Jevremović Munitić Zorica

Zorica Jevremović je bila srpska dramaturškinja, dramska spisateljica i aktivistkinja. Njen profesionalni put (rad  na poslovima dramaturga na pozorišnim projektima, u pozorišnim kućama, pokretanje samostalnih pozorišnih inicijativa, pozorišni aktivizam i pisanje dramskih tekstova) može se smatrati prethodnicom profesionalnog pozorišnog puta savremenih dramaturškinja.

PRVA DRAMSKA SPISATELJICA ČIJA JE DRAMA IZVEDENA NA SCENI ATELJEA 212

Zorica Jevremović je prva dramska spisateljica čija je originalna drama izvedena na sceni Ateljea 212, koji je u to vreme bio poznat kao pozorište koje izvodi nove dramske tekstove savremenih domaćih pisaca. Tema drame Oj Srbi’o, nigde ’lada nema je „kosi” pogled na nacionalnu istoriju Srbije. Komad govori o počecima srpske državnosti u 19. veku i događajima na dvoru Miloša Obrenovića koji su prethodili hatišerifu 1833. godine. Istorijske ličnosti koje su zaslužne za osnivanje savremene srpske države, poput Miloša i Jevrema Obrenovića, Tome Vučića Perišića, Dimitrija Davidovića i dr. prikazani su antiherojski i mentalitetski. U ovoj drami, čuveni istorijski događaj (dobijanje hatišerifa – garantovanje autonomije Srbije u okviru Otomanske imperije) koji je u udžbenicima istorije predstavljen kao veličanstvena pobeda narodne volje nema ničeg veličanstvenog. Spisateljica ukazuje da kada oni koji su na vlasti  tvrde da rade u korist naroda, iza toga se uvek kriju lični interesi. U ovoj drami je očigledna još jedna važna karakteristika njenog pisanja. To je pokušaj da u mrežu replika uhvati haos svakodnevnog govora u kome se teško mogu razabrati htenja dramskog subjekta. Spisateljica insistira na prikazivanju različitih pa i protivurečnih motivacionih slojeva likova, pri čemu je odluka za delovanje junaka često stvar trenutka i hira, a ne usmerenog delovanja lika kako je to slučaj u klasičnoj dramskoj strukturi. Sve ovo zajedno je moglo biti razlog zašto Zorica Jevremović Oj Srbi’o nigde ’lada nema nije odredila kao istorijsku dramu već kao dramu-feljton – jezgrovit i duhovit članak na  društveno-političku temu.

Inače, ovaj komad je bio, imajući u vidu repertoarsku politiku Mire Trailović, logičan izbor za Atelje 212. Kao prvo, to je bio novi srpski dramski pisac (pre nje praizvedbe su imali Aca Popović,  Dušan Kovačević i Ljubomir Simović). Drugo, ovaj komad je govorio o odnosu mentaliteta i politike, što su pre nje radili Aleksandar Popović i Bora Ćosić. Ali za razliku od navedenih pisaca koji su o mentalitetu pisali iz konteksta čoveka sa društvene margine, Zorica Jevremović je mentalitetske karakteristike davala istorijskim ličnostima. Treće, osobina komada bliska Ateljeu 212 je to što je komad davao prostora za persiflažu, a to je bila karakteristika glume u Ateljeu 212.

Odnos pozorišne kritike prema drami nije bio jedinstven. Selenić je u pokušaju da podrži i razume autorku napisao: „Jevremovićkina drama je pokušaj verne rekonstrukcije jezika i duha jedne epohe i u tom pogledu je zanimljiv zbornik akcenata, poluzaboravljenih metafora, neobičnih psovki, autentičnih pesama kojima narod komentariše događaje” (Selenić 2005, 259). Jovan Hristić je bio mnogo oštriji: „Prve drame mladih pisaca su nežna i krhka bića i ne treba ih po svaku cenu opterećivati. Pogotovu kad je reč o drami za koju sam pisac kaže da je ‘sceno-feljton’. Pisci su najčešće suviše skromni u žanrovskom određivanju svojih tekstova, ali ovog puta Zorica Jevremović bila je u pravu: njen komad je jedva nešto više od feljtona” (Hristić 1982, 18). Kada je kritičar napisao da „nežna i krha bića ne treba po svaku cenu opterećivati” verovatno je aludirao na vrlo bogatu i šarenu scensku postavku reditelja Ljubomira Mucija Draškića, u kome je značajnu ulogu igrala i muzika Vojislava Kostića. Sama autorka je u tekstu objavljenom uz dramu izrazila negodovanje zbog toga što je smatrala da je predstava glorifikovala ono što je ona htela da kritikuje (Jevremović 2001, 5). Hristić i Pervić zameraju komadu i predstavi nejasno žanrovsko određenje, odnosno nedostatak stava o onome o čemu se govori. Ako možemo suditi o predstavi prema onome što kaže kritičar Muharem Pervić, reklo bi se da muzika Vojislava Kostića (horske pasaže je izvodio Collegium musicum) i kostim Miće Popovića nisu bili apatetični i persiflirani kao što je igra glumaca. (Pervić 1978, 310). Glavnu ulogu, Miloša Obrenovića, igrao je Zoran Radmilović koji je pre toga sa velikim uspehom igrao Ibija i Radovana III. On je mogao sa uspehom da na scenu „donese” Miloša kakvog je Zorica predstavila. Kritičari uglavnom hvale Radmilovića i prepoznaju u njegovom Milošu ibijevske elemente (Pervić 1978, 312). Na osnovu glumačke podele i izbora saradnika reklo bi se da je Atelje 212 u postavku ovog komada Zorice Jevremović ušao sa značajnim ambicijama, ali nismo sigurni koliko su se one ostvarile. Predstava nije otišla na Jugoslovenske pozorišne igre (Sterijino pozorje), ali je na repertoaru zato ostala pet godina – do 1982. godine, što pretpostavlja da je kod publike imala uspeha. I pored dugog pozorišnog veka, ovo je jedina  drama Zorice Jevremović koja je izvedena u mainstream pozorištu Beograda.   Oj Srbi’o nigde ’lada nema je sada na repertoaru KPGT-a.

Drama Vukodlak iz Samarije je još jedna drama koja koristi istorijski događaj za svoju osnovu. To je najezda Katalana gusara na manastir Hilandar između 1307. i 1309. godine. Glavni junak ove drame je istorijska ličnost iguman Danilo II koji je uspešno organizovao odbranu Hilandara od gusara. Kao i u prethodnoj drami i u ovoj su istorijske ličnosti predstavljene neherojski. Članovi hilandarskog bratstva svoje monaško pozvanje razumeju kao dnevnu rutinu koju im izbeglice remete. Monasi su ovde obični ljudi ophrvani sasvim ljudskim dilemama koje se sve svode na to šta mora uraditi onaj koji se zavetovao na povučeni život u teškom istorijskom trenutku? Istrajati u svojoj misiji ili se okrenuti životu i teškoj i sasvim neherojskoj borbi za goli opstanak? Istorijske ličnosti ponovo nisu  heroji već primeri ljudskog bitisanja koje po navici i iz moranja donose ovakve ili onakve odluke. Drama nikada nije izvedena.

Nakon ove drame Zorica Jevremović je napisala još jednu dramu u kojoj se bavi našom  istorijom – Fjodorove devojčice, u kojoj piše o pozadini sprsko-turskih ratova sedamdesetih godina 19. veka nakon kojih Srbija prvo dobija nezavisnost, a zatim postaje i kraljevina. I u ovoj drami su prisutne sve karakteristike stila pisanja Zorice Jevremović. Haotični dijalog sugeriše nedostatak ciljanog delovanja likova koji se ponašaju nelogično i antiherojski u važnom istorijskom trenutku. Težnja za jačanjem državnosti i stvaranjem kraljevine nije stvar koja se tiče slobode naroda već, pre svega, težnja muškaraca za dominacijom. U toj borbi stradaju oni koji su slabiji, među kojima su, ponovo, i žene. Spisateljica prikazuje kako iza velikih istorijskih borbi, kakva je borba za potpunu nezavisnost države Srbije i stvaranje kraljevine, uvek stoji krv, haos i suze u kojoj ratni profiteri love svoj ćar. Inače,  u pogovoru drame Zorica Jevremović piše da joj je drama naručena od strane uprave Ateljea 212. Ako je to tačno, dramu je mogao naručiti reditelj njene prve izvedene drame Ljubomir Muci Draškić koji je u to vreme bio upravnik. Ni ova drama nije izvedena. Drama je napisana 1991. godine, pred sam početak ratova u kojima je SFR Jugoslavija prestala da postoji i nastale su nove države na njenom prostoru.

Drama Kopile 1948–1968 je od svih navedenih najličnija drama spisateljice i govori o odrastanju devojčice, kćeri nižeg oficira na prestižnoj lokaciji – Dedinje. Autorka predstavlja Dedinje kao izdvojen svet koji je oštro podeljen na one koji su izuzetno imućni i na sitne razbojnike i probisvete. Porodica glavne junakinje ne pripada ni jednom od tih svetova, ali se ti svetovi preko nje ukrštaju. Ona ima potrebu da se pobuni protiv konformizma svoje sredine koja uporno nastoji da „gleda svoja posla” i da ignoriše činjenicu da su vojska i tenkovi krenuli „negde”. To „negde” su studentski protesti 1968. godine. Spisateljica govori o jednoj suštinski zatvorenoj sredini koja uporno nastoji da ignoriše istorijske događaje, dok junakinja koja je autorkin alter-ego uporno i bezuspešno pokušava da prodrma svoju sredinu. Ni ova drama nikada nije izvedena, iako je namenski pisana za Ljubišu Ristića i pozorište KPGT u Subotici.

 

ZAŠTO NIJEDNA DRAMA, OSIM PRVE, OJ SRBI’O…, NIJE IZVEDENA U PROFESIONALNIM POZORIŠTIMA SRBIJE?

Često je veoma teško objasniti zašto se nešto dogodilo, a još teže je objasniti zašto se nešto nije dogodilo. Ono što možemo da pretpostavimo, a što proizlazi iz analiza praizvedenih komada tokom osamdesetih godina 20. veka (vidi: Milivojević Mađarev, Novi narativ), je da se Zorica Jevremović „razilazi” sa glavnim pozorišnim tokom po bar tri osnova: izbor tema tj. istorijskog perioda kojim se bavi,  tretman istorije i forma komada. Što se izbora tema tiče, kada je u pitanju srednji vek Zorica Jevremović „maši” jer se naše pozorište prevashodno bavilo dinastičkim pitanjima loze Nemanjića (Puč Miodraga Ilića, Srpska trilogija Miladina Ševarlića, Boj na Kosovu  Ljubomira Simovića i Sveti Sava Siniše Kovačevića).

Druga važna tema za naše pozorište je Prvi svetski rat kojim se Zorica Jevremović nije bavila. To je šteta, jer ona koja je bila bliska jugoslovenskim idejama, mogla je da u temi Prvog svetskog rata nađe motive za dramu o stvaranju prve Jugoslavije. No, imajući u vidu da je autorka imala pozitivno viđenje ideje jugoslovenstva, a da u komadima srpskih pisaca toga doba o Prvom svetskom ratu ideja jugoslovenstva ili nije postojala (Kolubarska bitka Ćosić/Mihiz i Sveti Georgije ubiva aždahu Dušan Kovačević) ili je smatrana štetnom po srpski narod (Valjevska bolnica Ćosić/Mihiz), mala je verovatnoća da bi joj komad bio izveden.

Komadi Oj Srbi’o nigde ’lada nema i Fjodorove devojčice odgovaraju interesovanjima pozorišta jer se bave počecima nezavisnosti države Srbije, ali „promašuje” periodom – izvođeni srpski dramski pisci pišu o stvaranju države, ali upadljivo odbijaju da pišu o 19. veku kada se savremena srpska država i stvarala (izuzetak je Je li bilo kneževe večere Vide Ognjenović i Korešpodencija Pekić/Mihiz).

No, pored svega navedenog čini nam se da je još važniji treći razlog, a to je forma komada. Forma njenih komada bila je drugačija od komada kakvi su se igrali osamdesetih i kakve je publika želele da gleda. Uspeh su imali komadi koji su u suštini poštovali glavne odrednice klasične dramaturgije – zaokružen lik, jasna motivacija likova, zaokružena radnja sa jasnim početkom, sredinom i krajem. Ustupak savremenim dramaturškim tendencijama kod komada 80-tih ogleda se pre svega u uključivanju fragmentarne strukture koja je „pozajmljena” od filma, ali koja i dalje sledi osnovne karakteristike građanskih komada. Upravo u toj tački njeni komadi se „razilaze” sa glavnom tendencijom. Njeni likovi su sasvim u jeziku, oni nemaju usmereno delovanje, već deluje da se ponašaju protivurečno i haotično. Komadi Zorice Jevremović pripadaju tradiciji komada koji su u srpskim pozorištima retko i uglavnom neuspešno izvođeni. To su svi komadi Momčila Nastasijevića, zatim Maska Miloša Crnjanskog, Istočni greh Ljubomira Micića i brojne farse Aleksandra Popovića. Komadi Zorice Jevremović dele sudbinu ovih komada.

 

POZICIJA DRAMSKE SPISATELJICE 70-TIH I 80-TIH GODINA 20. VEKA

Postoji i još jedan mogući razlog o kome vredi razmisliti baš u kontekstu ARSFID projekta, a to je činjenica da je Zorica Jevremović prva žena pisac čije je delo izvedeno u Ateljeu 212. U vreme kada se izvodi delo Zorice Jevremović pojavljuje se prvi put više dramskih spisateljica čiji se komadi izvode: Vesna Janković, Milica Novković, Deana Leskovar, Jelica Zupanc, Vida Ognjenović… Važno je istaći da u trenutku kada je izveden njen komad toj činjenici nije pridavan nikakav značaj, već je ona jednostavno određena kao „mladi pisac”.  I ne samo ona, nego sve spisateljice tog doba. Šta to konkretno znači videće se još jasnije na primeru Milice Novković čija je drama Kamen za pod glavu, doživela unisono priznanje. Kritičari Selenić i Pervić, da bi je pohvalili pišu da ona piše „muški“. Dakle, prve spisateljice moraju da pišu „muški”.

Veliko pitanje je koliko su dramske spisateljice tada bile toga svesne. Pravno gledano, živele su u državi koja je već decenijama unazad garantovala jednaka prava ženi pred zakonom. Drugo, u vreme kada je Zorica Jevremović upisala Dramaturgiju (1968), odnos mladića i devojka je bio pola-pola. Međutim, u realnom (pozorišnom) životu situacija je bila sasvim drugačija. Žene koje su želele da budu prihvaćene morale su da se bore po pravilima tog „muškog” sveta, o čemu najbolje svedoče biografije Mire Trailović, Vide Ognjenović i Ognjenke Milićević.

Zorica Jevremović se tokom čitave svoje karijere držala po strani od ovakvog pristupa javnom umetničkom radu i intelektualnom angažmanu. Nije bila član novoosnovanih partija i često je bila, po rečima Milene Dragićević Šešić, opozicija i samoj opoziciji (Dragićević Šešić 2018, 340) .

 

ŽENA KAO INSPIRACIJA

Nakon perioda „Predratnih drama” (zovemo ih tako po zbirci u kojoj su objavljene) Zorica Jevremović se u dramskom smislu sasvim okreće sebi i fenomenu žene. Čini se da se osvešćivanje pozicije žene u društvu i žene umetnice kod Jevremovićke razvija od drame do drame. Na primer u komadu Oj Srbi’o… čitav zaplet se dešava zbog toga što su Turci optuženi da su oteli srpske devojke. Međutim, otete devojke praktično i ne postoje kao likovi. Čitava priča o otmici je tek povod za borbu oko vlasti među muškarcima. Jevremovićka pokazuje da pitanje državnosti jeste i pitanje maskuliniteta i muških nadgornjavanja preko leđa slabijih među kojima su i žene.  Slična je situacija i u Vukodlaku iz Samarije – žene su tek smetnja manastirskom miru, baš kao i gusari koji ga opsedaju. Tek u Fjodorovim devojčicama ženski likovi imaju aktivniju ulogu. Međutim, tek u dramama objavljenim u zbirci Kao zaspala među leptirima autorka se potpuno posvećuje odnosima među ženama, pitanju ženske ljubavi i prijateljstva među članicama marginalizovanih grupa. U drami Balada o devojačkom odelu spisateljica piše o ljubavi Albanke i Srpkinje koje zajedno beže pred užasima sukoba na Kosovu 1999. godine i NATO bombardovanjem. Dve žene beže i od rata, ali i od svojih zajednica koje njihovu vezu snažno odbacuju. Kroz dramu pratimo unutrašnju borbu dve žene, vidimo kako društveno-politička situacija nagriza međuljudske odnose, ali i kako u toj situaciji tragična ljubav dobija posebnu dimenziju.  Možemo reći da je Balada o devojačkom odelu slika unutarnjeg autorkinog dijaloga podstaknutog konfliktima s kraja devedesetih godina 20. veka. Mesto radnje komada je Autonomni ženski centar protiv nasilja u Tiršovoj 5. U ovom prostoru se dešava i prvi deo performansa Šaputave devojke koji možemo okarakterisati kao poetski dijalog devojke kratke i duge kose u kome autorka razmatra pitanje odnosa žene prema drugoj ženi, problem ženskog tela, ljubavi i prijateljstva. Performans Šaputave devojke su izvodile dve glumice sa invaliditetom, a drugi deo performansa je jedna od prvih (ako ne i prva) saradnja srpskih i slovenačkih umetnika nakon ratova devedesetih. Činjenica da su Šaputave devojke izvedene ukazuje da je Zorica Jevremović morala sama da pronađe i osmisli svoj pozorišni prostor. Ovim putem će krenuti Minja Bogavac, Maja Pelević, Olga Dimitrijević u 21. veku i više neće čekati da budu „odabrane“ od strane neke pozorišne uprave i reditelja.

 

POTRAGA ZA SOPSTVENIM POZORIŠTEM

Paralelno sa pokušajima da „udomi” svoje komade Zorica Jevremović radi kao dramaturškinja u bar dva pozorišta – „Nova osećajnost“ tj. Pivari i KPGT. O njenom radu u KPGT-u i „Novoj osećajnosti” na poslovima dramaturga ne znamo dovoljno, osim što od nje lično saznajemo da je po ceo dan kao dramaturg radila u Pivari i da se u KPGT-u bavila radom sa publikom. Raznovrsni pozorišni poslovi koje dramaturzi obavljaju u mnogim pozorišnim kućama ostaju vrlo često nevidljivi, ako nisu konkretizovani potpisom na projektu. To je bio slučaj i sa Zoricom Jevremović. U „istorijama” Nove osećajnosti i KPGT-a njena uloga nije ostala zabeležena, jer su i ova pozorišta „istorizovala“ samo svoje „profesionalne” predstave, a ne one koje su nastajale u sklopu kulturne animacije ili tzv. community art-a.

Ipak, treba istaći da smo pronašli da je potpisana kao libretista na dva projekta koje je radila stalna članica KPGT – Nada Kokotović u vreme kada Ljubiša Ristić i njegovi saradnici sarađuju u institucijama: Izuzetak je balet U potrazi za izgubljenim vremenom autori muzike Mitar Subotić/Erik Sati (Erik Satie) po romanu Marsela Prusta, autorka koreografije i rediteljka je Nada Kokotović. To je sezona kada je Ljubiša Ristić svoje saradnike doveo u SNP u Novom Sadu. Zorica Jevremović je navedena kao autorka libreta ovog baleta.

U fazi koju bismo mogli nazvati „Potraga za svojim pozorištem” značajan momenat na njenom umetničkom putu nastupio je godine 1985. Te godine pokrenula je ulično dečije pozorište u Skadarliji pod okriljem „Nove osećajnosti“. Zorica radi sa decom Romima iz Skadarske ulice, sa profesionalnim glumcima iz „Buhe” (poput Zorice Jovanović), ali još više sa poluprofesionalcima poput Peđolina (mahom bez odgovarajućeg pozorišnog obrazovanja). To je bilo pozorište zajednice koje je okupljalo heterogenu zajednicu sastavljenu od dece koja su išla u osnovu školu u Skadarliji, malih Roma, umetnika… Svi zajedno su u različitim prostorima Skadarlije izvodili performanse sa lutkama, sviračima, žonglerima, klovnovima… Rad u Skadarliji je predložak za budući rad umetnice u bolnici (Dragićević Šešić 2018, 353). Ovim svojim radom Zorica Jevremović je u suštini išla u korak sa onim što su evropske pozorišne tendencije u domenu razvoja primenjenog pozorišta, ali čija vrednost, nažalost, kod nas u to vreme, nije prepoznata. Ovaj rad biće uvod za ono što je za samu umetnicu možda bio najveći pozorišni izazov, a to je spajanje aktivističkog i pozorišnog rada.

 

POZORIŠTE I AKTIVIZAM

Početkom devedesetih Jugoslavija je biva destruirana ratnom agresijom i secesijama. Na to se nadovezuju ekonomski kolaps i urušavanje etičkih normi nekadašnjeg društva. Stanje u zemlji postaje na mnogo načina veoma teško za prosečnog građanina. U toj i takvoj situaciji, Zorica Jevremović se okreće onima koji su sasvim marginalizovani – pacijentima psihijatrijske bolnice. Redovno posećuje priredbe (Susreti četvrtkom) u Dnevnoj bolnici psihijatrijske bolnice „Dr Laza Lazarević”. Na osnovu svoje recepcije napisala je izveštaj o svrsi pozorišne komunikacije na scenskom proscenijumu u Dnevnoj bolnici psihijatrijske bolnice „Dr Laza Lazarević” (polovinom 1993. godine) za Institut za pozorište, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti. Institut je šest meseci kasnije poslao dopis Dnevnoj bolnici psihijatrijske bolnice „Dr Laza Lazarević” u kome ih obaveštava da je Zorica Jevremović uključena u projekat „Tokovi i svojstva pozorišne komunikacije” kao voditelj potprojekta „Pozorišna komunikacija u alternativnom teatru”, u okviru kojeg posebno radi na temi „Specifičnosti ostvarivanja pozorišne komunikacije na predstavama – priredbama Susreti četvrtkom bolnice ’Dr Laza Lazarević’“. Ovaj dopis sa molbom da se izađe u susret Zorici Jevremović potpisala je tadašnja direktorka Instituta Milena Dragićević-Šešić. Zorica Jevremović pronalazi način da uspešno komunicira i sa pacijentima i sa osobljem i da stvori osećanje uzajamnog poverenja. Iz radionica nastaje džepno pozorište M (1994). Zorica Jevremović je otvorila različite umetničke radionice u različitim delovima bolnice. Postepeno, pored pacijenata u rad radionica se uključuje i osoblje bolnice, zatim bivši bolesnici, rođaci… Dramaturškinja u pozorištu M stvara više predstava: Mi smo ludisti – hajde da se igramo! Bajka bluz, Otvaranje restorana Viktorija i novogodišnja predstava Kraljica noći. Vrhunac ovog rada trebalo je da bude predstava Pozorište kao stvaranje sveta kojom bi se izašlo van kruga bolnice u prostor grada. Međutim, sama uprava pozorišta, iako su probe redovno održavane i dobijena sva potrebna odobrenja, iznenada je odlučila da predstavu zabrani. Konkretan razlog za zabranu nikada nije saopšten.

Međutim, iako se ovaj projekat činio kako sasvim marginalan, iako na njega stručna i umetnička javnosti nije dovoljno obraćala pažnju u trenutku njegovog odvijanja, iako je naglo i sasvim nepravedno prekinut, ovaj projekat Zorice Jevremović danas se smatra jednim od najznačajnijih  umetničko-aktivističkih projekata devedesetih godina 20. veka. U čemu je njegov značaj?

Projekat se dešava u vreme kada je SR Jugoslavija izolovana i pod teškim sankcijama. Preko pozorišta M Zorica Jevremović se obratila onima koji su u tom izolovanom društvu bili posebno izolovani i u veoma teškoj situaciji. U jednom društvu koje je gubilo humani lik, ovaj projekat je pokazao snagu čovečnosti kroz umetnost. Svojim radom Zorica Jevremović je pokazala lekovitu moć pozorišta, kako za pojedinca i njegovu užu zajednicu, koji kroz pozorište artikulišu svoj glas, tako i za širu zajednicu koja kroz umetnički susret uspostavlja empatijsku vezu sa izolovanima i odbačenima. Na taj način pozorište pozitivno menja i izvođača i publiku i čini da oni kreiraju jedno novu, zdravu zajednicu. Tako posmatrano, umetnost pozorišta je, u kratkom životu pozorišta M, ispunila svoju misiju. Danas možemo da kažemo da je Zorica Jevremović svojim delovanjem u bolnici „Dr Laza Lazarević” bila preteča rada svih onih umetničkih udruženja koja vode umetničke procese u osetljivim (i često zatvorenim) zajednicama. Njen rad i njena borba da se taj rad prizna i razume dali su preduslov da rad  ApsArta, Reflektor teatra, CRI… bude prepoznat kao vredan.

POUKE ZA BUDUĆNOST

Borba da se rad ove dramaturškinje prihvati i vrednuje trajala je dugo i iz te borbe savremene umetnice mogu mnogo da nauče od Zorice Jevremović.

Prvo, čak i kada vam se čini da niko ne veruje u vaš rad morate vi u njega verovati. Ako se vi sa pažnjom i dostojanstvom ne odnosite prema svom radu, ako ne beležite to što radite, ako ne skupljate materijale, pišete tekstove ne samo tokom rada, već i po završetku rada, znajte da to niko neće uraditi umesto vas. Vaš rad mora biti pre svega vama važan i vi se prema njemu morate odnositi odgovorno.

Drugo, javnost je neophodna za vaš umetnički rad. Možda neće vaš rad odmah privući pažnju javnosti, ali umetnica je dužna prema sebi i svom radu da rezultate rada učini javno dostupnim i otvorenim za stručnu i umetničku recepciju. Javnost je neophodni pratilac umetnosti. Zorica je i kad je učestvovala u osnivanju pojedinih organizacija, poput Antiratnog pokreta, Beogradskog kruga, Republike, itd., vrlo brzo iz njih izlazila, stalno se sve više udaljavajući ka marginama i tih pokreta, da bi na kraju svesno odabrala da radi sama u psihijatrijskoj bolnici „Laza Lazarević” i da tu vodi svoje Džepno pozorište.

Treće, ako imate osećaj da vas mainstream pozorišna zajednica „neće” stvorite svoju pozorišnu zajednicu – u pozorištu je jedino važno kakvu predstavu ste stvorili i kakav je njen efekat na vašu zajednicu – značajan deo istorije avangarde 20. veka dešavao se van velikih pozorišnih kuća.

Rad Zorice Jevremović je značajan jer je razbijala stereotipne predstave o umetnicima i dramskim piscima i živela život kakav i danas žive mnoge umetnice i umetnici na nezavisnoj pozorišnoj sceni. Milena Dragićević Šešić je otvorila put za bavljenje ovom umetnicom u više svojih radova koje je zaokružila poglavljem u knjizi Umetnost i kultura otpora i kada se tome dodaju objavljeni radovi same umetnice jasno je da postoji dobra baza.

Međutim, za našu savremenu pozorišnu umetnost značajno bi bilo da se same umetnice upoznaju sa njenim iskustvom i da uspostave umetničku komunikaciju sa njenim nasleđem. To bi bilo značajno iz više razloga. Kao prvo, počela bi se razbijati fama da je avangardna i alternativna umetnost nešto što je „uvezeno” od spolja kod nas. Naime, mnoge umetnice kada govore i pišu o svojoj umetničkoj praksi se pozivaju na umetnike i prakse koji su iz inostranstva previđajući domaća iskustva. Na taj način čini se da svaka umetnica počinje iz početka, sasvim sama i da se sve završava sa njom, to jest da ne postoji kontinuitet. A to jednostavno nije tačno – kontinuitet će se napraviti samo ako se na njemu svesno bude radilo. Jačanjem svesti o našoj umetničkoj bazi jača se i savremena umetnost, jer se pokazuje da ona ima duboke korene u srpskom nasleđu. Tome je  posvećen projekat ARSFID.

Drame:

Jevremović, Zorica. 1997. „Put u nemoguće ili potraga za boginjom Klio”. Pro femina 11: 237–259.

Jevremović, Zorica. 2001. „Oj Srbi’o nigde lada nema”. Četiri predratne drame. Novi Sad: Prometej.

Jevremović, Zorica. 2001. „Vukodlak sa Samarije”. Četiri predratne drame. Novi Sad: Prometej.

Jevremović, Zorica. 2001. „Fjodorove devojčice”. Četiri predratne drame. Novi Sad: Prometej.

Jevremović, Zorica. 2001. „Kopile 1948–1968”. Četiri predratne drame. Novi Sad: Prometej.

Jevremović, Zorica. 2006. Balada o devojačkom odelu. Beograd: Dosije.

Jevremović, Zorica. 2016. Šaputave devojke. Beograd: RTS i Centar za medije „Ranko Munitić”.

Jevremović, Zorica. 2017. Tišina, pomrlice. Beograd: Centar za medije „Ranko Munitić”.

Jevremović, Zorica. 2021. Kao zaspala među leptirima – žena u drami. Zemun: Most Art Jugoslavija.

 

Knjige:

Jevremović, Zorica. 2000. Raspad sistema. Beograd: Aurora.

Jevremović, Zorica. 2001. Semiološki krugovi: film, animacija, strip, pozorište, televizija. Beograd: Institut za film; Novi Sad: Prometej.

Jevremović, Zorica. 2006. Spotovi nostalgije: (o fenomenologiji, komunikologiji i estetici medija). Beograd: Radio-televizija Srbije.

Jevremović, Zorica. 2008. Pozorište kao stvaranje sveta. Beograd: Institut za pozorište, film, radio i televiziju FDU.

Munitić Ranko, Zorica Jevremović. 2012. Dupli pas. Beograd: Radio-televizija Srbije.

 

Eseji objavljeni u periodici i knjigama drugih autora i autorki  (zbor):

Jevremović, Zorica. 1993. „Televizijska prezentacija novije srpske narodne pesme”. Sociološki pregled 1/4: 295–301.

Jevremović, Zorica. 1993. „Deset godina kasnije, Kiš: prilog izučavanju domaće pozorišne recepcije”. Scena 1/2:  104–108.

Jevremović, Zorica. 1993. „Public relations: pozicija umetničke alternative”. Marketing u umetnosti: zbornik radova. Beograd: FDU. 85–89.

Jevremović, Zorica. „Post scriptum: …ili: Milena Marković, kao Silvija Plat naše poezije i dramatičarka trećeg milenijuma”. Scena 1/2: 39–40.

Jevremović, Zorica. 1994. „Pozorišne (političke) fabrike Socijalističke Jugoslavije”. Kultura 93/94: 65–123.

Jevremović, Zorica. 1996. „Ram za sliku Ulrike Majnhof”. Pro Femina 7: 139-143.

Jevremović, Zorica. 1997. „Uputstvo za (ne)upotrebu dramskog teksta”. Scena 1/2: 111.

Jevremović, Zorica. 2012. Stripovska zbivanja u zoni Filaktere. Gradac 185/186/187: 175–178.

Jevremović, Zorica. 2016. „Drame Biljane Jovanović”. Buntovnica s razlogom. (uredništvo Radmila Lazić i Miloš Urošević). Beograd: Žene u crnom.

Bečić, Gordana. 2003. „Osuđene na pozorišno nepostojanje: Zorica Jevremović: Četiri predratne drame, Prometej, Novi Sad 2001”. Scena 1/2: 112–113.
Dragičević Šešić, Milena. 2008. „Teatralizacija istorije ili put u budućnost: dramsko delo Zorice Jevremović”. Kultura 124: 209–220.
Dragićević Šešić, Milena. 2018. „Culture of dissent – art of rebellion: The Psychiatric hospital as a theatre stage in the work of Zorica Jevremović”. U: S. Hulfeld, J. Dolečki i S. Halilbašić (ur.), Theatre in the Context of the Yugoslav Wars. London: Palgrave Macmillan, 177–198.
Dragićević Šešić, Milena. 2018. „Umetnik u unutrašnjem egzilu – Zorica Jevremović”.  U: Umetnost i kultura otpora, Beograd: FDU i Clio, 331–361.
Hristić, Jovan. 1982. „U traganju za izgubljenom sezonom”. U: Pozorište, pozorište II. Beograd: Prosveta, 18–19.
Kokotović, Nada. 21.4.2006. „Rešavanje problema, nikako odustajanje”. Građanski list, 11.
Latinović, Miloš. 2021. „Nije bilo lako, a sve je bilo vrisak”. Scena 1: 165–166.
Milosavljević, Aleksandar. 2018. “Večite žrtve istorije”. Scena 4: 233–235.
Pervić, Muharem. 1978. „Zorica Jevremović: Oj Srbijo, nigde lada nema”. Premijere. Beograd: Nolit, 309–311.
Petrović Miomir. 1999. Oslobađanje drame. Beograd: Fondacija Andrejević.
Petrović Miomir.  2002. „Ženski dramski princip(i) sedamdesetih”. Scena 2: 37–48.
Slobodan Selenić. 2005. „Svi cvetovi”. Dramsko doba. Novi Sad: Sterijino pozorje, 259–261.
Tasić, Ana. 2006. „O partnerskoj praksi”. Scena 1/2: 298–299.