Kodžić Mirjana

Mirjana Kodžić je glumica i spisateljica rođena 30. avgusta 1928. godine od majke Anke Ratković iz Sentandreje i oca Dušana Kodžića, koji se  rodio u Mrkonjić Gradu (tada Varcar Vakuf) u Bosni. Kada je Cveta, Dušanova majka preminula na porođaju njegov otac Đorđe se razboleo i prestao da se bavi trgovačkim poslom. Dušanov ujak, koji je bio narodni poslanik preuzeo je na sebe odgovornost za njegovo školovanje i omogućio mu je da se školuje za trgovca u Temišvaru. Dušan je pokazao veliki talenat za posao trgovca, ali ga je vukla ljubav prema pozorištu. U Budimu je upoznao Svetislava Petrovića čiji je otac imao bakalnicu. Njih dvojica su počeli da igraju u poluprofesionalnom pozorištu i maštali da preko Hamburga kao slepi putnici dođu do Holivuda i postanu filmski glumci. Svetislav Petrović uzima ime Ivan i postaje evropska filmska zvezda u periodu između dva svetska rata, a Dušan se vratio u Budimpeštu. U Sentandreji  se upoznao i oženio sa Ankom, svojom životnom saputnicom. Dušan je širio svoje trgovačke aktivnosti tako da je mađarska vlast insistirala da promeni prezime. On je to uradio i umesto Kodžo Dušan uzeo je novo ime i prezime – Kozo Deži. Međutim, zbog obaveze da se dva puta mesečno prijavljuju policiji Dušan je odlučio da sa ženom pređu u Beograd, gde on i njegov brat Mihailo menjaju prezime u Kodžić. (Kodžić 2001: 5–14)

Porodica Kodžić je živela na Belim vodama kod Žarkova a Mirjana Kodžić je prvi put stala na scenu kao glumica u sokolani (sokolski dom) u Žarkovu u predstavi Beograd, nekad i sad Jovana Sterije Popovića.  Međutim, odbijala je da učestvuje u dečjim predstavama, pa čak i da igra u tada popularnom dečjem pozorištu Roda jer nije mogla da nađe logično opravdanje u vezi podele uloga u predstavi u kojoj je trebala da igra. Kada je stasala upisala je Dramski odsek Srednje muzičke škole, gde su profesori Sreten Marić, Milan Moskovljević, Petar Konjović i Vinko Vitezica dali ključan doprinos njenom formiranju kao glumice. Sreten Marić je kao profesor svetske književnosti insistirao na razumevanju pročitanog i vezi sa razvojem ličnosti učenika. Takođe, tražio je kao vežbu u mišljenju i pisanju da Kodžićeva obavezno piše esej za svaki čas. Školovanje Kodžićeve, gledanje predstava i opera je teklo tokom četrdesetih godina prošlog veka u okupiranom Beogradu. Uz rizik da pogine ona je jurila do železničke stanice uz zaustavljanje patrola ili fijukanje metaka samo da ne bi zakasnila na poslednji voz koji je Beograda išao za Žarkovo gde je stanovala.

Njen talenat za glumu je bio prepoznat već tokom školovanja tako da je sa puno uspeha igrala u predstavama Umetničkog pozorišta i Narodnog pozorišta. U Umetničkom pozorištu je tokom 1942. godine odigrala uloge Olge u predstavi Golgota Milivoja Predića, u predstavi Četiri ortaka Johana Huta i ulogu Jece u Seoskom loli (u dramatizaciji Stevana Deskaševa) i režiji kolektiva Umetničkog pozorišta, odnosno nepotpisanog Josipa Kulundžića. Za ulogu Olge u Golgoti je dobila veliku korpu cveća od pisca teksta Milivoja Predića i njegove žene Gite Predić Nušić. Međutim, najponosniji je bio njen otac Dušan, nesuđeni glumac koji je angažovao četiri fijakera za sve Žarkovčane koji su hteli da vide prvu ulogu njegove ćerke. Takođe, tokom 1944. godine igrala je ulogu  Prve devojke u Ženidbi i udadbi Jovana Sterije Popovića u režiji Petra S. Petrovića i ulogu Silvete u Romantičnim ćudima Edmona Rostana (Edmond Rostand) u režiji Jurija Rakitina u Narodnom pozorištu. (Kodžić 2001: 25)

Posle oslobođenja Beograda otišla je da se javi u Narodno pozorište jer je želela da nastavi svoju glumačku karijeru. Saznala je da je Bratislav Bata Miladinović odveo u Jagodinu jednu grupu glumaca među kojima su bili Blaženka Katalinić, Bora Hanauska, Aca Stojković, Žarko Mitrović, Severin Bijelić, Ognjanka Het, Petar Stojković (Slovenski) i Veljko Guberina (kasnije advokat). Posle nekoliko dana premišljanja i Kodžićeva je otišla u Jagodinu da postane član poluvojnog pozorišta. Međutim, u strahu od pukovnikovice Ljubinke koja joj je zamerala kratku suknju na sceni i njenih nepredvidljivih akcija ona se vrlo brzo vratila se u Beograd u jednom malom „topolinu”. (Kodžić 2012: 207, 233, 234)

U Narodnom pozorištu je saznala da postoje dva spiska; članovi NP koji su igrali predstave tokom  okupacije i oni koji nisu bili članovi, a nastupali su u predstavama. Članovi Narodnog pozorišta koji su igrali predstave bili su poslati u Sabirni centar i u zatvor, a oni sa drugog spiska su eventualno mogli da nastave glumačku karijeru. Iako je bila školovana glumica tražili su da polaže audiciju pred komisijom koja je odlučila da je vrati da ponovo uči glumu u novosnovanom Dramskom studiju NP-a. Ta komisija je smatrala da njen način igre ne odgovara igri po Stanislavskom i duhu socijalističkog realizma koji je postao proklamovani estetski princip. Ironija je bila u tome što su oni koji su se zalagali za Sistem Stanislavskog znali ga krajnje površno u odnosu na jednog Jurija Rakitina, ruskog emigranta i učenika Stanislavskog.

Pesnici Dušan Matić i Duško Kostić i glumci Rade Marković, Krcun Đorđević i Mirjana Kodžić su osnovali glumačku trupu Radio Beograda uz povremene gostovanje Oliverе Мarković. Ova grupa je vremenom okupila mnoge glumce među kojima se našao i Perica Stojanović koga je Kodžićeva kasnije krstila kao Slovenskog. Upravo on je preneo poruku njenog nekadašnjeg profesora Viktora Starčiča da dođe u SNP Novi Sad i da je tamo čekaju reditelji sa kojima je rado sarađivala: Jurij Rakitin i Jovan Konjović. Njenu odluku da ode u Novi Sad podržao je i prof. Petar Konjović koji je smatrao da je to pravi potez za nju.

Srpsko narodno pozorište

U Srpskom narodnom pozorištu je 1945. godine okupljena kvalitetna ekipa glumaca, sa nekoliko stalnih i gostujućih reditelja, koji su ponudili alternativu u odnosu na estetiku beogradskih predstava. O tome piše Mirjana Kodžić u svojoj knjizi Pozorište moje mladosti:

„Novi Sad nije ispoljavao želju da sledi ono što bi već sutra bilo pokopano. Novi Sad je bila radionica glume. Glumci su se osvežavali i oni najstariji koji su već davno iznašli sve svoje sisteme i prilaze i verovali da postaju odjednom svi zajedno legenda. Beograd bi iskosa gledao (ako bi neko zalutao), apriorno, zauzimao neki svoj stav, zapanjen da se jedan lik može dati sasvim oprečno od onoga kako se dotada igralo. U Beogradu su bile predstave pravilno iscrtanih arabeski ili čak dubljenih dobro kaširanih zidova, tavanica, bronze, pozlate, stakla i kosima; bez mašte, uvek od materijala koji nije dopuštao nikakve izlaze u nepoznata posebna rešenja.” (Kodžić 1983: 216 i 217)

U pozorište koje istražuje i nalazi nove puteve lepo se uklopio reditelj Bora Hanauska, koji je diplomirao pravo, završio je pozorišni odsek na Muzičkoj akademiji u Beogradu (klasa Petra Konjovića) i glumačku školu Narodnog pozorišta u klasi Jurija Rakitina,  a osim toga je studirao na Katedri za estetiku i pozorišnu umetnost Filozofskog fakulteta u Pragu, gde je pohađao i časove kod čuvenog reditelja Emila Burijana. Igrala je u pet predstava Hanauske: Manju u predstavi Tuđe dete Vasilija Vasiljeviča Škvarkina (Василий Васильевич Шкваркин) (1945), dva puta je igrala Evicu u Pokondirenoj tikvi Jovana Sterije Popovića (1946. i 1954), ulogu Ane u alternaciji sa Hristinom Tatić u Pokojniku Branislava Nušića (1946) i ulogu Berte u predstavi Cvrčak na ognjištu Čarlsa Dikensa (Charles Dickens) (1947). Jurij Rakitin i Jovan Konjović zbog kojih je i došla u SNP su je stavili pred maksimalne glumačke izazove ne samo što se tiče  priprema i igranja u predstavama, već i što se tiče spremnosti da poništi sujetu, da u ime kolektiva igra u alternaciji i ako treba i da uskače u predstave. Rakitin je voleo i poznavao glumce tako da je sa svakom novom predstavom pratio njihov rast i sazrevanje. Kodžićevu je stavio pred izazov uskakanja u ulogu Dorine (alternacija sa Verom Petrić) u predstavi Tartif Žana Batista Poklena Molijera (Jean-Baptiste Poquelin Molière) (1946), igrala je ulogu Marije Antonovne u Revizoru Nikolaja Vasiljeviča Gogolja (Николай Васильевич Гоголь) (1946), ulogu Larise u alternaciji sa Ljubicom Sekulić u predstavi Devojka bez miraza Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog (Алексáндр Николáевич Острóвский) 1948, ulogu Dorimene u predstavi Građanin plemić Molijera (1949), ulogu Kupavine u predstavi Vuci i ovce Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog (1949), ulogu Nine Pavlovne Korinkine u predstavi Bez krivice krivi Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog (1950), ulogu Marte u Mirandolini Karla Goldonija (1951), ulogu Armande u Učenim ženama Molijera (1952). Kodžićeva je igrala i Šarlotu Ivanovnu u Višnjiku Antona Pavloviča Čehova (Антóн Пáвлович Чéхов) (1950). Rakitin je posvetio čitavih osam meseci kreativnom procesu Višnjika u probnoj sali pre nego što su počeli da koriste pozornicu. Želeo je da pristupi sasvim drugačijoj postavci Čehova u odnosu na one predstave koje je naša publika videla na gostovanjima hudožestvenika u Beogradu i Zagrebu.

„Kod njega se uvek jedno misli a drugo govori, ili jedno govori a drugo misli. To je pisac koji ne trpi ni banalnost ni konvencionalnost, a ni slepo pokoravanje tekstu. Ponavljam, on nije u rečima nego u podtekstu i odjecima koje one stvaraju u prostoru među ljudima i stvarima. Sve se događa oči u oči, svi gledaju  jedni druge ravno u oči i svi, dabome, govore o sebi i drugima, prave sasvim realističke pokrete, raspravljaju o običnim stvarima, o pšenici, šumi, o otkinutom užetu, o novcu,  a svi žive za svoje porazno prazne snove i ideale, ideale svoje mladosti, pa ne vide godine.” (Kodžić 2012: 136 , 409-413)

Igrala je i nekoliko uloga u predstavama Jovana Konjovića: Misis Simpson u predstavi Ostrvo mira Jevgenija Petroviča Petrova  (Евгений Петрович Петров) (1949), a tokom 1951. godine je igrala uloge Pavle u Sutonu, trećem delu Dubrovačke trilogije Ive Vojnovića, Marte u Broju 72 Františeka Langera i Anđeliju u Maksimu Crnojeviću Laze Kostića. Kada je odigrala Anđeliju ostvarile su se proročke reči njenog profesora Petra Konjovića da treba da ode u SNP i da će tamo igrati tu ulogu. Igrala je i uloge ledi Milford u predstavi Spletka i ljubav Fridriha Šilera (Friedrich Schiller) (1952) i Elize Dulitl (alternacija Mira Banjac) u predstavi Pigmalion Džordža Bernarda Šoa (George Bernard Shaw) (1952). O tome kakva je glumica bila Mirjana Kodžić svedoči Mira Banjac u intervjuu datom Zoranu Maksimoviću u monografiji posvećenoj njenom radu:

„Udarna glumca u to vreme bila je Mirjana Kodžić i ona je igrala Elizu. Mislim da mi je Konjović dao tu ulogu da bih prošla  kroz taj repertoar. Bila sam mu zahvalna što mi je omogućio da budem alternacija takvoj glumici kakva je tada bila Mirjana Kodžić. To je značilo da moram veoma ozbiljno da radim  da bih opravdala njegovo poverenje. Naravno, ja sam bila potpuno u njenoj senci ali je dobro što sam prošla kroz to veliko delo već tada.” (Maksimović 2011: 58)

Takođe, Kodžićeva je igrala ulogu Jelice u alternaciji sa Nadom Het u predstavi Laža i paralaža Jovana Sterije Popovića (1948), ulogu Klare Ignjatjuk u predstavi Dan odmora Valentina Petroviča Katajeva (Валентин Катаев) (1948), ulogu Porcije u alternaciji sa Brankom Bolić Baltić u predstavi Mletački trgovac Viljema Šekspira (William Shakespeare) (1950) i ulogu Malčike u alternaciji sa Jelicom Bjeli u predstavi Izbiračica Koste Trifkovića (1950), sve četiri u režiji Radoslava Vesnića.

Vrlo rano Kodžićeva je pokazala pedagoški talenat tako da je predavala glumu i dikciju u Srednjoj pozorišnoj školi (nekada Dramski studio) koji je školovaо buduće glumce pri Srpskom narodnom pozorištu. U toj školi je predavao i Jurij Rakitin, kome je zbog velikih rediteljskih obaveza asistirala Kodžićeva. Najbolje učenice su bile Milka Lukić i Mira Banjac.  (Kodžić 2012: 132, 133)

Narodno pozorište Sarajevo

Posle Srpskog narodnog pozorišta Mirjana Kodžić je igrala u predstavama Narodnog pozorišta Sarajevo: Ljeto i dim Tenesi Vilijamsa (Tennessee Williams) u režiji Bore Grigorovića  u ulozi Alme Vajnmiler (1954) i u dve predstave koje je režirao Vlado Jablan (1955): Ekscentrični rođak iz Amerike Rajka Stojadinovića gde je igrala ulogu Nele i Edvardova djeca Mark-Žilber Sovažona (Marc-Gilbert Sauvajon), gde je igrala Deniz. Kada je Meša Selimović postavljen za direktora drame NP Sarajevo prekida svoj angažman jer joj je neočekivano rečeno da glumci zaziru od toga što je studijski boravila u Stratfordu i u Francuskoj.

Kamerno pozorište Sarajevo

U Kamernom pozorištu Sarajevo je 1955. godine odigrala dve predstave koje su obično bile na repertoaru alternativnih grupa i pozorišta na EX YU prostoru pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka: Mladost pred sudom Hansa Timaera i Šarenu loptu Igora Torkara. (Kodžić: 370, 420)

Beogradska komedija

Posle novosadske i sarajevske pozorišne epizode Mirjana Kodžić se vraća u punoj životnoj i umetničkoj formi na beogradske scene. Zaigrala je u Beogradskoj komediji ulogu Irene Majol u predstavi Provodadžika Tortona Vajdlera (Thornton Wilder) u režiji dr. Marka Foteza (1957), a zatim dve predstave u režiji Josipa Kulundžića sa kojim je lepo sarađivala u SNP-u: Vlast Branislava Nušića gde je igrala ulogu Nine (1958) i Rasipnici Branislava Zeke Đorđevića na osnovu priče Valantina Katajeva gde je igrala ulogu Izabele (1958).

Savremeno pozorište

U Savremenom pozorištu je najčešće sarađivala sa rediteljem Aleksandrom Ognjanovićem:  Romanov i Đulijeta Pitera Justinova (Peter Ustinov) gde je igrala ulogu Evdokije Romanove (1959), Tugovanka za g. Čarlija Džejmsa Boldvina (James Baldwin), gde je igrala majku Henri (1965), u Mandatu Nikolaja Erdmana  (Никола́й Ро́бертович Э́рдман) je igrala Nadeždu Petrovnu (1966) i u Neprijatelju naroda Henrika Ibzena (Henrik Ibsen) je igrala Katarinu Stokman (1968). Takođe, igrala je u sledećim predstavama Jovana Putnika, veoma obrazovanog i maštovitog reditelja, koji je u svojim scenskim  istraživanjima išao ispred svog vremena: Fizičari Fridriha Direnmata (Freidrich Dürrenmatt), gde je igrala ulogu dr Matilde Fon Cand u alternaciji sa Brankom Mitić (1962), u predstavi Između dve igre Miguela Servantesa de Savedre (Miguel De Cervantes Saavedra) je igrala Donu Lorensu (1963), a u Ljubavi gospodina Perlimpina Federika Garsije Lorke (Federico Garcia Lorca), gde je igrala ulogu koja je opisno označena da se odvija u snu (1963).

 

Atelje 212

U Ateljeu 212 je igrala samo u dve predstave: u Komediji Semjuela Beketa (Samuel Beckett) u režiji Milovana Novčića (1965) i u Majci Stanislava Ignjaci Vitkijeviča – Vitkacija (Stanisław Ignacy Witkiewicz) u režiji Mire Trailović (1981).

Narodno pozorište

U Narodnom pozorištu prave odličan repertoarski potez stavljanjem teksta Pop Ćira i pop Spira Stevana Sremca u dramatizaciji i režiji Jovana Putnika (1971). Kodžićevoj se ukazala prilika da naučeno iz Beogradske komedije primeni igrajući Persu, žena popa Ćire u sadejstvu sa maestrom komedije Mijom Aleksićem koji je igrao pop Ćiru. I ne samo to, oni su primenjivali iskustvo glume u TV skečevima koje je često bilo bazirano na improvizaciji o čemu svedoči Milosav Buca Mirković:

„Oni su inače u više televizijskih skečeva tu tehniku razigravanja i dopunjavanja teksta,  a po potrebi menjanja situacije i ideja doveli do savršenstva, tako da su bili u stanju da na svakoj predstavi, zavisno od raspoloženja, igraju potpuno nove likove. Oni su zajednički poništavali shvatanja da su stari tekstovi isključivo vezani za prošlo vreme, pa i tradiciju koja je gotovo nespojiva sa savremenim težnjama modernog izraza.” Posle ove predstave nastavila je saradnju sa Jovanom Putnikom u velikoj ansambl predstavi Put oko sveta Branislava Nušića gde je igrala ulogu Perse. Putnik je kako se i očekivalo dao mašti  na volju tako da je osim glumačke ekipe angažovao i članove Hora opere, Folklorne grupe Bate Grbića i Narodni orkestar Žarka Milanovića (1972) (Kodžić 2012: 377).

Igrala je ulogu Aleksandre u alternaciji sa Oliverom Marković u Kolombi Žana Anuja (Jean Anouilh) u režiji Bore Grigorovića (1971), Dojkinju u predstavi Romeo i Đulijeta Viljema Šekspira u režiji Steve Žigona (1981), uloge Grofice u Domu Marije pomoćnice Ivana Cankara i Tetka Dace u Gospođi ministarki Branislava Nšića u režiji Milenka Misailovića (1982). Mali broj uloga za vreme mandata Vide Ognjenović kao direktora drame (1977-1981) a kasnije i Miodraga Mije Ilića navele se Kodžićevu da ode u prevremenu penziju.

Mirjana Kodžić je igrala u 13 filmova od kojih su neki i dan-danas rado gledani. Igrala je  malu ali značajnu ulogu gospođe Nate u filmu Gospođa ministarka Branislava Nušića u režiji Žorža A. Skrigina (1958), u danas kultnom filmu Ljubav i moda Ljubomira Radičevića i Nenada Jovičića u režiji Ljubomira Radičevića je igrala ulogu Sekretarice Cice (1960), u filmu Tri po motivima pripovedaka Paprat i vatra Antonija Isakovića u režiji Aleksandra Petrovića je igrala ulogu Gospođe koja čeka voz (1965), u urnebesnoj komediji Nije nego Milivoja Miće Miloševića i  Ljubomira Radičevića u režiji  Milivoja Miće Miloševića je igrala Gospođu Agatonović (1978). Kodžićeva je igrala u tri filma Živka Nikolića: u filmu Beštije Živka Nikolića i Dušana Kovačevića je igrala ulogu Oštrokonđe (1977), u filmu Jovana Lukina Živka Nikolića i Žarka Komanina (1979) i u filmu Čudo neviđeno Siniše Pavića gde je igrala Sorovu majku (1984). U filmu Stepenice za nebo Radoslava Pavlovića u režiji  Miroslava Lekića (1983) je igrala Vlastinu majku, a njena poslednja uloga na filmu je bila uloga Profesorke u filmu Čudna noć po scenariju Milana Jelića i Maje Volk  u režiji Milana Jelića. (1990)

Takođe, igrala je u TV serijama, dramama i TV filmovima. U periodu od 1973. godine do 1984. bila je deo čuvene TV serije Pozorište u kući kao Ana Šumović, igrala je u dve epizode serije poznate serije Samci (1969) i u jednoj  epizodi serije Gore-dole gde je igrala Bogatu gospođu (1996). U periodu od 1959. godine do 1981. godine je igrala u 7 TV filmova: u filmu Ljubavno pismo po tekstu Koste Trifkovića u režiji Vlade Petrića (1959), dok je u filmu Kako upokojiti vampira po tekstu Borislava Pekića u režiji Slavoljuba Stefanovića-Ravasija igrala ulogu Marte, supruge Andrije Pavlovića (1977).

Kodžićeva je svoju kreativnost izražavala i tako što je uvek nešto pisala za svoju dušu. Ovaj hobi će vremenom prerasti u analitičko posmatranje ne samo svoje okoline, već i pozorištnika na sceni i van scene i u pisanju romana i radio drama. Bila je još uvek mlada glumica kada je osetila potrebu da se izrazi i kao pozorišna kritičarka, koja je svoje tekstove objavljivala pod pseudonimom L. S. Zapravo, pokušala je da se izbori na „pravo na sebe” odnosno na subjektivan odnos prema pozorištu i prema glumi. Ili njenim rečima:

„Pisala sam pod pseudonimom L.S. jer ipak, reč je o glumcima  sa kojima sam igrala ili koje sam pratila na sceni. Kada mi je to, iz razgovora koje smo vodili, ponudio Bogdan Čiplić, bila sam malo u nedoumici kako će to delovati. Međutim, nisam jednostavno mogla da podnosim loše predstave koje su se navodno iskazivale kao mera stvarnosti! Koje stvarnosti? Ako umetnost spustite ispod života, kako da predstava bude  forma iznad života? Gubila se specifičnost izraza, maštovitost, izuzetnost  i kreativnost.” (Kodžić 2012: 303)

Svoje tekstove je objavljivala u Vojvođanskoj sceni, Pozornici, Našoj sceni, Stražilovu, Telegramu, Dnevniku, Politici i Ilustrovanoj politici. Objavila je 4 knjige eseja: Pozorište moje mladosti, Između dve igre, Istine o Romanima Mirjane Kodžić i Moj otac. U knjizi Pozorište moje mladosti (1983) opisuje svoje pogled na pozorište u Srbije za vreme i posle drugog svetskog tata, svoje analizu značajnih pozorišnih stvaralaca kakvi su bili Petar Konjović, Jurij Rakirin, Josip Kulundžić da bi knjigu zaključila sa poglavljem „Pravo na sebe” u kome problematizuje uskraćivanje stvaralačkog rada glumaca u ime rediteljskog pozorišta. Takođe, definisala je i autorefleksivan pogled o tome šta je za nju gluma:

„Gluma nije teorija i danas shvatam to mnogo jasnije nego što mi se to činilo u tim surovim godinama. Sve te teorije se gube u nama i često od njih ostaju samo nesređene misli ili stavovi i ono što je najvažnije –  sve postaje gotovo relativno. Nečija samo jedna reč obara čitav sistem nepovratno. Može se glumac zaklinjati i uveravati sebe da neće izneveriti izvesnu tendenciju, čak i onu koja mu se čini da je sasvim subjektivna, jer i on ima nekakvo nazovi pravo na sebe, kad odjednom i nehotice celokupno to saznanje o glumi i sebi dovode u pitanje, jer neko od pisca ili reditelja traži od njega nešto sasvim deseto. Glumac je najnezaštićenije biće koje se bavi umetnošću. Za sve one koji barataju njime, on je lično metafizika. Otud toliki valeri do kojih on retko dolazi sam – jer se kroz njega traže u tuđim sistemima. Toliko se brzo otkrivaju i još brže smenjuju, da nam se zato i sopstveni izraz čini nepostojanim, prolaznim, a ponekad i čudnim.” (Kodžić 2012: 270)

Napisala je 10 romana, Minerva (1958), Žive ćelije (1982), Voleo sam glumicu (1983), Kolo srpskih jahača (1983), Divljanje ((1986), Venecija (1989 i 1996), Nebeski krevet Milanke Remete ((1992), Od zore do zore (1996) Crni klavir (2000) i Sramište (2002). Igrala je u 97 radio drama od 1945. godine do 2000. godine u Redakciji dramskog programa Radio Beograda: Nora Henrika Ibzena (1945), Gargantua i Pantagruel 4. deo Fransoa Rablea (1961), Na rubu pameti Miroslava Krleže (1963), Podvala za dva cvancika Milovana Glišića (1964), Vitez okrugle glave Ljubivoja Ršumovića (1967), Jaroslav Hašek Đorđa Đurđevića (1978), Metastaza Borislava Pekića (1987), Okasneli kupač Mirjane Kodžić (1998), Jurije Rakitin -Snaga Hrabrosti Mirjane Kodžić(1999) i Ružno pače Hansa Kristijana Andersena, (2000) (izbor). Takođe, napisala je i 10 radio drama: Kuća, Radost življenja, Život i delo Pere Dobrinovića, Jurije Rakitin -Snaga Hrabrosti, Okasneli kupač, Crni klavir, Opet ka bezdanu, Divljanje, Potraga i Bezdan.

Mirjana Kodžić je bila u braku sa  Petrom Volkom, pozorišnim kritičarem i profesorom Istorije filma na FDU. Njihova ćerka Maja Volk, dramaturškinja i scenaristkinja  je jedno vreme radila na FDU. Kodžićeva se upokojila 17. jula 2004. godine. Jedna ulica u Zemunu dobila je ime po ovoj glumici i spisateljici.

Uloge (izbor)

Srpsko narodno pozorište, Novi Sad:

Manja,  Tuđe dete, 1945.

Sestra Anželika u alternaciji sa Ljubicom Dragić Stipanović Gospoda Glembajevi, 1946.

Marija Antonovna, Revizor, 1946.

Dorina (alternacija sa Verom Petrić), Tartif, 1946.

Ana (alternaciji sa Hristinom Tatić), Pokojnik, 1946.

Evica, Pokondirena tikva, 1946.

Varju, Oklopni voz, 1946.

Nada, Prst pred nosom, 1947.

Eliza Dulitl, Pigmalion, 1947.

Berta, Cvrčak na ognjištu, 1947.

Jelica (u alternaciji sa Nadom Het), Laža i paralaža, 1948.

Klara Ignjatjuk, Dan odmora, 1948.

Larisa (u alternaciji sa Ljubicom Sekulić), Devojka bez miraza, 1948.

Dorimena, Građanin plemić, 1949.

Kupavina, Vuci i ovce, 1949.

Misis Simpson, Ostrvo mira, 1949.

Porcija, Mletački trgovac, 1950.

Malčika, Izbiračica, 1950.

Lujza, Večiti mladoženja,  1950.

Nina Pavlovna, Bez krivice krivi,  (1950).

Šarlota Ivanovna, Višnjik, 1950.

Marta u Broju 72 Františeka Lengera 1951.

Marta,  Mirandolina, 1951.

Pavle, Suton (treći deo Dubrovačke trilogije), 1951.

Anđelija, (u alternaciji sa Brankom Bolić Baltić), 1951.

Armanda, Učene žene, 1952.

Ledi Milford, Spletka i ljubav, 1952.

Eliza Dulitl (alternacija Mira Banjac), Pigmalion, 1952.

Evica, Pokondirena tikva, 1954.

 

Narodno pozorište Sarajevo

Alma Vajnmiler, Ljeto i dim, 1954.

Nela, Ekscentrični rođak iz Amerike, 1955.

Deniz, Edvardova djeca, 1955.

 

Kamerno pozorište Sarajevo

Mladost pred sudom, 1955.

Šarena lopta, 1955.

 

Beogradska komedija

Irena Majol, Provodadžika,  1957.

Nina, Vlast, 1958.

Izabela, Rasipnici, 1958.

 

Savremeno pozorište, Beograd

Evdokija Romanova, Romanov i Đulijeta, 1959.

dr Matilda  Fon Cand (u alternaciji sa Brankom Mitić), Fizičari, 1962.

Dona Lorens, Između dve igre, 1963.

U snu, Ljubavi gospodina Perlimpina, 1963.

Majka Henri, Tugovanka za g. Čarlija, 1965.

Nadežda Petrovna, Mandat, 1966.

Katarina Stokman, Neprijatelj naroda, 1968.

Аtelje 212, Beograd

Lucina Ber, Majka, 1981.

Ž1 – Prva žena, Komedija, 1965.

Narodno pozorište Beograd

Aleksandra u alternaciji sa Oliverom Marković, Kolomba, 1971.

Persa, žena popa Ćire, Pop Ćira i pop Spira, 1971.

Persa, Put oko sveta, 1972.

Domna Pentelejevna, Talenti i obožavaoci, 1973.

Anfisa Petrovna Obnoskina, Selo Stepančikovo, 1974.

Varvara, Zlatno tele, 1978.

Dojkinja, Romeo i Đulijeta, 1981.

Grofica, Dom Marije pomoćnice, 1982.

Tetka Daca, Gospođa ministarka, 1982.

 

Uloge u filmovima i TV serijama (izbor)

Nata, Gospođa ministarka u režiji Žorža Skrigina, 1958.

Ljubavno pismo u režiji Vlade Petrića, 1959.

Sekretarica Cica, Ljubav i moda u režiji Ljubomira Radičevića, 1960.

Gospođa koja čeka voz, Tri u režiji Aleksandra Petrovića, 1965.

Žena koja ima mačku, Samci 2(1969)

Ana Šumović, Pozorište u Kući, (1974–1983)

Oštrokonđa, Beštije u režiji Živka Nikolića, 1977.

Marta, supruga Andrije Pavlovića, Kako upokojiti vampira u režiji Slavoljuba Stefanovića-Ravasija, 1977.

Gospođu Agatonović, Nije nego u režiji  Milivoja Miće Miloševića, 1978.

Jovana Lukina u režiji Živka Nikolića, 1979.

Vlastina majka, Stepenice za nebo u režiji  Miroslava Lekića, 1983.

Sorova majka, Čudo neviđeno u režiji Živka Nikolića, 1984.

Profesorka, Čudna noć u režiji Milana Jelića, 1990.

Bogata gospođa,  Gore-dole, 1996.

 

Radio drame, uloge (Izbor)

Nora Henrika Ibzena, 1945.

Gargantua i Pantagruel 4. deo Fransoa Rablea, 1961.

Na rubu pameti Miroslava Krleže, 1963.

Podvala za dva cvancika Milovana Glišića, 1964.

Vitez okrugle glave Ljubivoja Ršumovića, 1967.

Jaroslav Hašek Đorđa Đurđevića, 1978.

Metastaza Borislava Pekića, 1987.

Anatol Frans – Pitoa, Aleksandra Milošević, 1997.

Okasneli kupač Mirjane Kodžić, 1998.

Jurije Rakitin – Snaga Hrabrosti Mirjane Kodžić, 1999.

Ružno pače, Hansa Kristijaan Andersena, 2000.

 

Romani

Minerva, 1958.

Žive ćelije, 1982.

Voleo sam glumicu, 1983.

Kolo srpskih jahača, 1983.

Divljanje, 1986.

Venecija, 1989. i 1996.

Nebeski krevet Milanke Remete, 1992.

Od zore do zore, 1996.

Crni klavir,  2000.

Sramište, 2002.

 

Radio drame, autorka

Žanka Stokić, 1996.

Život i delo Pere Dobrinovića, 1997.

Okasneli kupači, 1998.

Sarkofag, 1998.

Jurije Rakitin – Snaga hrabrosti, 2000.

Kodžić, Mirjana. 1983. Pozorište moje mladosti. Novi Sad: Srpsko narodno pozorište
Kodžić, Mirjana. 1999. Između dve igre. Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije.
Kodžić, Mirjana. 2012.  Darovanja (priredili Petar i Maja Volk). Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine.
Maksimović, Zoran. 2011. „Tragom sećanja (Životopis Mire Banjac)”. U: Zoran Maksimović (prir.), Mira Banjac, 41–98. Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine.

Mirjana Kodžić u Teatroslovu
Kodžić, Mirjana, Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta
Mirjana Kodžić IMDb

MIRJANA KODŽIĆ O ULOZI ŽANKE STOKIĆ U PREDSTAVI PORODICA BLO LJUBINKE BOBIĆ

„U komadu Ljubinke Bobić Prodica Blo, igrala je majku Jovana Geca, staricu u crnom libadetu sa žutom pevazačom i cvilieći utanjenim glasom žalila se Milivoju Živanoviću koliko se u špajzu u koji su se strpali, puši, puši… Uloga je posedovala minijaturnu scenu, doduše,  sažetu kao jedinstveni monolog od nekoliko ponavljanih rečenica, ali je velika glumica mogla da joj dȃ nekakvog svojstvenog glumačkoj oduška. Činilo se da je iznašla poprište istine i da kroz svoje grozničavo cviljenje iskazuje i svoju izuzetnu snagu, a sve kroz žalbu na zatočeništvo u kojem se pušio nekakav dimnjak. Ona se cviljenjem toliko kvalitetno glumački modifikovala, da je taj burleskni, slab komad učinila svojim postupkom stabilnijim, čak svežijim. Oskudan komad, a glumci izrasli u njemu na začelju sa Žankom koja je prevazilazila s tom minijaturom Ljubinku Bobić, Milivoja Živanovića, Anku Paranos i Jovana Geca. U njoj je bilo zbilja posebne tradicije od igre Pere Dobrinovića, da se samo u nekoliko efektnih rečenica ne slućeno uspe. Bila je to privilegija velikih glumaca, individualista i nikom od kritike nije padalo na pamet da taj Žankin autoritet umetnika ponizi „kako je nekom tobož zasmetala“. Uloga je u njoj bila tako strukturirana da je racionalna tendencija nije dolazila u obzir već isključivo njena subjektivizacija igre koja je nosila u sebi značajnost. Starica je imala, i pored neodmerenog naturalizma kojim je uloga pisana, i svojstven karakter igre. To su bili izuzetni estetski akordi jednog života na umoru i to u neobaveznom komadu koji oslikava tadašnje „džet-set“ društvo u Beogradu, čiji su koreni vodili iz seoskih kućeraka. Njena igra posedovala je u sebi originalan autoritet. Tako bi mogla da se definiše Žankina dominacija na sceni. Individualan stil nije se začinjao analizama kake velike aspirirane mudrosti, već unutarnjom slutnjom. Bila je to imaginarna refleksija kojom je bila nesumnjivo nadarena.”

Kodžić, Mirjana. 2012. „Tri uloge Žanke Stokić”. U: Darovanja (priredili Petar i Maja Volk). Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine, str. 203, 204.

 

PRAVO NA SEBE

 

„Za neke od nas, pedesete godine bile su u pozorištu godine mladosti – lepe, surove, neprijatne, pune raznih ograničenja, pa ipak neizbrisane iz sećanja. Jer, i tada je bilo sumnji, kriza, razgovora, predavanja trenutku, ali i otpora. Uz sve to ipak je ostvareno i nekoliko dobrih predstava i uloga koje su širile oko sebe dostojanstvo i uverenje da se prava kreativnost ničim ne može obeshrabriti, a još manje ograničiti. Neka od tih impresivnih ostvarenja doživljavali smo, možda i nesvesno, kao odupiranje svakom programiranju, insistiranju na određenosti i svim onim specifičnim ograničenjima jedinog realizma kojem je trebalo verovati. Bilo je to više od zahteva vremena, ignorisanje svake isključivosti, a i želja da se iskoristi i najmanja šansa kako bi svako od nas ostao veran svojoj mašti i emocijama.

U nespokojstvima između tih divnih trenutaka bili smo manje ili više svi zaokupljeni istim problemima – i teatrom za koji smo vezivali sopstvenu sudbinu. Znali smo šta se događa ne samo u našem ansamblu već i drugim, pratili smo reakcije starijih, ponekad se prema njima usmeravali, ali se često i okretali. Pogotovo kada bi se povela reč o tom neobičnom realizmu kome je valjalo podrediti sav smisao glume. Sve što smo ranije znali valjalo je zaboraviti, a ako nam je iskustvo bilo drugačije, bilo je nužno da ga zaboravimo. Postojao je samo jedan sistem kome se moralo podrediti bez pogovora. Od glumca se tražilo ne samo da ga pažljivo primenjuje, već da izražava sve ono što se očekivalo od teatra: razgraničavanje sa starim, odvajanje od tradicije, verovanje rečima, insistiranje na angažovanosti, proživljavanje i u parolama i u trivijalnostima. Teatar je imao svoje zadatke i misiju, a glumac u tome ulogu kroz koju ga je reditelj trebalo pažljivo da vodi, kako negde ne bi skrenuo ili pogrešio. Ljubinku Bobić koja je među mladim glumcima bila i tada veoma popularna, zapitao bi reditelj da li je napisala biografiju ličnosti iz uloge koja joj je poverene i može li da je pokaže. Ona bi se prvo čudila i smejala, verovatno podsećajući se situacija koje je i sama opisivala u svojim komedijama. Žena izuzetnog šarma i pune slobode na sceni, videvši da niko ne prihvata njene reakcije, stegla bi usne, i po običaju naborala desni obraz, što je bio znak da joj nešto nije po volji: „A ja ne znam ni gde mi je uloga, možda negde pod kadom, a biografiju imam tu.“ Pri tom bi pokazala na svoje srce. Tek tada su se okupljeni glumci nasmejali; neki su je naravno, zbog toga osuđivali, ali je situacija postala besmislena. Pa ipak, još neko vreme, pojedini reditelji insistirali su na ispunjavanju biografije. Pokušala sam kasnije da pronađem neke od onih koje su drugi, pa i ja sama pisali, ali nigde ni jedne – kao da smo ih krili i od samih nas. Uopšte, ni o čemu u tim godinama nismo toliko govorili kao o Sistemu i tom specifičnom novom i našem realizmu, koji se zbog svojih socijalističkih ideala i humanih ciljeva razlikovao od svih ostalih realizama i stilova. Iščitavali smo Stanislavskog, nekoga je učio napamet, a neko tek da ne omane, ali se retko ko usuđivao da protestuje ili osporava. U suštini, malo ko je znao šta u teatru znači taj specifičan realizam.”

Kožić, Mirjana. 2012. „Pravo na sebe”. U: Darovanja (prir. Petar i Maja Volk). Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine, str. 267, 268.