Mijović Jelena

Jelena Mijović je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Radila je na televiziji, pisala scenarija za mnogobrojne emisije iz kulture, emisije dečijeg programa i  TV serijale. Od 1996. do 2004. godine predavala je dramaturgiju na Katedri za dramaturgiju i bila konsultant za TV scenario na Katedri za TV režiju Akademije umetnosti u Beogradu. Članica je Udruženja dramskih umetnika i Udruženja scenarista Srbije i dramaturškinja pozorišta Ateljea 212 od 1999. godine. Takođe sarađuje i u drugim pozorištima. Kao dramaturškinja je radila na preko šezdeset predstava u Bitef teatru, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, MNT-u (Skoplje), SNG Drami (Ljubljana), Gradskom pozorištu Istanbul (Istanbul), SNG-u (Maribor), NP Užice, NP Niš, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, Narodnom pozorištu Sarajevo, Beogradskom dramskom pozorištu… Sarađivala je i sarađuje sa rediteljima različitih generacija: Dejanom Mijačem, Slobodanom Unkovskim, Alisom Stojanović, Aleksandrom Popovskim, Milanom Neškovićem i mnogim drugim.

Jelena Mijović je u pozorišnim krugovima najpoznatija kao cenjena dramaturškinja, a ovom prilikom bismo izdvoji dva pozorišna projekta na kojima je sarađivala: Metamorfoze po Ovidiju koji je radila u JDP-u 2010. godine sa Aleksandrom Popovskim i Mesec (dana) na selu Ivana Turgenjeva koju je radila u NP Užice 2022. godine zajedno sa rediteljem Milanom Neškovićem.

Tekst za predstavu Metamorfoze Jelena Mijović potpisuje zajedno sa rediteljem Popovskim. Sledeći Ovidija, predstava govori o različitim mitskim ljubavnim pričama koje se sve završavaju  transformacijom likova. Dramaturškinja i reditelj ne prave klasičnu dramatizaciju već insistiraju na pričanju priče. To čine stoga što je  Ovidijevo delo, u svoje vreme, pripovedano, te je ovaj postupak neka vrsta tribute ritmu Ovidijevog vremena i poziv savremenom gledaocu da uspori i odvoji vreme da čuje priče koje su formirale evropsko društvo čiji je i on član. Predstava govori o permanentnoj transformaciji  i nestabilnosti kao suštini  i života i priče. Povezujući Ovidijevu ideju o metamorfozi sa savremenim idejama o promeni identiteta koja je uslovljena promenama u samom jeziku, dramaturškinja i reditelj čine da njihova predstava uspešno spaja Ovidijevo delo i savremene umetničke tokove. Scenografija za  predstavu (scenograf NUMEN) o stalnim metamorfozama je bila vrsta performativne instalacije koju su glumci stvarali tokom predstave. Premijera je bila na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta 2010. godine.

U postavci Mesec (dana) na selu dramaturg Jelena Mijović i reditelj Milan Nešković su uradili dve značajne intervencije. Štrihovali su tekst prvih scena sveli ih na tabloe i aktuelizovali su odnose među likovima. Melodrama prati suptilnu borbu dve žene za naklonost učitelja i borbu muža i starog ljubavnika da pomenutog učitelja istisnu iz života Natalije Petrovne. Turgenjev je ovaj komad napisao sa mnogo razumevanja za Nataliju Petrovnu i predstavnike mlade generacije (Veročka i Beljajev), jer oni traže emotivni izlaz iz letnje seoske čamotinje. Naspram njih su blago  komični likovi supruga Arkadija Sergejeviča Islajeva i Mihajla Aleksandroviča Rakitina, njegovog prijatelja i Natalijinog ljubavnika  koji ne dozvoljavaju da im se remeti ustaljeni poredak stvari. Kada se ova melodrama igra danas problem je objasniti zašto su svi tako fascinirani Natalijom Petrovnom i zašto ona ostaje sa mužem iako ga ne voli. Dramaturg Jelena Mijović i reditelj Milan Nešković su ovu dilemu uspešno razrešili tako što su ljubavni zaplet posmatrali pre svega kao klasni sukob. Naime, čitavu predstavu posmatramo kroz lik služavke Kaće koja u melodrami Turgenjeva gotovo da i nema teksta. Ovde je ona stalno prisutna na sceni i emotivno prati sva dešavanja, ali se akteri ljubavnih drama ponašaju kao da je ona  uređaj čije prisustvo primećuju samo ako  treba da ispunjava njihove zahteve. Na taj način mi shvatamo bezosećajnost sveta bogatih i da je čitavo to ljubavno zamešateljstvo tek surova igra koju bogati igraju između sebe koristeći se siromašnima kao šahovskim figurama.

Osim što radi kao dramaturg Jelena Mijović piše i drame. Njene drame su nailazile na različit prijem kod pozorišne kritike. Drami Bli zamerena je  nelogičnost priče,  nemotivisanost postupaka likova i nekritički odnos prema društvenoj situaciji u kojoj deluju likovi.  Bli je drama o odrasloj osobi, Svetlani, koja ima imaginarnog prijatelja Bli. Svetlana je emigrantkinja srpskog porekla koja živi u Njujorku kao samohrana majka, a ćerku je dobila  iz slučajnog seksualnog kontakta sa nepoznatom osobom za koju jedino zna da je iz Latinske Amerike. Njena ćerkica Mina, za koju autorka kaže da je možda samo čujemo (ali ne vidimo), takođe ima imaginarnog prijatelja Luciju koju vidi samo Mina. Pri tome, stvarna osoba, Beti, sa kojom njih dve žive i uz čiju milost opstaju u Njujorku, ne postoji na sceni – ona je zvuk iza zida. Oko ove fantastične priče upleten je niz motiva vezanih sa emigraciju koji su aktuelni u našoj dramaturgiji još od polovine devedesetih: mladi koji su otišli u inostranstvo, ne mogu da se adaptiraju, želeli bi da se vrate, a ne mogu; mladi koji su ostali, a hteli bi da odu, ali ne mogu; nepodnošljivost života u Srbiji kao datost;  nepodnošljivost života u emigraciji kao datost… Zaista, ako se drama Bli posmatra kao drama za odrasle o problemima odraslih, ona u svojoj osnovi ima veliki scenski problem: kako u savremenom pozorištu  učiniti uverljivim da odrasla osoba ima imaginarnog prijatelja, da stvarni glumac igra imaginarnu osobu (Bli), da neki važni likovi fizički ne postoje na sceni već su samo glasovi (Mina i Beti) i da uz sve to postoji i imaginarna osoba (Lucija) koja postoji samo za stvarnu osobu (Mina) koje ne postoji na sceni? Zato dramu Bli treba posmatrati kao bajku za odrasle koji nikada nisu odrasli – sama činjenica da Svetlana ima imaginarnog prijatelja ukazuje na njenu infantilnost. Jelena Mijović kroz dramu o odraslim osobama koje beže u imaginarni svet stvara dramsku bajku o generaciji koja nije uspela da odraste jer se infantilnost prenosi s generacije na generaciju žena. Infantilnost koja je generacija koja ne može da se izbori sa tranzicijom nasledila od generacije koja je svedočila kolapsu socijalizma jeste problem o kome se u našem društvu retko piše, a koji je imanentan. Jelena Mijović razume i saoseća se sa nasleđenom infantilnošću likova odgajanih u socijalističkim stanovima i ne osuđuje ih, jer smatra da oni i pored svih mana imaju jednu važnu ljudsku karakteristiku – vole svoje bližnje. Infantilnost kod likova Jelene Mijović ne isključuje sposobnost da vole i da se brinu o bližnjem iako su katastrofalno nesposobni da urede svoj život. Tek sa smrću majke i saznanjem da Svetlanin otac nije umro, Svetlane razvezuje psihološki „čvor” – odlučuje da potraži svog oca i oca svoje kćerke. Tada se junakinja razilazi sa imaginarnim prijateljem i  na čudesan način odraste i sredi svoj život. Da bi se prihvatila drama Bli potrebno je prihvatiti njenu bajkovitost.  Zato bi Bli možda bolje funkcionisala u pozorištu za decu ili u filmu koji bi bio rađen u duhu magičnog realizma.  Drama je imala praizvedbu na velikoj sceni Ateljea 212, 2009. godine.

Drama Ruža, uvela nastala je na osnovu proze Bore Stankovića. Premijera je bila 2016. godine u pozorištu „Bora Stanković” u Vranju i imala je odličan prijem i kod publike i kod kritike. Kritičar Aleksandar Milosavljević piše u kritici objavljenoj na III programu Radio Beograda je rekao: „Jeleni Mijović nije bila namera da glorifikuje slavno Borino ’pusto tursko’, niti se ona uopšte bavila komparacijom dva društvena modela. Naprotiv, njoj će društveni ambijent onovremenog Vranja poslužiti tek kao okvir za ono o čemu i Stanković piše u noveli ispod čijeg je naslova, u zagradi, zapisano Iz dnevnika. Pa i tako uspostavljeni ’okvir’ dramska spisateljica u svom komadu tretira ironično, jasno ukazujući na prividnu naivnost i lažnu idiličnost epohe koja odumire. Naime, još je u tim ’starim danima’, kako bi to sâm pisac rekao, bila sadržana trulež onoga što donosi nastupajuće vreme, a propast porodice glavnog junaka bila je određena unutrašnjom dekadencijom koja je odavno zavladala nekoć uglednom adžijskom kućom. Sve je, dakle, privid, pa i ljubav koja je za toplih letnjih noći, ispunjenih opojnim baštenskim mirisima, planula između Koste i Stane; laž je bio i Kostin pokušaj bega na studije, baš kao što su neosnovane bile i nade njegove nane, stare adžike, da će joj se iz velikog grada, sa studija, vratiti svršeni profesor, ’gospodin čovek s mašnom, okovratnikom i manžetnama’” (Milosavljević 2016).  Zaista, u drami Ruža, uvela Jelena Mijović je, preplićući naraciju i dijaloge, uspela da dočara odnose između likova i atmosferu njihovog sveta. Način pisanja i motivi deluju  drugačiji nego u Bli, ali sličnosti u interesovanju spisateljice se ipak mogu uočiti. Obe drame govore o sudbinama pasivnih i infantilnih osoba. Junaci Ruže, uvele  pripadaju svetu pisca Bore Stankovića koji ih je predstavio kao pasivne i inertne i to je karakteristika mnogih njegovih likova koji pripadaju tradicionalnoj zajednici u fazi dekadencije, a njegov stav o toj zajednici postao je opšteprihvaćen.  Zato možemo da prihvatimo kao verovatan lik mladića Koste koji voli siromašnu devojku Stanu, ali bez pobune prihvati odluku svoje bake Adžike da ona bude na silu udata za drugog. Istovremeno, Kosta malo po malo spiska porodično imanje u kafanama, a Adžika  mu to dozvoljava. Stradanje svih likova  se dogodi zato što baka Adžika živi u iluziji da je moguće vratiti stara vremena kada je njihova porodica bila moćna i poštovana, a Marija (Stanina majka) i Stana su poslušne Adžiki, iako Adžika više nema nikakav stvarni društveni uticaj i nema oslonac u snažnoj muškoj figuri koja je temelj patrijarhalne zajednice. Adžika je ta koja je pogrešnim vaspitanjem upropastila svog unuka,  a verovatno i  sina za koga samo po čuvenju znamo da je takođe  upropašćavao imanje. I ovde je dakle, reč, o odsutnim očevima u tradicionalnoj, patrijarhalnoj zajednici u kojoj majka stvara lažnu sliku koja dovodi do pogrešne percepcije stvarnosti. To je društvo pasivnih i u sebe zaključanih osoba punih neizgovorenih i neiživljenih emocija koje vru u njihovom telu  sve dok telo ne uvene kao ruža. Ovde se, čak i više nego u Bli, svi međusobno vole i unesrećuju jer imaju pogrešnu predstavu o tome ko su oni i kako je svet uređen. Obe drame su svedočanstvo infantilnosti odraslih osoba na Balkanu usled iluzije u kojoj žive starije generacije, a ta iluzija se prenosi i na naredna pokolenja. O ovom problemu, ali na drugačiji način i drugačijim dramskim sredstvima pisala je Vesna Janković u dramama Mravinjak i Soliter.

Pozorišni komadi i dramatizacije
10,9,8… Narodno pozorište Subotica, 2001.
Sudbina i komentari (po romanu Radoslava Petkovića), Narodno pozorište u Beogradu, 2002.
Seks za početnike (po knjizi Jasminke Petrović), Malo pozorište „Duško Radović”, Beograd, 2003. i Pozorište mladih, Novi Sad 2024.
Planeta specijaliteta, Malo pozorište „Duško Radović”, Beograd, 2003.
Na slovo na slovo (adaptacija istoimene TV serije Duška Radovića), Pozorište „Boško Buha”, Beograd, 2004.
Priča iz vilinske šume, Pozorištance „Puž”, Beograd, 2008.
Bli, Pozorište Atelje 212, Beograd, 2009.
Gde je Zapad? (Wo ist der Westen?), Folksteatar, Festival „Go West”, Beč, 2010.
Metamorfoze (po Ovidiju, sa Aleksandrom Popovskim), Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 2010.
Pinokio, Gradsko pozorište Podgorica, 2013.
12 gnevnih žena (inspirisano filmom 12 gnevnih ljudi), NP Niš 2014.
Ruža, uvela, (po motivima pripovedaka Bore Stankovića), Pozorište „Bora Stanković”, Vranje, 2016.
Hronika palanačkog groblja (po Kronici palanačkog groblja Isidore Sekulić), Kruševačko pozorište, 2019.
Strah u operi (po motivima priča Dina Bucatija), Atelje 212, Beograd, 2024.

Dramaturškinja na projektima (Izbor)
Bernar Mari Koltes, Roberto Cuko, reditelj Aleksandra Popović, Atelje 212, 2002.
Vladimir Vladimirovič Majakovski, Misterij buffo, Aleksandar Popovski, SNG Ljubljana, 2013.
Fedor Šili, Noćna straža, reditelj Boris Liješević, Atelje 212, 2018.
Staša Bajac, Ovaj će biti drugačiji, rediteljka Đurđa Tešić, Atelje 212, 2019.
Dragoslav Mihjajlović Petrijin venac (dramatizacija Mila Mašović / dramaturg Jelena Mijović), reditelj Boban Skerlić, Atelje 212, 2021.
Ivan Turgenjev, Mecec dana na selu, Milan Nešković, NP Užice, 2022.
Aleksandar Popović, Ljubinko i Desanka, Milan Nešković, NP „Toša Jovanović” Zrenjanin, 2023.
Dušan Kovačević, Sveti Georgije ubiva aždahu, Milan Nešković, JDP 2024.

Burić, Igor. 2016. Ljubav i smrt u ringu. Dnevnik. 29. 12. 2016
Ćirić, Sonja. 2024. „Bol oslobađa” (intervju sa Jelenom Mijović). Vreme. 29. 2. 2024.
Medenica, Ivan 2009. „Viza koje nema”. Vreme. 18. 3. 2009.
Medenica, Ivan. 2010. „Sveopšti preobražaj”. NIN.
Milosavljević, Aleksandar. 2016. „Ruža, uvela”. Treći program Radio Beograda.

Milosavljević, Aleksandar. 2022. „Ivan Turgenjev, Mesec (dana) na selu, režija Milan Nešković, Narodno pozorište Užice”. Radio Beograd 2.
Jelena Mijović, dramaturškinja, Narodno pozorište Užice.
Jelena Mijović – izjava 20.05.2017.
TV teatar: Metamorfoze, Jugoslovensko dramsko pozorište

GDE JE ZAPAD

Drama Gde je Zapad je izvedena na festivalu Go West i pisana je za potrebe projekta Go West festival u Folksteatru. Drama govori o putovanju dva srednjovekovna prevodioca Aristotelovog dela na Zapad i njihov pokušaj da Zapad iznova upoznaju sa vrednostima ovog antičkog filozofa. Njih dvojica dolaze u Evropu u drugoj polovini 20. veka i početkom 21. veka i uviđaju kako se pojam Zapada menja iz decenije u deceniju.

Predstavljamo vam odlomak iz drame.
(….)

3. Aerodrom u Americi. Bilo koji aerodrom, bilo gde u Americi.

Ibn Sina i Ibn Ružd, izuveni, sa obućom i svojim spisima u rukama stoje ispred pulta sa kompjuterom za kojim je FBI agentkinja, koja u rukama drži njihove putne isprave.
FBI AGENTKINJA: Abu Ali al-Hussain Ibn Abdallah Ibn Sina.
IBN SINA: Ja sam.
FBI agentkinja ukucava njegovo ime u kompjuter.
FBI AGENTKINJA: Mesto rođenja Afšaneh kod Buhare?
IBN SINA: Tako je.
FBI AGENTKINJA: Država porekla?
IBN SINA: Persija.
FBI agentkinja ukucava nešto na kompjuteru.
FBI AGENT: Persija.
Ibn Sina nemoćno sleže ramenima. Ona gleda u pasoš. Zatim u kompjuter, pa u pasoš.
FBI AGENTKINJA: Vi ste Iranac?
IBN SINA: Persijanac.
FBI AGENTKINJA: Zašto onda imate Iranski pasoš?
IBN SINA: Da nije neki nesporazum usled različitih prevoda i tumačenja? Ne bi bio prvi put da se susrećemo sa tako nečim.
FBI AGENTKINJA: Godina rođenja 1980?
Gleda ga sumnjičavo.
IBN SINA: 980.
FBI agentkinja opet konsultuje kompjuter.
FBI AGENTKINJA: Da, 980. 980?
IBN SINA: Znam, znam, mnogo je to godina, a gledano s druge strane, godina nikada nije mnogo ako ti je život posvećen učenju.
Agentkinja ukucava i ukucava i gleda u kompjuter.
IBN SINA: Jel nešto nije u redu?
Pogleda u kompjuter znatiželjno. Agentkinja ga ošine pogledom. On se povuče.
FBI AGENTKINJA: Vi ste zajedno?
IBN SINA: Moglo bi se reći.
IBN RUŽD: Već godinama putujemo zajedno.
FBI agentkinja ih posmatra. Uzima druge putne isprave.
FBI AGENTKINJA: Al-Valid Muhamad Ibn Ahmad Ibn Muhamad Ibn Ahmad Ibn Ahmad Ibn Ružd?
IBN RUŽD: Da.
FBI AGENTKINJA: Rođen u Kordovi? Španija?
IBN RUŽD: Da.
FBI AGENTKINJA: Putne isprave izdate u Maroku?
IBN RUŽD: Da.
FBI AGENTKINJA: Ovo već zvuči poznato. Hamamet.
Malo je nesigurna oko toga, ipak.
IBN RUŽD: Molim?
FBI AGENTKINJA: Ništa, ništa. Al-Valid Muhamad Ibn Ahmad Ibn Muhamad Ibn Ahmad Ibn Ahmad Ibn Ružd .
Sriče njegovo ime.Ukucava u kompjuter.
FBI AGENTKINJA: Godina rođenja 1126.
Vrti glavom. Pokušava ponovo. Gleda u pasoš.
FBI AGENTKINJA: Ovde piše 1926.
Pogleda ga.
FBI AGENTKINJA: Odlično izgledate za svoje godine.
IBN RUŽD: Pokorno hvala. Mislim da je u pitanju greška, rođen sam 1126.
Ona ga pogleda iznenađeno. Opet gleda u kompjuter, zatim u pasoš.
FBI AGENTKINJA: Podaci se ne slažu. Sačekajte me ovde. Moram da proverim vaša dokumenta.
Ona izlazi. Ibn Sina i Ibn Ružd se zgledaju.
IBN SINA: Šta nije u redu sa našim papirima?
IBN RUŽD: Nemam ideju. Gde si ti svoje dobio?
IBN SINA: U Hamadanu. Ti?
IBN RUŽD: U Marakešu.
IBN SINA: Može biti da su pisari napravili neke greške.
IBN RUŽD: Ah, svako je danas pisar! Takva su vremena došla.
Obojica prilaze kompjuteru. Gledaju ga sa čuđenjem. Obojica sležu ramenima. Odmaknu se malo, zatim ga gledaju iz daleka. Ibn Sina vadi knjigu otvorenu na pola. Gleda je i okreće. Ibn Ružd mu prilazi. I on je obrće. Poskoči u jednom trenutku i prstom prelazi preko naslova.
IBN RUŽD: Aristotel za početnike!
IBN SINA: Aristotel? Za početnike?
IBN RUŽD: Da li je to Aristotel Aristotel?
IBN SINA: A koji drugi. Postoji samo jedan Aristotel.
IBN RUŽD: Istinu govoriš, kao i uvek.
IBN SINA: Ne preteruj, prijatelju, istinu je teško dokučiti.
IBN RUŽD: Meni je ovo Aristotelovo delo nepoznato. Nigde nisam naišao ni pomena o njemu.
IBN SINA: Za početnike?
Uzima knjigu i lista je.
IBN SINA: Organon za doručak.
Lista dalje.
IBN SINA: Metafizika za kraj sedmice.
IBN RUŽD: Šta to znači?
IBN SINA: Weekend.
Ibn Sina sleže ramenima i vrti glavom. Lista dalje.
IBN SINA: Šetnja kroz Poetiku.
IBN RUŽD: Šetnja kao peripateo?
IBN SINA: Piše jogging. Jel tebi išta tu jasno?
IBN RUŽD: Tabula rasa.
FBI agentkinja se vraća. Ibn Sina brzo vraća knjigu tamo gde ju je našao.
FBI AGENTKINJA: Da li ste pripadnik neke islamske militantne organizacije?
Ibn Sina i Ibn Ružd se zgledaju.
FBI AGENTKINJA: Da ili ne?
IBN SINA I IBN RUŽD (u glas): Ne.
FBI AGENTKINJA: Da li je neko od članova vaše porodice terorista?
IBN SINA: Ne.
IBN RUŽD: Ne.
FBI AGENTKINJA: Poznajete li nekog pripadnika Al Kaide?
Ibn Ružd upitno gleda u Ibn Sinu. Ipak je on stariji. Ibn Sina razmišlja, duže nego što je preporučljivo.
IBN SINA: Ne.
IBN RUŽD: Ne.
FBI AGENTKINJA: Umete li da upravljate avionom? Da li ste ikada pokušali da otmete neki avion?
IBN RUŽD I IBN SINA: Ne. Ne, ne, ne.
IBN RUŽD: Prvi put videsmo avion…
Ibn Sina ga mune laktom da ućuti.
FBI AGENTKINJA (Ibn Sini): Iran (tako ga oslovi), umete li da napravite atomsku bombu? Da li ste učestvovali u pravljenju neke atomske bombe? Da li posedujete neki od sastojaka potrebnih za pravljenje atomske bombe?
Ibn Sina vrti glavom u neznanju.
IBN SINA: Koliko ja znam ne.
FBI AGENTKINJA: Da, ne?
IBN SINA: Ne.
FBI AGENTKINJA: Šta mislite o 11. septembru?
IBN RUŽD: Ne.
IBN SINA: Mislimo?
IBN RUŽD: Ne mislimo.
FBI agentkinja ih posmatra. Beleži nešto.
FBI AGENTKINJA: Svrha vaše posete Sjedinjenim Američkim Državama?
Pogledaju se. Ibn Sina značajno klimne glavom Ibn Ruždu. Spreman je sve da prizna, a za njim i Ibn Ružd. A njihovo priznanje je potok koji se uliva u reku, reku niz čije vodopade oni plivaju, dvojica mudraca, doskora neplivača,  koji su, napokon, na čvrstom tlu, svoji na svome iako u dalekoj zemlji Americi, još neotkrivenoj za njihova vremena.
IBN SINA: Hteli smo Zapadu da predstavimo Aristotelove spise. A po našim poslednjim saznanjima, Zapad je sada ovde.
IBN RUŽD: A kako je Aristotel nepravedno zaboravljen na Zapadu, mislili smo da je važno… Zapravo, mi smo prevodili Aristotela i sačuvali sve što smo mogli da sačuvamo od njegovih spisa.
IBN SINA: Tumačili smo ga. Ispravljali greške koje su se pojavljivale prilikom prepisivanja.
IBN RUŽD: Beležili sa strane naše komentare.
IBN SINA: Pokušavali da odgonetnemo smisao.
IBN RUŽD: Uhvatimo logiku stvari.
IBN SINA: Prepoznamo sistem.
IBN RUŽD: I protumačimo ono što je Aristotel mislio i zapisao.
IBN SINA: Aristotel čiji je genij vrhunac ljudskog uma…
IBN SINA: I koga svakako, u svoj njegovoj veličini i našim skromnim tumačenjima, moramo ostaviti u nasleđe potomcima…
IBN RUŽD: A pošto mi dolazimo sa Istoka, hteli smo Zapadu da predamo ove vredne spise…
IBN SINA: Koje, na žalost, imamo samo u po jednom primerku…
IBN RUŽD: I za čije prepisivanje nam je bilo potrebno nekoliko decenija…
IBN SINA: To je za tri primerka. Prethodna dva su doživela zlehudu sudbinu.
IBN SINA: Ovaj poslednji prepis- njega radimo gotovo deset godina.
IBN RUŽD: Što i nije tako dugo s obzirom na to koliko smo grešaka u prethodnim prepisima otkrili.
IBN SINA: Kao i etimologiju metafizike.
IBN RUŽD: Ta meta ta fizika.
IBN SINA: Posle fizike. Misli se na njegovo delo Fizika.
IBN RUŽD: Koje je svakako prethodilo Metafizici.
FBI agentkinja koja ih je na početku pažljivo slušala, zatim uzela svoju knjigu „Aristotel za početnike” i počela da je prelistava, nalazi jednu stranu i oduševljeno im pokazuje.
FBI AGENTKINJA: Metafizika za vikend. Jel to to?
Ibn Sini i Ibn Ruždu je malo neprijatno što su već zavirivali u knjigu pa se nevešto prave iznenađeni.
IBN SINA: Moglo bi biti.
IBN RUŽD: Tumačenja su razna.
FBI AGENTKINJA: Prijavila sam se na kviz „Koliko poznajete Aristotela”. Nagrada je letovanje u Grčkoj za dve osobe. Možda možete da mi sažvaćete malo tog Aristotela. Ova knjiga je tako dosadna.
IBN SINA: Sažvaćemo?
FBI AGENTKINJA: Dajdžestirate.
IBN RUŽD: Dajdžestiramo?
FBI AGENTKINJA: Ma, u par rečenica, onako, skraćeno ispričate najvažnije.
IBN SINA: Hmmmm.
IBN RUŽD: Metafiziku?
FBI AGENTKINJA: Na primer.
IBN SINA: Da počnemo od početka. „Svi ljudi teže znanju po naravi”.
IBN RUŽD: Znanje- originalno to eidenai, latinski scire.
IBN SINA: A tu postoji paralela sa prvom rečenicom Nikomahove etike „Svako umeće i svako istraživanje, te slično delovanje i poduhvat, teže, čini se, nekom dobru.”
FBI AGENTKINJA: Toga nema ovde. A ovaj džoging kroz Poetiku. Ja ne džogiram, idem na pilates.
IBN SINA: Mislim da se to odnosi na Aristotelovu peripatetičku školu.
IBN RUŽD: U Liceju, vidite, o filozofskim pojmovima se raspravljalo šetajući.
IBN SINA: Peripateo. Šetnja. Aristotel je sa svojim učenicima šetao gore dole i tako držao predavanja.
FBI agentkinja prelistava knjigu ubrzano.
FBI AGENTKINJA: Ma koga bre vi zavitlavate? Vi mislite da ja nisam pročitala Aristotela? Ha, to je bio blef! Nemate vi pojma o Aristotelu. Trebalo je odmah da shvatim! Aristotel!
FBI agentkinja izlazi. Sa osmehom samozadovoljnog pobednika lišenog sumnje koji može samo ljudska glupost i neznanje da proizvede. Pa, čitali su i Ibn Sina i Ibn Ružd Aristotela, a nikad se tako nisu osmehnuli.
FBI AGENTKINJA: Da se niste mrdnuli odatle! A, sve i da hoćete, ne možete.
Ibn Sina i Ibn Ružd se zgledaju. Ibn Ruždu je neprijatno. Ne zato što je svestan opasnosti u kojoj su se našli, već zato što se sprema da uputi kritiku svom starijem, a skromni Ibn Ružd veruje i učenijem, kolegi.
IBN RUŽD: Nisam hteo da upadam u reč, ali kada se kaže peripateo misli se na laganu šetnju. Možda je zato nastao problem. Ipak, velika je razlika između šetnje i lagane šetnje.
IBN SINA: Svakako da jeste. Smatrao sam da se od nas traži da sažmemo stvari i usredsredimo se na suštinu. Zato nisam rekao lagana šetnja već samo šetnja.
FBI agentkinja se vraća. Osmeh od maločas kao da više nikada neće sići sa njenog lica.
FBI AGENTKINJA: Gospodo, vaša dokumenta su falsifikat.
Gleda u njihove putne isprave i odatle čita. Zatim okreće ka njima kompjuter sa dokazima o stvarnim podacima.
FBI AGENTKINJA: Al-Valid Muhamad Ibn Ahmad Ibn Muhamad Ibn Ahmad Ibn Ahmad Ibn Ružd, rođen 1126, a ne 1926. kako je navedeno u falsifikovanim ispravama! Abu Ali al-Hussain Ibn Abdallah Ibn Sina, rođen u Afšanehu u Persiji, 980, a ne u Iranu 1980, kako stoji u lažnim dokumentima sa kojima ste pokušali neovlašćeno da stupite na tlo Sjedinjenih Američkih Država.
IBN SINA: Ali…
IBN RUŽD: Rekao bih da je po sredi nesporazum…
FBI AGENTKINJA: Bićete deportovani nazad, u zemlje vašeg porekla.
Uzima im papire i spise. Ibn Sina i Ibn Ružd su toliko zbunjeni da nisu u stanju ni da pokušaju da odbrane papire koji vrede deset godina njihovog života, svakog pojedinačno.
FBI AGENTKINJA: Ovo ide na uvid stručnjacima. A ako otkriju ono u šta sumnjam, naći ćemo vas i smestiti iza rešetaka ma gde da se sakrijete.
IBN SINA: Vidite, došlo je do nesporazuma- kada sam rekao šetnja, mislio sam lagana šetnja.
FBI AGENTKINJA: Mislim da ću za ovu akciju dobiti unapređenje. Možda i bonus za letovanje! Službena lica će vas sprovesti dalje.
FBI agentkinja izlazi. Osvrće se i pokazuje glavom na svoj pult.
FBI AGENTKINJA: Ako vas zanima Aristotel, izvolte, poslužite se.
FBI agentkinja izađe.
IBN RUŽD: Prijatelju, jel moguće da su nam dali lažne papire?
IBN SINA: Sve je moguće.
IBN RUŽD: Da iza ovoga ne stoji kalif Al Mansur? U njegovoj sam nemilosti već duže vreme.
IBN SINA: Ne bih ni mogao nabrojati vladare čiju sam nemilost iskusio na svojim plećima. To nam je što nam je, prijatelju.
IBN RUŽD: Opet smo bili tako blizu…
IBN SINA: Nije važno, prijatelju, opet ćemo, a  ko zna gde će tada biti Zapad…
Zvižde, tiho, jedva čujno, tek da nađu sebi utehu…

Kraj.