo kako „nema novih dobrih pisaca”, i nikako da se rodi neki novi Dušan Kovačević, Aca Popović, Simović, Mihiz…  Sećam se da je Nušić, u to vreme, puno igran na pozorišnim scenama Srbije.   Divni, brižni profesor, Jovan Hristić, bezuspešno je pokušavao da dokaže da to nije istina, da mladih, talentovanih ljudi ima ali da  im niko ne pruža šansu za rad u kome bi mogli da razviju svoj talenat. Jedan od tekstova koje je pomenuo na Pozorju bila je i moja dramatizacija Božjih ljudi, Bore Stankovića.

Ja sam sada dramaturškinja sa dovoljnim iskustvom u pozorištu, da s punom odgovornošću mogu da kažem, da je  talentovanih ljudi bilo i u mojoj generaciji. Neki od njih su svoju šansu dobili i iskoristili posle 2000. ali je mnogo onih koji su odustali. Od pisanja, ne od pozorišta. Kada su se granice otvorile, novi, mladi, talentovani ljudi su prirodno upoznavali, prepoznavali i preuzimali dramaturgiju koja pripada teatru koji im je blizak. A imali su i podršku, u vidu projekta NADA u Narodnom pozorištu. Mojoj generaciji to nije bilo tako jednostavno. I sada, za mene, u trenutku  poraza  po drugi put, jer ljudi koji su našu mladost olako žrtvovali, ponovo su zauzeli svoja mesta u parlamentu i državnim institucijama i neizdrživo su glasni, bahati, osvetoljubivi, čak sa istom ratnohušačkom retorikom, dakle u trenutku kada mi svaki angažman u teatru deluje besmisleno, došla je ova nagrada.

Danima mi se dva pitanja vrzmaju po glavi. Prvo je, da li sam ja uljez koji je iz nekih prošlih vremena nekako neprirodno ušetao u ovu grupu mladih dobitnika i dobitnica? I drugo, da li bi se Borislav Mihajlović Mihiz složio da neko k’o pripada „izdajničkoj generaciji” dobije nagradu koja nosi njegovo ime? S prvim pitanjem je donekle lakše, jer odgovornost uvek mogu da prebacim na žiri. S drugim je malo teže. Tu mogu samo da se nadam da bi moj rad, zalaganje i odgovornost sve ove godine u pozorištu, kao i napisane drame i dramatizacije, uspeli da ispune očekivanja najvećeg dramaturga srpskog teatra, u meri u kojoj bi prešao preko svih drugih različitosti u stavovima i mišljenju.

Nadajući se da ni jedna generacija više neće učiti o pozorištu u okolnostima i uslovima u kojima je to morala moja, znam da zahvaljujući ovoj nagradi, podrška mladim, talentovanim piscima i spisateljicama, sigurno više nikada neće izostati.

U vremenu festivalizacije pozorišne umetnosti, kojoj smo izloženi, strukovna nagrada koja je posvećena podršci i vrednovanju dramskog stvaralaštva na sveobuhvatan način, vraća nas elementarnim pozorišnim vrednosti, posvećenosti i odgovornosti svih nas koji pišemo za pozorište ali i vrednujemo pisanje drugih.

Hvala vam na tome.

Branislava Ilić
17. 10. 2016. Irig

Jovanov, Svetislav. 2017. „Strah i traganje” (pogovor). Branislava Ilić Drame.  Irig : Srpska čitaonica: Fond  „Borislav Mihajlović Mihiz”, Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”, 169–171.

Nakon besmislenih stradanja junaka u čeljustima istorije i ideologije i sada već zamornih, a sve češće i jalovih avantura samog pozorišta u pustinjama diskursa i post-dramskog, drame Branislave Ilić nas vraćaju onoj neposrednoj a višoj, moglo bi se reći ibzenovskoj suštini pozorišnog angažmana: porodici i pojedincu kao poprištima „otvaranja” univerzalnih pitanja – ali otvaranja koja, nakon prolaska kroz iskustva postmodernih preobražaja forme, tragičnu ironiju efektno zamenjuju ironičnom tragikom. Pri tome, iako se na prvi pogled njeni komadi kreću unutar opsega nedogmatski shvaćenog realizma, a nivo govora likova korespondira sa „komentatorskim” nivoom jezika same autorke, Branislava Ilić uspeva da predoči autentičnu dramsku fikciju čija slojevitost pleni podjednako na intelektualnom, kao i na emotivnom planu.

U drami Telo, posredstvom sižea koji predočava jednu „stvarnu” (Lela, Vojkan, Otac] i dve „fiktivne” porodice (Lelin otac, Vojkanova majka, Očeva majka), autorka prikazuje bračnu krizu mladog para kao analogon Očeve bolesti, ali se na tematsko-motivskom planu ovaj demistifikatorski impuls uravnotežava suptilnim uobličavanjem atmosfere koja signalizira ljubav – sve  vrste ljubavi – kao avanturu različitosti (i avanturu sposobnosti za podnšsenje različitosti). U tom svetlu, bolest i demencija Vojkanovog oca, analogno sa uviđanjem mladog para da njihova tela takođe ulaze u proces fizičkog deformisanja, na uzbudljiv način otelovljuju autorkinu implikaciju: ne uništava smrt život(e], već strah deformiše i uništava sve vrste ljubavi.

Drama Bako, neću da postanem čudovište analizira na maštovit način ideju „normalnosti” to jest „monstruoznosti”, kao porobljivačku konvenciju, dogmu koja poništava osećanja i živote ne samo mlade generacije (junak drame), već i roditelja koji su njeni sprovodioci. Na naizgled tipičnom uzorku porodičnog manipulativnog odgajanja, prožetog predrasudama, ksenofobijom i samozivošću, autorka suptilno prelazi put od psihološke analize do sagledavanja sire slike bolesti našeg savremenog društva. S druge strane, formalna strategija ovog komada kombinuje dijalošku fakturu socijalne drame sa komentatorskim intervencijama autorskog glasa – koji se postepeno preobražava u samoposmatračke opaske glavnog junaka. Posebna vrednost ovakvog pristupa se otkriva u efektnom „dokazivanju” kako slobodu (i život) ovog junaka ne uništava samo ograničenost i sebičnost porodice, već – prvenstveno! – njegova „racionalnost”, indukovana upravo zabludama o prirodi „normalnog”.

Monološki koncipirani, a izuzetno slojeviti dramski iskaz pod nazivom Ne pristajem predstavlja tekst u kojem Branislava Ilić prevazilazi nivo manifesta na temu mizoginije, seksizma i [rastućeg) nasilja nad ženama u našem današnjem okruženju, uobličavajući potresan, samosvesni protest dramatizovanog autorskog glasa, koji je, istovremeno, i uprizoreni društveni čin.

U sličnim tematskim koordinatama se kreće i možda do sada najneobičniji autorkin poduhvat, pseudo-dokumentarna drama Obezglavljene. Naime, ovde je autobiografska pozicija Autorke/Junakinje polazište zahvata istorijsku tragiku položaja zene (a povodom, kako kaže autorka, „godine rehabilitacija u Srbiji”). Reč je o fiktivnom intervjuu sa tri žene iz sela Rajkovca, Darinkom Radović (47) i njenim kćerima Radmilom (21] i Stankom (14], koje su 1943. godine ubili četnici zato sto nisu htele da odaju gde kriju ranjenog partizana. Razjašnjavajući – uz „dokumentarnu” asistenciju glasova svojih junakinja – da je dublji razlog njihove pogibije bila, u stvari, namera da se zastraše oni koji pružaju otpor okupaciji i nasilju, Branislava Ilić na uzbudljiv način razotkriva i onaj poslednji, specifični plan tragičnog zbivanja – težnju nasilničke ideologije (svih ideologija!) da se razori „ženski princip” kao simbol ljudskosti, saosećanja i univerzalne tolerancije. Tako se i na primeru ove autentične i atraktivne dramske esejistike o ženama koje su stradale boreći se za budućnost bez straha, manifestuje istraživački, polivalentni i za sve vidove savremenog sveta senzitivni rukopis Branislave Ilić.

Cvetićanin, Radivoj. „Čudovište iz zrenjaninskog pozorišta” (o drami i predstavi Bako neću da postanem čudovište). Danas, 9. maj 2015 (specijalni broj povodom 18. rođendana lista Danas)

Branislava Ilić žuri da svojom dramom pošalje opomenu, da ne bi bilo kasno. „Da ne bismo ponovo došli situaciju kojoj ćemo prisustvovati trijumfalnom maršu zla”. Ne samo da ne bi bilo kasno, nego da ne bi bilo besmisleno. Branislavu Ilić ne poznajem, pružio sam joj samo ruku 27. marta nakon premijere njenog komada u zrenjaninskom pozorištu. Tog je popodneva vetar vitlao prašinu u „gradu na Begeju” oko spomenika Kralju Petru (koji je bio nekoj restauraciji) onda je uveče udarila teška kiša. Ne bih se, međutim, usudio da kažem da je unutra pozorištu, gde smo se sreli bilo udobnije nego napolju. Išla je tamo, naime, jedna surova drama našega doba. Branislava llić dala je toj drami naslov „Bako, neću da postanem čudovište”. Pogledao sam je. Ostavila je na mene odličan utisak, kupio program predstave, dao ga mladoj koleginici iz redakcije da joj posluži ako je tekst komada, koji je uz afiše bio unutra, pobudi da sa autorkom napravi možda neki razgovor. Prošla su dva meseca, ništa. Nisam insistirao, da jesam, verujem da bi llićeva dobila priliku. Mislio sam zato sad pišem ovaj članak da takve stvari kao što je ova predstava ne treba preskakati. Subotu je Zrenjaninu (u vreme finala Lige šampiona) bila četvrta repriza, što nije rđav tempo: dvaput mesečno. To je znak da ansambl ima entuzijazam, da ima onih koji tome žele da ga prate. Vredi, dakle, podržati taj napor. Vredi, međutim, podržati još nešto: llićeva, koja, koliko vidim, voli da flertuje sa politikom angažmanom pozorištu pa radila je sa Frljićem famoznog Đinđića u Ateljeu – zauzela se na jednome mestu spomenutome programu predstave za to da ono, pozorište, postavlja pitanja (ona kaže: neprijatna pitanja), da tako eventualno izmami ”pokoji krik ljudskosti”.

Ja sam upravo tako i razumeo njen komad, njene namere sa njim. Bako, neću da postanem čudovište već naslovu je taj krik o kojem ona govori. „Bako, neću da postanem čudovište” kaže njegova autorka – „vapaj je onih malobrojnih očajnika …zatim neophodnim, jednim, jedinim, životinjskim krikom Ijudskosti”.

Vodiću, naravno, računa tome da sačuvam ovaj napis od patetike, ali moraćete da imate živaca za nju: jer, ovde je reč jednom odgovornom plemenitom naporu, jednom idealizmu na kraju krajeva, koji, recite sami, da li bez patetike ikad ide? Ilićeva žuri da pošalje svoju opomenu da ne bi bilo kasno. „Da ne bismo ponovo došli situaciju kojoj ćemo prisustvovati trijumfalnom maršu zla”. Ne samo da ne bi bilo kasno, nego da ne bi bilo besmisleno. Tu se ona oslanja na Konstantinovića, od njega pozajmljuje idiom čudovište, prestravljena pojavnim oblicima tog čudovišta koji se razgovetno vide našem dobu hoće da prestravi svoje gledaoce. Koliko je tome uznemiravanju savesti uspevala, nije lako izmeriti. Tek, kad je izgovarao tu strašnu reč, Konstantinović je mislio na konkretnu istorijsku situaciju: na „nasilje totalitarističkog nacionalizma” koji je predvodio Milošević. Ilićeva svoju opomenu šalje misleći na svakog bogovetnog pojedinca: na tzv. obične ljude. Bako, neću da postanem čudovište drama je, kaže ona, upravo tim takvim ljudima. „O onim običnim Ijudima koji zlo ne žele da vide, čak kada ono očigledno trijumfuje”. Razlika između nje njenog učitelja (ukoliko postoji) samo je, međutim, prividna, ne brinite: Konstantinović i ona na jednome su, istome poslu . „Živeti sa čudovištem”, govorio je Konstantinović, „to znači ne primećivati ga, ne videti čudovište kao čudovište”. Isto vam govori llićeva, sredstvima koja su joj drami na raspolaganju. E, sad: dejstvo predstave ograničilo se izgleda na grad kojem je napravljena, na njegovu užu javnost. Koliko mogu da vidim, ima je na društvenim mrežama, neuporedivo manje izvan njih. (Prikaz je napisao valjda jedino Zoran Slavić.) Provincija ne bi smela biti uzeta kao alibi toj istoj provinciji, uostalom, učinjen je ovaj po svemu antiprovincijski gest. Drugi su, svakako, razlozi što se ova predstava njene poruke guraj u gluvu sobu. Ja čvrsto verujem da su oni na ovaj ili onaj način navedeni predstavi, da se, ako zatreba, mogu identifikovati. Zasad za tim nema potrebe, ali: nije sve tako beznadežno. Sećam se na ovom mestu onih lekcija iz fizike (gle kako stara škola nekad dobro dođe) lekcija, dakle, interferenciji talasa. Ako ste je zaboravili pogledajte vikipediju, ali ovde će vam ona značiti sledeće: to zašta se zalaže jedna dramska spisateljica na svome mestu godinama već radi jedan tužilac. Hoću da ne zaboravimo ni njegov primer, zato ga spominjem. Tužilac! Od malih sam nogu prezirao tu profesiju. Kod koga ona, zaboga, ne izaziva nelagodu, zebnju strah? Nikad nisam mogao da zamislim, zato, da ću jednoga dana imati puna usta hvale upravo za nekoga od njih. Sad je taj trenutak: mnogi sigurno ne znaju njegov portfolio sa zemunskim klanom; mnogi njegov rad vezi sa „gnjilanskom grupom” mnogi, takođe, ono što danas istražuje vezi sa groznim, grozno neopisivim Milanom Lukićem iz Višegrada. Mnogo je, dakle, takvih, ali je sigurno, malo onih koji ne znaju za njegovu završnu reč na suđenju ubicama Ivana Stambolića. Tad smo videli nekog ko je prvi put Radomira Markovića opisao kao notornog egzekutora, na čelu tajnih službi bez dana iskustva tajnim službama; Miloševića kao „organizatora nad organizatorima” koji je označen kao nalogodavac; Legiju najzad, tog, kako je sarkastično rekao, učenika srednje muzičke škole, koji je, prema njegovim nalazima, tu dobio prvih svojih četrdeset godina. Trebalo je za taj maestralni, istorijski govor, imati odvažnost karakter. Miroljub Vitorović njemu je reč-imao je i jedno i drugo…

Autor je bio savetnik lvana Stambolića i Milana Panića,
kolumnista Politike i Nina,
ambasador Srbije u Hrvatskoj.

Milosavljević, Aleksandar. 2007. „Da li pozorište mora da bude tako dosadno?” (pogovor). Branislava Ilić Teatar palanke. Niš: Niški kulturni centar, 151–155.

O knjizi drama Teatar palanke Branislave Ilić
„ANDREJ: Ti se potrudi da uvek budeš dobra i onda tata neće morati da te kazni.
EVA: Ti, deda, ne znaš kako je devojčici teško da bude uvek dobra!
ANDREJ: Eva, svakome je teško da uvek bude dobar.
EVA: I tebi deda?
ANDREJ: I meni.
EVA: Ali tebe ne sme niko da tuče kad si loš, zato što si deda?
ANDREJ: Odrasli znaju šta je dobro a šta loše. Deca se tome uče dok su mala. Kada te tata malo pljusne kako bi te kaznio što si uradila nešto loše, ili kupi igračku kako bi te nagradio jer si nešto dobro uradila, to je način da naučiš da razlikuješ dobro od lošeg. To je zato što te tata jako voli i brine za tebe.
EVA: Deda.
ANDREJ: Kaži Eva.
EVA: Ti me nikada nisi udario. Da li to znači da me ne voliš?”

(Branislava Ilić, Kidanje)

Bezmalo svaka stranica ma kog od dramskih tekstova iz ove knjige nudila je po neki mogući atraktivni citat – literarno upečatljiv, dramski efektan, potencijalno scenski provokativan, a svakako paradigmatičan sa stanovišta razumevanja ključnih stavova Branislave Ilić, njene spisateljske poetike, pre svega, ali i njenih ideoloških pozicija. Istini za volju, s obzirom na to da su drame iz ove zbirke nastajale u rasponu od jedne decenije, tačnije između 1997. i 2006. godine, sasvim je evidentno da ne može biti govora o jedinstvenom, zaokruženom poetičkom ili ideološkom diskursu izrazito mlade spisateljice, već pre svega o njenoj naglašenoj potrebi da vazda i u svakom svom komadu tačno formuliše i ono što nije uvek u prvom planu, što se nahodi iza površinskog sloja same „priče”, iza najneposrednijih dramskih dešavanja.

Pa ipak, izbor je pao baš na ovaj moto zbog utiska da je u njemu na efektan način sublimisano uvek prepoznatljivo uverenje Branislave Ilić o nepravednom ustrojstvu ovog sveta, da upravo u ovom citatu pulsira njen stav da se tako rđavo profilisan svet temelji na gotovo detinjoj naivnosti (i nevinost) jednih, naspram kojih se ne nalaze obavezno pokvareni i perfidni protivnici, već osobe koje, često na isto tako naivan način, pristaju na pogrešno ustrojstvo sveta i postaju odveć pasivni, trpe nepravdu ili je čine, odustajući od prirodne potrebe čoveka da preispituje sebe i svoje postupke, a samim tim i problematizuje svet čiji je deo.

Grčevito se boreći za ljubav, pokatkad čak iskazujući i sposobnost da prevaziđu barijere na koje su osuđeni, te da na pravi način iskažu svoja osećanja, likovi iz drama Branislave Ilić ostaju, međutim, zatočenici vlastitih bunkera, a kada pokušavaju da između sebe uspostave kakvo takvo poverenje, da jednom narušene odnose ponovo uspostave na novim osnovama, ti njihovi napori pre izgledaju kao podgrevanje lažnih nada no kao istinska promena u njihovim životima.

* * *

Posmatrajući ove tekstove u hronološkom nizu, od Lutke, preko Ulice, štapa i kanapa i Zida, pa do Kidanja, osnovna „priča” Branislave Ilić se postepeno razvija od zanimljive, duhovite i pametno osmišljene fragmentarne dramske strukture naglašene teatralizacije (Lutka)^[1], u kojoj će kroz niz u osnovi duo scena biti ispričano nekoliko varijacija mogućih životnih ciklusa i sudbina, preko takođe duodramski koncipirane varijacije na Beketovog Godoa, a na tragu atmosfere bliske Antigoni u Njujorku Januša Glovackog, sada međutim fokusirane na određenu životnu priču (Ulica, štap i kanap), da bi pune, snažne dramske obrise dobila u komadima u kojima autorka razrađuje složene metafore. U prvom slučaju (Zid) to je priča o brani kojom su vile nekoć spasile zaljubljene, ali i gradić na obali reke, no i bedem koji ljudi, svesno ili nesvesno, podižu oko sebe da bi preko tih zidina vodili ratove jedni protiv drugih. U sledećem slučaju (Kidanje) život žene (nimalo slučajno – Eve) postaje paradigma sudbine čitavog dela čovečanstva osuđenog na trpljenje, patnju, poniženje.
I premda Kidanje u prvi mah uistnu može da deluje kao feministički manifest, uvid u celinu ovog dramskog izbora pokazaće, međutim, da je društveni angažman dramske spisateljice Branislave Ilić zapravo mnogo dublji, da je zasnovan na hrišćanskom pogledu na svet propuštenom kroz prizmu naglašeno kritičke svesti osobe koja u punom smislu reči pripada ovom vremenu (mada, tek delimično i uslovno i ovom podneblju), intelektualke zapitane nad vremenom kojem pripada, spremne da stavi znak pitanja nad sve aspekte stvarnosti.

Uostalom, ona će i sama da ironizuje vlastitu poziciju feministkinje:

„NENA: Nemoj da mi tako naređuješ! Ponašaš se ko pravi muški šovinista.
SAVA: To si čula od svoje majke. Moj otac kaže da su za tvoju majku svi muškarci šovinisti jer je ona feministkinja”.

* * *

Poigravajući se naslovom slavne studije Radomira Konstantinovića Filozofija palanke, Branislava Ilić zapravo višestruko i u nekoliko pravaca produbljuje žaoku svog naglašeno kritičkog stava prema dramskom stvaralaštvu i teatru, baš kao i prema društvenom angažmanu koji očekuje od pozorišta, ali i od sebe u pozorištu.

Na palanku kao stanje duha, mentalnu žabokrečinu, ova spisateljica nikako ne pristaje, a protiv nje istupa i izborom tema kojima se bavi, i otrovnim komentarima i replikama, baš kao i celokupnim svojim intelektualnim stavom. Palanka koje se gadi je i stanje politikantske svesti koja nije u stanju da načini razliku između prekog naloga vremena i patetične mitologizacije, i kompletno aktuelno civilizacijsko ustrojstvo sveta koji je zaboravio na svoje korene, i bahato iživljavanje nad nemoćnima, i patrijarhalni univerzum, i odsustvo pravih vrednosnih sistema, ali palanka je, smatra Branislava Ilić, i pristajanje na teatar našeg vremena.

U pojedinim replikama nekih od njenih dramatis persona, baš kao i u kompletnim dramskim situacijama u pojedinim njenim komadima, jasno prepoznajemo kritiku postojećeg teatra, njegove estetike, okoštale forme i samozadovoljstva (samodovoljnosti) savremenog pozorišta, nesposobnog da, osim u veoma retkim slučajevima, istinski prebaci ”rampu” te da svojom formom, jednako kao i svojim temama ili idejama, zaintrigira današnjeg gledaoca, provocira ga da sebi postavlja pitanja i sam traga za odgovorima.

„EVA: Uradili smo anketu među vršnjacima i došli do toga da nam u pozorištu smetaju glumci, tekst i sedišta u zagušljivoj sali. Glumci se mnogo deru, tekstovi su ili dosadni ili bolesni, uvek predugi i svi su pisani sa pozicije da nešto više od nas znaju. Sala i sedišta su takvi da ako nemaš bocu kiseonika i mobilni telefon ili ćeš da umreš ili moraš da izađeš.
NIKOLA: Eva, glumci glasno govore, tekstovi nisu prilagođeni potrebama vaše generacije, sala ima problem ventilacije i sedišta nisu dovoljno udobna. Mobilni telefon ne pominji!
EVA: Dobro. Mi kao jedna klaustrofobična generacija imamo problem zatvorenog prostora posebno kad nas u taj prostor ostave sa glumcima koji neće da ćute i probijaju bubne opne.
NIKOLA: Eva, zaobiđi uvod, idi na projekat!
EVA: Prvi deo projekta smo nazvali Razlaganje ili Pozorište bez pozorišta.”
Baš kao što i u „projektu” mlade Eve nije teško naslutiti obrise smele koncepcije mogućeg budućeg teatarskog ustrojstva, neobičnog i krajnje radikalnog, no zasnovanog na potrebi pozorišnih stvaralaca da istinski provociraju svoju (potencijalnu) publiku, pa i na taj način što će ih i pre ulaska u pozorišnu salu suočiti sa dilemom:
„EVA: U pet opština u isto vreme bi se odigralo svih pet scenskih izvođenja. U isto vreme na pet različitih mesta u gradu odigraće se predstave samo taj jedan jedini put. To znači da ne postoji mogućnost da ijedna osoba vidi svih pet predstava. Moraće da izabere. Ni jedna od ovih predstava neće se više nikada i ni na kojem mestu ponovo odigrati. Jedno jedino izvođenje”.

* * *

I možda će pozorište, barem u idealnoj formi kakvu Branislava Ilić sluti ili zamišlja, uistinu biti oslobođeno pozorišta – palanačkog, primitivnog i dosadnog – no ako je suditi na osnovu imanentne poetike ove spisateljice, njen idealan teatar zasigurno neće moći bez – IGRE.

Igra je, naime, kao fenomen sadržana u samoj suštini svih njenih komada; ne retko je pokretač dijaloga, naročito u ranim komadima, u Lutki ili Ulici, štapu i kanapu, dobija smisao svojevrsne inicijacije iz koje kao da se rađa ideja celokupnog dramskog teksta, dok u poznijim delima igra biva ugrađena u složen sistem odnosa između aktera i stiče višedimenzionalnost i višeznačnost.

„Igru”, međutim, prepoznajemo i kao neku vrstu spisateljicine privatne muke, izazova koji pred nju postavljaju neprestane promene sopstvenog identiteta, jer sebe ona, kako veli, ponekad prepoznaje kao ”čuvara”, a katkad kao „putnika”. Jednom, možda, kao pripadnika, drugi put, slutim, kao otpadnika.

Ovakva „zamena identiteta”, to neprestano i naizmenično prepoznavanje sebe u različitim „ulogama”, u slučaju Branislave Ilić izgleda deluje veoma inspirativno, podstiče je da se smelo i strasno upušta u dramske i teatarske igre neizvesnog ishoda, no svakako uzbudljive na način na koji je uzbudljiva svaka istinska pobuna, kao i svaki autentičan pokušaj skidanja maske sa lica svoje epohe.

* * *

A šta ćemo ugledati kada jednog dana, možda, sa svih lica naše aktuelne stvarnosti, pozorišne i ostalih, spadnu maske, kada smalaksaju svi trendovi, napokon se primire oni koji ih zagovaraju, kad rečnik običnog života konačno smeni parole dana kojima sad komuniciramo? Verovatno – ništa. Najverovatnije će se ukazati praznina.

Teška i gorka, svakako; otrežnjujuća, možda. Opominjuća baš koliko i reči jednog od dramskih junaka Branislave Ilić:

„Ti si profesionalka, a? Mislim bila. Uostalom nebitno je. Sve ste vi više ili manje kurve. Pa ti budi muškarac u svetu prostitucije u svom kurvinskom životu okružen kurvama koje tvrde da te vole. I pošto stalno kriješ i čuvaš taj tvoj krst da ti kažem. Jeste, primetio sam. Neće ti, baba to niko uzeti, nije zlatan. Ovo ću ti reći, baba. Bog uživa u prostituciji sveta. Boli njega i za tebe i za mene. On se samo dobro zabavlja. Ako iko ikada bude spašen biće to za veeeeeliiiike pare.”

Durman, Rastislav. „Muški udarac ženskom rukom po licu palanke”. recenzija za knjigu Tatar palanke (lična arhiva).

Kažu da je lako napisati prvu dramu ili prvi roman. Tu čovek lepo napravi inventar u sebi, istrese sve iz duše ili ono onoga što mu kao duša služi, poređa pred sobom svako iskustvo, svaku misao, svaki stav, prihvati se posla i delo je – kakvo takvo – tu.  Pravog pisca čini druga drama, drugi roman, dokaz da se između prvog i drugog dela sakupljaju iskustva, misli, zaključuje. U Teatru palanke su četiri drame, što bi Branislavu Ilić kvalifikovalo kao pisca i da nije ništa drugo napisala, a jeste, od okolominutnih radio drama do filmskih scenarija. Ne samo kao  pisca. Kao dobrog pisca.

Za život, reklo bi se, dovoljno da se bude dobar pisac.
Branislavu to ne zadovoljava. Ne, Branislava svoje drame postavlja, radi sa glumcima, kreira scenografiju, svetlo, osmišljava kostim.
U čemu je stvar?
U pozorištu.

Pozorište za Branislavu nije samo tekst, samo svetlo, samo zvuk, samo slika, pozorište je sve to zajedno. A Branislava kao neko za koga je teatar proces, kako kaže,  „… proces koji mogu kao pojedinac da iniciram, da nadogradim ili proširim već pokrenut proces neke druge osobe ali nikako da završim” i nema drugog  izbora. Proces podrazumeva sinkretičnost.

A radi se o angažovanom pozorištu.
„Živim u zemlji koja je uspela gotovo sve da izgubi”, piše Branislava. „Bilo bi nerealno očekivati da će teatar biti to čudo spasenja i kontinuiteta. Ali volela bih da je tako.”
Radi se, isto tako,  i o ženskom pozorištu.

„Teatar 21. veka jeste ‘teatar žene’ jer će umetnost ovog veka biti umetnost inspirisana  pronalaženjem i zaokruženjem kompleksnog i tako dugo zanemarivanog ženskog bića”, kaže Branislava u tekstu koji prethodi dramama. ”I muškarci i žene baviće se ženskim bićem i formiranjem drugačije  komunikacije polova koja nas sve čini pomalo nespretnim. Bogu hvala te sam rođena kao žena! Mislim da će muškarcima biti teže.” Sa ovim stavom se može polemisati, ali se mora uvažiti kao stav na koji Branislava ima pravo.

Teatar Palanke je multimedijalni projekat koji palanku kao metaforu pokušava da pobedi, a pobedu Branislava vidi u tome da se steknu uslovi da, u palanci bude, citiramo „bar još jedna osoba koja će to prepoznati i sa kojom će tu slobodu bića podeliti” kada se neko „… svojim intelektom, obrazovanjem, verom, srećom ili nekom posebnošću svoje ličnosti oslobodi i ostvari kroz umetničko izražavanje”.

Da li će Teatar palanke uspeti da pobedi palanku? Ne znam, ali bih voleo da mu se pruži šansa za pobedu. Jer, treba to čuvati kao malo vode na dlanu. Koliko ova zemlja ima autorica koje su u pozorištu značile, znače, značiće? Mira Trailović, Borka Pavićević, Biljana Srbljanović, Vida Ognjanović, da li (malo obrazovaniji) čovek sa ulice može onako, s mesta, da kaže još neko ime?

Obaška, koliko se toga  važnog u teatru države Srbije u ovome trenutku ne dešava u Beogradu, već mimo glavnog grada?

Propustiti šansu i ne podržati Teatar palanke?

Moći, a ne omogućiti da se multimedijalni (a u suštini teatarski)  projekat Branislave Ilić pojavi, više je nego  greh protiv samo sopstvene savesti.

Ilić, Branislava. „Predgovor Teatru palanke – Niš, teatar, ja i četiri drame”. Teatar palanke. Niš: Niški kulturni centar, 2007.

TEATAR PALANKE

„Čovek koji duboko oseća prolaznost svega, ima osobitu hrabrost: ne može biti suviše zaplašen, uvređen, nesrećan. I onaj i ono što strah i bol uzrokuje, prolazni su. Prolaze i neprijatelj i njegov udarac i dok se spremaju, i dok se obaraju. Nema pakosti, osvete, udaraca, nema ni rata, koji bi ono bili i mogli što je mašta, volja, želja ili račun zamislio. Sve ide, svako svojim idenjem prolazi, razmaci se menjaju, dželat, žrtva i buzdovan se razmiču. Plan je nacrtan i ispisan, zamisao o nečijem razorenju zapečaćena, juriš se primiče, ali odjedared, eno znamen odlaska, rastanka. Hodie est, et cras non comparet. U etikama nedostaje velika teorija o prolaznostima. Možda bi se lakše rešavali sporovi čitavih naroda.”

Zapisi  Isidora Sekulić

Ako je palanku moguće definisati i kao „pozorište normativnosti”^[2] u  kome su izvođači istovremeno i  budni posmatrači usaglašavanja postavljenih normi, podsmeha egzistencionalnom, tragičnom, slobodnom, da li je moguće u takvim okolnostima stvarati, spoznati, voleti i na kraju vrednovati „živ teatar”? Da li je moguće u takvim uslovima da  pojedinac sebe istinski oslobodi propagiranih, prihvaćenih ili projektovanih normi i uplovi u svet umetničkog? Čak i da jeste u stanju da se svojim intelektom, obrazovanjem, verom, srećom ili nekom posebnošću svoje ličnosti oslobodi i ostvari kroz umetničko izražavanje potrebna je bar još jedna osoba koja će to prepoznati i sa kojom će tu slobodu bića podeliti. Da li su dva ljudska bića dovoljna za teatar na početku XXI veka? Kako da u tom slučaju znamo da teatar nije samo sredstvo oslobađanja stega palanačkih normi? Savršena psihoterapija koja teatar meri stepenom oslobođenih? Koliko će proći dok oslobođeni ne krenu u propisivanje normi kako bi sačuvali svoju slobodu i distancirali se od onih koji i ne pomišljaju da načine napor za sopstveno oslobađanje zadovoljni i životom i teatrom „koji im je dat”?

Ovo su samo neka od mnogobrojnih pitanja koja su mi svakonevno prolazila kroz glavu u ovih deset godina u pokušaju izmirenja nestabilnosti okruženja, ljudi i mene same  kroz teatar.  Čini mi se da bi to bio izuzetno nestabilan teatar. „Nestabilan teatar” koji bi vremenom prerastao u „teatar nestabilnosti” zvuči kao dobra pretpostavka za teatar? Mnogo toga se promenilo u mom okruženju od Lutke do Kidanja. Ja sam se puno promenila baveći se teatrom sve ovo vreme kroz nerealizovani teatar. Nijedna od ove četiri drame nije izvedena. Lutka, Ulica, Zid i Kidanje predstavljaju pokušaj da se u okolnostima koje stežu, truju i guše, bez mogućnosti odlaska, spasi sopstveno biće.  Kroz teatar. Ne znam u kom pravcu će ići moje sledeće drame ali sam sigurna da one iako još nenapisane već pripadaju nekom drugom poglavlju mog života.  Poglavlju sa manje čuđenja, iznenađenja i pitanja. Ponekad pomislim da je život u Srbiji od devedesetih godina prošlog veka na ovamo kao neka vrsta vakcine koja je kod mene stvorila otpornost na mnogo toga što „normalne ljude” dotiče, boli i iznenađuje. Nenadano dug period proveden u Nišu me je sa druge strane naučio da ne postoji nijedan valjan razlog zbog koga treba odustati od sebe kao kompleksnog bića, ma kako to drugima delovalo nerazumljivo ili pogrešno, jer je to jedina mogućnost  kako sutra ne bih došla u situaciju da neuspešno «branim» tuđu umesto svoje drame.

NIŠ

Čuvari, osvajači i putnici svojim tragovima obeležavaju gradove. Možda bi se i  civilizacija mogla izraziti nekom formulom idealne proporcije ova tri profila ljudi. Onog trenutka kada se ta proporcija naruši dešavaju se velike civilizacijske promene u  težnji da se ponovo uspostavi ravnoteža.  Verujem da to bazično osećanje sveta i sopstvenog bića u njemu jeste nešto što je negde duboko kodirano u nama i nepromenjivo je. Nije nasledno ali se ne može birati. U određenom trenutku moguće je odigrati tuđu ulogu. Mislim da je moguće čak da se ona iz nekih razloga igra čitavog života ali i u tom slučaju  čuvar ipak ostaje čuvar, putnik putnik a osvajač osvajač. Dugogodišnji neuravnoteženi proporcionalni odnosi ovako viđenih profila mogu ne samo da izmene identitet i život jednog grada već da ga dovedu do potpunog kolapsa. Dinamiku grada čini variranje odnosa ove tri grupe. U savremenom svetu u kome pojedinac više razmišlja o načinu na koji bi se što uspešnije „predstavio”^[3] svetu u kome živi, nego šta je to što mu je kao posebnom, neponovljivom ljudskom biću neophodno kako bi sebe ostvario, sasvim je razumljivo što se događaju tektonski poremećaji na različitim nivoima čovekovog poimanja, delovanja i odnosa. Broj onih koji preuzimaju tuđe uloge je ogroman. Onog trenutka kada dođe do preteranog osipanja bilo koje od pomenutih grupa, uvećava se broj onih koji preuzimaju njihove uloge. Tako se postiže neka prividna ravnoteža. Preveliki broj ljudi sa preuzetim ulogama formira neke  besmislene, neprirodne odnose zbog kojih grad počinje polako da se gubi, bledi i nestaje. U tom slučaju i grad i ljudi postaju hronično nezadovoljni iako im je teško da objasne razloge svog nezadovoljstva.

Niš je grad koji je kroz istoriju doživeo velike oscilacije sopstvenog značaja i uloga unutar država kojima je pripadao. On u sebi nosi nadmenost „carskog grada,” frustraciju provincije, drskost bahatog oslobodioca, hedonizam rasipnog boema i tremu putnika pred daleki, neizvesni put. To je grad koji funkcioniše kroz sukob, realni, fiktivni ili projektovani. Niš je zahvaljujući svojim kontradiktornostima, nepredvidivosti, destrukciji, euforiji, ekstremizmu, naivnosti, hedonističkim sklonostima…. sjajno mesto da motiviše duboka emotivna previranja darovitih ljudi i razvija njihove posebnosti. Nažalost to je istovremeno poslednje mesto na kome bi ti isti ljudi uspeli da realizuju svoje talente. Zašto? To je pitanje koje najčešće Nišlije postavljaju u međusobnim razgovorima. To je pitanje koje drugi postavljaju kada se susretnu sa mnogobrojnim besmislenim preprekama na putu realizacije bilo kakvog projekta. Istorija, ekonomske prilike, statistike o razvitku grada, obrazovnom profilu stanovništva, višedecenijski problem između institucija kulture i onih koji upravljaju gradom, mogu verovatno dati precizniji odgovor na ovo pitanje. Ja imam svoj. Neostvareni grad ne može da podnese ostvarene ljude. Pogotovo ne one koji bi mogli da ga nadvise i podsete da on još uvek luta tražeći svoje mesto i pažnju ljudi, države, sveta. I dok ga ne nađe opstaje kao utvrđeni grad, skrivajući svoje nezadovoljstvo iza zidina Tvrđave, jednog od retkih neospornih znamenja koje moćno prkosi zaboravu.

Sa tri godine sam sebe spoznala kao putnika rođenog u porodici čuvara. Kada ste pripadnik četvrte generacije koja živi na istom mestu, čak u istoj kući to je valjda neminovno. Da  osvajače u sledećoj generaciji naslede čuvari a njih opet putnici. Mislim da se to dogodi u gotovo svim porodicama koje dugo kroz više generacija ostaju na jednom mestu. Odrastala sam okružena ljudima koji su svojim životom, delom, darom i rečima pokušavali da svet oko sebe zaštite, poštuju, ne oštete, slave, vole, zapamte i prenesu sledećoj generaciji. To su ljudi od reda i rada. Predvidivi, jasni, koji mudrost postavljaju na najviše postolje ljudskih vrednosti. Bez čuvara nema priče o večnosti. Na žalost previše je pravila koja  je po njima neophodno poštovati. Previše unapred pripremljenih odgovora koja se nikada ne dovode u pitanje. Previše je toga unapred poznato. Previše za jednog putnika.

Osamdesete godine prošlog veka u Nišu bile su godine radoznalih,  emotivnih, obrazovanih, provokativnih  putnika. Ne mora se nikuda putovati da bi se neko prepoznao kao putnik. Može ali ne mora. Putnik je onaj ko svet upoznaje svakim danom na svom neizvesnom putu života. Bez obzira da li nova saznanja na njega deluju podsticajno ili deprimirajuće on nije spreman da ih se odrekne. Nova, neistražena mesta i potreba da se ona celim bićem spoznaju jeste ono što putnika čini ovisnikom putovanja. Onog trenutka kada dođe do spoznaje i potpunog otkrivanja putnik nezadrživo ide dalje. Put je njegova jedina mogućnost bez obzira da li će ga uzdići ili pokopati. Svako eventualno zaustavljanje je kompromis sa drugima i prihvatanje tuđe uloge. Komunikacijska dostignuća teško da bi bila ostvarena bez dovoljnog broja putnika.

Osvajači osvajaju svet prilagođavajući ga sebi. To su ljudi sazdani od cilja i ambicije. Svetom se bave tek po njegovom osvajanju. Pre toga on postoji samo kao cilj. Posebno vole gradove. Osvajanje gradova nije lako jer sa njim moraju osvojiti i izvestan broj čuvara i putnika. Onog trenutka kad na njemu ostavi svoj pečat osvajač ide dalje. Na veći grad. U novo osvajanje.  Glad osvajača je neutoljiva. Gubitak teško podnose. Poraz još teže. Osvajači su uvek inicijatori značajnih promena.

Poslednjih deset godina su Niš uvele u neko čudno stanje koje bi se moglo nazvati zbunjenost ili nespretnost. Svi igraju sve uloge. Neki to čine neubedljivo ali ima i onih izuzetno veštih. Mogla bih se zakleti da je neko osvajač a on tvrdi da je čuvar. Pojedinim putnicima se opet iznenada probudi ambicija i započinju nevešto osvajanja. Čuvari misle da im je uloga putnika jedini spas jer ne postoji išta što je vredno čuvanja. Igrajući tuđe uloge svi su postali nesigurni i agresivni.  U tom haosu sam i sama pomislila kako sam ja u stvari čuvar.

Za sve su krivi snovi.

JA

Kažu da se takve sposobnosti nasleđuju.  Ne mogu se setiti svog prvog sna ali znam da su od trinaeste godina, snovi postali neobičan saradnik mog života. Nisam ih tražila niti prizivala. Jednostavno su tu da me upozore na neke lepe ili ružne događaje koji će se zbiti u mom životu i životima bliskih ljudi. Ne umem da tumačim tuđe snove. Ne znam da predskazujem budućnost. Svaki pokušaj drugih da nekim naučnim, psihološkim metodama ili „bapski” simboličnim tumačenjem odgonetnu moje snove mi je uvek delovao kao veća mistifikacija i od same moje neobične sposobnosti. Samo ja znam na šta me san upozorava istog trenutka kada se probudim.

Verujem u Boga i obrazovanje. O svojoj veri u Boga nisam govorila ni kada sam kao devojčica nosila krstić ispod bluze da se ne vidi i išla gotovo krišom od ostale školske dece da recitujem u crkvi Sv. Pantelejmona na dan Sv. Save, te nema razloga da o tome progovorim sada kada na svakom koraku mogu susresti instant edukovane tumače pravoslavlja. Svako sam svoj put sledi i zna da li mu je za to Božja pomoć potrebna ili ne. Moje drame ponekad prikažu te različite puteve ka Bogu kao i one od Boga. Ljudi koji traže, odbacuju, prihvataju, negiraju ili se obračunavaju sa Bogom uvek će u mojim dramama dobijati određeni prostor. Sa druge strane kad sam otkrila svet literature shvatila sam da je nemoguće da mi se išta u životu dogodi što se već nekom ljudskom biću kroz istoriju nije dogodilo i da to sigurno postoji negde zabeleženo. I to mi je donelo određeni stepen smirenja. Potrebno je samo pronaći pravu knjigu i potražiti odgovore. Obrazovanje to traganje čini lakšim i uspešnijim. Kasnije sam otkrila i fenomen kada knjiga pronađe mene. I tako kao putnik naoružan molitvom i knjigom nekim čudom dobih san za saveznika.

Zemlja i snovi. Tačnije, zemlja, kuća i snovi. Pokojna nana je rođena u toj kući, majka takođe a ja sam u njoj krštena. Svaki dodir žene sa zemljom je duboko paganski. Ima tu nekog jakog, mističnog, intimno zavisnog odnosa davno ostvarenog i zapamćenog. Zemlja te uči da misliš unapred, da daješ, učiš, poštuješ njene zakone. Nekad je darežljiva, nekad sebična. Ona uvek da jasan znak prihvatanja ili odbacivanja. Oseti se to istog trenutka kada rukama dodirneš zemlju. Kada je osetiš u svojim rukama. Dok joj pomažeš da iz semena koje si u nju zasadimo nikne biljka. Pomažeš, čekaš i moliš.  U kući, u kojoj se više od jednog veka Bog slavi i koja naleže na zemlju bez ikakvih prepreka (podrum npr.) oduvek sam osećala tu čudnu povezanost zemlje, porodice, Boga, na neki čudan energetski način. Kada legnem na pod osetim kako negde duboko dole, ispod poda, zemlja pulsira. Taj ritam srca zemlje je toliko jak da te svojom pulsirajućom snagom prisvaja. Kuća opet mirisom tamnjana, svetlošću kandila i budnim okom svetaca sa ikona okuplja duše svih onih koji su u toj kući tokom jednog veka izgovarali molitve i međusobno brinuli jedni za druge i to i sada čine bez obzira da li pripadaju vidljivom ili nevidljivom delu Crkve. Ta energija zaštite u ovom gradu, na ovoj zemlji u ovoj kući jeste nešto prema čemu sam oduvek osećala određenu vrstu zahvalnosti jer su je izgradili drugi pre mene i time uprkos ratovima, bombardovanjima, prirodnim nepogodama, sačuvali i moju porodicu i kuću na tom mestu. Kad god je samo čudo moglo da nas spase, čudo se dogodilo i uvek je bilo snom naslućeno. Ponekad su ta čuda bila toliko očigledna da su me postidela želje putnika i poželela sam da postanem čuvar. Poslednji čuvar onog što počinje da nestaje. I kad sam pomislila da sam na putu potpunog ličnog preporoda od putnika ka čuvaru, desi se san i razbije iluziju jer putnik je putnik a čuvar je čuvar.

Verovatno će mnogima ovo delovati kao uobičajena palanačka mistifikacija. Ipak ima još onih koji sticajem nekih okolnosti žive u porodičnom domu kao treća, četvrta ili čak peta generacija i mislim da će oni znati o čemu govorim. Nadam se da su neki od njih pravi čuvari. Možda ćemo svi postati raseljeni, premešteni, izmešteni. Ljudi koji se pronalaze u novom prostoru. Možda je dobro da svaka generacija traži sebi odgovarajući prostor. Moguće da je dobro da taj prostor bude visoko iznad zemlje. Možda je uloga osvajača budućnost svih nas. Čak i da uspemo da svaki čovek igra sve tri uloge, mislim da to neće moći da promeni bazično određenje njegovog bića u odnosu na svet. Ja bih u tome tražila korene budućeg nerazumljivog nezadovoljstva. Ne znam šta će biti, kao ni šta je za koga najbolje ali znam da će snovi biti uvek sa mnom na putu.

TEATAR

Teatar 21. veka jeste „teatar žene” jer će umetnost ovog veka biti umetnost inspirisana  pronalaženjem i zaokruženjem kompleksnog i tako dugo zanemarivanog ženskog bića. I muškarci i žene baviće se ženskim bićem i formiranjem drugačije  komunikacije polova koja nas sve čini pomalo nespretnim. Bogu hvala te sam rođena kao žena! Mislim da će muškarcima biti teže.

Kada sam sa nepunih petnaest godina upisala Srednju glumačku školu u Nišu i „ušla u pozorište”, rečeno mi je da je u pozorištu sve moguće. Poverovala sam. Od tada slušam i suočavam se sa mnogobrojnim pozorišnim ograničenjima. Najviše mi smetaju ona u glavama  ljudi koji teatar traže isključivo u granicama mogućeg. To pojednostavljenje i svođenje teatra u  određeni, uglavnom predvidiv okvir, nervira me na isti način kao i pokušaj da se moje žensko biće svede na određene fizičke atribute, temperament, psihološki tip ličnosti, intelekt ili određenu ulogu u porodici i društvu. Teatar je mnogo više od toga. Žensko biće je u procesu osvajanja, tačnije formiranja i ovladavanja onih segmenata bića koja su kroz istoriju bila zanemarivana i osporavana. To je proces. Proces koga mnoge žene i muškarci ne primećuju jer društvo ne želi da ga glasno imenuje. Teatar je za mene uvek predstavljao proces. Proces koji mogu kao pojedinac da iniciram, da nadogradim ili proširim već pokrenut proces neke druge osobe ali nikako da završim. Proces se završi, ako se ikada stvarno završi, u nekom nepoznatom, iznenadnom, slučajnom. U nečemu potpuno nepoznatom. Ponekad čak i nečem što se može okarakterisati kao novo. Ako je poznato onda nema potrebe za procesom traženja. Onda postoji cilj. Ja nisam trkač koji trči kako bi prošao  kroz cilj. Ni jedna moja drama nije završena. Ona podrazumeva procese drugih. Ne očekujem da iko realizuje  moje drame, već da preko nje pokrene određena pitanja, procese koje će dovesti do teatra. Kada pišem imam svest o teatru i mnogobrojnim procesima koji bi trebalo da preko mog teksta budu pokrenuti. Uvek se uplašim savršeno zanatski napisane drame, „tačne” glume, „precizne” režije… I to ne samo iz razloga što ljudi koji stoje iza takvog rada obično misle da su apsolutni majstori teatra, da ga poznaju i to mogu uvek da dokažu, već zato što se može dogoditi, pogotovo u manjim sredinama gde je i produkcija manja, da se to pretvori u jedini sistem vrednosti teatra i predstava uopšte. U tim slučajevima sve što je drugačije biva proglašeno za loše jer se meri isključivo već viđenom perfekcijom zanata. Ne volim one koji misle da poznaju teatar i stalno o njemu govore na isti način na koji ne volim muškarce koji su ubeđeni da poznaju žene i ispredaju velike istine o ženama. Čovek sam sebe čitavog života upoznaje i bezbroj puta iznenadi. Nije mi nameru da potcenim zanatsku veštinu i njenu neophodnost u teatru. Ona je preduslov kako bi se pokrenuti procesi lakše usmeravali, prepoznali, objedinili ali nije sam teatar. Kada palanka prihvati teatar, znači da ga je uvela u svoj normativni sistem. Da je našla način kako da ga premerava. Kada teatar na to pristane, javi se velika ljubav. Tragična. Teatar umire. Kada žensko biće pokušava da se odmeri i definiše društvom koje gleda očima muškarca dobijemo pojednostavljenu silikonsku lepoticu, sponzorušu, zanimljivu „lujku”, kurvu, ambicioznu kučku ili zlostavljanu jadnicu. Tako bi valjda trebalo da izgleda urbana žena. Izgled ume da prevari. Sve moje drame nose određeno nezadovoljstvo teatrom koji imam priliku da vidim. Malo je predstava koje me pomere i to su gotovo uvek gostovanja teatra sa nekih drugih prostora. Ali to je valjda u redu.  Živim u zemlji koja je uspela gotovo sve da izgubi. Bilo bi nerealno očekivati da će teatar biti to čudo spasenja i kontinuiteta. Ali volela bih da je tako. Ko zna da li bih uopšte pisala kada bih bila zadovoljna teatrom?

Dok pišem ovaj predgovor preko TV-a sam čula vest koja me je podsetila na Gospa Nolu, Isidore Sekulić.

„Svi mi, i sve prostrane sermije, staćemo bez guranja na ovo malo naše palanačko groblje”

Isidora Sekulić, „Gospa Nola”, Kronika palanačkog groblja, Sabrana dela II, 62.

Od 7. avgusta na novom niškom groblju neće biti više novih grobnih mesta jer Grad nije izdvojio sredstva za njegovo proširenje. Pradeda i nanin brat su sahranjeni na malom groblju kod naše crkve Sv. Pantelejmona. Nema ploča, zaraslo u travu. Da ne znam ne bih ni pomislila de je tu groblje. Crkva je više puta pokušavala da to uredi ali kao da su ti grobovi toliko stari da su već otišli u zaborav. Prababa, dedina majka i ostala starija familija sahranjena je na starom niškom groblju, na koje se i najhrabriji teško odvaže da odu. Trava, zmije, čopor pasa lutalica, grobovi su poslednjih godina više puta oskrnavljeni. Ploče lomljene, odnošene… Roditelji i sa očeve i sa majčine strane su sahranjeni na Novom groblju. Veliko je. Sve veće.

„Veliki gradovi su sastavljeni iz mnogobrojnih palanki, velikovaroška groblja iz palanačkih grobalja. Tamo i tamo imamo množinu malih krugova rođaka i poznanika, koji su živeli, razgovarali, vezivali se i istrebljivali se na načine kako se to radi po palankama, kroz odnose i sudare malih kalibara.” (Isto)

Predugo sam zastala na jednom mestu. Predugo za jednog putnika. Započeti procesi će se negde zaokružiti. Onda kad to najmanje očekujem. Na nekom drugom mestu ili možda istom. Kroz teatar.

Ilić, Branislava. U povod drame Bako, neću da postanem čudovište

„Čovek koji, pod trijumfom zla, ne poželi da reči zameni urlikom zveri, na smrt ranjene, taj nije čovek”, rekao je 22. juna 1997. godine u Sarajevu, Radomir Konstantinović. Osamnaest godina kasnije, da li iko od nas veruje da je zlo netrpeljivosti i mržnje prema drugom i drugačijem potisnuto s ovih prostora? Da li smo prestali da strahujemo ili su se strahovi umnožili? Da li smo u stanju da prepoznamo zlo u sebi na isti način na koji ga prepoznajemo  u drugima?  Da li smo postali otporni na zlo i više ga ne primećujemo? Jelisaveta Blagojević u svojoj knjizi Politike nemislivog – uvod u ne-fašistički život, tvrdi da je u savremenom svetu sve toliko postalo zamislivo, da je jedino „nemislivo” sama ideja i mogućnost  promene. U sećanju su nam najveće strahote, patnje, užasi mučenja, zamisliva nam je i mogućnost nestanka civilizacije, Zemlje, iskusili smo militarizaciju sveta, glad, bolest, siromaštvo, ali da li možemo da zamislimo neki bolji i drugačiji svet? Da li je taj strah, od  nezamislivosti drugačijeg sveta i života,  postao toliko jak da potiskuje ljubav prema drugom, na koju se toliko zvanično pozivamo,  dok prikriveno i javno mrzimo? Da li je strah zaglušio krik ljudskosti,  ili se on nepovratno izgubio? Pitanja se nižu. Pitanja „običnog čoveka”, ugroženog i uniženog, koji jedino želi da živi u miru svog toplog doma, ponosan na sebe i  svoju porodicu.

Bako, neću da postanem čudovište je drama upravo o tim i takvim „običnim ljudima”. O onim „običnim ljudima” koji zlo ne žele da vide, čak i kada ono očigledno trijumfuje. O ljudima kojima je porodica, nacija i zemlja izvor ponosa a uspeh i održivost jedini cilj. O onima koji sve znaju, sve mogu, koji mudrost predaka tretiraju kao Bibliju,  nikada je ne dovodeći u pitanje, čak i kada  im značenje i smisao potpuno izmiču. U toj svakodnevnoj banalizaciji života pod dejstvom duha palanke, ljudskost se polako gubi do trenutka kada ugroziti nečiji život postaje prihvatljiva neminovnost o kojoj se javno ne govori a prećutno aplaudira. To su oni „obični ljudi” koji sa raznih oltara govore o „nastavku loze”, o zavetima iz prošlosti, o opstanku, o neverovatnom uspehu svoje dece, a da istovremeno decu koja prose na ulici, decu koja nemaju roditelje, one sa smetnjama u razvoju, one kojima je potrebna pomoć ne primećuju, jer to su deca izvan projektovane slike savršene porodice. To su oni „obični ljudi” koji,  porodice nad kojima se vrši nasilje i koje ”nestaju” iz njihovog komšiluka, prećutkuju, na bol i patnje ljudi iz okruženja gledaju sažaljivo i „saosećajno” ali uvek sa pristojne distance. Ovo je drama koja pokazuje kako za ulazak u savremeno fašističko društvo nije neophodan veliki vođa, već je dovoljna i grupa „običnih ljudi” koja čoveku koji bi da počini suicid sa vrha zgrade, navijački vikala „SKOČI!”. Takvi ljudi i takvo društvo, čin jednog Srđana Aleksića nikada neće razumeti, jer im je „neprirodan” i nerazumljiv. „Bako, neću da postanem čudovište” je  vapaj onih malobrojnih očajnika iz takvog sveta za tim neophodnim, jednim, jedinim, životinjskim krikom ljudskosti.

Zahvalna sam reditelju Predragu Štrpcu na odličnoj ideji  i pozivu za saradnju, a još više direktorki pozorišta Toša Jovanović, Ivani Kukolj Solarov, na rešenosti da u trenutku, kada teatri u Srbiji svoje repertoare uglavnom kroje prema jubilejima, naruči  tekst koji postavlja neprijatna pitanja.  Verujem da  jedino mnogobrojnim neprijatnim pitanjima, pozorište može, da izmami po koji krik ljudskosti, ili bar da ukaže zašto i koliko nam je on neophodan. Kako ne bi smo ponovo došli u situaciju u kojoj prisustvujemo trijumfalnom maršu zla, a tada, kako to Konstantinović tačno primećuje, govor i naše reči zaista gube svaki smisao.

„Kako uopšte mogu da govorim? Odavno naslutio sam da govor podrazumeva nekakav pristanak na svet, da pretpostavlja taj pristanak: da bih govorio svet ipak mora za mene da bude moj svet, bez obzira koju silu negacije da on pokreće u meni”.