Kovač Irena

Irena Kovač rođena je 1992. godine u Kikindi. U rodnom gradu završava Osnovnu školu „Feješ Klara”, a zatim Gimnaziju „Dušan Vasiljev”, opredelivši se za prirodno-matematički smer. Još kao dete dobijala je nagrade u kategoriji dečjeg crteža, između ostalog, na Šankarevom internacionalnom takmičenju za decu u Nju Delhiju dobija priznanje za sliku 1999. godine u starosnoj grupi između 6 i 7 godina. Nikada nije saznala o kom je radu reč.

Kasnije, kao tinejdžerka, njen fokus interesovanja nije bio u vizuelnom, već je više zanimaju muzika i ples. Uči da svira gitaru, da se bavi i takmiči u kategorijama modernog plesa, a nešto kasnije i latino plesovima, da oseća i izražava bunt kroz medij muzike, odlazeći na koncerte, klupske svire itd. Tek pred kraj srednje škole, pri pomisli o daljem školovanju, opredeljuje se da upiše Akademiju, smatrajući da je umetnost, odnosno slikarstvo, oblast u kojoj može da iskaže svoj potencijal. Upisuje Akademiju umetnosti u Novom Sadu 2011. godine u klasi profesora Dragana Matića. Tokom studija, bila je stipendista Fonda za mlade talente Republike Srbije „Dositeja”. Diplomirala je 2015. godine i tada dobija nagradu za najuspešniji rad iz umetničke discipline Slikanje. Aktivno izlagačko iskustvo započela je još kao student 2013. godine. Do sada je imala više samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je nagrada: „Mali Princ”, „Likovna Jesen”, kao i nagrade „Fondacije 021ˮ u okviru 10. Festivala mini filma. Takođe je učestvovala u različitim umetničkim projektima u zemlji i inostranstvu. Irena Kovač je završila kurs „Kreativno preduzetništvo” u Temišvaru u Rumuniji koji je deo velikog IPA projekta Inclusive Art, nakon čega se oprobala i kao koordinator projekta za inkluzivnu decu. Članica je SULUV–a. Ima status slobodnog umetnika od 2022.

Umetnički izraz Irene Kovač je pri dolasku na Akademiju bio potpuno izolovan od različitih vizuelnih uticaja, te se nakon detaljnijeg udubljivanja i izučavanja istorije umetnosti, pogotovo avangarde, njen rukopis počinjao formirati. Veliki uticaj na nju ostavljaju dadaizam, apstraktna umetnost, kao i konceptualna umetnost i pop art, zajedno sa pojedinim njihovim predstavnicima. Kitaj (Ronald Brooks Kitaj) je umetnik koji je ostavio snažan utisak. Njegova slika „The Ohio Gang” je rad koji ju je zaintrigirao, prikazao nove horizonte u okvirima istorije umetnosti i uticao na njenu zainteresovanost za kolažiranje, iako je ta slika u stvari naslikana tradicionalnim slikarskim medijem. Kolaž joj je do pre fakulteta bio potpuno stran. Nikada ga do tada nije svesno koristila kao mediji sa toliko mogućnosti. Kao zadatak radi „omaž” Kitaju i doživljava prijatnu reakciju od kolega i profesora. Sa tim radovima prvi put izlaže, na drugoj godini fakulteta, u propratnom programu u okviru izložbi završne studentske godine Akademije, u Kafe galeriji „Izbaˮ u Novom Sadu.

Nakon serije omaža, Irena Kovač započinje istraživanje kolorita koji je najviše privlači. Koristi različite stare kartone i hartiju kao podloge za radove, prikuplja fotografije, uglavnom, crno bele sa interneta, ali i svoje porodice i polako formira svoj vizuelni identitet. Kolaž postaje njen način razmišljanja o kompoziciji i nesvestan pristup naizgled nasumično iskombinovanih motiva gde se nakon dužeg analiziranja uspostavljaju dublje veze između radova i njene podsvesti. Pojavljuju se pastelni tonovi, motivi ženskih figura, humoristične scene. Nazivi radova postaju za nju važan segment dela jer ga takođe kolažno koristi, kombinujući motive i formirajući odgovarajući sadržaj. Takav pristup omogućava joj da posmatrača uvede u narativ rada, ili ga pak u potpunosti odvuče u nepoznato. Muzika veoma utiče na sve dosadašnje serije njenih radova. Određeni žanrovi, melodije i tonovi i te kako su ostavljali pečat u okviru svake serije. Uporedo sa kolažnom praksom, Irena se prirodno i sasvim logično vezuje i za fotografski medij. On joj služi kao produžetak prakse koja je, u njenom slučaju, kompatibilna i nerazdvojiva. Uglavnom fotografiše svoje koleginice, odnosno tada već prijatelje, sa kojima provodi dosta vremena. O njenim radovima likovni kritičar Sava Stepanov ističe: „Irena Kovač je skoro celokupni svoj dosadašnji izraz zasnovala na kolažnom struktuiranju motiva. Njeni kolaži (kolažne slike) nikada nisu podrazumevali konglomeraciju nego su večito formirani precizno promišljenim raspoređivanjem figurativnih motivskih aplikacija (prikazi porodice, dalekih rođaka, bliskih prijatelja, vojske, letovanja, igranke)” (Stepanov 2017).

Nešto kasnije dolazi na ideju da koristi kolaže koje je do tada radila kao skice za slike, služeći se tehnikama ulja i akrila na platnu. Prisvojila je sopstvenu logiku rada Ronalda Kitaja, gde njegovu sliku prividno tumači kao kolaž, a delo je u stvari klasična slika. Kao prvi pokušaj takvog pristupa, s obzirom da nikada do tada nije slikala fotorealistički, uzima za skicu kolaž Partizanka Mara i pretvara to delo u sliku, ali sa koloristički izmenjenom pozadinom. Vođena tim principom, naslikala je još dve slike, te je zatim, shvativši dominantnost minimalizma unutar minucioznog manira, počela da kreira digitalne skice za slike iz kojih proističu kompozicije nalik na digitalno „štampano” umetničko delo. Iz manjeg formata kolaža, koji su stilski slobodniji i ekspresivniji, uporedo nastaju slike većeg, pa čak i monumentalnog formata, koje su pročišćene i neretko prikazane kao poliptih. U okviru slike, koristi fotografije svojih bližnjih, ali i lične fotografije, te nastaje i nekoliko autoportreta. Ulje na platnu Doručak van trave je rad koji joj obezbeđuje nagradu Akademije za Slikanje, ali i nagrade „Mali princ” i „Likovna jesen”.

Projekat „Razlike”, osnovan od strane prof. Vlada Rančića i Gorana Despotovskog, redovnih profesora na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, bio je odličan podstrek za Irenino promišljanje u nekom drugom mediju, te se u okviru izložbi „Razlika” oprobala u mediju video instalacije i fotograma. Na nekim je učestvovala samostalno, međutim u nekoliko izložbi je bila deo grupe, između ostalih i grupe SUEuKI, sa umetnicama Marijanom Buljovčić i Danicom Jevđović.

Nakon završenih osnovnih studija, još godinu dana ostaje u Novom Sadu i stvara u okviru ateljea Akademije umetnosti sa studentima master studija. Te 2016. godine se kolažima i slikama iz serije Svet i Vid plasirala se na izložbu 56. Oktobarskog salona čiji je selektor bio britanski kustos Dejvid Eliot (David Elliott). Učešće na toj izložbi joj doprinosi veću vidljivost na beogradskoj sceni, te je kustoskinja Ksenija Marinković poziva na saradnju. Vrlo kratko saradnja je bila vezana za galeriju „Nešović Fine Arts”, ali se 2017. kustoskinja i galeristkinja izdvaja iz postojeće, i sa vajarem Mićom Stajčićem osniva galeriju „X Vitamin” sa kojom Irena Kovač sarađuje.

Te 2017. vraća se u svoj rodni grad, i pored uobičajene prakse, eksperimentiše i stvara radove kombinovanih tehnika sa redimejd komponentama i stensilom. Zainteresovana je za očuvanje prirode i životnu sredinu i situacija u Kikindi i Srbiji joj na taj problem vrlo direktno ukazuje, te se vrlo kratko osvrtala i na materijal plastiku.

Irena Kovač ima blisku saradnju sa Centrom primenjenih umetnosti „Terra” iz Kikinde. Nakon svoje samostalne izložbe u Galeriji Terra 2015. započinje njihov zajednički rad u okviru nekoliko projekata. IPA (Instrument for Pre-Accession Assistance) projekat, odnosno kurs „Kreativnog preduzetništva” bio je namenjen mladim umetnicima sa ciljem učenja pisanja projekata, te je kao rezultat interesantnog idejnog rešenja imala priliku da tada svoj prvobitno napisan projekat uspešno i realizuje 2021. godine. Radi pri projektu digitalizacije umetničke zbirke Terre iste godine. Trenutno je deo umetničkog saveta za izlagačku sezonu u okviru Galerije i salona Muzeja Terra.

Tokom nestandardnih životnih okolnosti početkom 2020. godine, započinje rad na sebi i preispitivanju svog unutrašnjeg sveta. Okreće se duhovnosti i istočnim učenjima, ajurvedi i kundaliniju. Tada uviđa da joj je neophodan drugačiji pristup slici, a pogotovo materijalu, da se što više približi svojoj čistoj svesti, ne osvrćući se na prošlost, već vodeći se filozofijom energije i vibracija. Tada još uvek nije imala jasnu sliku u kom će pravcu njena ideja odlutati te uporedo radi kolaže i slike. Nakon gubitka majke, kreativni proces stavlja sa strane, bavi se isključivo duhovnom praksom, kada shvata da je promena neizbežna. Posle dužeg perioda „mirovanja”, sve jasnije joj se kristališu ideje kojim želi da se vodi i počinje sa vizualizacijom budućih dela.

Radovi su u procesu realizacije.

Samostalne izložbe:

2021.
„(S)premi(se)ˮ, Galerija X Vitamin, Beograd
„Neozbiljan slučaj”, Centar za likovno obrazovanje Šumatovačka, Beograd
„Samoizolacija”, Galerija na Štrafti, Novi Sad

2019.
„D(r)ama u lepim bojamaˮ, Platoneum, Novi Sad

2018.
„FEMiNEM”, Galerija X Vitamin, Beograd
„FEMiNEM”, SKC Kragujevac

2016.
„Svet i vid”, Galerija Terra, Kikinda

2015.
„Svet i Vid”, Kafe galerija IZBA, Novi Sad

Kolektivne izložbe:

2023.
„Friz II”, Frizerski salon ugao Braće Bogaroški i Distričke ulice, Kikinda
„Oblique Strategies”, Alma Contemporary Art Gallery, Athens
„Zaobilazne strategije” Galerija Bel Art, Novi Sad
20. godina postojanja fondacije „Mali princ”, Rektorat Univerziteta Novi Sad
„Susreti”, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić”, Beograd

2022.
„Pogledi 2022”, Galerija Srpskog kulturnog centra, Pula
„Fosilni ostaci ljubavi”, Navigator Art Gallery, Beograd
„Pogledi 2022”, Galerija 73, Beograd
„Slika/Sada, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić”, Beograd
„Velikanke srpske culture”, Dom Jevrema Grujića, Beograd

2021.
„65. godišnja izložba”, Galerija SULUV, Novi Sad

2020.
„Vanzemljaci”, Centar za likovnu i primenjenu umetnost „Terra”, Kikinda
„To Another View”, Galerija SULUV, Novi Sad
„41. Susret akvarelista”, Savremena galerija Zrenjanin
„Uzložba novih članova SULUV (2020)”, Kulturna stanica „Svilara”, Novi Sad
„Javni hobi”, Galerija X Vitamin, Beograd

2019.
„Međunarodno Trijenale proširenih medija Rekonekcija”, Gradski Muzej Vršac, Vršac
Humanitarna izložba „Umetnici za životinje”, Mokrin House, Mokrin
Međunarodno Trijenale proširenih medija Re–konekcija 2019, Umetnički Paviljon „Cvijeta Zuzorićˮ, Beograd

2018.
Izložba laureate nagrade „Mali princ”, Galerija Bel Art, Novi Sad
Izložba XVII saziva Međunarodne likovne kolonije „Akademija Jelena Anžujska”, Centar za kulturu „Gradac”
„Humanitarna aukcija”, Galerija X Vitamin, Beograd

2017.
„Otvaranje Galerije X Vitamin”, Beograd
„Banatski Paviljon 2017”, Udruženje spomenika revolucije od 16–22. decembra 1989 u Temišvaru, Temišvar
„Nepodnošljiva lakoća tranzicije”, Kulturni Centar Srbije, Pariz
„Amor i psiha”, Nešović Fine Arts Galerija, Čumićevo sokače 32, Design District, Beograd

2016.
„Masteri”, Studentski kulturni centar – Fabrika, Novi Sad
„Likovna jesen”, Kulturni centar „Laza Kostić”, Sombor
„56. Oktobarski salon”, Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd
„InterLink festival dijaloga”, Palata Beograda (Beograđanka), Beograd
„Mladost 2016ˮ, Galerija Srbija, Niš
„Mladost 2016ˮ, Galerija Kuća legata, Beograd
„Izgovori”, Studentski kulturni centar Fabrika, Novi Sad
„Izložba u okviru dodele nagrade Fondacije „Mali princ”, Multimedijalni centar Akademije umetnosti, Novi Sad

2015.
„Moje kreativno ja”, Impact hub, Beograd
„Dani mladih umetnika”, Narodno pozorište, Kikinda
„Papergirl izložba”, Terasa hotela „Narvik”, Kikinda
„Razlike”, Studentski kulturni centar–Fabrika, Novi Sad
„završna izložba studenata departmana likovnih umetnosti”, Galerija likovnih umetnosti Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad
„Projekat Slika”, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad
„30×30”, Muzej Srema, Sremska Mitrovica
„Reciklart izložba”, Multimedijalni centar Akademije umetnosti, Novi Sad
„30×30”, Kulturni centar, Pančevo

2014.
„30×30”, Kulturni centar, Zrenjanin
„RE/8*EXPO” 2014, Studentski kulturni centar – Fabrika, Novi Sad
„Završna izložba crteža studenata III godine”, „Hol” Akademije umetnosti, Petrovaradin
„Razlike”, Studentski kulturni centar Fabrika, Novi Sad
„Papergirl izložba”, Staro jezero, Kikinda
„Izložba u okviru projekta Panonski put um(j)etnosti”, Ribocentar, Apatin

2013.
„Papergirl izložba”, Zelena površina između Paba „J” i Kafića „Infinity”, Kikinda Izložba fotografija studenata Departmana likovnih umetnosti AUNS, Galerija „Foto kino i video savez Vojvodineˮ, Novi Sad
„Kolaži”, Kafe-galerija IZBA, Novi Sad

Učešće na likovnim kolonijama:

2022.
KrupArt, Bačko Dušanovo

2020.
Umetnička kolonija Ečka, 41. susret akvarelista

2018.
Akademija „Jelena Anžujskaˮ, Gradac
Učešće u umetničko-istraživačkim projektima:

2018.
„Kultinovacija”, likovna radionica u okviru IPA projekta koja je usredsređena na kreativni rad sa decom iz romskih zajednica

2016.
„The Flags Project”

2014.
„Reciklart 2014”, radionica u organizaciji AUNS i škole „Dr. Milan Petrović” u Novom Sadu
„Panonski put umetnosti” – jačanje saradnje i umrežavanja visokoobrazovnih ustanova u polju umetnosti i ekologije IPA projekat prekogranične saradnje sa Hrvatskom, Akademija umetnosti Novi Sad i Umjetnička akademija u Osijeku

Bliznakinje, Omaž Kitaju, 23x22cm, kombinovana tehnika, 2013.
Mute, Kolaž 30x30cm, kombinovana tehnika, 2014.
Šleket, video instalacija, 2014.
Look at the Sun, fotogram, 13x8cm, 2015.
Obimus Optimus, fotogram, 13x8cm, 2015.
Sing-Sang, fotogram, 13x8cm, 2015.
Youth Gang, fotogram, 13x8cm, 2015.
Doručak van trave, 4x(100×100), ulje na platnu, 2015.
Akrobatak, Ciklus Svet i Vid, 29.5x17cm, kolaž, 2015.
Back hand bang, Ciklus Svet i Vid, 35x23cm, kolaž, 2015.
Gas do nas,Ciklus Svet i Vid, 35x25cm, kolaž, 2015.
Condo, instalacija u prostoru, 2016.
Izgovori, video, 2016.
Mjaudio, audio instalacija, 2016.
Slave(o)ljublje, 28.5×20.6cm, kolaž, 2017.
Support, 55x35cm, kolaž, 2017.
Svastika elastika, kolaž, 28.5×20.6cm, 2017.
Svih naroda m(j)uza, 28.5×20.5cm, kolaž, 2017.
Attention Please, Ciklus FEMiNEM, 50x37cm, kombinovana tehnika, 2018.
Sent(i)mental, Ciklus FEMiNEM, 200x100cm, ulje na platnu, 2017.
Smak i sumrak, Ciklus FEMiNEM, 49.5×53.5cm, mix media, 2018.
Zlatna odluka, 200x100x50cm, kombinovana tehnika, 2019.
Pad i odbrana, Ciklus Spremi se, 50x50cm, ulje na platnu, 2021.
Body Knows, 34x23cm, kombinovana tehnika, 2023.

A. K. „Neozbiljan slučaj u Šumatovačkojˮ, Politika, 12. april 2021.
Elliott, David, Bojana Pejić, Jelena Todorović. 2016. LJUBAVNI ZANOS, Prolazna emocija u savremenoj umetnosti (The Pleasure of Love: Transient Emotion in Contemporary Art). Beograd: Kulturni centar Beograda.
Matić, Dragan. 2016. Irena Kovač: Svet i vid. Kikinda: Galerija Terra.
Stepanov, Sava. 2017. Nepodnošljiva lakoća tranzicije. Novi Sad: Galerija Bel Art.

V. L. „Umetnički leksikon: Irena Kovač.ˮ
Kovač, Irena. 2014. Šleket, video instalacija, 9 min 54 s.
Kovač, Irena. 2016. Izgovori, 2 min 9 s.
Kovač, Irena. XVitamin.
Marinković, Ksenija. 2018. „FEM i NEM Irene Kovačˮ. Kragujevac: Studentski kulturni centar.
Marinković, Ksenija. 2019. „D(r)rama u lepim bojamaˮ. Apatin: Kulturni centar.
Pobednici konkursa za ilustracije na temu „Erotika”. Časopis KUŠ.
Irena Kovač: FEM i NEM. 2018. Arte.

Slikarstvo kao „fotelja za odmaranjeˮ

Irena Kovač je dosadašnjim radom izgradila autentičan i prepoznatljiv likovni izraz koji je izdvaja iz mnoštva pojava na aktuelnoj slikarskoj sceni. Baveći se kolažima, svoje delo je afirmisala kao oblik društvenog angažmana. U njima autorka dokumentuje fragmente prošlosti i njihovim jukstapozicioniranjem stvara novi kontekst. Koristi isečke fotografija prve polovine XX veka, pravna dokumenta i novinske natpise i montira ih na slikarski tretiranoj podlozi, koristeći se ironijom, groteskom i paradoksom kao sredstvima izraza. Sa izraženim smislom za humor, predstavlja moralni, vrednosni i emotivni krah društva. Poigrava se čovekom izgubljenim u svetu koji ga okružuje, akcentujući ispraznost društvenih odnosa, konzumerizam i banalnost kao dominantnu društvenu ideologiju.

Usled potrebe za iskušavanjem medijskih granica i uvođenjem inovacija, Irena dolazi do slikarstva koje odiše atmosferom kolaža. Ona manipuliše posmatračima nudeći im optičku iluziju – slike koje izgledaju kao kolaž, ili digitalna štampa, a izvedene su tradicionalnom slikarskom tehnikom. Za takav poduhvat bila je neophodna minucioznost i perfekcija izvođenja, suvereno vladanje zaboravljenim umećem naturalizma, što Irena, bez svake sumnje, potvrđuje. Polazeći od fotografije kao dokaza proživljenog, autorka stvaralački proces započinje prebiranjem po arhivi vlastitih i porodičnih fotografija, zatim po internetu kao prostoru kolektivnog pamćenja, suočavajući i prožimajući tako sopstveno i kolektivno pamćenje. Od tematskih, do idejnih rešenja, slike Irene Kovač postaju mesto susreta prošlosti i sadašnjosti. Za razliku od kolaža, slike su vrlo lične i intimne, čak i kada su velikog formata. Pozadina na njima je redukovana, često monohromatska, a pastelna paleta boja prizoru daje pomalo lirsku notu i ženstvenost. Vizuelna dopadljivost slika, na momenat sa prizvukom idiličnosti, dodatno izoštrava emocionalnu složenost i slojevitost predstavljenih prizora.

Važan segment Ireninog slikarstva predstavlja prisutnost ženske figure. Autorka ironizuje dominantne društvene kriterijume percipiranja žene kroz istoriju, poigrava se tim konstruktom i vizuelno i verbalno (nazivom radova). Kada suočava predstave vintage devojaka i svojih prijateljica, ona i jedne i druge dekontekstualizuje, izmešta iz vremena i prostora kom pripadaju, ostavljajući posmatraču da kreira njihov odnos i izgradi stav o njihovim sličnostima i razlikama.

Kada razmišljam o Ireninom stavu o mestu i ulozi umetnosti u društvu, deluje mi da je prihvatila Matisovu definiciju slikarstva kao „fotelje za odmaranje”, ali kada namami posmatrača da udobno sedne, ona počne istu tu fotelju da talasa, nagovara posmatrača da postavi sebi neprijatna pitanja o svetu koji ga okružuje, ali i o sebi samom. Smisao umetnosti našeg vremena nije u davanju odgovora, već u artikulisanju pitanja, dilema, opsesija, nesigurnosti i frustracija savremenog čoveka. Na njenim radovima nema direktne kritike ili poruge, ona nas svojom duhovitošću često zabavlja ili nasmeje i iz tog uljuljkanog stanja nam pruži mogućnot da vidimo ono što je odraz nas samih, naših intelektualnih i emotivnih stavova i razmišljanja.

Jelena Ciganović, istoričarka umetnosti
(Tekst za bazu ARSFID, ljubaznošću umetnice)

FemiNem, Izložba Irene Kovač
SKC, Kragujevac, 2018.

Sve knjige su već napisane, sve simfonije komponovane, sve slike naslikane i predstave odigrane. Živimo na hiljadama godina staroj kulturološko–informacionoj deponiji. Zabluda je da danas umetnost može delovati na svest kao što je to bilo moguće u predigitalnom dobu. Svaka misao, slika, reč koju upotrebimo najverovatnije već ima određeni broj pregleda na Google–u.

Šta se u ovakvim okolnostima očekuje od umetnosti? Estetska percepcija integralni je deo čovekovog doživljaja stvarnosti. Ako neko delo deluje na posmatrača manje ili više snažno, uprkos svemu prethodno viđenom, proživljenom i poznatom, sigurno će pospešiti duhovni razvoj, poboljšati komunikaciju i doprineti svetskom miru.

Irena Kovač, predstavnica je generacije umetnika postdigitalnog doba. Ona poznaje sve uslove koji su joj na raspolaganju – pristupačnost, tehnološku zrelost, ekonomsku bipolarnost i društvenu polifoniju doba u kome živi i radi. Kao suvereni vid izražavanja bira kolaž, što je značajno za sagledavanje njenog rada ne toliko tehnički koliko konceptualno. Reč je o postupku kojim se istovetnoj stvarnosti nepripadajući elementi međusobno postavljaju u zajednički kontekst u cilju kreiranja novih vrednosnih relacija. Na ovaj način autorka koristi i umetnički medij, pa besprekornu liniju crteža suprotstavlja savršeno ispoliranoj površini slike u tehnici ulja na platnu. Fotomontaža i slikarski fotorealizam su samo pitanje njene odluke jer fantastično vlada i jednom i drugom veštinom. Reči mogu biti pojmovi ili zvuci, zavisno od umetničke volje. To nas dovodi do same suštine njenog dela  koja se tiče slobode izbora i razumevanja života i konačno uticaja koji  u njemu ostvarujemo.

Rečnikom našeg doba ključni pojmovi (hashtags) u kompozicijama Irene Kovač su: Žena, porodica, telo, igra, humor, san, sloboda, kolorit. Sve to je autorka majstorski umontirala u vrcav narativ sa neodoljivo privlačnom atmosferom koja odaje emancipovani šmek starih dobrih vremena.

Nema zaključka, misli se nadovezuju jedna na drugu kao saće, detalji nagovešavaju celinu koja zavisi od perspektive posmatrača. Život je film koji režiramo sami, umetnost je igra na sreću, izložba je otvorena.

Ksenija Marinković, istoričarka umetnosti
(Tekst za bazu ARSFID, ljubaznošću umetnice)

Teatrom protiv dokolice
Izložba „D(r)ama u lepim bojamaˮ Irene Kovač
KC Apatin, 2019.

Irena Kovač kao polazište stvaralačkog procesa koristi fotografiju, i to onu starinsku, iz 50ih,60ih godina prošlog veka. Ove fotografije dragoceno otkrivaju ne samo izgled već i društvenu poziciju žene i njenu ulogu u porodici u to vreme. Zanimljive konotacije u kojima se žena na njima nalazi ostvaruju nova tumačenja u Ireninim radovima. Ovo žensko stanovište autorka zastupa nepretenciozno i nenametljivo i poriče profeministički kontekst. Njeno promišljanje usmereno je na nešto što bismo mogli imenovati kao „ženski princip” koji transcendira kroz vekove. Otuda i njeno interesovanje za kontinuitet ovog posebnog skupa vrednosti, mudrosti, znanja i vrlina koji se ostvaruje međugeneracijskom vezom članica jedne porodice ili jedne sredine. Ipak u svetlu pitanja kojima se umetnica bavi – kritičko tumačenje društvenih trendova i fenomena, ovaj fokus biva proširen tako da uključuje i one osetljive političke, ekonomske i kulturološke granice delovanja žene kroz mehanizme (savremene) civilizacije.

U izložbi koja nosi naziv „D(R)AMA u lepim bojama”, kolorit je vedar i nežan, pruža osećaj topline i sigurnosti. Predstava koju Irena vešto režira, u kojoj su glavni akteri žene različite dobi, nasuprot ovom tonalitetu upućuje na nešto složenije i ozbiljnije relacije, kao što su  “uticaji koji ljudi ostvaruju na okolinu (svojim ponašanjem) – roditelji i društvo na decu i mlade, uticaji medija, ratova, industrijalizacije, muzike, mode“ (IK). Kolažiranje stvarnosti je ono što autorku zanima, i ona to ovog puta čini u okviru dinamične instalacije koja angažuje različite slikarske tehnike i pristupe, organizovane u jedinstvenu konceptualnu celinu. Srodnost njenog pristupa sa osobenim kvalitetima avangardnih pravaca kao što su dada i nadrealizam, ogleda se koliko u sklonosti ka montaži toliko i u ulozi koju reč (literarni izraz) ima u Ireninom delu: počev od naziva koji su značajan i integralni deo svakog njenog rada, do konkretnog korišćenja definicije literarnog žanra u svrhe objašnjena namera i koncepcije same izložbe. Drama i satira, izdvojeni su kao reprezentativni predstavnici pojedinih tendencija i senzibiliteta. Dok je drama uglavnom sagledana kao ženska kategorija, satira koja podrazumeva kritički, kvazi- intelektualni pristup sa elementima humora pretežno je bivala  rezervisana za muškarce, kao nosioce promena i donosioce odluka u društvu. Ponovo, nesvesno i intuitivno Irena se poigrava sa ovom kvalifikacijom, uvodeći u kompoziciju prepoznatljive simbole „ženskog prostora” – predmete za domaćinstvo – oklagija, daska za peglanje i slično.

Jedna od značajnijih osobenosti Ireninog izraza je sveprisustvo humora i osećaj  lakoće postojanja koji se ogleda u besprekornosti njenog likovnog umeća, svežini kolorita i razigranim motivima. Humor seže od lagane groteske do apsurda, kojim nam umetnica poručuje da je važno stvarnosti pristupiti odgovorno, i istovremeno sebe ne shvatiti suviše ozbiljno. Ovaj „komad” koji je postavila izaziva i smeh i strepnju, i divljenje, a sasvim sigurno zaslužuje veliki i iskren aplauz.

Ksenija Marinković
istoričarka umetnosti, osnivačica Galerije X VITAMIN
(Tekst za bazu ARSFID, ljubaznošću umetnice)

„Sve što budi osećanja u nama izvor je neke promeneˮ
Razgovor sa slikarkom Irenom Kovač
Novi Sad, mart 2025.

1. Koja je primarna forma Vašeg izražavanja i da li se ona menjala tokom dosadašnjeg rada?

Primarna umetnička forma mog izražavanja je kolaž, kako u bukvalnom, tako i u smislu komponovanja i nadograđivanja ideja. Iz te forme proizlazi klasična uljana slika koja izgleda kao kolaž. A forma kojom se trenutno bavim je antotipija i apstraktna slika izrađena od ručno pravljenih pigmenata iz bilja.

2. Možete li izdvojiti faze u stvaralaštvu i postoji li ključna, prelomna tačka u kojoj se Vaš izraz menja?

Izdvojila bih dve faze. Do sada je primarna faza bila kolažna, a fazu koja predstoji nazvala bih prirodna faza. Ono što definitivno dovodi do promene u izrazu i ideji jeste interesovanje za duhovnost, duhovna učenja, kao i duhovna praksa.

3. Da li bi postojalo nešto što biste izdvojili u vezi sa Vašim školovanjem, usavršavanjima? Neku ključnu figuru koja je uticala na Vaš rad tokom studija? Poseta nekoj zemlji, muzeju, rezidencija koju ste do sada ostvarili?

Školovanje na Akademiji je za mene bilo vrlo plodonosno iskustvo. To je, verujem, za većinu nas studenata bilo vreme koje je isključivo vezano za umetnost i ništa drugo. Imala sam sreće da na klasi provodim vreme sa nekolicinom kolega sa kojim se kvalitetno diskutovalo i razgovaralo, kritikovalo i sa kojim i dan danas to činim. Bez njih, boravak ne bi bio isti i toliko produktivan. Takođe sam vrlo zahvalna svom profesoru Draganu Matiću koji je uspeo da iz svakoga od nas izvuče maksimum, da nas uči da ostanemo originalni, bez da je uticao svojim izrazom i likovnim preferencijama.

Smatram da je svako novo iskustvo, putovanje, izlazak iz svakodnevnice uticalo na moj rad, možda ne u toliko očiglednom smislu, ali dovoljno da „začiniˮ dotadašnju praksu. Da li je to novi album neke grupe (znači muzika), bilo da upoznam neku interesantnu osobu, ili pročitam/pogledam nešto interesantno. Sve što budi osećanja u nama izvor je neke promene.

4. Statement, stav o umetnosti danas i o umetničkim praksama kojima svedočite.

Smatram da danas živimo u isključivo vizuelnom svetu, što je za nas koji se time bavimo vrlo pogodno. Sjajno je što smo svi umreženi, što možemo vrlo komforno, bez napora da budemo upućeni u svetske tokove, ali je to možda ujedno i ono što nas sabotira. Ulaganje kako psihičke, pa tako i fizičke energije neophodno je za dalje delanje. Takođe, mnogo se priča o produktivnosti i konstantnom nagomilavanju i „štancanju” radova. To je za trenutno vreme vrlo diskutabilno, jer nas vreme koje se konstantno ubrzava dovodi u stresni ritam. Neophodno je udubljivanje u srž rada, kao i da se više vrednuje kvalitet, a ne toliko kvantitet.

5. Kako će izgledati umetnost budućnosti s obzirom na razvoj digitalnog doba i kako će izgledati Vaša umetnost u odnosu na ono kako ona izgleda danas? Možete li to da predvidite?

Umetnost je vrlo nepredvidiva. Pretpostavljam da će, kao i do sada, sa razvojem tehnologije umetnost istim intenzitetom pratiti nove tokove, a da će se sve više vrednovati manuelni pristup i raritet. Deluje mi da se, koliko se digitalizacija razvija, moja umetnost sve više bazira i osvrće na osnove i korene (pravljenje pigmenata, prirodne komponente).

6. Postoji li Vaša  izložba na koju ste posebno ponosni, koja je ostvarila najbolju „komunikaciju” sa publikom ili možda neka koja je suštinski progovorila o Vama?

Svaka izložba do sada je „govorilaˮ o meni u tom trenutku. Svakim danom se menjam, kao i dela koja stvaram, pa ne bih mogla za sada ni jednu da izdvojim, niti mislim da je neophodno.

7. Da li je umetnost nužno lična ili biste mogli da je definišete kao odgovor na podsticaje ili izazove koje pruža vreme u kome živimo.

Uvek polazimo od sebe, to je jasno, što znači da je uvek lična, ali se vreme i izazovi i situacije u društvu menjaju tako da se i umetnost samim tim mora menjati. U pitanju je kombinacija svih nadražaja.

Razgovor vodila: dr Dijana Metlić, ist. umetnosti