Knežević Dubravka

Dubravka Knežević rođena je 1962. godine u Kragujevcu. Osnovnu, nižu muzičku školu i srednje usmereno obrazovanje završila je u rodnom gradu. U Beogradu je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti 1986. godine. Magistrirala je na teatrologiji sa temom Fragmentarna dramaturgija, dramaturgija fragmenta 1995. godine.

Dubravka Knežević je druga generacija ex-yu spisateljica (pripada generaciji koja je došla nakon generacije u kojoj su bile Borka Pavićević, Zorica Jevremović, Vesna Janković, Jelica Zupanc, Milica Novković, Deana Leskovar…). U  teatar ju je dovela želja za promenom – kulturnom, socijalnom, političkom i zato je sledila  rad Mladinskog pozorišta i KPGT teatra. Bila je dramaturg Ljubiši Ristiću (zajedno sa Katarinom Pejović) već na prvoj godini studija na  predstavi Tajna Crne ruke (libreto Puriša Đorđević, muzika Davor Rocco), čija premijera je bila u Sava centru u zimu 1982/83. godine. Ristić je Dubravku angažovao na Godot Festu 1984, zajedno sa Ladom Martinac, da dramatizuju Belu knjigu, dokument CK SKH iz rane 1984. godine – crna lista umetnika disidenata na ex-yu području, koja je „procurela“ u javnost početkom 1984. Premijera je bila sprečena još na samom početku proba. Da li zbog toga što nisu razumeli o čemu se radi u Učimo Slovenščino u režiji Suade Kapic, vlasti su takođe redovno dolazile na probe, pisale izveštaje, i tražile da vide tekst predstave koja je pripremana kao premijera u pozorištu Nova osećajnost koju je vodila Borka Pavićević u Pivari (Skadarlija). Da bi sprečili da budu cenzurisani autorke predstave su uništile tekst, tako da pisana verzija drame ne postoji.

Godine 1987. Dubravka Knežević je bila angažovana, zajedno sa Neue Slowenische Kunst (total design), Brankom Brezovcem (video reditelj) i Zlatkom Svibenom (reditelj) kao libretistkinja veoma politizovane proslave Dana mladosti. Nažalost, vlasti su u poslednjem trenutku shvatile da su izabrale pogrešan tim, proglasile autore predstave fašistima, i na brzinu smislile potpuno novu manifestaciju koja će biti poslednji Dan mladosti u ex-Jugoslaviji.

Deo Dubravkinog političkog angažmana bio je i rad kao kritičarka/urednica u raznim glasilima – od studentskih časopisa do dnevnih novina i hronika Festivala MESS na televiziji.

Intenzivno je sarađivala sa festivalom BITEF (1981–1996). Bila je moderatorka okruglih stolova, glavna i odgovorna urednica biltena festivala, saradnica za razvoj zadužena za donacije, producentkinja i koselektorka zajedno sa Jovanom Ćirilovim od 1994. godine do 1996. godine. Takođe, u periodu od 1988. do 1990. godine radila je kao urednica-saradnica u Dramskom programu Radio Beograda – uređivala je dve serije radio dramskog programa sa ukupno 18 radio-drama godišnje. U to vreme Dubravka Knežević aktivna je i kao dramska spisateljica i dramaturškinja. Sarađuje sa alternativnim pozorištima („Nova osećajnost” u staroj pivari u Skadarliji i   DAH Teatar), ali  i sa institucionalnim pozorišnim kućama (Knjaževsko srpski teatar u Kragujevcu Kako se može umreti u snu i Beogradsko dramsko pozorište, dramatizacija romana Slobodana Selenića Pismo/glava). Takođe, radila je na Televiziji Beograd na seriji Pokaži mi kako (1988–1990) u kojoj se prikazivalo kako se na principima Boalove tehnike mogu razrešiti sukobi.

U martu 1991. bila je selektorka poslednjeg Festivala jugoslovenskog teatra (FJATT) u Podgorici, na kome je uspela da okupi predstave i kritičare/teoretičare sa prostora cele ex-YU. Po završetku festivala, na putu za Beograd, dočekale su je barikade na ulazu u grad – 9. mart.

Od 1989. do 1999. godine radila je najpre kao asistent, a zatim kao docent na Katedri za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Mnogi danas značajni dramaturzi i dramaturškinje, profesori i profesorke dramaturgije i dramski pisci  i spisateljice su bili njeni studenti i studentkinje. Dubravka im je  svesrdno pomagala i tokom pisanja studentskih radova i u prvim profesionalnim koracima. Među njenim studentima bili su:  Jelena Mijović (dramaturškina Ateljea 212), Ksenija Radulović (profesorka na FDU), Silvija Jestrović (profesorka na Vorvik univerzitetu, Velika Britanija), Ivan Pravdić, Uglješa Šajtinac, Petar Grujićić i Marina Milivojević Mađarev (dramaturzi i profesori Akademije umetnosti Novi Sad). Na FDU je pokrenula kurs kritike, neliterarnog performansa i savremene drame.

Kada je počeo rat Dubravka Knežević je postala i mirovni aktivista, što je bio logičan nastavak prethodnog političkog angažmana. Bila je urednica i suosnivačica mirovnog časopisa Pacifik (1992–1995, zajedno sa Hamdijom Demirovićem, Slobodanom Blagojevićem i Dejanom Nebrigićem). Takođe bila je jedna od osnivačica, članica saveta i saradnica Centra za kulturnu dekontaminaciju CZKD (1995–1999).  Bila je i suosnivačica i voditeljka AIM (Alternative Information Network), zajedno sa Vesnom Kesić i Borutom Osonkarom, mreže elektronske pošte koja je pokrivala Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Makedoniju, Crnu Goru, Srbiju i Sloveniju tokom ratova 1992–1994. U Kulturnom centru Beograda vodila je radionice za tinejdžere iz izbegličkih kampova 1993–1995.

U ovom periodu Dubravka Knežević sarađuje na projektima koji za cilj imaju saradnju umetnika sa prostora bivše Jugoslavije (uprkos ratova koji su ih nasilno razdvajali) i promociju njihovog rada u inostranstvu. Izdvojili bismo projekte Trust for Mutual Understanding Theatre Grants and Travel (1996–1999) i projekat Survival Arts Projets koji je bio povezan sa olimpijadom u Atlanti. U Omladinskom pozorištu u Kamberi (Australija) radila je kao pedagoškinja i rediteljka u projektu ET Project tokom 1994. godine. U projekat su bili uključeni tinejdžeri sa neengleskog govornog područja. Takođe je bila autorka multimedijalnog projekta West Mary Allen Strom i Ann Carlson u Los Anđelesu (1997).  U okviru projekta IDEA (International Drama/Theatre in Education Association) bila je jedini predstavnik iz SRJ u periodu 1995–1997.

U drugoj polovini devedesetih godina Dubravka Knežević radi u zemlji i inostranstvu, a 1997. godine se seli u zaliv San Franciska (SAD) gde nastavlja svoju umetničku karijeru do danas sarađujući na brojnim umetničkim projektima.

U periodu od 2000. do 2001. godine bila prezenter i organizator turneje Mostarskog pozorišta mladih (BiH) po SAD koju je podržala fondacije porodice Whalen.

Od 2001. do 2004. godine Dubravka Knežević obavlja funkciju pomoćnika umetničkog direktora Theatre Rhinoceros. Dubravka je sarađivala na pripremi plana rada pozorišta, pripremala je i organizovala javna čitanja novih pozorišnih komada, radila poslove dramaturga i reditelja. Iz tog perioda  izdvaja se rad na projektu 25 Rhinos (25 nosoroga) koji je okupio više od trideset umetnika i odvijao se na tridesetak lokacija širom zalivske oblasti grada.

Od 2004. do 2007. godine ona radi u Playwright fondaciji u San Francisku. Vodi literarni menadžment Bay Area Playwright festivala.  Ona pronalazi i pravi selekciju novih pozorišnih komada, osniva institut New Play  u okviru koja vodi obrazovne i istraživačke programe, predavanja, radionice i seminare za pozorišne praktičare i pomaže mladim dramskim piscima u prvim profesionalnim koracima ukazujući im na moguće saradnike, producente i izvore finansiranja. Takođe je bila glavna i odgovorna urednica ReWrite elektronskog dvonedeljnog njuzletera.

Iako već dve i po decenije živi u inostranstvu Dubravka Knežević nije prestajala da sarađuje sa našim umetnicama. Za ovu priliku izdvojićemo saradnju sa beogradskim DAH teatrom i Dijanom Milošević na projektima The Conudrum of Revolution 2018. godine i For your Own Good 2020. godine. Takođe Dubravka Knežević je bila prevodilac i dramaturg drame Šine  Milene Marković koja je američku premijeru imala u T.U.T.A. u Čikagu 2007. godine. Osim sa umetnicima sa našeg prostora Dubravka Knežević je razvila široku saradnju sa brojnim umetnicima i umetnicama u SAD na više od dvadeset projekata.

Kada danas sagledavamo četrdesetogodišnji profesionalni put Dubravke Knežević čini nam se da je u njenoj prvoj objavljenoj i izvedenoj drami Kako se može umreti u snu trasiran put ove dramaturškinje, aktivistkinje i spisateljice. U ovoj drami fragmentarne strukture (fenomen fragmentarne strukture je tema njenog magistarskog rada) iz perspektive deteta koje ima u sebi nečeg od Vitrakovog Viktora (istovremeno ima i 5 i 22 godine, istovremeno kritički posmatra svoju zajednicu i igra ulogu deteta) i koje želi da napiše savršenu dramu, pratimo sudbinu članova porodice koji u sebi objedinjuju duhovnu klimu pozne SFR Jugoslavije – razočarenje u socijalističkih model uređenja društva, tinjajući klasni (bivši buržuji i četnici protiv bivših partizana) i rodni (insistiranje na ulozi žene u patrijarhalnoj zajednici naspram težnje žene da se emancipuje kroz školovanje i umetnost) sukobi.  Sve ove sukobe dete/žena/dramski pisac pokušava da obuhvati u svojoj viziji savršene drame. Ta potraga za savršenom dramom i nastojanje da se pomogne da se „rodi” novi dramski pisac jeste nit koja povezuje razne aktivnosti ove dramaturškinje koje se kreću od pisanja tekstova za različite medije, pedagoškog rada, uloge urednice, dramaturškinje i menadžerke u različitim pozorišnim projektima od Kragujevca, preko Beograda do San Franciska.

• Kako se može umreti u snu, drama, reditelj Slavensko Saletović, Knjaževsko srpski-teatar i Crnogorsko narodno pozorište, 1983.
• Učimo slovenščino, rediteljka Suada Kapić, „Nova osećajnost” na Godot Festu 1984.
• Derište, reditelj Ljubisa Ristic, KPGT, Godot Fest, 1984.
• Mehanički Lavovi, dramatizacija novele Danila Kiša, režija Sunčica Milosavljević, KUD „Mika Mitrović Jarac”,
• Životinjska drama, rediteljka Suada Kapić, Pozorište „Boško Buha” na sceni JDP, 1986.
• Pismo/Glava, dramatizacija istoimenog romana Slobodana Selenića, Šabačko pozorište (rediteljka Nađa Janjetović, 1985) i Beogradsko dramsko pozorište (reditelj Vladimir Lazić), 1987.
• Fantazija za ljudski glas i violoncelo, po Antunu Gustavu Matosu, Teatar poezije, 1988.
• Čekajući Fortinbrasa, SNP Novi Sad (adaptacija i režija Vladimir Lazić), 1990.
• Čekajući Ubermenscha (po Bertoltu Brehtu), režija Jagoš Marković, SKC, 1990.
• West, Mary Ellen Strom i Ann Carlson, multimedijalni projekat, Dubravka Knežević autorka videa, MOCA, Los Anđelos 1997.
• Maps of Forbidden Remembrance, dramaturg/autor, režija Dijana Milošević, koprodukcija 7 Stages (ime pozorišta je igra reči koja kod nas ne postoji, t.j. stage znači i stadijum/faza i scena) pozorišta iz Atlante i Dah Teatra iz Beograda, Atlanta, SAD, 2001.
• Flaming Iguanas, (ko-autorka i ko-rediteljka zajedno sa John Fisher), dramatizacija grafičkog romana Erika Lopez, Theatre Thinoceros, San Francisko, 2004.
• Petar Pan, Narodno pozorište Užice, reditelj Nemanja Ranković, 2005.
• Juan Gellon Dance for the Sun Dominic Orlando, (Dubravka Knežević je dramaturg), reditelj Rebecca Novick, Crowded Fire Theatre Company, San Francisko, 2006.
• Le Diable en Partage Fabrice Melquiot, Dubravka Knežević dramaturg, prevod i režija Ben Yalom, Fools Fury, San Francisko 2006.
• Tracks (Šine) Milene Marković, prevodilac i dramaturg, režija Željko Đukić, T.U.T.A. Čikago, 2007.
• Hunter’s Point Elizabeth Gjelten, dramaturg na projektu, reditelj Christine Young, Strange Angels Project, San Francisko, 2011.
• Night Falls Julie Ebert & Deborah Slater, dramaturg na projektu Dubravka Knežević, reditelj Julie Ebert, DSDT San Francisko, 2011.
• Artistic Histeria Aby Basch, dramaturg na projektu Dubravka Knežević, reditelj Else Marie Laukvik,
• Kinderdeutsch Projekt, San Francisko, 2012.
• The Dead Girl Ann Brebner, dramaturg na projektu Dubravka Knežević, reditelja Ann Brebner, Alter Theatre, San Rafael, 2013.
• Landless by Larissa Fasthorse, dramaturg na projektu Dubravka Knežević, Ann Brebner and Jeanette Harrison, Alter Theatre, San Rafael, 2014.
• Bondage Star Finch, dramaturg na projektu Dubravka Knežević, Elizabeth Williams, Alter Theatre San Rafael, 2017.
• The Conundrum of Revolution, dramaturg na projektu Dubravka Knežević, rediteljka Dijana Milošević, DAH teatar, Beograd, 2018.
• How to Let Your Lover Die Elana Dykewomon, dramaturg Dubravka Knežević, Zoom workshop, director Mary Guzman, Alter Theatre, San Rafael, 2020.
• For your Own Good, dramaturg na projektu Dubravka Knežević, reditejka Dijana Milošević, Dah Theatre & European Commission Creative Europe Programme, Beograd/Brussels, 2020.

Štampane drame:

• Knežević, Dubravka. 1987. „Pismo/Glava”. U: Dragana Bošković (ur.), Predrag Stanisavljević I mi trku za konja imamo, Dubravka Knežević Pismo/Glava, Semsudin Gegič Ruho. Beograd: Nova knjiga, 45–96.
• Knežević, Dubravka. 1996. „Kako se može umreti u snu”, Kragujevački dramski krug, Koraci, knj. XXX, sv. 1–2: 7–46.

Eseji:

• Knežević, Dubravka. 1994. „Na marginama incidenta”.Kultura: časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku 93/94: 124–129.
• Knežević, Dubravka. 1997. „Beleška o Šekspiru: fragmenti u Makbetu”. Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti 1, 41–54.
• Knežević, Dubravka. 1998. „Beleške o Brehtu”. Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti 2: 148–161.
• Knežević, Dubravka. 1998. “Marked with Red Ink”. In: Jan Cohen-Crus (ed.), Radical Street Performance: An International Anthology. London: Routledge.
• Knežević, Dubravka. 2015. „Zapis sa Jadrana”. Scena 51 (1/2): 151–152.
• Knežević, Dubravka. 2016. “Theatre that Matters: How DAH Theatre Came to Be”. In: Dennis Barnett (ed.) DAH Theatre: A Sourcebook. London: Lexington Books.

Lukić, Sveta. 1987. „Pismo/glava iliti Dubravka Knežević pokušaj pojedinačnog pripovedanja (kompjuterski zapis romana Slobodana Selenića”. U: Dragana Bošković (ur.), Predrag Stanisavljević I mi trku za konja imamo, Dubravka Knežević Pismo/Glava, Semsudin Gegić Ruho. Beograd: Nova knjiga, 97–98.

Dubravka Knežević – Teatroslov
Dubravka Knezevic: Petar Pan
Culina Adrijana. „Nešto sasvim osobno”. Večernji list. 9. novembar 2005.