Janković Vesna

Vesna Janković pripada generaciji dramskih spisateljica i dramaturškinja koja su studirale/diplomirale dramaturgiju krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina 20. veka. To je prva posleratna generacija dramskih spisateljica čiji komadi se igraju u većem broju u pozorištima, a neke od njih dobijaju i značajna priznanja za svoj rad. Ovoj grupi, pored Vesne Janković, pripadaju Borka Pavićević, Zorica Jevremović, Milica Novković, Deana Leksovar, Vida Ognjenović, Jelica Zupanc… Smaramo da nije bez značaja istaći da ove spisateljice stupaju na pozorišnu scenu kada Srbiju (i celu Jugoslaviju) zahvata talas seksualne liberalizacije koja je podržana zdravstvenim merama same države – dostupnost adekvatne lekarske nege i dostupnost kontraceptivnih sredstava, a ustavom iz 1974. godine je ženi garantovano pravo na abortus. Ovo je značajno istaći jer je Vesna Janković prva dramska spisateljica koja otvoreno govori o ženskoj seksualnosti ne uvijajući je u oblandu romantike. Ona se ovom temom bavila u svojim dramama, scenarijima i prozi.

DRAME

Mravinjak

Vesna Janković je diplomirala dramaturgiju upravo te 1974. godine, a njena diplomska drama, Mravinjak, bavila se porodičnim i društvenim frustracijama mlade žene u vreme  uspona socijalističke Jugoslavije.

Stilski gledano Mravinjak možemo tretirati kao savremenu građansku dramu, ili kako bi Mihiz primetio „salonskom drama” (Mihiz 1975: 162). Ovo je građanska drama zato što ima realistički pristup likovima, radnja poštuje elementarne zahteve aristotelovsko-hegelovske dramaturgije, a likovi pripadaju građanskom sloju. Tematizovanje života građanskog sloja je  prva specifičnost ovog komada, u odnosu na reprezentativne komade svog vremena koji „lunjaju na periferiji grada i života” (Isto). Drama donekle ima rondo strukturu – završava se kako je i počela porodičnim ručkom. Diskretna naznaka promene se vidi u tome što mlađa kći Olja pristaje da se oblači kod mamine krojačice i da sa mamom izlazi kao da su drugarice iz čega možda možemo da zaključimo da je prestala da bude buntovnica.

Radnja komada se dešava u blizini Glavne železničke stanice u Beogradu, negde oko Karađorđeve ulice, u predratnom stanu. Samo mesto dešavanja nosi jaku simboliku – prostor oko Karađorđeve je najstariji (srpski) deo beogradske varoši oformljen još u tursko doba. U tom delu grada podignute su do Drugog svetskog rata znamenita arhitektonska zdanja Beograda, da bi nakon Drugo svetskog rata taj deo grada postao neka vrsta slepog creva centra grada u kome su nekada reprezentativne zgrade propadale usled nebrige. To je važno istaći zato što su glavni junaci članovi porodice koja je očigledno bila imućna pre Drugog svetskog rata, a u vremenu kada se dešava radnja komada oni žive skromni građanski život i  zato ih možemo smatrati gubitnicima socijalističke revolucije. Ova za socijalistički društveni sistem subverzivna poruka, da u revoluciji osim pobednika postoje i gubitnici koji nisu „domaći izdajnici” već prosečno pristojni građani, diskretno se provlači kroz čitav komad.

Taj prostor, savska padina Beograda, i situacija gubitnika socijalističke revolucije suštinski određuje dramsku situaciju likova. Naime, tri predstavnika starije generacije (majka, otac i kućepaziteljka) su u toj meri poraženi i pomireni sa porazom da čak i u osami svoja četiri zida nisu u stanju da artikulišu svoje osećanje frustracije zbog velikog, ne samo materijalnog već i moralnog i društvenog gubitka. Zato se to osećanje gubitništva kao senka provlači kroz njihove dramske živote i boji svaku scenu.  Tako na primer gotovo uzgred saznajemo da je  majka nekada svirala klavir,  a da su joj sada prsti postali nespretni od grubih kućnih poslova. Kućepaziteljka je nekada imala ugledne udvarače i lepo se oblačila, a sada pretura po kantama. Otac je po svojim manirima takođe pripadnik tog starog, predratnog građanskog doba. Otac porodice, gimnazijski profesor pred penzijom, u doba ekonomskog prosperiteta jugoslovenskog socijalizma, ima tako malu platu da je njegova žena, nekada čuvena dama, prisiljena da stalno krpi stvari i prepravlja odeću. Majkin najveći uspeh je što može da skuva pristojan obrok porodici. Njegove dve ćerke (asistentkinja na fakultetu koja ima 28 godina i studentkinja od 24 godine) nemaju mogućnost da se odsele i vode samostalni život već žive sa roditeljima u nekoj vrsti produženog tinejdžerskog doba. Porodicom dominira otac koji izigrava patrijarhalnu strogost, ali je suštinski nemoćan da bilo šta učini za svoju porodicu te se pravi gluv i slep za očigledne probleme. Međutim, sama situacija mirenja sa ličnim porazom tek je osnov za glavni dramski sukob koji se tiče ljubavnog trougla između dve sestre i njihovog izabranika – očiglednog  imućnog i situiranog mladića. U komadu se ne objašnjava zašto on može da sebi kupi nov auto i da provede nekoliko meseci u Velikoj Britaniji, ali znajući socijalističku Jugoslaviju lako je pretpostaviti da njegova porodica pripada onima koji su imali materijalnih koristi od revolucije i da je on kao takav društveni antipod sestrama.

Kroz dramu u ovom trouglu ulazi tema ženske seksualnosti koja nije predstavljena kao romantični zanos već kao elementarna ljudska potreba koja se u tim skučenim uslovima ne može ostvariti. Seksualnost je takođe i tema preko koje novi svet prodire u ovo porodicu čiji stariji članovi bi najradije ostali zatvoreni u svom starom svetu (majka, npr. savetuje ćerkama da šiju odeću kod predratne čuvene krojačice). Seksualnost je sasvim ugušena kod građanski vaspitane majke ili je pak sećanje na raskalašnost i na neka bolja vremena kod komšinice Lujze kućepaziteljke koja se davi u alkoholu. Seks je za sestre glad za sadržajnijim, slobodnijim i smislenijim životom. Istovremeno, odnos prema ženskoj seksualnosti pokazuje dokle je zaista stigla emancipacija žene.  Slobodan seksualni život je dozvoljen – devojke se ne boje skandala zbog gubitka nevinosti i ne boje se trudnoće, ali slobodan seksualni život odrasle mlade osobe nije ostvariv usled skučenosti  moralne  (otac i majka ne odobravaju slobodan život kćerki) i materijalne (starija sestra, Ana, ima 28 godina, zaposlena je, ali živi sa roditeljima u dečijoj sobi i  vodi ljubav sa dečkom u haustoru).

„Ana: Ja sama zarađujem… Imam prava na svoj život.

Zaga (kao da je jedva dočekala): Ali ne dok si u ovoj kući.” (Janković 1976: 28)

Osim toga, kroz komad se provlače indicije da je narkomanija mlađe sestre uzrokovana napastvovanjem koje je doživela na ulazu u zgradu. To praktično znači da žena koja je žrtva napastvovanja ne može očekivati suštinsku podršku i zaštitu ni od najbliže okoline. Odgovor žrtve na tu situaciju je autodestruktivan – postala je narkomanka. Starija sestra pokušava da joj pomogne tako što će joj prepustiti ono do čega joj je najviše stalo, dečko. To je besmislen i štetan potez jer starija sestra i dalje želi svog dečka, dok se on rado poigrava sa obe sestre. To za posledicu ima sukob između dve sestre i na kraju obe ostaju bez željenog muškarca koji odabira novu, imućniju partnerku. Iako Mravinjak govori o erotskim vezama, eksplicitnih scena seksa u komadu nema već je sve u indicijama (dahtanje iz off-a kao znak seksualnog odnosa, poljubac, dodirivanje kolena, grljenje). O seksu sestre pre svega govore kroz razgovor sa starom hauzmajstorkom Lujsom nudeći joj rakiju i nagovarajući je da im priča o svojim seksualnim avanturama, ali čak se i tu više radi o govorenju kroz indicije nego kroz eksplicitno prepričavanje.

Drama Mravinjak je prvo bila ponuđena Ateljeu 212, ali je izvedena koju godinu kasnije na Velikoj sceni JDP-a. Reditelj Branko Pleša je ovaj, u suštini kamerni komad, postavio na velikoj sceni zanemarivši društveno-socijalni aspekt drame, a akcenat je stavio na eksplicitnu seksualnosti. Zašto je to reditelj uradio ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, ali ako posmatramo kontekst, možemo da iznesemo neke pretpostavke. Kao prvo, govoriti o klasnim podelama u socijalističkom društvu nije bila društveno poželjna tema – pokret protiv „crvene buržoazije” uspešno je ugušen nakon obraćanja predsednika Josipa Broza Tita studentima 1968. godine. S druge strane, u društvu je, naročito u urbanim sredinama kao što je Beograd, bila prisutna  seksualna liberalizacija. U pozorištu se to manifestovalo činjenicom da je naša publika na festivalu Bitef imala prilike da  gleda predstave u kojima ima golotinje, a u Ateljeu 212  je igran čuveni hipi-mjuzikl Kosa. Treba imati u vidu da su te predstave nastale na Zapadu i da su pokazivale društvenu krizu nastalu usled seksualne liberalizacije u tim društvima. Naše društvo je time što dozvoljava igranja takvih predstava pokazivalo da toleriše i razume tendencije za Zapada, ali da u njemu te vrste krize nema. Komad Mravinjak izveden u radikalnoj rediteljskoj interpretaciji mogao je biti primer kako se kriza nastala usled seksualne revolucije doživljava u našem pozorištu.

Na osnovu broja kritika možemo  zaključiti da je predstava privukla veliku pažnju, ali ocene predstave, kao i samog komada nisu bile pozitivne. Kritičar Borbe Branislav Milošević i Večernjih Novosti Žarko Komanin imaju izrazito negativan stav prema komadu – obojica smatraju da komad ima slabu strukturu i neubedljive likove. Kao eventualnu vrednost komada Milošević vidi likove mladih: „krećući se u sebi dobro poznatom miljeu, naša autorka iskazala je, nešto od dilema i nesigurnosti mladih ljudi koje poznaje, ne pretendujući pri tom, da su njeni nalazi tačni, ili možda primenjivi na čitavu generaciju.. (Milošević, Borba 14.2.1976). Na njih dvojicu se nadovezuje Vladimir Stamenković koji primećuje da je komad izazvao veliku pažnju javnosti i oprečne reakcije, ali zaključuje da je u pitanju mladalački komad koji unosi izvesnu svežinu, ali: „likovi koji su prikazani, njihov jezik, situacije u kojima su zatečeni, isuviše su redukovani, uprošćeni, klišetizirani, dati su najčešće kroz površne ili banalne karakterizacije. Još gore je što je psihologija likova po pravilu izvedena iz dve do tri unapred prihvaćene premise, a ne iz celokupne životne situacije u koju su oni stavljeni. Zato Mravinjak nema onu životnu gustinu s kojom se obično srećemo u najboljim dramama ostvarenim u sličnom prosedeu.” (Stamenković, NIN,  29.2.1976)

Šta možemo reći o ovim zamerkama komadu? Tačno je da Vesna Janković nije svojim novim komadom donela nekakav novi jezik kao što je to učinio Aleksandar Popović u svojim komadima. No, kreirati novi jezik sa likovima koji, po logici sopstvene biografije, govore književnim jezikom gotovo je nemoguća misija. Što se tiče zamerke o klišeiziranosti likova moramo da primetimo da su u, na primer, Izbenovoj Hedi Gabler, osim Hede Gabler svi likovi takođe dati u nekoliko poteza, ali je ukupna situacija lika Hede Gabler ono što je uzbudljivo i oko čega se vrti čitav komad. Taj potencijal za uzbudljivu i novu društvenu situaciju imaju likovi sestara Ane i Olje koje razmenjuju ljubavnika. Međutim, spisateljica nigde ne otvara mogućnost da Ana i Olja otvoreno govore o svojom doživljaju seksa.  Zato ne razumemo zašto Ana hoće da ustupi svog ljubavnika, ali to nije u stanju da to učini do kraja iskreno.

Dok prethodno navedeni kritičari uopšte ne spominju seksualnost, o tome otvoreno pišu Hristić, Volk i Đurić. Jovan Hristić pre svega komad, a zatim i predstavu naziva „vulgarnim” i tvrdi da ako se komadu i predstavi oduzmu seks i droge, neodoljivo podseća na Mir-Jam (Hristić 1977: 168). Još oštriji je kritičar Petar Volk koji vrlo detaljno prepričava šta je video na sceni, istovremeno se skandalizujući i postavljajući pitanje javnosti: „Da li ćemo se ponašati neodgovorno, skrnaviti postojeće vrednosti, zabavljati se lažnom avangardom, biti sami sebi dovoljni, ili ćemo odgovoriti zahtevima koje naša vreme  i umetnost pred  svakog, pa i nas, postavlja?” (Volk  1.3.76) Kao da odgovara Volku Marija Đurić piše u Studentu:  „Stiče se utisak da to što je iritiralo jedan deo publike nije bila nesavršenost drame kao celine, već slobodan način na koji su prikazani neki prizori. I to što se sve događa sada i ovde, a ne onda i tamo, recimo u Americi.” (Marija Đurić, Student).

Vrlo je moguće da je zaista bilo tako. Tome u prilog govori i tekst Jovana Ćirilova o drami Soliter koji on počinje objašnjavajući situaciju oko drame Mravinjak: „Očigledno da se Beograd uzbudio što je Vesna Janković pokazala da iza njegovih mirnih fasada buja erotika kakvu smo do tada poznavali samo prevedenu iz dalekih krajeva. Dve mlade žene bore se oko muškarca svom erotskom strašću kakvu može literatura da opiše, a kakva se do tada nije prikazala na našim scenama, bar ne o savremenom životu, sa našeg asfalta. To je književnost koja ima svoju Sofku i Aniku; ali kao što je nekada francusko slikarstvo već vekovima imalo akt, pa se društvo ponovo uzbudilo tek Maneovim Doručkom na travi, jer su nage bile dame svoga vremena, tako se i Beograd uzbudio kada je otkrio strast svojih savremenih kćeri, iz pera Vesne Janković.” (Ćirilov 1978: 115).

Možemo zaključiti da je komad Mravinjak istovremeno i preteča i apartan. On je preteča jer se bavi temama koje će postati aktuelne tek u narednim decenijama. Sudbina propale građanske klase u socijalizmu biće tema u popularnim komadima Slobodana Selenića osamdesetih godina 20. veka. Ženska seksualnost i problem narkomanije biće česte teme u prvoj i drugoj deceniji 21. veka. Mravinjak je apartan u odnosu na glavni tok jugoslovenske dramaturgije svoga doba jer se bavi sudbinom (poražene) građanske klase u socijalizmu dok su se reprezentativne drame toga doba uglavnom bavile (in)direktnom kritikom socijalizma kroz prikaz života u ruralnoj sredini i/ili gradskoj periferiji među stanovništvom koje se nadalo boljitku nakon revolucije, ali je ostalo na margini.

Vesna Janković je prva spisateljica čija drama je izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu nakon 28 godina postojanja ove ugledne pozorišne kuće. To u trenutku praizvedbe Mravinjaka niko nije primetio. Ova situacije je dobar pokazatelj stanja u društvu – žene su formalno ravnopravne iako je ženina stvarna pozicija u društvu bila određena ne samo socijalističkom liberalizacijom, već i patrijarhalnim nasleđem.

Malo vike oko Mike

U  Malo vike oko Mike Vesna Janković se bavi sličnom temom kaoMravinjaku, ali sada temi pristupa u novom žanru – komedija situacije sa elementima farse. Komedij Malo vike oko Mike govori o sukobu majke (Koke) i kćerke (Žakline) oko tela oca koji nepomično leži. Majka je ubeđena da će otac uskoro umreti, a ćerka je ubeđena da se otac samo umorio i da će uz dovoljno pažnje uskoro ustati. Komad počinje kao verbalna borba dva koncepta ženskog identiteta. Predstavnica starog, građanskog i patrijarhalnog identiteta je, naravno, majka. Ona zagovara da je glavni zadatak žene da se dobro uda. Smrću Mike ona smatra da će dobiti novu, bolju priliku za udaju i sprema se za ulogu privlačne udovice. Ćerka Žaklina je predstavnik novog identiteta žene. Ona radi, sama zarađuje, školovana je i smatra da žena treba da bude samostalna i da se ne oslanja na muškarca. Vesna Janković kroz sukob dva ženska principa ispituje njihove slabosti. Majka je banalna, koristoljubiva i neempatična. Istovremeno ona je oštra na jeziku, ironična i smatra da jako dobro razume prizemne načine funkcionisanja građanskog sveta. U izvesnom smislu majka je parodija žena koje iz ponosa na  svoju staru, predratnu građanštinu koji je u stvari malograđanština. Građanska oblanda bračnog para Koke i Mike je šuplja kao što je njegovo predratno odelo koje je nosio na balu izjedeno od pacova i moljaca.

Nasuprot mami, ćerka je reprezent nove školovane žene koja je puna ideala i ideja, ali je u životu suštinski nesnađena. Koliko god ona tvrdila da je samostalna, njoj je takođe potreban muški oslonac. U prvom delu komada ona taj oslonac traži u ocu koga pokušava da podigne. Ona se ponaša se kao da ima Elektrin kompleks, ali kada se pojavi potencijalni mladoženja ona brzo zaboravlja svoju borbu i polazi sa njim. Spisateljica joj metaforično oblači majkinu venčanicu čime želi da ukaže da ćerka ustvari ide majkinim stopama.

Nasuprot tradicionalne majke i kvazi-emancipovane ćerke stoji treći model žene, a to je služavka Žaklina, devojka koja nije uspela da se uda u selu pa je došla u grad u potrazi za boljim životom i srećom. Uz Žaklinu dolazi i Stojko (šatrovački naziv za muški polni organ) koji se predstavlja kao pesnik iz pasivnih krajeva, a ustvari je bekrija i ženskaroš. Sa ova dva lika spisateljica zaokružuje farsičnu sliku građanstva – stara beogradska dama i njen muž (nekada perspektivni ženik), njihova pobunjena ćerka intelektualka s jeden strane, a sa druge su  ljubavnik i potencijalni zet i služavka tj. devojka koja je sa sela došla u grad i koja u sebi ima alter ego (duh svoje bake). Ova dva lika iz ruralnih krajeva  uzdrmavaju statične i fiksirane odnose u građanskoj porodici. Ćerka odlučuje da zgrabi priliku i uda se za Stojka. Žakina svojim zanosnim poljupcem budi Miku iz sna (parodija na poljubac koji princ daje uspavanoj lepotici) i on joj se zahvaljuje tako što je uzima za žene – Žaklina i Koka zamenjuju uloge. I dok Mika pleše čas sa jednom, čas sa drugom Koka planira osvetu i ponovno osvajanje svoje pozicije udate žene.

„Malo vike oko Mike je parodija, koja u zanatskom smislu predstavlja spoj Uobraženog bolesnika, Pokondirene tikve i Ožalošćene porodice. Kao i u svojim kasnijim dramskim komadima, Vesna Janković se najviše bavi erotikom svojih sugrađana, ali na podsmešljiv način. Ona poznaje taj svet, ume da nam ga prikaže kao karikaturu realnog; parodira erotske potrebe svojih junaka i kroz, naizgled trivijalan zaplet govori o nečemu mnogo važnijem, o podeljenom Beogradu na stare Beograđane i dođoše. Objekti njenog podsmeha su podjednako građani sa pedigreom kao i provincijski pesnici orkanske rečitosti, alkoholizma, i titanske muževnosti u pohodu na grad i ‘građanke’. Iza zidova beogradskog stana, buja erotika.” (Kovke 2003: 266, 267)

Vesna Janković u komediji Mnogo vike oko Mike razotkriva da ma koju ulogu da odabere (ili joj bude dodeljena) sudbina žene se okreće oko muškarca. Muškarac – otac i/ili suprug je  glavna tačka susreta između žena i predmet sukoba. I pored sve širine i obrazovanja horizont života počinje i završava se sa muškarcem, a  borba kćerke sa majkom ili sobarice sa gazdaricom su samo varijacije borbe za bolju poziciju podređenih članova društva.

Iako je komedija Malo vike oko Mike nagrađena ona nikada nije izvedena u profesionalnom pozorištu.

Soliter

Drama Soliter izvedena je kao mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, a zatim je urađena i TV adaptacija. Ponovo je reč o  seksualnom životu omladine u urbanom Beogradu. Ovde je seksualnost tačka susreta građanskog Beograda i nižih društvenih slojeva, što kao pod-tema postoji i u prethodna dva komada. Soliter prikazuje sve veće podele u beogradskom društvu i početak krize u Jugoslaviji osamdesetih godina 20. veka – niko od mladih ljudi, junaka mjuzikla, nema ni društvenu perspektivu, ni stalno zaposlenje, a ni volju da se aktivno uključi u društveni život.  Nije jasno od čega oni žive osim, možda od povremenih poslova, sitnog šverca i socijalnih prinadležnosti svojih roditelja. U njihovoj neposrednoj blizini živi građanski sloj Beograda odvojen jasnim društvenim barijerama. Jedina tačka susreta dva sveta je seks. Međutim, seks ne donosi oslobađanje i jačanje povezivanja među ljudima, već, naprotiv, postaje instrument preko koga se potvrđuju ustaljeni društveni odnosi. Seksualni susreti su česti i  neromantični i ne dovode od suštinskog zbližavanja. Jedina indicija pokušaja dubljeg emocionalnog vezivanja javlja se kod Jelene, predstavnice građanskog sloja, koja u jednom trenutku želi da napusti svog dominantnog muža, ali biva odbačena od Miše i njegovih prijatelja kao neko ko ne pripada tom svetu. Seksualne slobode u kojima uživaju partneri se prožimaju sa tradicionalnim muško-ženskim odnosima – muškarci stalno govore o tome da će tući devojke, devojke govore o batinama koje su dobijale od svojih partnera i one i njihove majke, ali se to na sceni ne događa. Na sceni vidimo devojke koje pokušavaju da seksom „trguju” sa muškarcima i muškarce koji se međusobno tuku zbog žena. U Soliteru seksualna liberalizacija se jeste dogodila, ali ona nije sasvim uklopila tradicionalne muško-ženske odnose koji koren imaju u ekonomskim razlikama koje socijalizam nije uspeo da ukloni, a ekonomska kriza počinje da produbljuje. Ovu situaciju najbolje je opisao Jovan Ćirilov.

„Vensa Janković ispisuje dramatičnu istinu o današnjoj mladoj beogradskoj ženi. Ona to ne čini kao borac za ženska prava, ne, ona kao umetnik oseća da naše vreme sadašnje i beogradsko, i mimo svih anketa, deklaracija, statistika, zakona, izlaže nam ga zapreteno, složeno, drsko kako samo ona to ume – tvrdeći da je 1978. godine Beograđanka ponižena i kad je prividno ravnopravna, a da je muškarac, i kad je bedan, promašen, povremeno slovenski slab i privremeno na kolenima i kad je ograničen, da je i tad gospodar situacije, i da mu, na žalost, žena daje ta prava u svakodnevnom erotskom životu. (…) Soliter je dramatična istina o našem danu, na prvi pogled izrečena prepoznatljivo i pojedinačno, bez velikih namera da uopštava.” (Ćirilov 1978: 116)

PROZA

U svojim proznim delima Vesna Janković nastavlja da razvija i produbljuje teme koje je otvorila u svojim dramama. U Zlatnoj knjižici piše o propadanju jedne nekada ugledne građanske porodice. Propadanje je uslovljeno dekadencijom u samoj porodici, ali i činjenicom da ih društveni okvir (prvo okupacija, a zatim socijalistička revolucija) dodatno ugrožava. Odrasli članovi porodice nisu u stanju da se odupru društvenoj plimi i stradaju, a porodica se raspada. Čitava porodična drama posmatra se iz perspektive devojčice koja je oduševljena svojom bakom koju doživljava kao čarobnicu.  Prozno delo Stanari duše je neka vrsta kolaža u kojoj je prepliću životne drame više generacija žena. Sve te priče se slivaju u nasleđu glavne junakinje koja živi u savremenom dobu. Autorka otkriva zapretene načine na koje nasledstvo i ono pozitivno i ono negativno i materijalno i duhovno prelazi i jedne generacije žena u drugu. Autorka različite forme pisanja: proza, poezija, pisma…  U Magičnim stepenicama Vesna Janković se još jednom vraća priči o disfunkcionalnoj beogradskog građanskoj porodici u kojoj je otac ponovo slab (slaba, nesolidna očinska figura je stalna tema ove autorke), nesolidan i nesnađen u novim društvenim okolnostima dok žene pokušavaju (ponekad uspešno, češće neuspešno) da nađu način da opstanu i sačuvaju novi naraštaj devojčica od nemaština, nepravdi i zlostavljanja. Ova borba odraslih sa životnim problemima posmatra se iz perspektive deteta.

Vesna Janković je i autorka scenarija za više TV drame, filmova i TV serija. Bila je dugogodišnja urednica dramskog programa u TV Beograd. Postdimplomske studije završila je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Izvedene drame i scenarija:
Frojlan Ana (po motivima pripovetke Švabice Laze Lazarevića), režija Branko Pleša, SNP, 1973.
Mravinjak (drama o urbanom životu mladih u  Beograda 70-tih). Izvođenja:  u NP Bosanske krajine u Banjoj Luci 1974;  Režija Branko Pleša u JDP-u 1974;  NP u Titovom Užicu 1976; Prilepu 1977; režija Vanja Vodeničarević, KPGT, 2023.
Jedan dan (TV drama), režija Branko Pleša, TV Beograd, 1977.
Soliter (muzička komedija), režija Oliver Viktorović, Pozorište na Terazijam,a 1980.
Džoging, (TV drama), TV Beograd, 1984.
Lako je naučiti, nego je muka odučiti – TV serija 1979 – 1980.
Soliter TV drama, 1983.
U srcu moje plavuše, 1984.
Zid, TV drama, 1984.
Život i literatura – Danilo Kiš, TV drama, 1994.

Štampani radovi (drame, priče, romani):
Janković, Vesna. 1975. „Mravinjak”. Scena 3/4: 141 – 162.
Janković, Vesna. 1978. „Soliter” (pozorišni komad u sedam slika).Scena 6: 95 – 115.
Janković, Vesna.  1985, 2003. i 2011. Zlatna knjižica (roman). Beograd: Prosveta.
Janković, Vesna. 1990. Stanari duše (proza), Beograd: Prosveta.
Janković, Vesna. 2002. Magične stepenice (roman). Beograd: Prosveta.
Janković, Vesna. 2003. „Malo vike oko Mike”. Savremena Srpska drama (ur. Momčilo Kovačević). Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije.

Nagrade:
Prva nagrada na konkursu „Dani komedije” u Svetozarevu (Jagodina) za dramu Mnogo vike oko Mike (komedija), 1973.
Nagrada „Miloš Crnjanski” za roman Zlatna knjižica, 1985.

Ćirilov, Jovan. 1978.  „Žena, u vreme sadašnje beogradsko ”. Scena 6: 115–116.
Đurić, Marija. 1976. „Mravinjak u pozorištu”. Student, 3.3.1976.
Komanin, Žarko. 1976. „Kula na pesku”. Večernje novosti, 18.2.1976
Kovke, Leon. 2003. „Pogled kroz ključaonicu vremena” (pogovor). Savremena srpska drama 15, 263–271. Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije.
Milošević, Branislav . 1976. „Izbor po srodnosti”. Borba, 23.2.1976.
Mihajlović Mihiz, Borislav. 1975. „U zavetrini zataškavanja ”. Scena 3, 4: 162.
Pašić, Feliks. 1976. „U mravinjaku”.Mladost, 27.2.1976.
Pervić, Muharem. 1976. „Dve sestre”. Politika, 14.2.1976.
Selenić, Slobodan. 1976. „Komad iz Beograda”. Politika ekspres, 20.2.1976
Stamenković, Vladimir .1976. „Građanski mravinjak”. NIN, 29.2.1976.
Hristić, Jovan. 1977. Pozorište, pozorište, II. Beograd: Prosveta, 266–267.
Volk, Petar. 1976. „Pornomanija na pozorišnoj sceni”. Književne novine, 14.2.1976.

Frojalan Ana, Enciklopedija  SNP Janković, Vesna, Enciklopedija SNP
Malo vike oko Mike, projekat Rastko