Janev Jelena

Jelena Janev (Beograd, SFRJ, 1972) je vizuelna umetnica. Bavi se skulpturom, umetničkom instalacijom, performansom i umetničkim radom u oblasti scenskog dizajna. Godine 1998. diplomirala je, a 2004. magistrirala vajarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Doktorirala je 2021. godine na temu Majčinstvo i rodni stereotipi u umetnosti: umetničko delo scenskog dizajna na studijskom programu Scenski dizajn, na Departmanu za arhitekturu i urbanizam, na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Pohađala je kurseve rada u metalu i keramici, 1998. i 1999. godine, na New Mexico Highlands univerzitetu u Las Vegasu, u Nju Meksiku. Članica je SULUV‒a od 1999. godine.

Kroz svoj umetnički rad istražuje mogućnosti i netipične pristupe modelovanju u raznovrsnim materijalima, pa je njena terakota prozračna i filigranski oblikovana u krhke, lomljive forme; čelične i bronzane skulptorske instalacije su lake, prkose sili teže i titraju u vazduhu okačene o providni konac, a skulpture u kartonu deluju preteće i masivno. Promišljanje prostora izlaganja kao okvira za stvaranje doživljaja i prostorne postavke umetničke instalacije važan je deo njenog stvaralačkog procesa. Ljudsko telo u fokusu je njenog rada i povod je za egzorcizam dubokih emocija, za beleženje kompleksnih odnosa, životnih faza i fizičkih i psiholoških promena. Istražuje žensku telesnost, majčinstvo kao kompleksnu pojavu često svedenu na pojednostavljena opšta mesta u patrijarhalnim društvima, osvajanje slobode da se izraze sopstvena stanja besa, moći, senzualnosti i seksualnosti.

Kustoskinja i muzejska savetnica Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Suzana Vuksanović, u katalogu izložbe Hormonologija:ukradeno vreme, piše: „Istraživanja tela, ljudske figure, njene funkcije i disfunkcionalnosti, izražavanje emocionalnih i psiholoških potreba kroz telesni izraz i formu – predstavljaju njeno trajno opredeljenjeˮ.

Imala je šesnaest samostalnih izložbi, i preko trideset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Sjedinjene Američke Države, Nemačka, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora). Izlagala je, između ostalog, u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), Galeriji SULUV‒a, Centralnoj galeriji Šok zadruge i SKCNS Fabrika u Novom Sadu, u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorićˮ, Muzeju primenjenih umetnosti, Studentskom kulturnom centru, Galeriji „Haosˮ, Galeriji „Zvonoˮ, Galeriji „Ozonˮ u Beogradu, na Bijenalu umetnosti u Pančevu u Galeriji savremene umetnosti, u Salonu Muzeja Terre u Kikindi, u Umjetničkoj galeriji Bosne i Hercegovine u Sarajevu (Bosna i Hercegovina), u Galeriji Art u Podgorici (Crna Gora), u Centralnom konzulatu republike Srbije, Njujork (Sjedinjene Države) itd.

Dobitnica je Godišnje nagrade Akademije umetnosti za skulpturu (1997) i Nagrade Oktobarskog salona grada Novog Sada za skulpturu (1997), za skulpture u terakoti Portret šlem i Portret kompas. Bila je učesnik po pozivu više međunarodnih vajarskih i umetničkih simpozijuma, između ostalih simpozijuma skulpture u terakoti velikog formata „Terraˮ u Kikindi (2002), simpozijuma skulptura livenih u gvožđu Iron Tribe, u Las Vegasu, Nju Meksiko, Sjedinjene Američke Države (2007) i Kolonije akvarelista „Ečkaˮ u Zrenjaninu (2022). Njena skulptorska instalacija Bez naziva – Floating in Space od 2003. godine je u vlasništvu Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, a skulpture u terakoti velikog i srednjeg formata u stalnoj su postavci simpozijuma „Terraˮ u Muzeju Terre u Kikindi. Grupa skulptura Dialogue je od 2007. godine u umetničkoj kolekciji univerziteta New Mexico Highlands University, Las Vegas, Nju Meksiko, Sjedinjene Američke Države. Njen crtež Diptih: Zasićenje – nesnos otkupljen je 2022. godine u okviru projekta Slika grada, u organizaciji Multimedijalnog centra „Led Artˮ i Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine (ULUV).

Poslednjih nekoliko godina (u projektima koje radi sa T. Babić) istražuje primenu umetničke instalacije, uz upotrebu ekoloških materijala, kao sredstva za stvaranje prostora zajedništva i zajednice angažovanih pojedinaca koji će se prema tom prostoru odnositi odgovorno.

Objavila je tri članka (zajedno sa M. Stojšić) u časopisu za pozorišnu umetnost Scena. U Zborniku radova Skulptura: Medij. Metod. Društvena praksa. 2/ Sculpture: Medium. Method. Social Practice. 2 (izdanje MSUV, prir. S. Vuksanović i A. Bogdanović) objavila je rad „Odnos prema temi majčinstva u skulpturama Henrija Mura i Luiz Buržoa – uporedna analiza”.

Autorka je koncepta izložbe i kustoskinja (sa T. Babić i M. Đarmati) izložbe Vajar Sreten Stojanović i prostori taktilnosti u Spomen‒zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, 2023. godine. Autorka je koncepta izložbe i kustoskinja sa T. Babić i D. Vilotić, izložbe Novi Sad u Šoku, u okviru Pasaž festa, u Centralnoj galeriji Šok zadruge, u Novom Sadu 2023. godine. Godine 2025. u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog radi kao koautorka koncepta i postavke izložbe Danica Nikić ‒ biti žena u svetu umetnosti, u saradnji sa dr Dijanom Metlić, dr Jelenom Kovačević Vorgučin i mr Milanom Kvas.

Radila je kao nastavnica likovnog vaspitanja u Osnovnoj školi „Žarko Zrenjaninˮ u Novom Sadu (1997–1998) i kao asistentkinja pripravnica na smeru vajarstvo, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (2000–2004). Držala je umetničke radionice za decu i odrasle u Nemačkoj i u Srbiji. Zaposlena je kao docentkinja na Fakultetu tehničkih nauka 2012. godine, na Katedri za animaciju u inženjerstvu. Od 2016. godine, drži umetničke predmete na Katedri za umetnost, Odsek za umetnost i dizajn, Departmana za arhitekturu i urbanizam.

Samostalne izložbe, performansi i performativne i interaktivne prostorne instalacije:

1998.
Izložba crteža, New Mexico Highlands University, Burris Hall, Las Vegas, Nju Meksiko, Sjedinjene Američke Države. Kustos Dejvid Lobdel (David Lobdell)

2002.
Dodir, skulptorska instalacija, magistarska izložba, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. Kustoskinja Suzana Vuksanović

2003.
Prvo skoči, pa reci hop!, crteži u poliesteru, projekat danas Muzeja savremene umetnosti Vojvodine
Istraga, fasade zgrada u Jevrejskoj 10–12, na uglu Miletićeve ulice i Trifkovićevog trga, na uglu ulica
Pašićeva i Zlatne grede, u Žarka Vasiljevića 6, Novi Sad. Kustoskinja Suzana Vuksanović
Od površine ka prostoru, crteži u poliesteru (sa Milanom Nešićem i Dušanom Stošićem), Galerija „Haosˮ, Beograd. KustoskinjaGordana Kaljalović

2007.
Izložba keramičkih skulptura sa Karl‒Hajncom Kerntopfom (Karl‒Heinz Kerntopf), Alte Försterei, Ilmenau (Ilmenau), Nemačka

2009.
Lichtblicke, keramičke skulpture, sa Karolin Vagner (Karolin Wagner), Handwerkerhof Rudolstadt, Rudolštat (Rudolstadt), Nemačka

2012.
Ovo je i moj grad, performans izveden 20. oktobra, u okviru projekta Prazan prostor Centra za
inicijative u kulturi „Ogledaloˮ (sa Ivanom Inđin i Brankom Miličić), Zmaj Jovina, Novi Sad

2020.
Diši, diši, guraj!, doktorski projekat, performativna prostorna instalacija izvedena 23. septembra, N galerija, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad
U potrazi za morem, performativna prostorna instalacija sa Tatjanom Babić izvedena 10. oktobra, Centar za zemljanu arhitekturu, Mošorin

2021.
One Cycle: With Eyes Closed (Self Portraits From the Inside), izložba crteža, izbor iz veće serije Zatvorenih očiju: autoportreti iznutra, Burris Hall, Department of Visual and Performing Art, New Mexico, Highlands University, Las Vegas, Nju Meksiko, Sjedinjene Američke Države. Kustos Dejvid Lobdel
Nesnos. Zatvorenih očiju (autoportreti iznutra)/ Insuffer. With the Eyes Closed (Self‒portraits from the Inside), izložba crteža, izbor iz veće serije Zatvorenih očiju: autoportreti iznutra, Centralna galeriji Šok zadruge, Zmaj Jovina pasaž 22, Novi Sad. Kustos Nemanja Milenković
Kadar, performativna prostorna instalacija sa Tatjanom Babić izvedena 10. oktobra u okviru LALA Earthland festivala, Centar za zemljanu arhitekturu, Mošorin

2022.
Krv i suze: anatomija stvaranja/Blood and tears: The Anatomy of Creation, izložba crteža, izbor iz serije Zatvorenih očiju: autoportreti iznutra, i video, kratki prikaz performativne umetničke instalacije i performansa Diši, diši, guraj!, Salon Muzeja Terre, Kikinda, 2022. Kustoskinja Verica Nemet

2023.
Hormonologija: ukradeno vreme (sa Editom Kadirić i Majom Rakočević Cvijanov), izložena grupa od 90 crteža pod nazivom Osećam se umorno ali srećno, koji su deo veće serije crteža Zatvorenih očiju: autoportreti iznutra, Galerija Art, Muzeji i galerije Podgorice, Podgorica, Crna Gora. Kustoskinja Suzana Vuksanović

Grupne izložbe (izbor):

1997.
XXVI novosadski salon, Velika galerija Radničkog univerziteta, Novi Sad

1998.
Izložba studentskih radova (kustos Dejvid Lobdel (David Lobdell), New Mexico Highlands University, Burris Hall , Las Vegas, Nju Meksiko, Sjedinjene Američke Države. Kustos Dejvid Lobdel

1999.
Izložba kandidata predloženih za članove SULUV‒a, Galerija SULUV‒a, Novi Sad
Prolećna izložba u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorićˮ, Beograd
Izložba studentskih radova New Mexico Highlands University, Burris Hall , Las Vegas, Nju Meksiko, Sjedinjene Američke Države. Kustos Dejvid Lobdel

2001.
Umetnici iz Novog Sada, SKC (Studentski kulturni centar), Beograd. Kustoskinja Biljana Tomić
Umetnici studenti, Konkordija, Vršac. Kustoskinja Biljana Tomić
Devedesete – otpori i konfrontacije, danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. Kustoskinja Suzana Vuksanović

2002.
Ukrštanja, 10. Bijenale vizuelnih umetnosti, Galerija „Dvorišteˮ, Galerija savremene umetnosti
Pančevo. Kustoskinja Svetlana Mladenov
Skok u prazno, Galerija „Zvonoˮ, Beograd. Kustoskinja Gordana Kaljalović Odanović

2003.
Neuporedivi identiteti – Kolekcija vojvođanske umetnosti za Muzej XXI veka,  Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. Kustoskinja Suzana Vuksanović
VII Međunarodni bijenale umetnosti minijature, Kulturni centar – Moderna galerija, Gornji Milanovac

2004.
Antiteza – umetnost u Vojvodini na kraju XX i početkom XXI veka, Umjetnička galerija Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Bosna i Hercegovina. Kustosi Suzana Vuksanović, Nebojša Milenković

2006.
Nova skulptura u Vojvodini 1980–2000, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Hol Master centra Novosadskog sajma, Novi Sad. Kustoskinja Suzana Vuksanović

2007.
Iron Tribe, New Mexico Highlands University, Burris Hall, Las Vegas, Nju Meksiko, Sjedinjene Američke Države. Kustos Dejvid Lobdel

2010.
Update: sopstveni (ženski) lik, video instalacija Autoportret – vožnja, Galerija „Ozonˮ, Beograd.

Kustoskinja Suzana Vuksanović

2012.
Privremena istorija – izbor dela iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti Vojvodine 1950–2012, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. Kustoskinja Suzana Vuksanović

2014.
16. bijenale umetnosti: Linije vremena: Dokumenti 1981–2012, Bioskop „Vojvodinaˮ, Pančevo. Kustoskinja Suzana Vuksanović

2016.
Sedam svetskih čula, Festival kratkog filma, video rad Kako se osećam, Artget, Kulturni centar
Beograda, Beograd. Kustos Marko Lađušić
Opraštanje, u okviru Izložbe „Zapisi iz stana br. 50 ‒ umetnički rad studenata doktorskih studija Scenskog dizajna (Departman za arhitekturu i urbanizam, Fakultet tehničkih nauka Novi Sad)ˮ, skulptorska instalacija Opraštanje i zvučna instalacija (sa Draganom Vilotić) Stanar, Galerija Šok zadruge, Zmaj‒Jovina 22 (pasaž), Novi Sad. Kustos Radivoje Dinulović

2017.
Otvaranje Muzeja Terra, izložene skulpture u terakoti velikog i malog formata, Muzej Terra, Kikinda

2019.
Newness, izložba Departmana za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, crteži iz serije Autoportreti zatvorenih očiju: Oblačno, Odliv, Zahuktavanje, Pokret me hrani, PMS Blues, 15‒20. april, Centralni konzulat Republike Srbije, Njujork, Sjedinjene Američke Države. Kustos Srđan Jovanović Vajs
InterAKCIJA, interaktivna prostorna instalacija sa Tatjanom Babić, u okviru izložbe radova Odseka za umetnost i dizajn pod nazivom „Scenska laboratorija 2.0: Ideologija i(li) Šta da se radiˮ, Univerzitetski park, Novi Sad. Kustoskinja Mia David

2020.
Distanciranje: potreba za blizinom, interaktivna prostorna instalacija sa Tatjanom Babić, izvedena 5. jula na Lala festivalu br. 1, Centar za zemljanu arhitekturu, Mošorin
Večernja scena: toplina zajedništva, performativna prostorna instalacija sa Tatjanom Babić izvedena 6. septembra na Lala festivalu 2, Centar za zemljanu arhitekturu, Mošorin
42. Salon arhitekture, Uporno‒otporno, kategorija: Eksperiment i istraživanje, Muzej primenjene umetnosti u Beogradu, 2020.
22. Salon arhitekture u Novom Sadu, kategorija: Eksperiment u arhitekturi, Društvo arhitekata Novog Sada, Novi Sad, 2020.

2021.
Kadar, interaktivna prostorna instalacija sa Tatjanom Babić izvedena 5. jula na LALA Earthland festivalu, Centar za zemljanu arhitekturu, Mošorin
Četiri ogleda o prostoru zajedništva, istraživački projekat i multimedijalna prezentacija sa Tatjanom Babić projekat, a sa Anom Perišić i Tatjanom Babić multimedijalna prezentacija, prikazano na međunarodnoj žiriranoj izložbi povodom Konkursa za dodelu Nagrade Ranko Radović, Mala sala Zadužbine Ilije Mirosavljevića Kolarca, Beograd.

2022.
Heroine (sa Milicom Dukić, Zoricom Čolić, Jelenom Vladušić, Monikom Sigeti, Jelenom Kovačević Vorgučin, Draganom B. Stevanović), kustoskinja Suzana Vuksanović, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, 2022.
Utkano pod kožu, kustoskinje Ivana Ognjanovac i Mara Šuljak, Galerija „Događanjaˮ, Zagreb, Hrvatska
III LALA Earthland festival, interaktivna prostorna instalacija (sa Draganom Kojičić, Tatjanom Babić, Sonjom Petrović, Ružicom Janjić, itd.) izvedeni 6. avgusta, Titelski breg, Ulice Mošorina, Centar za zemljanu arhitekturu, 6. avgust, Mošorin
Prekrajanje, izvedena performativna prostorna instalacija Diši, diši, guraj! Regeneracija nade, 20. septembra, Muzej primenjene umetnosti, Beograd. Kustoskinje Tatjana Dadić Dinulović, Sanja Maljković, Aleksandra Pešterac
43. susret akvarelista (sa Ninom Ivanović, Vladimirom Sekulićem, Draganom B.Stevanović i Nebojšom Yamasaki Vukelić), Savremena galerija Umetničke kolonije Ečka, Zrenjanin, 2022. Kustoskinja Slavica Žarković

2023.
Izložba Slika grada/ Izložba otkupljenih crteža, Galerija Saveza likovnih umetnika Vojvodine (SULUV), Novi Sad. Komisija i kustoskinje: Nela Tonković, Slavica Žarković, Katarina Kostandinović
Čitanje plave (sa Jelenom Đurić, Miom Medaković‒Topalović, Ivanom Martić, Milicom Grbić Komazec i Anessom Alagić Negri), Festival umjetnosti i tolerancije, Hol Gradske knjižnice, Labin, Hrvatska

Portret‒šlem, skulptura, 1997.
Serija skulptura u bronzi, 1998.
Pljacka‒Robbery
Slavlje‒Celebration
Zurenje‒Stare
Bez naziva, skulptorska instalacija u bronzi, 1999.
Floating in Space, umetnička instalacija, 2001.
Dodir, umetnička instalacija, 2002.
I Think I’m in Love i Svećnjaci, terakota, 2002.
Prvo skoči, pa reci hop!, umetnička instalacija, 2003.
Keramičke skulpture‒svećnjaci, keramika, 2007.
Autoportret‒vožnja, video instalacija, 2010.
Opraštanje, umetnička instalacija, 2016.
Stanar (sa Draganom Vilotić), audio instalacija, 2016.
Kako se osećam,video rad, 2016.
Zatvorenih očiju: autoportreti iznutra, serija crteža, 2017 ‒ 2023.
Nesnos. Zatvorenih očiju (autoportreti iznutra), serija crteža, 2019.
Projekti ‒ ekološke intervencije (sa Tatjanom Babić, Draganom Kojičić, i dr.), umetničke instalacije, 2019‒2022.
Diši, diši, guraj!, performans i performativna umetnička instalacija, 2020.
Diši, diši, guraj! Regeneracija nade, performans izveden 20. septembra 2022. godine, performativna umetnička instalacija, 2022.

AUTORSKI ČLANCI:
Janev, Jelena, Stojšić, Milica. 2018. „Scenski dizajn na 22. jugoslovenskom festivalu Užice. U pozorištu, u potrazi za čovekomˮ, Scena 1, Sterijino pozorje, Novi Sad, str. 108‒112.
Janev Jelena, Stojšić M. 2018. „Radionica sa Metom Hočevar: Tekst kao povod za prostor“, Scena, Vol. 1, No 3 str. 87‒90.
Janev Jelena, Stojšić M. 2019. „Feminizam (ni)je ružna reč“, Scena, broj 3, jul‒avgust 2019, str. 87‒90.
Janev, Jelena. 2021. „Modeli prikazivanja majčinstva u scenskim umetnostima“, Scena, broj 4, oktobar‒decembar 2021, str. 119‒139.
Janev, Jelena. 2021. „Odnos prema temi majčinstva u skulpturama Henrija Mura i Luiz Buržoa ”, u: Zbornik radova Skulptura: Medij. Metod. Društvena praksa. Vuksanović, Suzana Vuksanović i Ana Bogdanović (prir.), Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine.

Abramović Miletić, Ljiljana. 2020. 42. Salon arhitekture, Uporno‒otporno. Beograd: Muzej primenjene umetnosti, 114, 233.
Božović, Borka. 2004. Crteži: Od površine ka prostoru, katalog izložbe u Galeriji „Haosˮ, Beograd, 16. decembar 2003. do 6. januara 2004. Beograd: HAOS.
Dinulović Dadić, Tatjana. 2022. Prekrajanje, katalog izložbe u Muzeju primenjene umetnosti, Beograd, od 15.do 28. septembra 2022. Novi Sad: Fakultet tehničkih nauka.
Janev, Jelena, Tatjana Babić. 2020. Distanciranje: potreba za blizinom i Večernja scena: toplina zajedništva, 22. Salon arhitekture u Novom Sadu. Novi Sad: Društvo arhitekata Novog Sada, 139, 140.
Janev, Jelena. 2021. One Cycle: With Eyes Closed (Self Portraits From the Inside), online katalog izložbe crteža u Burris Hall Gallery, Department of Visual and Performing Art, July 1 – August 15, 2021, New Mexico Highlands University, Las Vegas, Nju Meksiko.
Janev, Jelena. 2021. Nesnos. Zatvorenih očiju (autoportreti iznutra)/ Insuffer. With the Eyes Closed (Self-Portraits from the Inside), katalog izložbe crteža u Centralnoj galeriji Šok zadruge, Novi Sad, 26–31. jul 2021.Novi Sad: Multimedijalni centar Led Art.
Janev, Jelena. 2022. Krv i suze: anatomija stvaranja/Blood and tears: The Anatomy of Creation, katalog izložbe crteža u Salonu Muzeja Terre. Kikinda: Centar za likovnu i primenjenu umetnost Terra.
Jelenković, Dragan (ur.) 2014. 16. Bijenale umetnosti Linije vremena: Dokumenti 1981–2012. Pančevo: Galerija savremene umetnosti. 70‒71, 255, 275, 324.
Jeličić Atanacković, Jelena, Dinulović Dadić, Tatjana. 2020. Laboratorija prostora 2.0/ Laboratory of Space 2.0. Novi Sad: Departman za arhitekturu i urbanizam, Fakultet tehničkih nauka, 9, 23, 24.
Kaljalović Odanović, Gordana (ur.). 2003. Skok u prazno. Praznina, dimenzija, značenje, katalog izložbi u Galerijama „Zvonoˮ novembra 2002. i „Zlatno okoˮ, februara 2003. Novi Sad: Akademija umetnosti.
Medaković-Topalović, Mia. 2022. Čitanje plave, katalog izložbe u Kulturnom centru Fabrika, Novi Sad, 5–11. decembar 2022. Novi Sad: SCK.
Plavšić Ćerković, Jasminka (ur.). 1999. Prolećna izložba, katalog izložbe u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorićˮ, Beograd, 25. mart–18. april 1999. Beograd: ULUS.
Stepanov, Sava. 2005. Manual ‒ 05. Aspekti savremene skulpture u Vojvodini. Novi Sad: Centar za vizuelnu kulturu „Zlatno okoˮ / The Manual Co / Ministarstvo za kulturu uprava grada Novog Sada; Kikinda: Internacionalni simpozijum skulpture „Terraˮ; Apatin: Vajarski susreti „Meanderˮ, 4, 14, 28‒31.
Vuksanović, Suzana. 2001. „1999–2001. Verzije. Kraj. Početakˮ, u: Fatalne devedesete – strategije otpora i konfrontacija, umetnost u Vojvodini na kraju XX i početkom XXI veka. Novi Sad: Muzej savremene likovne umetnosti, 99, 106, 107.
Vuksanović, Suzana, Jelena Janev. 2002. Jelena Janev: Dodir. Novi Sad: Muzej savremene likovne umetnosti.
Vuksanović, Suzana (ur.). 2003. Neuporedivi identiteti. Kolekcija umetnosti za muzej XXI veka. Novi Sad: Muzej savremene  umetnosti, 3, 28, 44.
Vuksanović, Suzana, Nebojša Milenković. 2004. Antiteza – umetnost u Vojvodini na kraju XX i početkom XXI veka, katalog izložbe u Umjetničkoj galeriji Bosne i Hercegovine,  Sarajevo, april 2004. Novi Sad: Muzej savremene likovne umetnosti, 12, 28.
Vuksanović, Suzana. 2012. Privremena istorija – izbor dela iz kolekcija Muzeja savremene umetnosti Vojvodine 1950–2012. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine, str. 63
Vuksanović, Suzana. 2013. Nova skulptura u Vojvodini 1980–2000. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine.
Vuksanović, Suzana.2023. Hormonologija: ukradeno vreme, dvojezični katalog izložbe u Galeriji Art, Podgorica, Crna Gora, 16. 03. 2023 – 25. 05. 2023. godine, Podgorica: Muzeji i galerije Podgorice.

Diši, diši, guraj! ‒ kratka verzija/ Breathe, Breathe, Push! ‒ short version
Jelena Janev online art show NMHU
Brainz Art ‒ Izložba „Nesnos. Zatvorenih očiju (autoportreti iznutra)ˮ
Suzana Vuksanovic, UPDATE: Sopstveni (ženski) lik, O3ONE, 24. 6. 2010.
SEEcult.org VOĐENJE – 16. Bijenale umetnosti u Pančevu
„Hormonologija. Ukradeno vreme”, Galerija Art, Podgorica
Izložba „Hormonologija: Ukradeno vremeˮ: Progovorile o svim ulogama žene

„Jedino umetnost ima tu moć da prenese istinu i iskustvo tako da ih osetimo stomakomˮ
Razgovor sa vajarkom Jelenom Janev
Februar 2024, Novi Sad

1. Koja je primarna forma Vašeg izražavanja i da li se ona menjala tokom dosadašnjeg rada?

Možda bi najpreciznije bilo reći da je primarna forma mog izražavanja figuracija, i korišćenje narativa (čak stripovskog razmišljanja) kao načina prenošenja ideje, životnog iskustva i emocije. Sebe primarno vidim kao vajarku, ali nestalna sam u medijumima izražavanja, kao i u materijalima i tehnološkim rešenjima kada radim u skulpturi. Volim da donekle savladam novu tehnologiju, a onda da nalazim netipične načine njene primene, uvek u funkciji ideje i onoga što želim da izrazim konkretnim radom.

2. Možete li izdvojiti faze u stvaralaštvu i postoji li ključna, prelomna tačka u kojoj se Vaš izraz menja?

Prelomni trenutak desio se kada sam devedesetih godina prošlog veka čula muziku britanskog benda Spiritualized, njihova prva tri albuma. Način na koji grade zvuk je skulptorski. Otvorili su mi nove pristupe razmišljanju o umetnosti, gde je tišina/praznina podjednako, ako ne i važnija od zvuka/materijala. Počela sam da o skulpturi razmišljam u kontekstu kretanja kroz prostor i kroz mapiranje prostora, ne kroz izlaganje komada bronze ili kamena. Taj trenutak se poklopio i sa nekom vrstom odrastanja i životnim promenama i događajima. Počela sam da stičem duboka i bitna iskustva, koja sam onda imala potrebu da podelim, iskomuniciram na način na koji u ličnoj komunikaciji nisam bila u stanju.

Ne znam da li imam faze. Svaki rad je nova faza, novi materijal, novi životni trenutak koji imam potrebu da izrazim na specifičan način.

3. Da li bi postojalo nešto što biste izdvojili u vezi sa Vašim školovanjem, usavršavanjima? Neku ključnu figuru koja je uticala na Vaš rad tokom studija? Poseta nekoj zemlji, muzeju, rezidencija koju ste do sada ostvarili?

Značajna osoba, rekla bih za celu našu klasu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, bila je Branka Janković Knežević (uz Višnju Petrović koja je bila asistentkinja) koja nam je držala crtanje. Bila je važna jer je stavljala akcenat na proces, ne na rezultat, i jer nas je, uz to šta je iskren pristup umetnosti, učila i kako da živimo kao umetnice. Poštovala je svačiji senzibilitet i nije nas opterećivala sopstvenim umetničkim dogmama. Od nje sam učila i kako se radi sa studentima.

Irina Subotić – primer klase, stila i integriteta. Predavala mi je istoriju umetnosti na Akademiji, i kasnije na doktorskim studijama. Razjasnila mi je i potvrdila ono što sam intuitivno već osećala i time se vodila od početka u svom radu ‒ koliko je u skulpturi važno odmaći se od ograničenja tradicionalnog korišćenja tehnologije i materijala.

Ljubomir Denković ‒ koji mi je bio mentor na magistarskim studijama ali od kog sam učila neformalno i tokom osnovnih studija, bio je, i ostao, veliki učitelj skulptorskog zanata i tehnologije, pre svega u radu u terakoti. Takođe, uzor dobrog čoveka.

Dejvid Lobdel, profesor kod koga sam u dva navrata pohađala rad u metalu, i rad u keramici, na New Mexico Highlands University u Nju Meksiku. Od njega sam najviše (uz Draga Dragića, našeg stručnog saradnika na Akademiji) naučila o tehnologiji. Takođe, o tome kako se živi kao umetnik, vajar, profesor, roditelj. Bilo je korisno i videti razlike u pristupu umetnosti u društvu koje ima tržište i vrhunsku tehnologiju čak i na univerzitetima (ali manje demokratski sistem opšteg obrazovanja), i kod nas.

Biljana Tomić je prva koja je primetila moje radove. Takođe, ukazala mi je na neočekivane i netipične mogućnosti izlaganja u prostoru, što mi je otvorilo nove ideje i opušteniji i razigraniji odnos prema umetnosti postavke.

Suzana Vuksanović, kustoskinja s kojom sam najviše sarađivala. Smatram je važnom ne samo za sopstveno osvešćivanje toga šta je sve značajno i zanimljivo u savremenoj umetnosti, već i za novosadsku i vojvođansku scenu, u kojoj u kontinuitetu i uporno podržava mlade skulptore. Njena radna etika prevazilazi uobičajeni kustoski odnos prema umetnicima u Srbiji, od početka do kraja je aktivno uključena u proces, potpuno posvećena potrebama umetnika koji izlaže i traženju najboljeg rešenja za postavku.

Vajarski simpozijum Terra u Kikindi bio je izuzetno značajno iskustvo. Svi ljudi tamo, počevši sa Slobodanom Kojićem, osnivačem i domaćinom, ostavili su trajni utisak i optimizam da je nešto tako moguće u ovoj zemlji. To je jedinstveni vajarski simpozijum skulpture u terakoti velikog formata, gde umetnici provode mesec dana samo stvarajući. Nemaju druge brige, kuvaju im, peru veš, mese im glinu i pomažu u gradnji skulptura i realizaciji umetnikove ideje, koliko god tehnički izazovna bila. Sa umetnicima sa kojima sam tada bila u Kikindi još sam u kontaktu. Sada su u Terri novi, mladi ljudi koji nastavljaju da neguju tradiciju.

Doktorske studije Scenskog dizajna na Departmanu za arhitekturu na FTN‒a (mentori Tatjana Dadić Dinulović i Deneš Debrei) pružile su mi dublje razumevanje značaja dramaturgije prostora u umetnosti, korišćenja svih aspekata scenskog dizajna (zvuk, svetlo, kretanje, telo u prostoru itd.) i dale su mi hrabrost i podstrek da počnem da se bavim performansom.

Mnogo umetnika je uticalo na moj rad, nečiju umetnost sam upijala svesno, nečiju nesvesno. Uticaji se stalno menjaju i dopunjuju. Joko Ono je uzor u smislu da se ne zadržava u medijumima, u temama (posebno 60tih i 70tih). Uradila bi nešto potpuno radikalno novo, i zatim prešla na nešto sasvim drugo. Postoji, naravno, potreba da se stvari razrade, dovedu do kraja, da se postigne maksimum u jednoj ideji, ali meni je izuzetno blizak strah od dosade i rutine koji Ono neguje u svojoj umetnosti. Ono što je možda i važnije je način na koji se izborila za ravnopravnost u okviru bračne zajednice, odbacujući ideju da je žena „muzaˮ koja neguje tuđu kreativnost a zapostavlja svoju. Mona Hatoum ima radove koji su tanani i neuhvatljivi poput kese okačene o najlon koja zaleluja svaki put kad neko uđe u prostor, kuglica sopstvene kose raspoređenih u prostoru, staklenog dečijeg krevetića. Radovi su tanani, ali istovremeno i snažni, potresni i opasni. Luiz Buržoa – odvažni eksperimenti u materijalima. Takođe, najbolje radove stvorila je nakon sedamdesete. To daje nadu. Bogdanka Poznanović kao pedagog. Gordana Kaljalović Odanović kao primer istrajnosti i radne etike. Moje drugarice i saborkinje Jelena Kovačević Vorgučin i Jelena Kovačević Jureša, kao umetnice i kao osobe ne dozvoljavaju mi da odustanem kad pomislim da je lakše ne baviti se umetnošću.

4. Statement, stav o umetnosti danas i o umetničkim praksama kojima svedočite.

Skulptura, skulptorska instalacija i prostorno razmišljanje u umetnosti danas su izuzetno uzbudljivi. Mešanje medijuma, brisanje granica između formalno definisanih umetničkih oblasti, sve je to jako zanimljivo i pruža ogromne mogućnosti.

5. Kako će izgledati umetnost budućnosti s obzirom na razvoj digitalnog doba i kako će izgledati Vaša umetnost u odnosu na ono kako ona izgleda danas? Možete li to da predvidite?

Volim da me umetnost iznenadi, mogućnosti su beskrajne. Digitalno doba je zanimljivo i virtuelni prostor i tehnologije se razvijaju, nove generacije nalaziće nova uzbudljiva rešenja. Istovremeno, ljudi i dalje postoje u stvarnom prostoru i vremenu i u fizičkim telima i to je nešto što je nepromenjivo. Taktilna smo bića. Rukama učimo. Umetnost je široko polje i za sve te oblasti postoji budućnost.

Imam puno novih ideja za rad u medijima i materijalima u kojima još nisam ili jesam, ali osećam da imaju još neistraženog (sa moje strane) potencijala, a sve manje vremena i snage (i nedovoljno uslova i novca – bavljenje ovim poslom je skup hobi).

6. Postoji li Vaša izložba na koju ste posebno ponosni, koja je ostvarila najbolju „komunikacijuˮ sa publikom ili možda neka koja je suštinski progovorila o Vama?

Postoje izložbe koje drugi ljudi više (ili manje) vole. Radim sporo, dugo na jednom radu, ali svaki je nastao iz snažne potrebe da nešto kažem, svaki je bio terapeutski, svaki je bio meditacija i suočavanje sa sobom i procesima kroz koje prolazim, i iza svakog stojim. U tom trenutku, to je bilo najviše što mogu da iskažem, na jedini način na koji sam u tom trenutku to mogla.

Važniji od rezultata bio je proces, pa je svaki rad sećanje i na uzbudljiv kreativni proces, naučene nove stvari, eksperimente koje sam isprobala, ljude koje sam pitala za savet, itd.

7. Da li je umetnost nužno lična ili biste mogli da je definišete kao odgovor na podsticaje ili izazove koje pruža vreme u kome živimo.

Mislim da je svaka umetnost lična, posebno ona koja je odgovor na podsticaje i izazove aktuelnog vremena. Bez aspekta ličnog, ostaje novinarski članak ili pamflet. Nauka, religija i umetnost se sve bave istinom. Nauka to radi kroz dokaze, religija nameće dogmu koju proglašava istinom. Jedino umetnost ima tu moć da prenese istinu i iskustvo tako da ih osetimo stomakom, kao da smo to zaista proživeli i spoznali. To nije izvodivo ako umetnik ne ostavi deo sebe, svoje energije, svoje istine, svog ličnog iskustva, svog stava, nezavisno od medija, estetike, stila, pravca, senzibiliteta.

Razgovor vodila: dr Dijana Metlić, ist. umetnosti

Diši, diši, guraj!

Performativna prostorna instalacija ‒ performans, umetničko delo scenskog dizajna

Performans je izveden 23. septembra 2020. godine u N galeriji Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu i doktorski je umetnički rad iz oblasti scenskog dizajna (mentori Tatjana Dadić Dinulović i Deneš Debrei, doktorske studije Scenskog dizajna na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu). Materijal za prostornu instalaciju: 100 kanapa, različite vrste tkanine, 10 kg vajarskog plastelina, čelične sajle.

Osnovna ideja umetničkog performansa/ performativne instalacije Diši, diši, guraj! jeste „rekonstrukcija” procesa trudnoće i porođaja, kao i ponovno proživljavanje oba ova iskustva, sa naglaskom na slobodnoj ekspresiji emocija bola, nelagode i senzualnosti, korišćenjem pokreta kao osnovnog sredstva izražavanja, uz neinhibiranu upotrebu glasa, a u prostoru koji svojim vizuelnim i taktilnim kvalitetom asocira na osetljivo tkivo materice. Sopstveno telo izlaže se procesu „rekonstruisanja” stvaranja i donošenja na svet novog života, ili novog umetničkog dela, kako god da se rad čita. Oba procesa su iscrpljujuća, bolna, intimna i katarzična. Oba nose ogroman emotivan i/ili fizički rizik. Oba nepovratno menjaju majku/stvaraoca i ostavljaju plod/delo koje nastavlja sa sopstvenim životom, bez potpune kontrole majke/umetnice.

Sopstveno iskustvo porođaja pokrenulo je promenu u načinu na koji sebi dopuštam da izrazim emocije, i u životu i u kreativnom radu, a iskustvo majčinstva navelo me je da preispitam uloge koje su majkama u društvu i umetnosti dodeljene. „Diši!” i „Guraj!”, instrukcije izgovorene u vidu naredbe, gotovo su jedine reči kojima, u našim institucijama, bolničko osoblje tokom porođaja komunicira sa budućim majkama. Nakon teške trudnoće i bolnih osam sati intenzivnih trudova, u ključnom, krajnjem trenutku porođaja, babica mi je saopštila da treba da izguram svoju bebu u najviše tri pokušaja, ili će dete trpeti zdravstvene posledice. U prvom, neuspešnom pokušaju, vrisnula sam od bola i napora. Dve babice i doktor prekorno su me pogledali, kao da sam podrignula za svečanom večerom, na šta sam smerno izgovorila: „Izvinite!” Tada i tamo, rešila sam da više neću potiskivati svoj glas i izvinjavati se za svoje vrištanje.

Najteži deo procesa oslobađanja jeste ignorisanje poriva za autocenzurom, duboko utisnutog vaspitanjem, neobaziranje na to kakvo ponašanje se od mene (majke, žene, umetnice) očekuje u društvu i vremenu u kom živim, kao i prihvatanje izražavanja „vriskom”.

Istovremeno, telesnost majčinstva izmenila je moj doživljaj i shvatanje sopstvenog, promenjenog tela, a zatim, uopšteno, tela majke, budeći svest o snažnijoj, samosvesnijoj, direktnijoj seksualnosti, koja je u suprotnosti sa ograničenom ulogom koja je majkama društveno dodeljena.

Sloj po sloj, potrebno je ogoliti sopstveni identitet, dopreti do suštine bića neopterećenog polnom pripadnošću, ali potpuno prihvatajući sve specifičnosti ženskog identiteta i tela, čiji je aspekt i majčinski. Majčinstvo, kao intenzivna i prirodna promena, donosi novu putenost i senzualnost, paralelno sa prihvatanjem životnog kruga, starenja i smrti. Značajan deo oslobađanja sastoji se u rušenju duboko ukorenjene estetske predstave žene, majke posmatrane muškim očima, i doživljaju sopstvenog tela iznutra, kroz pokret. Na intimnom nivou, proces oslobađanja podrazumeva insistiranje na promeni ličnih prioriteta, gde se umetničko stvaralaštvo po važnosti izjednačava sa biološkim, a vreme uloženo u umetničko stvaranje sa vremenom uloženim u majčinstvo.

Jelena Janev, autorka projekta
(tekst za ARSFID, ljubaznošću umetnice)