Kulundžić Marija Mica

Marija Kulundžić je bila rediteljka lutkarskih predstava, spisateljica, dramaturškinja, teatrološkinja, ali se bavila i prevodilačkim radom. Bila je jedan od najaktivnijih članova udruženja UNIMA. Dugo je bila i član Prezidijuma ove međunarodne lutkarske organizacije i na evropskom kongresu 1984. godine u Drezdenu proglašena je njegovim počasnim članom. Brat Marije Kulundžić je bio Josip Kulundžić, jedno od najznačajnijih rediteljskih i dramaturških imena jugoslovenskog pozorišta. Detinjstvo je provela u društvu bratovih kolega i prijatelja: Branka Gavele, Zlate Gjungjenac, Vladete Popović, Gite Nušić-Predić, Miroslava Krleže… Iako je diplomirala germanistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, Marija Kulundžić je  život posvetila pozorištu.

Po završetku fakulteta dobila je posao profesora u Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima. U toj gimnaziji posle Drugog svetskog rata osnovan je Teatar poezije. Neposredno posle toga osnovana je i dramska sekcija. Spremali su „Plavu pticu” od Meterlinka (Maurice Maeterlinck). To je bila prva režija Marije Kulundžić. O svom prvom rediteljskom iskustvu, Marija piše: „Pošto nisam uspela da izađem na kraj sa decom pozvala sam u pomoć moga brata Josipa, reditelja Narodnog pozorišta iz Beograda. I on je došao. Kad je čuo da režiram – Plavu pticu – zgranuo se. Izjavio je da se on, sa svojim iskustvom, ne bi usudio da je režira. Tada sam se ja začudila i rekla mu da je to tako jednostavno i lako neka dođe na moju probu i vidi. Na probi se celo vreme slatko smejao naivnosti izvođenja i rekao da mu takav Meterling nije poznat. Josip nam je ipak pomogao da moji mali i veliki glumci ovladaju svojim ulogama. Zato nije ni čudo da je predstava primljena sa oduševljenjem. Ona je odisala nekim posebnim šarmom razigrane mladosti. Posle premijere rekla sam Josipu: ‘Sada si video jednog Meterlinga, koji je prodro u dušu dece i Plavu pticu, koju su deca zavolela svim srcem’.” (Кулунџић 1995, 8)

Marijina ljubav prema lutkarstvu počela je neočekivanim susretom sa knjigom Pozorište s lutkama Božidara Valtrovića sa kojom se srela u knjižari Matice srpske u Novom Sadu. Čekala je prodavca da donese knjigu zbog koje je došla u knjižaru i slučajno ugledala i ovu knjigu. Kupila je i zahvaljujući saznanjima koja je u knjizi stekla, otpočela je izradu lutaka, pisanje tekstova, okupljanje đaka/glumica i glumaca i režiranje predstava. Sremski Karlovci su u to vreme imali bioskop u kom ponedeljkom nisu emitovani filmovi. Tako su đaci Karlovačke gimnazije ponedeljkom igrali predstave u sali koja je imala 500 mesta i bila na svakom izvođenju puna. Pošto su u lutkarskom pozorištu u Novom Sadu imali problema sa publikom, dolazili su u Sremske Karlovce da vide kojim čudom Marija Kulundžić okuplja publikom. Zvali su je da pređe u Novi Sad, međutim ona je ostala sa svojim đacima i nastavila da izvodi predstave. Svi su želeli da doprinesu radu pozorišta. Đaci su donosili od kuće materijal i alat, slikarka i bibliotekarka je oslikavanjem zavese doprinela radu na predstavama. S obzirom da je Marija Kulundžić predavala i jugoslovensku književnost, zadala je zadatak deci da dramatizuju bajke. Najbolje dramatizacije su postavljali na scenu. Tako su deca bila uključena u rad na predstavi od samog početka nastajanja scenskog lutkarskog događaja. Ubrzano su vežbali i vođenje lutaka, tako da su đaci postali vešti animatori. Imali su po jednu premijeru svakog meseca i tri reprize. Četvrtu predstavu su igrali za vojsku koja je bila u Sremskim Karlovcima. Marija Kulundžić je vodila malo đačko pozorište do 1950. godine. Te godine je bila postavljena za rukovodioca i reditelja Pozorišta lutaka u Beogradu. Đaci nisu mogli da se pomire sa njenim odlaskom pa su čak slali roditelje u Beograd da razgovaraju sa nadležnim za njen premeštaj, ali je sve bilo uzalud. Iako su uslovi rada u Beogradu bili veoma teški, Marija je uspevala da režira veoma uspešne predstave. Na probe je pozivala brata Josipa Kulundžića koji joj je nesebično pomagao učeći je režiji. O njenom radu u Pozorištu lutaka NR Srbije, kritičar piše:

„U našem Marionetskom pozorištu počela je sezona. Predstave se uveliko održavaju, drvene lutke o koncima su se uhodale, probe za nove predstave se redovno održavaju, a mnogih popodneva salu sa malom zavesom i malim gledaocima ispunjava nestrpljivi žagor iščekivanja, tajac pažnje, akcija sudelovanja, smeh razdraganosti i na kraju – aplauz. Marionetsko pozorište u ovoj sezoni zadržava raniji repertoar: ‘Loptica skočica’ Jana Malika u režiji Marije Kulundžić doživeće dvestotinitu predstavu… Od novih dela biće prikazane najnovije bajke: Crvenkapa, Pepeljuga i Mačak u čizmama… Prva premijera biće: Kasandrova perika od Pauline Serafim, svakako pod prostijim naslovom.” (Kulundžić 1988, 39–40)

Marija Kulundžć je režirala u svim zanačajnim pozorištima u zemlji i inostranstvu. Bila je posvećena pre svega marionetskim lutkama, ali je umela da otkrije neslućene mogućnosti u igri sa objektima, predmetima: maramice, kišobrani, kravate, olovke, lopte… sve su to bili elementi scenskog jezika Marije Kulundžić. Režirala je u Zagrebu, Novom Sadu, Nišu, Zrenjaninu, Osijeku, Splitu… Bila je stalna gostujuća umetnica Lutkarskog teatra „Guliver” u Varšavi.

Tradicija lutkarstva u Srbiji započela je igranjem lutkarskih predstava koje su izvodili putujući glumaci na vašarima. Tako je lutkar i glumac Ilija Božić nastupao u šatri ispred koje je pozivao publiku sa maskom i na štulama. Igrao je predstavu „Kuku, Todore”. Marija Kulundžić je u čast ovog lutkara želela da ponovo postavi ovu predstavu, a budući da nije ostao ni jedan njen dramski tekst, sama je prema usmenim predanjima osmislila dramski predložak „Kuku, Todore”. Predstava je izuzetno dobro primljena o čemu svedoče i kritike. Ugledni jugoslovenski kritičar Dalibor Foretić, na festivalu Bijenale jugoslovenskog lutkarstva u Bugojnu, je napisao: „Predstava ‘Kuku, Todorea’ je jedan vrlo lijep i umjetnički čist način kazališnog lutkarskog izraza. Ta predstava se služi klasičnim izražajnim sredstvima za kojima sve više čezne jugoslovensko lutkartvo. Ona afirmiše božansko biće lutke.” (Kulundžić 1988, 109)

Marija Kulundžić je smatrala da je lutka za lutkara instrument i kako muzičar svakodnevno vežba da bi postao virtuoz, tako i lutkar vežba ako hoće da ovlada veštinom animacije lutke. Takođe, smatrala je sa stanovišta dramaturgije da je lutkarsko pozorište mnogo bliže crtanom filmu nego dramskom pozorištu, jer nije bazirano na tekstu nego na scenskoj akciji.

O posvećenosti Marije Kulundžić lutkarskom pozorištu govori i način njenog promišljanja pozorišta a pre svega publike. Marija je govorila: „mi smo publiku u pozorištu doživljavali kao ‘svetinju’, ali ne zbog milih reakcija i aplauza dece, već zbog svesti da smo kod njih pokrenuli radost igre”. (Kulundžić 1988, 65)

Marionetsko pozorište NR Srbije promenilo je naziv u Beogradsko pozorište lutaka, kada je sjedinjeno više lutkarskih pozorišta, da bi u čast pisca Duška Radovića i njegovog dela konačno steklo naziv Malo pozorište „Duško Radović”. Sve su to pratile brojne promene prostora dok konačno pozorište nije dobilo novu zgradu. Sve ove faze rada pozorišta pratila je i u njima učestvovala svojom kreativnom snagom i umećem i Marija Kulundžić. U knjigama koje je napisala Marija Kulundžić svedoči o jednom vremenu velikog entuzijazma, timskog rada i velike kreativnosti ljudi sa kojima je sarađivala, a čiji rad i sama beleži: „Što je zapisano, to i ostaje, a o pionirima marionetske scene u Beogradu zapisano je zaista malo. Zato bih želela da otrgnem od zaborava te ljude koji su postavili kamen temeljac današnjem Malom pozorištu „Duško Radović” i da podsetim da su nesuvisla ona mišljenja koja dokazuju kako dobro lutkarsko pozorište počinje od danas.” (Kulundžić 1988, 69)

Marija Kulundžić je autorka četiri knjige:  Moj život s lutkom, O nekim pozorišnim događajima u Sremskim Karlovcima, posle II svetskog rata, Pogled u istoriju lutkarstva (Marija Kulundžić u saradnji sa Pozorištem mladih Novi Sad), Zemun iz Micinog spomenara.

Obimna zbirka lutaka i literature o jugoslovenskom lutkarstvu, koju je Marija Kulundžić zaveštala Bijenalu jugoslovenskog lutkarstva u Bugojnu, izgubljena je tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini (1991–1994).

Marija Kulundžić je dobitnica više nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu.

U Malom pozorištu „Duško Radović” ustanovljena je Nagrada „Marija Kulundžić” Malog pozorišta „Duško Radović”, koja se dodeljuje u kategoriji za izuzetnu autorsku kreaciju.

REŽIJA, DRAMATURGIJA I PREVODILAŠTVO:

Kulundžić, Marija. 2019. Zemun iz Micinog spomenara. Beograd: Klub matične kulture Zemuna.
Kulundžić, Marija. 1996. Pogled u istoriju lutkarstva. Subotica: Marija Kulundžić u saradnji sa Pozorištem mladih Novi Sad.
Kulundžić, Marija. 1988. Moj život s lutkom Sarajevo: Poslovna zajednica profesionalnih pozorišta Bosne i Hercegovine, Bijenale jugoslovenskog lutkarstva Bugojno.
Кулунџић, Марија. 1995. О неким позоришним догађајима у Сремским Карловцима, после II светског рата. Нови Сад: М. Црнојачки.
Lazić, Radoslav. 1991. Traktat o lutkarskoj režiji. U traganju za estetikom režije. Novi Sad: Prometej.

World Encyclopedia of Puppetry Arts – Marija Kulundžić
Марија Мица Кулунџић Први кораци у луткарству направљени у Карловцима
Википедија Марија Кулунџић

Marija Kulundžić je detinjstvo provela u društvu vrhunskih pozorišnih umetnika. Njen brat, reditelj Josip Kulundžić vodio ju je na generalne probe svojih predstava. O tome Marija piše: „Često sam posećivala pozorišta. Ponekad bi me Josip ili Branko vodili na generalne probe. Posle jedne premijere (bio je Nušićev komad, ne sećam se više koji) bila sam jako ponosna što sam upoznala Nušića. Kada je Josip došao iduće nedelje u Zemun, upitala sam ga šta je on uopšte radio kao reditelj: glumci su jednostavno ulazili, izlazili, sedali, pričali. Tada se Branko Gavella nasmejao i rekao: – Joco, čuješ li ovu malu? Ona ni ne zna da je dala definiciju: predstava je najbolja onda, kada se ne oseća ruka reditelja.” (Kulundžić 1988, 163)

U intervjuu Predraga Tomića za Radio Beograd, Marija Kulundžić je govorila o svom dolasku u Sremske Karlovce.

Tomić: Vi ste bili profesor u Sremskim Karlovcima?

M.K.: Jesam.

Tomić: Da li ste i pre Vašeg službovanja bili u tom gradu?

M.K.: Nisam. Prvi put sam ugledala Karlovce iz voza. Sipila je jesenja kiša. Dok se voz zaustavljao ugledala sam kroz izmaglicu niz kućica na rubu jedne velike bare. Razočarano sam pomislila: Zar su to Brankovi Karlovci? On mora da je bio stalno pijan kad je mogao sa toliko ljubavi da opisuje lepote toga mesta. Druga pomisao mi je bila: Ja tu nikada ne bih mogla živeti.
Tomić: A ipak ste tamo živeli.

M.K.: Ne samo živela, već i provela deset najlepših godina moje mladosti.” (Kulundžić 1995, 3)

Marija Kulundžić ima savet za mlade lutkarske reditelje: „Zaljubiti se u lutke, voleti ih – one će tu ljubav uzvratiti i učiniti život lepšim i punijim.” (Lazić 1991, 57)