Ristović Ana

Ana Ristović je rođena 1972. godine u Beogradu. Ćerka je pesnika Aleksandra Ristovića. Diplomirala je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Objavila je pesničke zbirke: Snovidna voda (1994), Uže od peska (1997), Zabava za dokone kćeri (1999), Život na razglednici (2003), Oko nule (2006), P.S. (Izabrane pesme, 2009), Meteorski otpad (2013), Nešto svetli (izabrane pesme, 2014), Čistina (2015), Ruke u rukama (2019), Tu (2023), knjigu proze Knjiga nestajanja (2020).

Dobitnica je nekoliko najuglednijih nagrada za poeziju: Nagrade „Branko Miljković”, Brankove nagrade, Nagrade „Milica Stojadinović Sprkinja”, Disove nagrade za kompletan pesnički opus (2014), nagrade „Desanka Maksimović” (2018) povodom koje joj je priređeno izdanje Izabranih pesama (2019), nagrade „Vasko Popa” (2024) kao i nemačke nagrade Hubert Burda za mladu evropsku poeziju (2005).

Pojedinačne knjige izabranih pesama su joj prevedene na engleski, nemački, slovenački, slovački, makedonski, poljski i mađarski jezik.

Pesme su joj objavljivane u brojnim domaćim i inostranim antologijama.

Bila je dobitnica boravišne stipendije DAAD fondacije u Berlinu (2018–2019).

Bavi se i prevođenjem sa slovenačkog jezika sa kojeg je do sada prevela više od 50 knjiga savremene slovenačke proze, poezije i esejistike.

Zaposlena je kao profesor srpskog jezika u Zubotehničkoj školi u Beogradu.

KNJIGE NA SRPSKOM JEZIKU (prva izdanja):

Snovidna voda. Beograd: Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 1994.

Uže od peska. Čačak: Gradac, 1997.

Zabava za dokone kćeri. Beograd: RAD, 1999.

Život na razglednici. Beograd: PLATO, 2003.

Oko nule. Kraljevo: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, edicija ,,Povelja”,  2006.

P.S – izabrane pesme. Kraljevo: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, edicija ,,Povelja”, 2009.

Meteorski otpad. Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada, edicija „Anagram“, 2013.

Nešto svetli, izabrane i nove pesme. Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis”, 2014.

Čistina. Beograd: Arhipelag, 2015.

Izabrane pesme. Beograd: Zadužbina Desanka Maksimović, NBS, 2017.

Ruke u rukama. Beograd: Arhipelag, 2019.

Knjiga nestajanja. Beograd: Arhipelag, 2020.

Tu. Beograd: Arhipelag, 2023.

 

KNJIGE NA STRANIM JEZICIMA

Pred tridsiatkou, translation: Karol Schmel. Bratislava: Drewo a srd, Slowakia, 2001.

Življenje na razglednici, translation: Jana Putrle in Urban Vovk. Ljubljana: LUD Šerpa, Slovenija, 2005.

So dunkel, so hell, Gedichte, translation: Fabjan Hafner. Salzburg: Jung und Jung, Austria, 2007.

P.S., Versek, Forditotta, preveo na mađarski: Bencsik Orsolya. Senta: Orcsik Roland, zEtna, Mađarska, 2012.

П.С., препев од српски Никола Маџиров. Скопје: Антолог, Македонија, 2016.

Directions for use, translated by Steven Teref and Maja Teref. Brookline: Zephyr Press, USA, 2017.

Śmieci z kosmosu, przelozyl Milosz Waligórski. Varšava: PIW, Poland, 2020.

Poezija Ane Ristović. Zbornik radova. Ur. Svetlana Šeatović. Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2020.

Do detalja sa Anom Ristović
Ostavi sve i čitaj
Ciklus: Umetnik u biblioteci
Emisija Vavilon: intervju
Dodela Disove nagrade
Promocija zbirke Čistina u SKD-u
Promocija zbirke Meteorski otpad u SKD-u
Literarische Begegnungen
Književni dijalog
Čas anatomije: Novi Bon ton
51. Disovo proleće: veče laureata Ane Ristović
Laguna: Ana Ristović
Arhipelag: Ana Ristović
Glif: Intervju sa Anom Ristović

SNEG U CIPELAMA

Ne gradi se kuća na zbirkama escajga
mada koja kašika više
ponekad dobro dođe.

Ne gradi se kuća na novim zavesama
mada drugačije poglede
s vremena na vreme
treba zakloniti novim platnom.

Da bi dom bio dom, između ostalog
treba ti i mnogo toga
čega bi se unapred
odrekao, vrlo rado.

Slušaj šta kažu Eskimi:
da bi sagradio dobar iglo
godinama moraš da nosiš
sneg u cipelama.

I špenadlu, zaboravljenu
u okovratniku kaputa,
blizu žile kucavice.

LINGUA FRANCA

Po povratku sa nudističke plaže
u hladu sobe prelistavam
Noama Čomskog –
u pauzama između teže shvatljivih termina
posežem za melemom kiselog mleka
i pomišljam:

nudistička plaža je idealni prostor
da telo posmatraš
kao ovaploćeni jezik…

Gde svi su nagi, drugačije je:
najednom toliko muškaraca
koji među nogama čuvaju
oborene mikrofone
i toliko žena kojima pod trbuhom
miruje mali, tamni disk
kao long-plejka od četrdeset pet obrtaja
koja nikako da se zavrti…

Toliko dobrih prenosnika zvuka
na nudističkoj plaži, a niko
ni glasa da pusti: retkost je
podignuti mikrofon u hladu
i to su obično glasnogovornici
brbljivci, bukači –

A ploče se na suncu pregrejavaju i tope
i igla preskače
ponavljajući isti ton sve do prvog mraka.

Između tela i govora, vidiš
kako čudna nesaglasnost raste,
nesporazum caruje
pod krunom od razjarenog Sunca.

Nag čovek među nagima
prvi put ne zna šta da radi
sa svojim posebnim delovima:

to je kao sa rečju koju
prvi put izgovara naglas –
i lako prevaljena preko usana
kao da je tuđa.

OKO NULE

Nezavisne smo žene.
U iščekivanju nove ljubavi
dišemo astmatično. Hranimo se pilulama
neispunjenih obećanja. Tonemo u mutne snove.
Dvadeset i četiri časa bolno vodimo ljubav
sa migrenom
i opraštamo joj jer je ženskog pola.

Nezavisne. Svojim muškarcima
kuvamo jela kojima su nas naučili
njihovi prethodnici.
Makarone u obliku klitorisa.
Kečap što klizi kao menstrualna krv
i obećava samo lizanje tanjira.
Al’ još uvek verujemo u trijumfalne kapije
koje rastu između postelje
i kuhinjskog stola.

Puštamo im muziku koju smo slušale
pri gubljenju nevinosti i devojaštva.
Među zavodljivim vešom
setno čuvamo primerke
sa nevidljivim tragom prethodnih spermi.
Njišemo bedrima kao da okrećemo mlin:
posle izvesnog vremena curi
još samo lepljiva žuč.

I kažemo, da ne verujemo više
u zajednički vazduh
koji se može deliti između usta i usta,
a sve češće ostajemo bez daha.

I kažemo, da centrifugu veš-mašine
koristimo samo kada se na njoj
može odigrati dobar snošaj.
A u program pretpranja i ceđenja
sve češće, umesto rublja, ubacujemo
parče po parče svoje istanjene kože.

Nezavisne žene. Cenzurišemo
svoje odveć meke reči.
Podupiremo reviziju osećanja i teoriju
po kojoj je prvo nastala nedužna Eva,
a Adam zagrizao otrovnu jabuku
jer je poželeo da mu Bog
od zmije stvori još dva falusa:
mislio, jadničak, da mu jedan
dovoljan neće biti.

Nezavisne, kažemo, više no ikad.
A u osamljenim noćima, u usku vulvu
spuštamo svoj čudesni prstić sve češće
kao da ubacujemo metak u puščanu cev
koja opaliti neće.
I smešimo se, s tugom, u snu bez snova.
I ruka je na sigurnom, dok kruži
oko meke nule.

GLEDAJUĆI U DRVEĆE

(strah od toga da nećeš čuti)

Zdravo tata. Ovde ničega novog pod nebom.
Ali, procvetala je ona trešnja koju posadismo
pred zgradom. Već dopire do četvrtog sprata,
a bila je običan prutić. Nekada, kada bi sleteo

vrabac, težinom bi sasvim povio tananu granu.
Sada sleće čitavo jato, i tek ponekad, čuješ,
kako tiho zašušti. I s proleća, ujutru, vidiš dva –
tri bela cveta, a već predveče, na njih stotine

obaspe krošnju kao iznenadni sneg što svetli,
čas belo, čas ružičasto. I ne znaš, šušti li lišće
ili perje; a na prozorskom simsu osvane još uvek
lepljiva koštica, i pusti za sobom svetlo-crveni

trag. I pita se, svih ovih godina, gde si. A kada
želim da povratim mir, setim se jednog jedinog
trenutka; ti i ja, na dunavskom keju, u letnje
popodne, napola u hladu, napola na suncu,

jedemo sendviče, i čitamo, svako svoje. Ti Seneku,
ja lektiru za osnovnu, Alisu u zemlji čuda. I svetlost
pada okomito na otvorene knjige, čije strane, u
pauzi između čitanja, obeležavamo travkama

koje pamte, više od nas: kao i drveće, pod kojim
se protrči, samo jednom. I to, tako dobro znamo,
i ti, negde tamo, kao i ja, još uvek negde ovde.

Čuješ li kako šušti? Samo to sam htela da ti kažem.

ZLATNI OTPAD

Noćas će pasti
na hiljade zvezda padalica
prosuće se nad nama zlatna kiša
jednom u četrdeset godina

A znaš li
da je ono što vidiš kao lepotu
i čemu se diviš sad na vedrom nebu
u stvari

samo meteorski otpad
perutanje kože
ljuštenje materice
svrab pod prstima
opadanje kose

Nešto od tog
zlatnog otpada
donelo je i
život na Zemlju
nekada

CRNA ROTKVA

Rendam crnu rotkvu
dok napolju
pada
sitan sneg,

vejem ljutkaste, bele pahulje
na dasku od bambusovog drveta
a one pršte i na ono na šta ne bi smele:
na sto, stolice, kuhinjski pod, ruke.

Kad posečem prst
kap krvi
upije belina.

Bog i ja, uposleni sličnim,
u jedinstvu trajne razlike:
on bez rasipanja prijatne ljutine,
ja bez jedne kapi krvi
koja ljutinu blaži
a da toga nisam ni svesna.

I tako, rendamo dugo
i jedno i drugo,
i jedno drugo,
dok nas ne savlada
ipak, uvek ista
glad.

A napolju, mećava
izvan nas odavno traje
i tako lako,
bez ikakve brige,
pomete svaki
pa i zajednički
prag.

MUZEJ NEISTORIJE SVETA

Odvedite me
u muzej neistorije sveta.
Tamo, gde nisu izložene
lepe kolekcije onog što je
jedna nacija opljačkala od druge
nazivajući to nasleđemcivilizacije i epohe.

Tamo gde u tišini belih hodnika
ne čuješ udaljeni zveket oružja
kojim se svetlo ime časti
zaslužuje u budućim udžbenicima.

Tamo gde se prošlost ne gravira
zlatnim slovima ni u šta osim
u individualno pamćenje
za koje postoje sasvim skromni
lični razlozi.

Tamo gde je svima jasno da je
nastrljivo vreme uvek na izdisaju
i da ono što je upamćeno na jednom mestu
nije jednako upamćeno i na drugom
kao i to da smo svi, baš svi
od samog početka bili na gubitku
i džaba srebrni escajg i svilene čarape.

Džaba ti, svete,
sve tvoje istorijske ličnosti ostadoše
u sasvim neistorijskom trenu:
pri otkrivanju prvih sedih
i sasvim svakodnevnih slabosti –

i nijedna bitka, nijedan poraz ni trijumf
ne može me ubediti
da se ta muzejska knjiga
može čitati drugačije.

VISIŠ

Život bi mogao biti
pamučna bela košulja
tek opeglana, okačena na vešalicu
koja ne prestaje da se leluja.

Ona koju zgužvaš u šaci
pa je pustiš, ne očekujući
da će to ostaviti ikakvog traga –
i traga ni nema.

Mogao bi biti lagani pokret ruke
kojim je stavljaš u orman,
među ostale stvari:
ono što misliš
da ti podrazumljivo
pripada.

Ali, ono što jeste nije košulja
već orman pun do pucanja
u kojem je donji veš izmešan sa
večernjim koktel-haljinama i odelima,
trenerkama, majicama,
rasparenim čarapama
i posteljinom
u kojoj si rođen i
u kojoj ćeš skončati

A na onoj vešalici
visi ništa drugo do ti, uglavnom
naopako, samo te mrzi
da malo bolje pogledaš
u orman.

NEBO

Nebo je štepano
tragovima aviona
koji lete na sve strane sveta:

Nebo je koža bolesnika
stoput već rezanog, paranog
i šivenog – štep do štepa –
zajedno sa
geografskom radoznalošću
i ljudskom savešću.

A šta ćeš, a kuda bi ti
sa svojim nebom?

A šta bi tvoje nebo
bez drugog neba?

A šta bi bilo čije nebo
bez šava,
napuklog,
čak i kada svedoči
o katastrofi?

TIŠINA, KONFUČIJE SPAVA

Tetovirane majka i ćerka
golih, svetloružičastih nogu
na londonskom aerodromu
razgovaraju o bojama aure

U tom kadru, u tom trenu
tako su zanete
gotovo prozračne
kao da su ih naslikali prerafaeliti

Ispod majčinog vrata
pruža se kineski ideogram
piše:

TIŠINA, KONFUČIJE SPAVA

Jedna pomahnitala, izgubljena
leptirica
obnevidela od neonskog svetla
pada im u zagrljaj

SRŽ NE LAŽE

Grupa bajkerki i bajkera dojezdi na plažu jezera
u vreli letnji dan. Poskidaju kacige i odeću
pa iznenada proviri ono što vreme doda
santimetrima u struku, dubini podvaljka
i gustini uzdanice-sumnje; vreme
već počinje da pečati uzdah  i misao
koja više ne vidi talas već samo pučinu.
Onda neko pljusne u vodu veliku lubenicu
i smeh zaklopara gromko zanjihan tamo-amo
između bibavih trbuha. Izađu iz vode i, dok
glavni bajker kolje bostan na šatorskom krilu pa
pruži svakome po parče, usklik koji ispuste usne
hodočasti  pravo u Rim. Sa plimom u sebi stoje u plićaku,
držeči napola pojedene kriške kao najveću
i jedinu istinu-trofej i osmehnuti gledaju
u fotoaparat. Onda se obuku, u iste one
divlje jakne i kacige, uzjašu svoja tela
i odjezde dalje. U još jednu mladost
u još jedno srce lubenice
koje pod nožem gromko puca
i pucanjem javlja
da srž ne laže.

TELO

Pre dvadeset godina sve ljude na ulici
zamišljala bih kao gole
skidala bih im odeću kao od šale, i smeškala bih se tome
kako hodaju nesvesni onoga što vidim ja:
obilje blještavih tela u njihovom nesavršenstvu i slavi.

Danas, dok hodam ulicama, ne vidim više naga
tela, već njihove unutrašnje organe:
srce onog čoveka zagledanog u male oglase za stan
drhti skupljeno na veličinu bebine pesnice,
creva onog tamo, umornog,  na klupi u parku,
ko mornarska užad u teškoj vreći,
kosti one žene što sporo prelazi ulicu,
već sasvim nalik krhim sviralama,
vene one mlade prodavačice u radnji
sa preskupom odećom u koju ne svraća niko,
te munje na prolećnom nebu, pred grmljavinu,
pluća, bubrege, jetru, slezinu, krv i lifmu,
nečije unutrašnje uho u kojem odavno nema odjeka,
materice na čijim zidovima dremaju senke
još nerođene dece, spermu što napinje reaktore
do pucanja, ali se vraća u svoj nemi bezdan testisa
između dve trafike,  i onog čoveka
koji odlazi na pijacu da kupi nešto zeleniša
vidim: mozak njegov i glavica kupusa  gledaju se
danas, sasvim koketno.

Pre dvadeset godina telo koje vidiš je
moglo da ima samo kožu
nakon dvadeset godina ima samo organe,
tako valjda, i sam putuješ nekuda
unutra