Knežević Marija

Marija Knežević je pesnikinja, prozna spisateljica, prevoditeljka i profesorka književnosti. Rođena je u Beogradu 1963. godine. Diplomirala je na katedri za Opštu književnosti i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Marija Knežević je magistrirala na Državnom Univerzitetu u Mičigenu, Sjedinjene Američke Države (Michigan State University, USA) na katedri za Komparativnu književnost. Na istom univerzitetu u periodu od 1996. do 2000. predavala je kreativno pisanje.

Objavila je tri romana, jednu zbirku priča, deset zbirki poezije, kao i nekoliko knjiga eseja. Dva puta su priređena izdanja izabranih pesama Marije Knežević, na srpskom jeziku Moje drugo ti 2019. godine u izdanju izdavačke kuće Kontrast, a 2020. dvojezični izbor Breathing Technique na srpskom i engleskom jeziku u izdavačkoj kući Zephyre press.

Proza:

Hrana za pse. Novi Sad: Matica srpska, 1989.
Ekaterini. Beograd: Filip Višnjić, 2005.
Fabula rasa. Pančevo: Mali Nemo, 2012.
Auto. Zrenjanin, Novi Sad: Agora, 2017.
Hvatač Sunca. Mladenovac: Presing, 2024. (roman u pričama)

Poezija:
Elegijski saveti Juliji. Beograd: BIGZ, 1994.
Stvari za ličnu upotrebu. Beograd: Prosveta, 1994.
Doba Salome. Beograd: Prosveta, 1996.
Moje drugo ti. Beograd: Vajat, 2001.
Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna. Beograd: RAD, 2003.
In tactum. Kraljevo: Povelja, 2005. (nagrada Đura Jakšić, 2006)
Uličarke. Beograd: RAD, 2007.
Šen. Pančevo: Mali Nemo, 2011.
Tehnika disanja. Kraljevo: Povelja, 2015.
Moje drugo ti. Beograd: Kontrast izdavaštvo, 2019. (izabrane pesme).
Breathing Technique. Masačusets, SAD: Zephyre Press, 2020. (izabrane pesme, dvojezično izdanje, prevod na engleski: Sibelan Forrester)
Krajnje pesme. Kraljevo: Povelja, 2020.

Eseji:
Querida, elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda. Beograd: Vajat, 2001.
Knjiga o nedostajanju. Beograd: Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, 2003.
Das Buch vom Fehlen. Izbor iz knjige eseja Knjiga o nedostajanju. Wien, Austria: Wieser Verlag, 2004. (dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković)
Knjiga utisaka. Beograd: Treći trg, 2008.

Prevodi knjiga Marije Knežević:
Das Buch vom Fehlen. Wien, Austria: Wieser Verlag, 2004. (prevod Goran Novaković)
Ekaterini. Wołowiec: Wydawnictwo Czarne, 2008. (prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić)
Fabula rasa. Illinois, SAD: Dalkey Archive Press, 2008. (priče, rad na knjizi je finansirao KulturKontakt iz Beča, samostalno izdanje autorke, 2008; priča iz ove knjige, „Bez straha od promene”, predstavljala je Srbiju u godišnjem zborniku Best European Fiction za 2012, Dalkey Archive Press, Illinois, USA, prevod na engleski: Will Firth)
Ekaterini. Klagenfurt, Austria: Wieser Verlag, 2009. (prevod na nemački: Silvija Hinzmann)
Ulicznice. Gdańsk: słowo/obraz terytoria, 2009. (prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić; ova knjiga je predstavljala Srbiju 2010. na Evropskom festivalu poezije Pesnik slobode koji organizuje grad Gdanjsk)
Ekaterini.  Санкт-Петербург, Россия: Дорога жизни, 2011. (prevod na ruski: Larisa Saveljeva)
Ekaterini. London: Istros Books, 2013. (prevod na engleski: Will Firth)

Prevodi:
Čarls Simić. Kasni sat. Beograd: Otkrovenje, 2000. (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića)

Božović, Gojko. 1997. „Marija Knežević: Doba Salome”, Poezija: časopis za poeziju i teoriju poezije 2 (6): 127–128.
Đurđić, Ljiljana. 1996. „Marija Knežević: Stvari za ličnu upotrebu”, ProFemina 4: 206–207.
Đurić, Dubravka. 16.11.1995. „Marija Knežević: Stvari za ličnu upotrebu”, Naša borba: nezavisni politički dnevnik  73 (280): 9.
Kragujević, Tanja. 1995. „Marija Knežević, Elegijski saveti Juliji”, Književne novine 46 (911–912): 21.
Milošević, Nenad. 1997. „Marija Knežević: Doba Salome”, Reč: časopis za književnost i kulturu 4 (32): 120–121.
Pantić, Mihajlo. 1995. „Marija Knežević, Stvari za ličnu upotrebu, Elegijski saveti Juliji”, Reč: časopis za književnost i kulturu 2 (6): 114–115.
Živanović, Nikola. 2008. „Plodotvori prekookeanski utisci”, Koraci 42 (9/10): 158–161.

Srpsko književno društvo: Marija Knežević
Marija Knežević: Zbirka Šen
Marija Knežević: Vavilon

Izbor iz poezije

DRAGI BOG
moj lični nosač tajni.

Na njega mislim
kad tebi želim dobro
a sebi nemoguće.

POREKLO OBLIKA

Skupljaš se u strahu od banalnosti.
Sažimaš se u naporu da ne izneveriš
gostoprimstvo ljušture.

Tako nastaje biser
i neko kamenje
neosporno drago.

DOBA NEŽNOSTI

Otkako postoje
umetnost pisanja
i umetnost čitanja
proveravaju jedna drugu.

DNEVNIK SITNIH NEZGODA

Jaje
koje sam u snu ukrala iz gnjezda
predskazalo je sudar s konjem
na pešačkom prelazu.
Nisam shvatila.

Ugruvana i još sanjiva
sputana
neprijatnom obavezom da budem pametna
sačekala sam red za mleko
ali umesto belog mlaza
poispadaše grudve tuđe
ustajale površnosti.

Pomislih takve gluposti
mogu se dogoditi samo meni!
I vratih se da zamenim mleko.

Onda je počeo da zvoni telefon.
Jedna duša me je zapovednim glasom
pozvala na sopstvenu sahranu.
Dobar prijatelj u žurbi
naručio je pesmu.
Poslednja nežnost
obavestila me je preko sekretarice
da grešim u proceni.

I moj privatni usamljenik
zaćutao je nekoliko puta.
Neko iz komšiluka je pucao.
Neko drugi se zaljubio
i pokušao da se ubije.
Policija nas je sve ispitala.
Koristeći pometnju
deca su pušila u podrumu.

U među vremenu stiglo je pismo
iz Amerike. Jesen je ovde divna
pisao je stric i lišće crvenožuto.
Ali kada počneš da ga sakupljaš
sva čarolija nestaje
i zamisli
posle šezdeset godina iskustva
mama je rešila da ne vozi!

Istoga dana javili su
da je rođak operisan posle saobraćajne nesreće.
Tom prilikom dodali su da mu je neko ukrao baj pas.
Javili su greškom
da je muž moje sestre ranjen na frontu.
Teško. Svi smo plakali.
Po podne su se izvinili.
I ona se javila
On je samo faza u mom životu!
Aha, rekla sam.

Oštreći reči u jednom razgovoru
posekla sam jezik.
Dobila sam telegram od pozitivnog junaka
Do-sta-mi-je-sve-ga!
Na mnogim vratima u gradu osvanulo je

NE VRAĆAM SE!

Pred veče
dečak u brzim kolima pregazio je psa.
U autobusu su mi ukrali novčanik
sa poslednjim apoenom razumevanja.
Sve vas treba pobiti! vikala sam
ostatak dana.

U horoskopu su me upozorili
da suviše mislim o novcu –
ljubav – ništa – zdravlje – premor.
Mama je spremila masnu večeru
To je zbog ove situacije!
Nervozna sam.
Zaboravljam.

Pokušala sam da čitam
ali tajne ljubavi
pronađoše odličnu zabavu
u mojim nervima.
Kada se polica u ponoć srušila
kazaljke su se poklopile.
Nisam shvatila.

Koristeći jeftine impulse
zvao je bivši prijatelj
iz Rusije. Ovde je super!
naglašavao je svaki slog.
I ja sam dobro rekoh.

Još sam pribeležila za novu priču
rečenicu Ona se opija svojom patnjom
ali mi to ne shvatamo.

Umesto kestenja i stihova
u šetnji ubrah napev
koga ne mogu da se rešim
Možda je moglo! Možda je moglo!

Zaspala sam uprkos istovremenom
histeričnom napadu auto-alarma.

Grad u kojem se sve to dešavalo
pokazivao je znake života
na sve samim pogrešnim mestima.

POČETAK KARTOGRAFIJE

Biti stvar
bez upotrebne vrednosti.
Biti stvar koja vremenom dobija na vrednosti
a niko ne zna zašto.
Dozvoliti da te nazivaju
ukrasnim predmetom.
Čuti da si višak.
Čuti da se bez tebe ne može.
Disati u sebi.
Menjati vlasnike.
Biti neposedovan.
Biti predmet
divljenja.
Premeštati se,
izbeći seobe.
Biti dovoljan.

Biti brod.
Licem okrenut dnu biti
na oba kraja dubine.
Ostavljati trag
ne večan.
Uplovljavati.
Isplovljavati
na isti način.
Biti voljen u lukama.
Biti brod.
Voleti
veći deo života na otvorenom moru
sanjati o lukama.
Izbeći čekanje. Kretati se
uvek istom stazom
od luke ka njoj.
Zabavljen mrežama na palubi.
Pretvarati tovar u priče.
Biti brod.
Nositi sebe bez napora.

Biti rod. Svakome.
Muškarcima, ženama, algama,
tigrovima u skoku na jelena,
lotosima nastanjenim u sopstvenim suzama,
ostrvima, pećinama čija je bar jedna
odaja neispitana
biti orođen.

Voleti tebe
a to nikad ne saznati.
Biti uvek iznenada
nova radost i neočekivani bol.

Izbeći postojanje.
Kap
na tvojoj koži
koja je već sećanje na dodir.
Kap je već druga kap.

Biti zapravo nikad.
Biti sad.
Jednina u prolazu.

POSLEDNJA LEKCIJA O NEŽNOSTI

Kad umrem,
obavezno ostavite prozor otvoren.
Hoću da nastavim da budem prizor
kroz koji sa tobom hodam
korak prirastao uz korak
kao neistražena životinjica
u šetnji
iz jedne u drugu vrstu.

I gramofon da ste mi uključili.
Ne volim tango sa traka,
još manje savršenstvo kompakt diskova.
Želim da na miru igram sa tobom
mislima
taj ples koji sam sa sobom pleše.
Nađite mi ploču koja pucketa.
Volim da volim u šumovima.

Otvorite mi sva tvoja pisma.
Žudim da ih njušim,
onako kako sam ih uvek čitala.

Na sto, kraj postelje
koja je uvek i samrtna,
stavite mi školjku i malu mirišljavu sveću.
Ako nađete miris vanile,
puno ste mi učinili.

Ako zapovedni način prevedete
na jezik želje da biva neispunjena,
poveriću vam svog psa.
Kad pomislite da me nema,
ako se ne upitate o poreklu
mojih zahteva,

voleću vas više
nego žive.

SKADAR

Pravili smo dete od peska.
Pesak je nastao od kamena.
Kamen ne postoji bez mora.
U mašti začeta
neophodnost roditelja
nema uzor.

Noć je opšte mesto.
Dan oboleo od zidanja.
Jednom započeta, zidanica se nastavila
u obrušavanju.
Samo je naša ljubav mogla da izađe na kraj
s pitanjem uporišta.

Pesak je pohrlio pesku.
Postali smo
od sna o stvaranju
nedeljiva imenica.

Baš kao ova barka ili boca ili zatureni ključ,
kao ispušteni glas žene koji grabi
mladunče u trku,
uvek drugačiji zalazak sunca,
uvek drugačiji izlazak sunca,
mi smo
usvojenici pejzaža
i zrno ponosa
Majstora Promene.

ANATOMSKI ČAS

Ćutim.
Praznina nema usta. Sama neutoljenost.
Svojstvo utrobe.
Ogluvelo je doba od buke njenih creva.
Ćutim i tim rečima slavim
odsustvo ljubavi.
Jer svaki tren je svečanost,
a vreme tek spomenik prolaznosti.

Ćutimo.
Oni galame o zaverama i novom nameštaju.
Kupuju sobe. Pojačivače zvuka. Naoružavaju se.
Gađaju nas dahtanjem koje nikada nije bilo ljubavno.
Kupuju kupuju kupuju
najbrže letelice koje u sve kraćem roku
smanjuju planetu do glasine
o našem gubitništvu, o kraju sveta.
Ćutimo i tim rečima ispisujemo ovo poglavlje.
Jer samo beskrajna priča je priča,
a koja prizna svoj kraj to nije.

Ćutiš.
Posmatram kako ti raste kosa i vidim čin
promene
u revoluciji vlasi obojenih suncem.
Ne, nisi utihnula ljubavi.
Kupili su drvo samo zbog lista
sa tvojim zapisom da ga spalimo.
Jer samo što ne traži dokaz postoji,
spaseno od naše želje za trajanjem.

APOKALIPSA PO ORFEJU

Čuo sam da mi je nešto ispalo.
Ne napušta me svrab.
Umoran za još jednu noć,
verovatno slep,
rekao bih da me uhode.

Nastojim da se ne okrenem,
da vas ne izneverim budući.
Ko zna šta je Euridika
u stanju da uradi
u stanju kamena.

Koračam na prvi pogled nedužan.
Ako se vrati, ona će nastaviti da odlazi.
Hodom ubijam strah:
tvoj, boga alatki,
njen, boginje oblika,
svoj – pisca slika.

Šta ako nestane pesma?
Šta ako nastupi
smak donjeg sveta?

INKA

Nisam stigla da budem drevna.
Protrčala sam kroz samo nekoliko
Vekova, dok sam jurcala kroz šume,
Pentrala se sa dečacima na visove
Odakle se najbolje vidi
Kad se odrasli ljube.

Moj narod je bio odeven u boju zlata
I prašine. Zato smo se klanjali suncu.
Od pera papagaja pravili ukosnice.
Žuti i crveni i zeleni plodovi
Prirasli su nam uz šake kao kapi
Vodopada na usnama – nije postojao
Ritual ručka.

Živeli smo bez reči za
Obuću, časovnik, ljubav.
Dečaci su me podučili visokim tonovima
Pojedinačnih dodira pampa i stopala.
Živeli smo po zvuku.
Nismo opisivali. Kliktali smo.
A kada bi nam kondor ukazao čast
Novim izvođenjem svog leta,
Nepomični, zadržavali smo dah.
Ništa osim lepote nije moglo
Da nas zaustavi, dok smo postojali.

Kasnije, kada su nas poništili i nazvali
Civilizacijom, divili se starom
Računanju vremena,
Njihovi setni pesnici pevali
O bivšoj sreći svetlucavog naroda,
Izučavali su i ono što nazivaju
Idealnim oblikom vladanja.

Nisam stigla da budem tužna.
Život je posekao užas
Kratkim potezom.
Sablja je luđa od ruke kojom upravlja.
Ipak, kad pomislim na obučene zmije
I carske činije sa otmenim otrovima
Od privilegije postepenog kraja
Bolja je brzina narodske smrti,
Topla klanica od samice sarkofaga.

Dečaci i ja smo se osmehivali suncu.
Boginja konačnosti izvodila je ples
Lakih skokova sa okena na litice
Vredi doživeti njen salto
Iz oblaka hop na leđa lame
I nazad uvek drugačije.

Ljudi boje mleka su jaukali
Usled napora, valjda,
Zamaha oštrih i teških
Neoplemenjenih metala,
Paljenja lomače,
Tovara odeće od zlata.

No, prošla je i ta predstava
Da bi se budući sećali
Uspešne scenografije.

Nebo je sada čisto i još lepše.
Kondor i dalje izvodi svoj let
Iz doba tihe, svetlucave dece.
Onda naglo nestane uplašen
Nepoznatim zvukom jecaja.
To, kažu, neka kraljica cvili
Misleći da je njen bog kažnjava
Jer vreme prolazi, a muž umoran
Od stalnih pohoda ne može više
Da čeka naslednika.

ULIČARKE

O, strasti
Prema zdravoj hrani izvesnosti!

Ti – svaki,
Morao si ih bar jednom
Videti za života bez obzira
Promašenom ili tebi vrednom.

Mitomanijo raskrinkana, obožavam te!
Parodijo porekla:
Braćo i sestre začeti ispod mostova i na travnim
Površinama,
Mili moji preci iz žbunova!
Sa čičkovima međ maljama!
(I vi iz fotelja uspešnih preduzeća,
I vi od fetusa navikli na limuzine,
Iz bliske davnine, moji vi!)

Posledice najslađeg stiska
U istoriji neznamenitog zida!
Sorto anonimna,
Čitave Troje
Ljubavne sluzi!

Hvala ti nauko, saučesnice,
Na svakom četvrtom DNK
Iz uličnog koktela!
Ljubim ti najmanju utičnicu, fajl, kap
Uzajamnog otkrića!
Nepoznata, proširena porodico,
Prošlosti bez rama, slavim te!

Moj ženski rode,
Od sloge zimnica i gumica u boji.

Čuvarke mraka i reda
Tu su da poštuju:
Koja, za koga, kada, koliko, šta.
One su ozbiljne.
Život je u pitanju.
Treća smena.

Sa plastičnom torbicom i puknutom čarapom
Uslužile su više mušterija
Od kasirke-udarnice iz megamarketa.
Nema te države, pola, organa,
Automobila sa tamnim staklima ili bicikla,
Nesrećnih brakova i usklađenih zajednica,
Radnika, policajaca, učiteljica,
Teške muke nevinosti,
Ne postoji otrov skrivanog ukusa
Kojem nisu izašle u susret.

Pouzdane,
Nežno u uho ili nožem preko lica zamoljene,
Smesta
Odlažu vaše intime u ponor barskog toaleta,
Zauvek i uz garanciju strogo
Poverljivog vodovoda.

Čvrsta kao viteška čast
Minulih vremena
Njihova je reč:
Nema ljubavi.
Strogo bez emocija, jezika, posetnice.
Nismo se nikada sreli – jasno!
Po obavljenom poslu – ćao!
Grohot po narudžbini, a dotle
Bez smeha!
Zbog izostale erekcije,
Alergije na prezervativ – dešava se,
Previše se dešava, stoga
Bez stenjanja: To, samo tako, mama!

Bez pritužbi, reklamacija, primisli
Na telefonski poziv, drugo viđenje.
Bez ljudskih prava za nesebično
Razumevanje humane svrhe.

Same
Poput konjanika iz narodne pesme,
Bez zaštite, često namerno,
Kako bi krišom rodile vas.

O, vi, usvojenici,
Sa belegom od jeftinog ruža,
Razmažena deco
Sopstvenih avantura!
Vi, braćo po nemanju
Pojma.

Kćeri buduća:
Vidis li me u ordinaciji,
Na krevetu za hitne slučajeve?
Mama ne skida smešak sa plafona!
Zna majka da je u vozu, da nas na kraju
Truckanja i usputnih stanica
Čeka neonski raj!

Devojčice, domaćice, babe,
Službenice, podstanarke, beskućnice,
Tamne i bele pûti, kosooke, plave,
Ćelave, debele, mršavice,
Nepismene, poliglotkinje,
Sestre, ljubavnice, majke!

O, vi bez premca
Prestupnice!

Grešna vam ljubim prečasne skute!
I za večnu ljubav ištem oprost
Neukaljane kćeri.

BELA

U osnovi bela
Kada smo je našle, kučkarke –
Mi koje bazamo više od pasa
Optužene da »samo psima
Pomažemo, a šta je s ljudima?« –
Bila se tek okotila, blažena, iznurena
(Kako se to očituje na svim ženkama!)
I prljava od sigurnog blatišta
Tamo gde je male skrila kuja
Sa poverenjem u kal.

Nazvale smo je Bela zbog lepote
Veselosti što samo u očima postoji
I kada se druga mesta nade ugase.
Mi, koje teško zaplačemo,
Mada bismo često za dobar plač
Dale sve svoje kosti,
Ugledavši je kako jedva živa tetura
U istom času tiho rekosmo: »Aušvic«,
A iz jama zamandaljenih očima
Oslobodila se bar jedna suza.

Ostalo je priča opšta i nasušna
Prehrana reči kao i bilo koja:
Hrana, zdravlje, brlog, ljubav.
Ono što ni u moći govora
Ne nalazi utočište
Dom je trenutka spoja
Najdublje drame i kapi sreće.

DUH IZ PLINSKE BOCE

Vidi, tata! Veeelika pomorandža! Tek prohodala
Pliva sunce tatino! Morem obasjan belutak vajan
Poverenjem. Sva je kako treba! San roditelja.
Oči njegove plave. Osmeh bonaci nalik. Uvojci od zlata.
Šta priča? Da li to govore opasne avanture šumske i brodske
Pred ulazak u san ili uistinu nešto vreba njegovu mezimicu?
Nema vremena za pitanja u svetu prenaseljenom prevratima
Nestalo je utočište za odgovore.

Do maločas zamajan kulom od peska prestravljen
U vodu skače ne gleda već grabi šakama roditelja
Što naglo izrastaju u opasnosti. Ne stiže da primeti
Naočari na dno prispele niti mari za ishod bliskog
Susreta sa nemani. Izlazi napolje! Uspeva da vikne
Premda dah hvata jedva zlim slutnjama napadnut
Vidi ono čega nema. Najstrašnije budući nepoznato.

Veeelika narandžasta riba! Kliče radosno ona
Čije vaspitanje zadato vrlim precima zabranjuje
Strah. Psovke su ružne. Mržnja vređa. Voleti treba
Unapred. Pogotovu kad ne razumeš. Pruža ručicu
Da tati pokaže to što kraj nje pluta. Ili na pučini?

Iako namah obnevideo on je tu da razazna bocu
Plinsku i u njoj zarobljen gas porinut ko zna kad.
On mora znati da je misao bilo koja lakša od vode
Stoga ka obali mira plove teške vesti o drugoj strani
Odakle pristižu iznemogli od gladi ili duše ispuštene
Iz tela kojima se morski živalj hrani. Klobuk nesvarljivog
Pred pucanjem je nežni želudac Mediterana.

On je tu da nanjuši pokoreni vazduh afrički
Brani ako treba svoje mladunče od ostataka oca
Utopljenog u nadi da umakao je pogromu u toku.
Što dalje dete skloniti od boce koja odašilje
Krike oslobođene iz koliba od pruća i blata
Urlike vojnika uvek neprijateljskih šapat
Krijumčara duša u barkama izgriženim rđom
Šum zamaha noža pirata i tupi udarac sa mesta
Gde vrh bodeža dočekuje kost.

Otac je tu da vidi oca koji se moli za spas voljenih
Dok šakama roditelja grabi ka boljoj obali preklinje
Dah da ga ne izda a bocu da ga odnese što dalje tamo
Gde svakako više je sreće nego u domu sada bivšem.

Šta je to tata?! Vrišti dete izniklo u srećnoj porodici
U kojoj pomno odmeravaju se tonovi i nepoželjna
Oštra gesta zatire. Gde su prethodni kako kažu deci
Davno prognali sramnu laž kolika god da je cena
Onoga što zaista jeste.

Prazna boca sine! Nije ništa. Istinu prenosi uplašenoj kćeri.
Ništa više i nije ta prazna boca plinska nesaznatom dramom
Trajno zaptivena. Prećutano neka ne sazna. Ili što kasnije.
Ceo život je pred njom za savete o poželjnom izbegavanju
Plodova Mediterana riba školjki rakova trava zanjihanih
Vremenom u kojem su i oni postali ljudožderi.

Previše prilika za užas saznanja o potomcima graditelja
Piramida okovima pohranjenim u morima koja predano
Vežu pustoline sa žarkim zemljama plodne muzike
Ropskih duša. Jednom pitaće ona recimo o hip hopu.
I tata će morati da objasni bluz od najgoreg početka.

Bar još malo neka pošteđena upoznaje oblike
Zvezda korala njihanje trava mreža i jedara
Simetriju potpuno istovetnih žena pogleda izdubljenog
Pod crnim maramama nanizanih na klupama kraj obale.
Neka što kasnije iskusi zaludnost čekanja kojim more
Kao i svaka ljubav života vernošću čežnje uzvraća.

I miris masline da mrzi što duže zlato tatino prelepo
Daleko od slasti gorkih ukusa koji zrelošću opčine
Čula neizostavno tako da ništa drugo ne osete
Do čari bola. Vinsku pitkost nostalgije.

Ništa od toga neka ne bude sada
Na ovom letovanju
Čitavih godinu dana
Planiranom samo za njih dvoje.

ŽIVOT I ZDRAVLJE

Neko se rodi svoj
I to je neizlečivo.
Ona u zemlji koju je snašlo
Da bude opomena poreskim obveznicima
U zemljama neodoljivim za emigrante
O zlu komunizma na kojem počiva
Idila Zapada.

Na toj strani se moralo
Biti nesrećan.
Svaka majka je dojila baksuza.
Očevi su hapsili očeve
U ime socijalne pravde
Jednakosti u alkoholu, seksa kao saradnika
Tajne policije i prava na izbor
Između omče i skoka kroz prozor
Iz nekog razloga uvek zatvorenog.
Ili upravo zbog spektakla pada stakla?

Na toj strani deca su se rađala kao mudraci
U skloništima
Poezije, sporta, zabranjenih ljubavnih balada
O zvezdanim noćima i zvucima tišine
Rizikujući da zbog slike negativnog primera
Iskuse popravni dom
Ili pak odlazak na daleki front gde bi pucala
Na decu jednako
Osuđenu podelom sveta
Socijalnom pravdom.

Mala Martina je sama odabrala prezime
Očuha Navratilova čim je izgovorio reči spasa:
Bekhend i forhend.
Tako se zvala njena ljubav
I onda kada bi je čitav svet
Nazivao pobedama najbolje teniserke ever
U istoriji
Znala je od malena
Da istinitije od imenâ
Postoje retki od ljubavi
I svi ostali.

Na drugoj strani, začudo, ništa manje
Usamljenosti onih koji umeju da vole.

Kupila je lični prostor zarad počinka.
Ne Svetinju Izolacije gde se puca na uljeza,
Već kako bi u toj kući na miru volela
Narandžasti zalazak sunca,
San dečjih igrica i bivšu jednu sobu o praznicima,
Tišinu jutra boje leda,
Zelenu travu novog doma svežu
Od povika Indijanaca golih u sedlu
Koji ni mrtvi ne napuštaju svoju zemlju,
Jednu ženu, ako je moguće zauvek
I pse beskućne čiji njuh nepogrešivo
Prati granicu koliko treba kilometara ili milja
Do tla ljubavnog.

Danas je prvi decembar njenog novog života.
Slavi ga usponom na Kilimandžaro
U rečenici: Hoću da živim, hoću da volim!

Da nije teške bolesti, možda, ni sama ne zna,
Niko to ne zna
Može li se uistinu spoznati življenje.
Zdravlje je tajna ove planete
Još pre uranijuma, oslobođenih aditiva
U flašicama za bebe, starija od postanja.

Otuda planinski vrh, možda, ne zna ni sama,
Osim da je suština uspeća
Primanje nagrade pejzaža, spoticanje o kamen, pad, smeh
Krezubog vodiča, novi ukus čaja,
Nežnost u toplim očima životinja koje bez ideala
Jednakosti, pravde ili kapitala
Pružaju najviše mleka i kada je ispaša skromna

U strmoj niziji, tamo gde niko ne poželi golet
Buduće visine niti teži boljem
Gde već je dobro
Bez osvojenog kraja.

MOJ KRAJ

Ovde ne raste drveće života
Niti cveta limun žut.
Mirišu lipe uličarke,
Bog-hrast nadzire drum.

Naše su brazde opstajačke:
Zrno, krtola, luk.
Ljubav daleka poput mora,
Nedostojna za pošten pûk.

Naši od malena uče da kriju
Ako kuma poštedi kum,
I otac što pripuca na sina mora
Dalje! – teši ga ratni drug.

Takva je klima. I položaj
Kao glavni pojam kraja.
Strane kulture žive svoj vek,
Ovde se niklo uzorava.

Čvrsta ruka nas drži kažu
Proizvođači dece i unuka
I put pod noge meću učenjaku
Da očuva se leb i motika.

Korov se slavi kao Učitelj
I svrhu nađe buđ.
Kost samo ljutom štencu daje
Da sutra osvane vuk.

CARGO

Istovarili su nas na ovo kopno
I naredili – Slobodni ste!

Zastali smo kod reči istovar.
Iako bismo, pre ili kasnije,
Što se kaže u svetu prtljaga,
Nastavili dalje.

Jer samo jeretik propoveda blizinu.
Kao što koren služi
Za vežbu iskorenjavanja.

Od tada je sve idealno na našoj parceli!
Svako ima ličnu nišu, jedinstveni broj.

I što je najvažnije, mogućnost
Otvaranja i zatvaranja po želji,
Počev od prozora, ekrana, u prošlosti
Intimnih brava sada javnih, do onoga
Što suparničko pleme naziva dušom.