Pavićević Borka

FORMATIVNI PERIOD

Borka Pavićević je rođena 1947. u Kotoru (Crna Gora, Jugoslavija), od oca Vuka Pavićevića iz Risojevića (gradić između Podgorice i Nikšića) i majke, Sonje Huri koja je bila poreklom Čehinja iz Splita. Tri godine posle Borke rodio se njen brat Goran Pavićević, koji je imao široka interesovanja koja su se usmerila ka matematici i fizici. Vuko Pavićević je bio profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, urednik „Filozofske biblioteke”, Izdavačkog preduzeća „Kultura”, autor knjiga Etika i Sociologija religije sa elementima filozofije religije i član Ideološke komisije Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. Prevodio je sa francuskog i nemačkog i govorio je latinski i ruski jezik. Borka Pavićević je bila u uredništvu Susreta, lista omladine Beograda sa Bogdanom Tirnanićem, Mirkom Klarinom i Slobodanom Mašićem. Ovaj list je bio politički proskribovan 1968. kao i Student. Na Fakultetu dramskih umetnosti je diplomirala dramaturgiju 1971, a 1976. godine je odbranila magistarsku tezu pod naslovom Nerealistička drama u Srbiji između dva rata. Bila je članica Beogradskog kruga, udruženja slobodnih intelektualaca i osnivač i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju.

ATELJE 212

Na trećoj godini studija dramaturgije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu (FDU) bila je izabrana za članicu žirija BITEF-a po preporuci svojih profesora Slobodana Selenića i Vladimira Stamenkovića. Kada je završila studije dramaturgije, 1971. godine, primljena je u radni odnos u Ateljeu 212 kao deo dramaturškog odeljenja.

„Bilo je to davno, veoma davno, ‘Once upon a time’, kada sam u predvorju kancelarije Mire Trailović, čekajući na prijem, srela jednog mladića velikih smeđih očiju, punih nekog razumevanja i sućuti, ‘očiju srne’, reklo bi se u priči, koji je naizgled nonšalantno stavljao zamke pred moje obrazovanje, integritet i sve to skupa, kako već dolikuje ispitivanju nekog ili nečeg što se pojavilo prvi put. U svojoj dvadesetogodišnjoj potrebi da budem sve i svašta, rekla sam gomilu gluposti tome čoveku ne znajući ni ko je, ni šta je. Između ostalog, pošto sam, naravno, kao svaka balavica sa Akademije bila toga leta u Puli, na festivalu, rekoh mu da u odgovoru na direktno pitanje šta mislim o filmu Kuda posle kiše Brace Slijepčevića kako je scenarista filma mali Đokica koji zamišlja našu konfrontaciju sa Zapadom itd. Itd. Uostalom to je ona ista osoba koja je nadrljala Štićenika (čiji ću značaj shvatiti mnogo godina docnije), neki Jovan Ćirilov. ‘Ja sam Jovan Ćirilov’, reče mi sagovornik”  (Pavićević 1990, 134–135).

U dramaturškom odeljenju Ateljea 212 su u to vreme bili Borislav Mihajlović Mihiz, Jovan Ćirilov i Borka Pavićević, a u jednom kraćem vremenskom periodu je sa njima sarađivao i Danilo Kiš. Posao dramaturga je (ne)vidljivi posao koji obuhvata mnogo poslova: čitanje i preporuke za izvođenje nekih od tekstova, intervjuisanje reditelja i/li pisaca drama za programe predstava, dramatizacije ili adaptacije proznih ostvarenja,  angažovanje na predstavama u svojstvu dramaturga koji se obično brine o dramaturgiji teksta i relativno ređe teksta predstave, igranje desne ruke reditelja, skretničara na relaciji reditelj–glumci–saradnici. Ili, kako to ona sama  kaže: „Mislim da je sudbina dramaturga ili, ako smem da kažem, znajući da će to biti smešno, sudbina intelektualca u Ateljeu 212, njegova sudbina u ovoj sredini, jer mislim da je Atelje 212 do krajnosti tačna slika i prilika naše beogradske sredine, njenih moći i nemoći, njenog samopreziranja i egocentrije, potcenjivanja i precenjivanja, provincijalizma i uključivanja u svetsku temu dana” (Pavićević 1981, 22).

U periodu desetogodišnjeg angažmana u Ateljeu 212 radila je kao dramaturškinja na osam predstava i obavljala  različite poslove na BITEF-u gde je bila angažovana u periodu 1971–1991. Svoje vatreno krštenje Borka Pavićević je imala kao dramaturg predstave Opereta Vitolda Gombroviča (Witold Marian Gombrowicz) u režiji Bogdana Jerkovića (1970). Iako je napisao nekoliko drama, sam Gombrovič je govorio  da su njegove drame za čitanje i da postavljanje na sceni nije imperativ. Gombrovič se verovatno plašio razočaranja zbog pogrešnog prevoda ili rediteljskih interpretacija svojih drama. Takav slučaj se desio sa postavkom Operete u Ateljeu 212 (1970) u prevodu sa francuskog Ivanke Marković. Sarađivala je i sa rediteljem Nikolom Jevtićem kada je on postavio tekst Portnojeva boljka u Ateljeu 212 (1974).

Borka Pavićević je napisala dramatizaciju popularnog romana Portnojeva boljka Filipa Rota ( Philip Roth) koju je scenski uprizorio reditelj Nikola Jevtić u Teatru u podrumu Ateljea 212. Dragan Nikolić je igrao lik Aleksandra Portnoja, Branislav Zlarin je igrao lik Muzičara a Olga Poznatov je igrala lik Bolničarke. Jovan Hristić hvali kvalitete ove monodrame (?) sugerišući da je reditelj Jevtić svojim rediteljskim postupcima ometao Dragana Nikolića „koji je igrao Portnoja neusiljeno i jednostavno, iako malo nesigurno u pokretima što su se ponekad monotono ponavljali…” (Hristić 1977, 107).

Bila je dramaturg na predstavi Lov na divlje patke Aleksandra Vampilova (Александр Валентинович Вампилов) koju je postavio reditelj Egon Savin u Ateljeu 212. Kritičari su listom bili saglasni da je predstava bila neuspešan repertoarski pokušaj i pored vidnog truda grupe mladih ljudi koji su na njoj radili.

Međutim, predstava Slike žalosnih događaja Deane Leskovar u režiji Zorana Ratkovića (Borka Pavićević dramaturškinja) je osvetlala obraz dramaturškom odeljenju Atelje 212, jer je uspešno predstavljena mlada dramska spisateljica. Predstava je bila u selekciji Sterijinog pozorja (Deana Leskovar je 1981. godine dobila Sterijinu nagradu za najbolji tekst na 26. Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu, a Ljiljana Dragutinović je dobila Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje lika Vinke Kromberg).

Iste sezone u Ateljeu 212 je gostovao poznati reditelj Roberto Ćuli (Roberto Ciulli) koji je postavio Dekameron 81 po adaptaciji Dekamerona Bokača, koji su adaptirali Roberto Ćuli i njegov stalni dramaturg Helmut Šefer (Helmut Schäfer). Na ovoj predstavi Borka je bila angažovana kao dramaturškinja. Predstava nije ispunila velika očekivanja, ali je lično i profesionalno bila sudbonosna za Gordanu Kosanović koja je posle nje napravila transfer u Theater an der Ruhr koji je vodio Roberto Ćuli.

Borka Pavićević se izborila u dramaturškom odeljenju da se na repertoar stavi drama Leti u goru kao ptica Biljane Jovanović, pa čak i da Zoran Ratković bude reditelj ove predstave. U programu Pavićević je napravila razgovor sa Biljanom Jovanović i  bila dramaturškinja predstave.  Zoran Ratković se seća drame i predstave:  „Tekst drame Leti u goru kao ptica – nerazvijen je, plakatski. Likovi u drami – nerazvijeni, krajnje uprošćeni. No ima u njemu neke gorčine, bunta i neprihvatanja. Premlada za 1968. Biljana Jovanović, pokušava da neke ideje iz tih godina, nastavi, razvije. Ali, nema njene generacije osim Stevana… Mislim da je to iskreno napisan tekst, a njegove, ne male – već ogromne mane – u dramaturgiji, u postavljanju likova i odnosa, zajedno sa glumcima, mogu se prevazići. Bar sam tako mislio. Pogrešno!” (Ratković 2003, 157–158).  Ovo je bila poslednja dramaturška saradnja i premijera Borke Pavićević u Ateljeu 212 (1983).

Još dok je bila u Ateljeu 212 Borka Pavićević uspostavlja kontakte sa umetnicima okupljenim oko KPGT-a i sarađuje sa njima na više pozorišnih projekata. Dušan Jovanović je u Narodnom pozorištu  postavio Dantonovu smrt Georga Bihnera (Karl Georg Büchner), a Borka Pavićević je bila dramaturškinja. Reditelj i dramaturškinja su Bihnerovu dramu stavili u savremeni kontekst tretmanom kostima i scenskog prostora. Nastala je predstava u duhu otvorenog dela. Dramaturgija scenskog prostora funkcioniše na dva plana: kao moderna dvorana sa mikrofonima, pisaćim mašinama i simultanim prevodiocima koji optužbe prevode na italijanski, ruski, nemački i španski i kineski jezik i kao kažnjenička kolonija u kojoj je zatočen Danton u drugom delu predstave.  Kritičar Jovan Hristić je smatrao da sa ovakvim hronotopom reditelj Jovanović pokazuje neverovanje u tekst koji postavlja  (Hristić 1882, 51–52). Velimir Lukić nastavlja da podržava Dušana Jovanovića, ali kao pisca već osvedočenog teksta Oslobođenje Skoplja. Angažovao je reditelja Ljubišu Ristića u nadi da će ponoviti uspeh svoje proslavljene postavke iz Zagreba. Ristić je dao sve od sebe (Borka Pavićević je bila dramaturškinja) ali nije uspeo da napravi reprezentativnu postavku Oslobođenja Skoplja u Narodnom pozorištu u Beogradu (1978). Po mišljenju Dejana Penčića Poljanskog, reditelj nije mnogo odstupio od mnogo poznatije postavke Jovanovićevog komada u Zagrebu (Penčić-Poljanski 1992).

NARODNO POZORIŠTE ZENICA

Tokom prve polovine osamdesetih godina prošlog veka Borka Pavićević je ostvarila saradnju sa Narodnim pozorištem iz Zenice. Na izmaku 1982. godine Atelje 212 je povukao predstavu Kosančićev venac u režiji Zorana Ratkovića iz konkurencije za Jugoslovenske pozorišne igre  zbog zabrane prikazivanja predstave Golubnjača Jovana Radulovića u režiji Dejana Mijača u SNP-u. Ognjenka Milićević je podnela ostavku na vođenje Pozorja Mladih.   Borka Pavićević, dramaturškinja predstave Neko vrijeme u Salcburgu Jovana Ćirilova (po njegovom istoimenom romanu iz 1980. godine) u režiji Zlatka Svibena u NP Zenica, predložila je pozorištu da odustane od kandidovanja svoje predstave. NP Zenica je ipak kandidovalo Neko vrijeme u Salcburgu i bilo izabrano za takmičarski program 28. Jugoslovenskih pozorišnih igara (Vučković 2005, 86). Borka je kasnije obnovila saradnju sa NP Zenica tako što je uradila dramatizaciju i bila dramaturškinja na predstavi Dupla ekspozicija Lasla Vegela u prevodu Radoslava Mirosavljeva u režiji i scenografiji Dušana Jovanovića 1985. godine.

KPGT

Borka Pavićević je bila dramaturškinja na predstavi 1918 – Miroslavu Krleži u režiji i koreografiji Nade Kokotović i Ljubiše Ristića i izvođenju Centra za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine Zagreb i radne zajednice „1918” Zagreb.  Predstava tandema Kokotović–Ristić je bila na tragu  stvarnog događaja koji opisuje Miroslav Krleža u eseju Pijana novembarska noć. Ristić je dobio ponudu od Krleže da režira ovaj tekst polovinom sedamdesetih godina. Ristić je u jednom razgovoru sa Krležom spomenuo da bi želeo da postavi Pijanu noć po uzoru na predstavu Napad na zimski dvorac koju je postavio čuveni reditelj N.N. Jevrejinov (Николай Николаевич Евреинов) 1918. godine uz angažman Crvene armije. Ristić je hteo da postavi svoju predstvu tamo gde se „pijana noć” i dogodila, u Dvorani Kola i Sokola, u kojoj je smešten balet Hrvatskog narodnog kazališta. Krleža je kasnije odustao od svog odobrenja ali ne i Ristić koji je predstavu postavio u drugom prostoru. Predstava je izvedena u takmičarskom programu 14. BITEF-a 1979. godine.

Kada su Ljubiša Ristić i Nada Kokotović 1985. preuzeli rukovođenje NP Subotica  – Népszinház Subotica na poziv čelnika grada Subotice napravljena je simbioza sa njihovom trupom Kazalište pozorište gledališče teatar – KPGT. I ovog puta Ristić je sa svojim saradnicima primenio taktiku „trojanskog konja” (izraz reditelja Dušana Jovanovića).  Borka Pavićević je bila deo dramaturškog odeljenja NP Subotica – Népszinház Subotica –  KPGT koji se bavio uređivanjem programa, kataloga i animiranjem publike za novi organizaciono-umetnički oblik rada. U tom periodu radila je različite vrste poslova (uređivanje programa predstava i kataloga Festivala) a jednom je potpisana kao autorka adaptacije Sofoklovog Filokteta u režiji Ištvana lalića (1986).

NOVA OSEĆAJNOST

Kada je otišla iz Ateljea 212 Borka Pavićević je osnovala sa grupom mladih saradnika pozorište „Nova osećajnost” u napuštenoj Pivari (Skadarlija) koje je počelo sa radom 1981. godine. Prva premijera je bila Magbet u režiji Egona Savina. Zatim je usledio autorski projekat Slobodana Giše Bogunovića (koncept, tekst i muzika) Ona će doći,  koji je izveden 1983. Izvođači su bili Sonja Savić,  Mladen Andrejević, Ljuba Todorović i Ivan Rašković. Tokom 1984. godine su realizovane predstave Who Is Godot u koreografiji Nade Kokotović i Učimo slovenščino Dubravke Knežević (obe u režiji Suade Kapić). „Nova osećajnost” je imala i program namenjen deci, mladima i lokalnoj zajednici koji je vodila Zorica Jevremović.

BEOGRADSKO DRAMSKO POZORIŠTE

Na početku sezone 1989/90. Borka Pavićević je postavljena za umetničku direktorku Beogradskog dramskog pozorišta. Za vreme njenog dvogodišnjeg mandata je izvedeno tridesetak premijera. Naravno, Borka Pavićević je primenila i oprobanu taktiku „trojanskog konja”, tako da je Beogradsko dramsko pozorište intenzivno sarađivalo sa umetnicma koji su bili okupljeni oko KPGT-a –  npr. Dušan Jovanović je režirao Ko se boji Viržinije Vulf Edvarda Oblija  (Edward Albee) sa Radetom Šerbedžijom i Mirjanom Karanović u glavnim ulogama. Takođe, Borka Pavićević menja marketinški pristup promociji pozorišnih predstava. Tako je hit  predstavu Zapali me  (pisac Visold Lendor /Wilson Lanford/, rediteljka Alisa Stojanović, koreografkinja Sonja Vukićević) pratio video spot koji se emitovao na TV-u i hit-singl koji su emitovale sve radio stance. Borka Pavićević u to vreme u Beogradskom dramskom pozorištu okuplja čitav niz mladih umetnika i umetnica. Pored navedenih u BDP-u su tada režirali i Haris Pašović, Ana MIljanić, Nikita Miliivojević i mnogi drugi  U tom periodu Borka je samo jednom bila dramaturškinja i to na predstavi Nesporazum Albera Kamija (Albert Camus) u režiji Filipa Gajića (glumac  KPGT-a, a kasnije i reditelj). Iako je Beogradsko dramsko pozorište imalo ogroman kvalitativni uspon,  Borka Pavićević je  smenjena sa mesta umetničkog direktora BDP-a 1993. godine.

CENTAR ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU

Tokom zime 1994. godine Borka Pavićević je sa Anom Miljanić, rediteljkom, i grupom mladih saradnika ušla u „Paviljon Veljković” u  kome je jedno vreme (posle Drugog svetskog rata) bio atelje slikara i političara Moše Pijade. Od zatečene dokumentacije, knjiga i poslovne dokumentacije beogradske „Pivare” napravili su izložbu koju su nazvali „Prva dekontaminacija.” Centar je vremenom postao mesto za iskazivanja otpora prema mobilizacijama mladih za ratove tokom devedesetih, mesto povezivanja različitih pojedinaca i grupa koji se zalažu za mir, mesto za održavanje različitih građanskih akcija i alternativni prostor za održavanje predstava koje se nigde drugde ne mogu videti.

U Centru za kulturnu dekontaminaciju je podržala različite projekte među kojima je najznačajnija tetralogija koreodrama Sonje Vukićević sa kojom je sarađivala i u BDP-u: Makbet/Ono, Alchajmer, Proces i Mrak letnje noći. Vukićević je postavila 1996. predstavu Makbet/Ono inspirisana tekstom Viljema Šekspira (William Shakespeare) , a muziku je komponovao Zoran Erić. Inovativni pristup u domenu alternative preporučuje predstavu Makbet/Ono za brojne festivale: FIAT u Podgorici, Budva grad teatar u Budvi, Cetinjsko bijenala na Cetinju, Ptujski poletni festival i Koperski poletni festival. Ova predstava je gostovala na festivalima Via Regia u Erfurtu i Theater s. d. Ruhr  Theaterlandschaft Post YugosLawien u Nemačkoj. Sonja Vukićević u CZKD-u režira predstavu indikativnog naslova Alchajmer 1998. godine, kao „ličnu i kolektivnu biografiju kraja osamdesetih i tokom devedesetih godina 20. veka”. Sonja Vukićević nastavlja sa istraživanjem mogućnosti koreodrame u Procesu, inspirisane romanom Franca Kafke (Franz Kafka) i uz muziku Zorana Erića (premijera 25. april 1998). Takođe, Vukićević je postavila i predstavu Mrak letnje noći koja je nastala na osnovu  Sna letnje noći Viljema Šekspira i rečenica iz njegovih komada koji govore o odnosu vlasti i pojedinca, ljubavi i života. Smeštanje radnje predstave u ludnicu nije nov postupak, ali je nov začudan spoj sa Šekspirovom komedijom. Puk koga je igrala Sonja Vukićević je neka vrsta demijurga koji pokreće životne niti svojih likova.

Rediteljka Ana Miljanić postavlja predstavu Vilhelm Rajh: Čuj, Mali čoveče! – Mali ulični prizori po knjizi Vilhelma Rajha (Wilhelm Reich) koja koristi iskustvo Boalovog pozorišta potlačenih i nevidljivog pozorišta. Takođe, ona postavlja predstavu Bordel ratnika (po knjizi antropologa Ivana Čolovića) u praznoj zgradi Muzeja 25. maj (2001). Centar je podržao proklamovanu (ali selektivnu) primenu očuvanja kulture sećanja u Srbiji tako što je dvadeset godina kasnije predao bogatu dokumentaciju i snimak ove predstave Muzeju Jugoslavije.

Zahvaljujući svom višedecenijskom prijateljstvu i saradnji sa Jovanom Ćirilovim uspela je da ga zainteresuje da režira jednu predstavu po sopstvenom izboru za Centar. Ćirilov je za svoje vatreno krštenje izabrao retko igrani tekst Nedozvani Momčila Nastasijevića koji je imao premijeru u okviru BELEF-a 2004. Ćirilov se kasnije još jednom odvažio da se bavi rediteljskim poslom postavljajući tekst Izlet u Rusiju Miroslava Krleže u dramatizaciji Miroslava Belovića, sa čak petoro dramaturga predstave (Borka Pavićević, Boris Bakal, Tupanjac Vladimir, Branimir Stojanović i Tara Tepavac).

Takođe, uporno i dosledno se borila za uspostavljanje pokidanih veza unutar jugoslovenskog kulturnog prostora. Posebnu pažnju poklanjala je umetnicima sa Kosova i Metohije. Na osnovu Enciklopedije živih Zlatka Pakovića i Jetona Neziraja uradila je dramatizaciju sa Škeljzenom Malićijem (Shkëlzen Maliqi) za istoimenu predstavu koja je izvedena 8. novembra 2015. godine u Centru.

Objavila je tri knjige u kojima su prikupljene njene kolumne objavljene u listu Danas: Moda, Beogradski krug, Beograd, 1994, Na ex – postdejtonska moda 1997/98, DAMAD, Beograd, 1999 i Glava u torbi, CZKD, Beograd, 2015.

Za svoje višegodišnje delovanje u domenu kulture, osvajanja slobode u životu i pozorištu odlikovana je priznanjem „Osvajanje slobode”, Fondacija Maje Maršićanin Tasić (2005). Dobila je priznanje Hirošima fondacije za mir i kulturu (2004) i Ruts Evropske kulturne fondacije (2009). Uz troje intelektualaca iz Srbije (Vojin Dimitrijević, Ivan Čolović, Svetlana Velmar Janković) dobila je legiju časti od francuskog predsednika Žaka Širaka (Jacques René Chirac) (2002).

Od 1986. godine bila je u braku s advokatom Nikolom Barovićem (1950, Zagreb). Borka i Nikola su 1987. dobili sina Jovana, koji živi i radi kao pravnik u Beogradu. Preminula je u Beogradu 30. novembra 2019.

PREDSTAVE

Opereta, Atelje 212, 1970.

Portnojeva boljka, Atelje 212, 1974.

Dantonova smrt, Narodno pozorište, 1977.

Oslobođenje Skoplja, Narodno pozorište, 1978.

1918 – Miroslavu Krleži, Centar za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine – Zagreb i Radna zajednica „1918”, Zagreb, 1978.

Lov na divlje patke, Atelje 212, 1980.

Slike žalosnih događaja, Atelje 212, 1980.

Dekameron 81, Atelje 212, 1981.

Leti u goru kao ptica, Atelje 212, 1983.

Filoktet, NP Subotica, 1994.

Ptiče, Narodno pozorište, 2008.

Izlet u Rusiju, Centar za kulturnu dekontaminaciju, 2012.

Enciklopedija živih, Centar za kulturnu dekontaminaciju, 2015.

KNJIGE

Pavićević, Borka. 1994. Moda proleće–leto, jesen–zima 1991/1992, proleće–leto 1993. Beograd: Beogradski krug.

Pavićević, Borka. 1999. Na Ex: Postdejtonska moda. Beograd: Damag.

Borka Pavićević, 2017. Glava u torbi. Beograd: CZKD.

POZORIŠNI ESEJI I DRAMATURŠKE BELEŠKE (izbor)

Pavićević, Borka. 1978. „Vučetići Milice Novaković”. U: Milica Novković. Kamen za pod glavu [Pozorišni katalog], 122–123. Beograd: Atelje 212,

Pavićević Borka, 1979. „Dramaturška beleška/Povodom ’Oslobođenja Skopja’ Dušana Jovanovića”. U: Dušan Jovanović Oslobođenje Skopja. Novi Sad: Sterijino pozorje.

Pavićević, Borka. 1981. „Prvi dan prošlosti  – Amarkord 212”. Teatron 33/4/5: 22.

Pavićević, Borka. 1983.  „Vremena i vreme“. U: Biljana Jovanović. Leti u goru kao ptica [Pozorišni katalog], 2–8. Beograd: Atelje 212.

Pavićević, Borka. 1986. „Čovek u crnom mantilu”. U: Aleksandar Popović. Mrešćenje šarana I druge drame. Beograd: BIGZ.

Pavićević, Borka. 1990. „Jovan Ćirilov moj savremenik”. Scena jul/avgust: 134-135.

Pavićević, Borka, 2007. „Štrajk zbog Krleže”.  Monografija beogradsko dramsko pozorište 1947–2007, priredio Feliks Pašić,  Beograd: Beogradsko dramsko pozorište.

Pavićević, Borka. 1998. „Dramski predlog jedne dame”. U: Radmila Vojvodić. Princeza Ksenija od Crne Gore: izgnanička tugovanka doma Petrovića. Podgorica: Crnogorsko narodno pozorište: 93–95.

Dragićević-Šešić. 2018. Umetnosti i kultura otpora. Beograd: Clio.

Hristić, Jovan. 1977. Pozorište, pozorište. Beograd: Prosveta.

Hristić, Jovan. 1982. „Dobro došli na našu pozornicu, veliki klasici“.  Pozorište, pozorište II.  Beograd: Prosveta:  51, 52.

Penčić-Poljanski, Dejan. 1992. Otišlo u (v)etar: pozorišne kritike, 1973-1983. Novi Sad : „Prometej“, (Batajnica: ZM).

Ratković, Zoran. 2003. Nevideli dan, Beograd: Atelje 212.

Vučković, Slavica. 2005. „Godine 1981–1985 između dogme i dosade”.  Novi Sad: Scena br. 1. Beograd: Teatron: 130/131.

Miljanić Ana, KC Grad.

Nikčević, Tamara. „Moj obračun s nama”, Vreme, 1119, 14. jun 2012.

Ostavi sve i čitaj: Borka Pavićević

Ona će doći – Nova osećajnost, RTS, 1983.

Perović, Latinka. „ Borka Pavićević (1947-2019): skica za biografiju”, Peščanik, 5. septembar 2019.

Simić, Dragoslav. Govori da bih te video, Radio Beograd  2, 3. jul 2019.