Marković Milena

Milena Marković je profesorka na Katedri za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na kome je diplomirala 1998. godine. Ona je scenaristkinja, dramska spisateljica i pesnikinja.

Prožimanje poezije i dramskog vidljiv je od prve drame, Paviljoni (kuda idem odakle dolazim i šta ima za večeru), koja je nagrađena na konkursu za dramatičare i dramatičarke iz bivše Jugoslavije raspisan 2000. godine u Beču (Austrija). Konkurs je inicirao i sproveo Theather m.b.H., iz Beča, a u žiriju su bili renomirani dramski pisci i dramaturzi jugoslovenskog kulturnog prostora. Milena Marković je dobila specijalnu nagradu (nagrađeno je ukupno pet komada). Drama Paviljoni (ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru) štampana je tada na srpskom i nemačkom. Milena Marković je nakon uspeha na ovom konkursu dobila ponudu da joj se komad izvede u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (Teatar „Bojan Stupica” 2001. godine) u režiji tada mlade rediteljke u usponu Alise Stojanović. Predstava Paviljoni  bila je surov dramski uvid u rastakanje vrednosnih tekovina socijalizma. Drama se zove Paviljoni po novobeogradskim blokovima koji su prvi podignuti. Trebalo je  da označe početak razvoja jednog novog, humanijeg društva u kome će očevi vredno raditi, deca se igrati po parkovima pod budnim okom majki, mladi graditi socijalizam, a stari uživati tekovine svoje borbe za bolje sutra. Tokom osamdesetih i devedesetih godina 20. veka (kada je stasavala generacija Milene Marković) desilo se suprotno – sunovrat društva i svih vrednosti. Drama Paviljoni prikazuje disfunkcionalnu porodicu u kojoj je otac nasilan, majka žrtva nasilja, mladi  trguju drogom i bave se sitnim kriminalom, a sebične penzionerke  postaju lak plen sitnih kriminalaca. U vremenu kada su nagrađeni i izvedeni, Paviljoni su istovremeno svedočili o kolapsu jednog društva, ali i o snazi srpske dramaturgije u kojoj, tokom teškog perioda izolacije, nastaju komadi koji su istovremeno autentični i stilski bliski aktuelnim dramskim tekstovima nazvanim in-yer-face na Zapadu, odnosno „gvozdeni vek” (po istoimenoj zbirci drama) na Istoku Evrope. Autori ove provenijencije (Sara Kejn /Sarah Kane/ i Mark Rejvenhil /Mark Ravenhill/ u Velikoj Britaniji, Nikolaj Koljada /Никола́й Коляда́/  i Ljudmila Razumovska /Людмила Разумовская/ u Rusiji) su govorili o surovom svetu surovim jezikom. No, iza sve te surovosti, koja je bila pre svega verbalna, a zatim i fizička, promaljala se ljudska želja za bliskošću. To je karakteristika i drame Paviljoni – uz sva zla koja čine sebi i drugima likovi sanjaju o ljudskosti. Evo kako taj krik ljudskosti iskazan kroz razbijenu dramsku strukturu i rastočen jezik objašnjava teatrološkinja Mirjana Miočinović:

„Nema više ‘velike drame’, nema više ‘povlašćenih trenutaka’, nema više ‘uzornih priča’, samo ‘nešto ide svojim tokom’. U mrežu ‘istrošene dramske forme’ ne može biti uhvaćeno ništa osim tog toka. A on je nepredvidljiv, u njem nema čak ni utešne monotonije ponavljanja radnji (…), on ide izvan korita koje je davno (i uzaludno) izdubila ideologija napretka. Pravo lice toga ‘što ide svojim tokom’, ili prosto života, može se, međutim, videti samo izvan sveta moći i blagostanja (…). Taj svet je lažan i zato zaslužuje da bude zapostavljen ili ismejan, gurnut na marginu, stavljen u niže žanrove. Jedini oblik socijalne pravde koji se još može uspostaviti, jeste onaj koji stvara umetnost, dramska u prvom redu…” (Miočinović 2008, 7).

U narednoj drami, Šine (praizvedba JDP, Teatar „Bojan Stupica” 2002. godine), Milena Marković dalje razvija svoj dramski tok. Glavni junaci su ponovo mladi koji odrastaju u urbanoj sredini koja doživljava društveni sunovrat. Radnja komada počinje negde na prelazu iz osamdesetih u devedesete (navijačke grupe sklone nasilju i kriminalu i nacionalističkim izgredima) i razvija se tokom prve polovine devedesetih godina (ratni zločini i ratna silovanja).  Sve što se dešava ponovo je  deo jednog toka koji ide svojim tragičnim pravcem. Ono što je novo u ovom komadu je osvešćeni pristup prema sudbini žene u zatvorenom i iznutra ruiniranom društvu. Svi likovi su dramske maske – Junak (ono što je potrebno za priču), Gadni (negativac), Debil (žrtva) i dva Domoroca (reprezenti nasilništva u tri lokalne zajednice).  Ali za razliku od  tri glavna muška lika koji su stalni (Domoroci predstavljaju varijacije na zadatu temu), ženski likovi se menjaju iz scene u scenu. Sve one se zovu Rupica iako se međusobno razlikuju po uzrastu (od devojčice u prvoj sceni, do zrele žene u pretposlednjoj), školskoj spremi (učenica, psihološkinja, medicinska sestra ili bez zanimanja) i mogućnosti da samostalno zarađuju. Bez obzira na razlike, sve one uvek završe kao „rupice” –  pol/rod junaka/junakinje određuje njegovu/njenu sudbinu. To sublimisanje sudbine žene u zatvorenom, nasilnom društvu u masku „Rupice” je značajan momenat u razvoju srpske dramaturgije. Nakon Šina  sve je više dramskih pisaca i spisateljica koje se bave pitanjem kako pol/rod određuje sudbinu lika (Pomorandžina kora Maje Pelević, Telo Branislave Ilić, Crvena samoubistvo nacije Minje Bogavac, Moja ti Olge Dimitrijević, Koa i sve slobodne djevojke Tanje Šljivar).

U trećem komadu, Brod za lutke, autorka zaokružuje teme i motive. U ovom komadu Milena Marković se bavi problemom odrastanja umetnice kroz više životnih faza koje reprezentuju različiti likovi iz bajki. Ovaj komad je kao i prethodni fragmentarne strukture, s tim što je komad otvoren po pitanju toga da li pratimo sudbinu više žena (rešenje reditelja Slobodana Unkovskog u postavci na Velikoj sceni JDP-a) ili sudbinu jedne žene kroz različite životne faze (režija Ane Tomović u SNP-u). U ovom komadu Milena Marković proširuje svoj pristup važnim temama koje je otvorila u prethodna dva komada. Jedna od tih tema je problem sa kojima se susreću mladi tokom odrastanja u urbanim sredinama. Odrastanje, videli smo to na primeru Paviljona i Šina, donosi sa sobom puno opasnosti. Ono što je novina jeste isticanja značaja seksualnog odrastanja i povezanost erotske energije sa kreativnom energijom, odnosno neminovnost pada to jest propadanja kao nastavka prirodnog ciklusa. Takođe, u ovom komadu autorka se ponovo fokusira na odrastanje žene i pojačava motiv majke prisutan u Paviljonima. Za razliku od tradicionalnog društvenog okvira u kome se pozicija majke glorifikuje, Milene Marković ukazuje na niz izazova sa kojima se one susreću. Na primer, majka u Paviljonima je žrtva porodičnog nasilja koja se suprotstavlja mužu nasilniku tek kada shvati da je njena ćerka u riziku da ponovi njenu životnu priču. U Šinama  ni jedna junakinja ne doživi mogućnost da postane majka. U Brodu za lutke imao više različitih majki. Prva je majka iz perspektive deteta – idealna majka koja štiti svoje devojčice od zlog čike iz senke. Druga majka je Mama Meda, stub patrijarhalne porodice, koja svojim manipulativnim emocionalnim igrama drži pod kontrolom muža i sina, a odbacuje snaju koja je rodila „loše dete”. Treća majka ili treći tip majke (ako prihvatimo autorkin savet da Ženu i Vešticu ne igra ista glumica) je najkompleksniji. Za razliku od prve dve majke od kojih je jedna projekcija deteta, a druga projekcija tradicionalnog društva, treća majka je stvarna, nesavršena majka, majka koja se razvija i menja sa protokom vremena i koja u sebi nosi veliku krivicu koju je dobila sa rođenjem deteta. Motiv krivice majke razvijaće se i varirati kroz niz njeni komada (Nahod Simeon, Livada puna tame, Deca). Reč je o generalnoj krivici žene čija je moć i  usud u tome da je seksualno osvešćeno biće sposobno da stvara i da rađa. Ova majka zna da ono što stvori i/ili rodi nije savršeno, odnosno ima manu.

U daljem toku svog stvaranja Milena Marković se više puta vraćala temama odrastanja (Deca radosti, Knjiga o Tužnom Milutinu, Livada puna tama, Zmajeubice) vezi između seksualnosti žene  i kreacije (Nahod Simeon, Šuma blista, Deca radosti). Svi motivski tokovi slivaju se u delo Deca koji se nalazi na sredokraći između romana poeme i drame i u kome  Milena Marković podvlači crtu ispod svih svojih dotadašnjih umetničkih stremljenja.

Važan deo njene umetničke karijere je rad na scenarijima za filmove i TV serije: Beli, beli svet, Sutra ujutro, Sestre, Otadžbina, Nečista krv i serije Močvara i Nečista krv… U filmovima se pojavljuju motivi koje znamo iz njenih drama i pesama (život u novobeogradskim blokovima, sudbina različitih žena u različitim teškim životnim situacijama, život radničke klase…)

Dodatna nagrada, Konkurs za dramatičare i dramatičarke iz bivše Jugoslavije, Theater m.b.H. Beč, 2000.

Nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz”, 2005.
Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu 3 drame, 2007.
Nagrada „Todor Manojlović”, 2008.
Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Brod za lutke, 2009.
Nagrada „Kočićeva knjiga”, za dramu Brod za lutke, 2010.
Nagrada „Biljana Jovanović”, za knjigu Ptičje oko na tarabi, 2010.
Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Ptičje oko na tarabi, 2010.
Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Zmaje ubice, 2015.
Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, 2015.
Nagrada „Pero despota Stefana Lazarevića”, 2015.
Nagrada FEST-a, za najbolji scenario u nacionalnoj selekciji, za film Otadžbina, 2016.
Prva nagrada Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, za adaptaciju scenarija za film Nečista krv: Greh predaka, 2021.
NIN-ova nagrada, za roman-pesmu Deca, 2022.

Drame:
Paviljoni,
Šine
Brod za lutke,
Nahod Simeon
Šuma blista,
Žica
Zmajeubice
Deca radosti
Pet života pretužnog Milutina
Livada puna tame

Zbirke poezije:
Pas koji je pojeo sunce (LOM, 2001)
Istina ima teranje (LOM, 2003)
Crna kašika (LOM, 2007)
Ptičje oko na tarabi (LOM, 2009)
Pre nego što sve počne da se vrti (LOM, 2011)
Pesme za žive i mrtve (LOM, 2014)
Deca (2021)

Filmski i TV scenariji:
Sutra ujutru, 2006.
Na terapiji (TV serija), 2009.
Beli, beli svet, 2010.
Sestre, 2011.
Otadžbina, 2015.

Paviljoni, 2018.
Deca radosti, 2018.
Močvara (TV serija), (2020–2024)
Živ čovek, 2020.
Nečista krv: Greh predaka, 2021–
Nečista krv (TV serija, scenaristkinja 3 epizode), 2021.

Bašić, Adisa. 2019. „Smijeh u lice smrti: komičko u poeziji Mirjane Stefanović i Milene Marković”, Književna istorija 167: 85–101.

Bojičić, Lazar. 2018. „Drama Milene Marković kao nosilac metamodernizma u savremenoj srpskoj književnosti”, Mons Aureus: časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja 59: 117–126

Dadić Dinulović, Tatjana. 2023. „Doživljaj u sekvencama: o Deci Milene Marković”, Scena 2: 101–108.

Delač, Nataša. 2012. „Fenomen i funkcija psovki: Slučaj Paviljoni Milene Marković”. U: Savremena proučavanja jezika i književnosti: zbornik radova sa IV naučnog skupa mladih filologa Srbije održanog 12. marta 2012. godine na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Knj. 2, 453–463. Kragujevac: Filološki umetnički fakultet u Kragujevcu.

Delač Končarević, Nataša. 2020. Ženska drama i (muško) društvo: Status žena u društvu i umetnosti na primeru  Milene Marković, Maje Pelević i Milene Bogavac. Novi Sad: Sterijino pozorje.

Dimitrijević, Olga. „Nahod Simeon: autor Milena Marković, reditelj Tomi Janežič, SNP i Sterijino pozorje”, Teatron 136/7. 69–71.

Đinđić Kovačević. 2019. Poetsko realistički svet predstava „Nahod Simeon” i „Šuma blista”: Rediteljska poetika Timija Janežiča u postavkama komada Milene Marković „Nahod Simeon” i „Šuma blista”. Novi Sad: Sterijino pozorje.

Despić, Helena. 2021. „Drame Milene Marković – problem žanrovskog identiteta i odnos prema tradiciji”, Polja 2: 122–129.

Grujičić, Nemanja. „Tradicija i popularna kultura u poeziji Šermana Aleksija i Milene Marković”. U: „Mladi i srbistika: zbornik radova polaznika obrazovnih programa u OKC ‘Vuk Karadžić’ u Tršiću”, 191–215. Loznica: OKC „Vuk Karadžić”.

Jankov, Sonja R. 2011. „Uloga poezije u post-teatru Milene Marković”, Zbornik za jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 1: 193–203.

Jevremović, Zorica. 2003. „Post scriptum: …ili: Milena Marković, kao Silvija Plat naše poezije i dramatičarka trećeg milenijuma”, Scena 1/2: 39–40.

Jevtić, Boban. 2015. „This is a man’s man’s world: neki aspekti feminizma u dramama Milene Marković, Milene Bogavac, Maje Pelević, Marije Karaklajić i Danice Nikolić Nikolić”. U: Ksenija Krnajski i Svetislav Jovanov (prir.), Antologija drama dobitnika Mihizove nagrade (2005–2015), 609–614. Irig: Srpska čitaonica, Fond „Borislav Mihajlović Mihiz”.

Jovanov, Svetislav. 2006. „Sjaj surove nežnosti ili drame Milene Marković”. U: Milena Marković Drame, 147–152. Irig: Srpska čitaonica, Fond „Borislav Mihajlović Mihiz”.

Kopicl, Vera. 2018. Metajezik iščašenog žanra. Novi Sad: Sterijino pozorje.

Kulić, Milena. 2015. „Alisa u savremenoj srpskoj drami: (Milena Marković Bord za lutke)”. Detinjstvo 4: 55–60.

Marinkov, Jelena. 2020. „Antibajka, antiinicijacija i lutka: reprezentacija ženske pozicije u drami Milene Marković Brod za lutke”, Genero: časopis za feminističku teoriju 23: 1–23.

Marićević, Jelena. 2016. „Psi u peziji Milene Marković”, Zlatna greda 181/182:  59–60.

Mijailović, Marija. 2019. „Didaskalije kao tip govora u dramskom stvaralaštvu Milene Marković”, Godišnjak 220: 333–347.

Milivojević Mađarev, Marina. 2008. „Šine”,  Biti u pozorištu. Beograd: JDP, 71–84.

Milivojević Mađarev, Marina. 2008. „Brod za lutke”, Biti u pozorištu. Beograd: JDP, 213–242.

Milivojević Mađarev, Marina. 2017. „Kako je lice postalo maska”, Kultura 155: 146–172.

Miočinović, Mirjana. April–jun 2020. „O nasilju i potrazi za srećom: skica o dramama Šine i Brod za lutke  Milene Marković”, Scena  2: 65–75.

Paunović, Aleksandra. 2018. „Intimne (i druge) istorije u lirici Milene Marković”. U: Srpske pesnikinje: zbornik radova, 209–235. Višegrad: Andrićev institut; Beograd: Zadužbina „Desanka Maksimović”.

Paunović, Aleksandra. 2022. „Brutalistički lirizam Milene Marković”, Disovo proleće 53: 34–35.

Radonić, Maja. 2018. „Poezija za žive i mrtve: (o pesmama Milene Marković)”. U: Srpske pesnikinje: zbornik radova, 31–48. Višegrad: Andrićev institut; Beograd: Zadužbina „Desanka Maksimović”.

Radonjić, Miroslav. 2006. „Motiv Nahoda Simeona kod Jovana Sterije Popovića, Todora Manojlovića i Milene Marković”. U: Jovan Sterija Popović 1806–1856–2006. primljeno na I skupu Odeljenja jezika i književnosti od 23. I 2007. godine, na osnovu referata akademika Predraga Palavestre i Ljubomira Simovića, 63–76. Beograd: SANU.

Milena Marković – Ovo su pesme za žive i mrtve (čita: Iva Kosovac)
Poezija uživo – Milena Marković
Metamorfoze: Milena Marković
Milena Marković – Deca
Festival svjetske književnosti 2022. / Razotkrivanje: Milena Marković