Spasić (Stefanović) Draga

Draga Spasić  je bila glumica i operska pevačica. Devojačko prezime joj je bilo Stefanović. Kao učiteljica učestvovala je na dobrotvornim priredbama gde je pokazala izuzetne pevačke sposobnosti. Tako je dobila priliku da školuje glas u Beču kod Filipa Forstena (Filip August Karl Forstén), i tu je završila dvogodišnji kurs solo pevanja. Kada se vratila u Beograd, angažovana je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 1896. Već 1897. je prešla u Srpsko narodno pozorište, gde je nastupala do 1908. Bila je nosilac repertoara u komadima s pevanjem i stekla slavu kao jedna od najboljih i najomiljenijih glumica i operskih pevačica u Vojvodini. U Narodno pozorište u Beogradu je prešla 1908. Tamo je bila jedina pevačica koja je završila konzervatorijum.

Draga se prisećala početka beogradske opera: „Koštana po mome mišljenju, utrla je put operi. Naša publika još nije bila muzički vaspitana tako da bi je jedna opera privlačila.” (Правда, 5. мај 1935, стр. 9) Operske predstave su bile posećene tako što bi bilo objavljeno „Draga Spasić peva” i to je bilo dovoljno da publika posećuje operu. U Narodnom pozorištu u Beogradu je ostala do početka Prvog svetskog rata. Za vreme rata je bila bolničarka u okružnoj bolnici u Nišu gde je povremeno priređivala humanitarne koncerte za ranjenike. Posle rata se vratila u Beograd i nastavila umetnički rad sve do penzionisanja (1925), često gostujući i u Srpskom narodnom pozorištu. Draga Spasić je usavršavala pevačku tehniku osim u Beču i u Parizu. U tome joj je pomogla i reč kritičara: „Ujedno, želeti bi bilo da se uprava srpskog narodnog pozorišta pobrine za to, da se naša gđa. Draga Stefanovićka, koja će – ako me posluša i ako se uzbude trudila oko svoga napretka – zacelo biti ono „za čim već odavno teži publika i uprava, da se što više u pevanju izobrazi”. Treba joj dobre učitelje davati, pa ma i na konzervatorijum na neko vreme poslati jer samo će tako biti gđa Stefanovićka ono što se od nje očekuje.” (Застава, 19. јун 1898, стр. 2)

Zahvaljujući činjenici da je pevačku tehniku usavršavala u svetskim centrima, bila je prva primadona Beogradske opere.

Dvadesetpetogodišnjicu glumačkog rada je proslavila sa ulogom Koštane. Sam autor ovog dela Borislav Stanković je Dragi Spasić uručio lovorov vrenac.

Sa uspehom je gostovala u Bugarskoj, Sjedinjenim Američkim Državama, kod iseljenika kojima je priređivala koncerte narodnih pesama.

U tadašnjem pozorišnom svetu i kod publike ostala je upamćena kao: darovita glumica, talentovana pevačica sa sigurnom pevačkom tehnikom i čistog i jasnog glasa, lepe pojave i dinamičnog temperamenta.

U vreme u kom je Draga Spasić gradila svoju glumačku i pevačku ličnost pozorišni život kod nas se tek gradio. Od izvođača je bilo očekivano da se prilagode repertoaru bez obzira da li on odgovara njihovim predispozicijama. „Igrala je i pevala sve. Počev od dela velikih operskih majstora, opereta, preko nacionalnog repertoara, – do drame i tragedije.” (Albulj 1961, 334) Takođe, morala je da prođe put od glumice-pevačice do operske pevačice. Od komada sa pevanjem koji se završavaju kolom do uloga u operama.

Draga Spasić je imala prve nastupe u seoskoj crkvi, gde su meštani nedeljom odlazili na bogosluženje. Međutim, vremenom su dolazili u crkvu da slušaju Dragino pevanje. U Beograd je otišla sa ocem koji je tražio zaposlenje kao radnik. Tom prilikom je i Draga htela da pronađe posao za sebe. Zahvaljujući profesoru Luki Lazareviću, dobila je posao učiteljice u Tamninu na Timoku. Godine 1896. na učiteljskoj skupštini u Beogradu imala je priliku da peva. To je čuo upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu dr Nikola Petrović i pozvao je u pozorište. Zahvaljujući Jovanu Jovanoviću Zmaju upoznala je tadašnjeg uptavnika Srpskog narodnog pozorišta Antonija Hadžića – čika Tonu. Tako je postala članica Novosadskog pozorišta. „Nije trebalo mnogo pa da g-đa Draga Spasić osvoji novsadsku publiku i da je priveže za sebe. Jovan Grčić je govorio često: „Draga Spasić je kora hleba za Novosadsko pozorište.” (Правда, 5. мај 1935, стр. 9)

O tom vremenu Draga Spasić svedoči: „Madžari, od kojih je zavisilo Novosadsko pozorište, naziva li su me „slavujem srpskog pozorišta”. U svojoj šesnaestoj godini dobila sam prvi put lovorov venac Mislila sam da sam velika umetnica. Posle sam, međutim, videla da rad u pozorištu zahteva nešto sasvim drugo i da je on dosta težak.” (Правда, 5. мај 1935, стр. 9)

O sposobnosti pevačkog izraza i tehnici građenja scenskog jezika pomoću tela, beleži kritičar: „Gđa Spasićka je pevala lepo i pokazala da ima temperamenta. Pa kako je tek igrala kolo?! Da nismo celog večera ništa drugo gledali no to, pa bi zadovoljni otiški kući.” (Застава, 16. јануар 1901, стр. 3)

Kritičar primećuje napredak u radu Drage Spasić: „U Drage Spasić je uz ono lepo staro: čist, jasan glas, milu pojavu i razumnu interpretaciju, nadošlo kao lepo novo: nešto muzičkog umetka odnosno zamene i to omogene sa starim, iz koga se opet ugodno istakla tugovanka „Sa visoke sa jasike – ”; za tim nešto, što se i u pevanju i u glumljenju joj sad ispoljilo jače no ikada do sad, a to je: prirodnost.” (Позориште, 22. децембар 1901, стр. 231)

Brojne kritike, časopisi, novine, beleže veliki dar i ushićenje sa kojim je Draga Spasić savladala složenost i raznovrsnost glumačkog i pevačkog izraza na sceni. Njen glas su opisali kao „srebrno čist” ili kao „sopran sjajnog metala”. O odnosu publike prema Dragi Spasić, novine beleže: „Publika je s uživanjem slušala omiljenu, koliko darovitu toliko i vrednu pevačicu i jasno joj je kazivala, da je s njom zadovoljna i prezadovoljna.” (Позориште, 20. децембар 1901, стр. 234)

Kritičar Jovan Grčić piše 1901. godine, da Draga Spasić ima „krasan glas” i „čist”, a da je njena pojava „mila”.” (Stojković 2001, 167)

Kako je Draga Spasić stasavala u doba Austro-Ugarske okupacije, popularišući srpsku pesmu, brinula je i o socijalno ugroženim slojevima društva.

U periodu između dva svetska rata deklarisala se kao pristalica levičarskog pokreta.

Tako je priređivala koncerte namenjene radništvu. Centralni organ Narodne radničke partije, objavio je: „Ime Drage Spasić biće zapisano lepim slovima u istoriji Narodnog pozorišta i razvoju Beogradske opera. Ono će naročito biti urezano u sećanjima i pamćenju radnika, koji su uvek bili njena oduševljena i drugarska publika.” (Albulj 1961, 336) Zanimljivo je da je Draga Spasić bila veoma aktivna u radničkom pokretu tog vremena. Podržavala je pokret i pomagala najviđenijim članovima Komunističke partije da u doba ilegalnog rada pronađu sklonište u njenom stanu. „Jednom prilikom, sećaju se savremenici, kada je Branislav Nušić, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, upozorio Dragu Spasić da u istupanjima „ide predaleko”, Spasićka mu je dostojanstveno i odmereno odgovorila: „- Ja nisam ceremonijal-majstor”, i u tom odgovoru bila je sva Draga Spasić. Poznato je i njezino demonstrativno zauzimanje i protesti putem advokata, kod najviđenijih ličnosti, protiv zverskog mučenja Spasoja Stejića i ostalih zatvorenika, prilikom istrage po Vidovdanskom atentatu.” (Albulj 1961, 336-337)

U listu Zastava, objavljen je tekst koji najavljuje gostovanje Drage Spasić u Vukovaru.  Tekst naglašava: „Gostovanje gospođe Drage Spasić u Vukovaru. Kako smo izvešteni, gospođa Draga Spasić, naša omiljena pevačica i članica Narodnog Pozorišta u Beogradu, proslaviće 25.godišnjicu svoga rada i kod pozorišne družine „Društva za Srp. Nar. Pozorište”. Ona će gostovati u dvema predstavama u Vukovaru. Uvereni smo da će Vukovarci biti veoma zadovoljni da čuju i vide našu omiljenu glumicu i u svome krugu. Gđa Spasić gostovaća u Vukovaru još u toku ovoga meseca.” (Застава, 24. мај 1923, 2) Međutim, Mesni pozorišni odbor u Vukovaru je odbio gostovanje Drage Spasić nazvavši je „prononsirana komunistkinja”. Zbog njene levičarske aktivnosti bila je praćena i progonjena od strane policije.

Te, 1923. godine Draga Spasić je slavila jubilej svog rada. „Mnogobrojne poklone je tada jubilarka primila od sindikalnih organizacija i udruženja, kao znak priznanja za njen rad. Ali je za Dragu Spasić, a i prisutnu publiku, jedan od najdirljivijih i najuzbudljivijih trenutaka bio kada je na pozornici, na kojoj je stajala slavljenica, stigao veliki buket svežih kao krv crvenih ruža od komunista iz zatvora, iz požarevačkog kazamata i mitrovačke kaznione, koji su joj poslali sa robije bivši narodni poslanici. Ovaj gest rukovodećih komunista iz zatvora bio je znak pažnje i stava prema umetnici. Njega je diskretno u svojim napisima primetila i građanska štampa.” (Albulj 1961, 339)

Za svoj umetnički rad odlikovana je ordenima Svetog Save i Jugoslovenske krune IV reda. Mada je u Novom Sadu boravila relativno kratko, Novosađani su je voleli i prihvatili kao jednu od najznačajnijih ličnosti iz oblasti pozorišne umetnosti.

Privatni život Drage Spasić nije bio upadljiv i uvek je bio zasenjen njenim umetničkim angažmanom.

Ime Drage Spasić nose ulice u Novom Sadu i Beogradu, a njena bista je postavljena na službenom ulazu u Srpsko narodno pozorište.

Uloge:

Албуљ, Дивна. 1961. Драга Спасић (1876–1938). У: Зборник прилога историји југословенских позоришта, Нови Сад: Српско народно позориште.
Божиновић, Љубомир. Најславнија наша Коштана. Правда, 5. мај 1935, стр. 9.
Волк, Петар. 2001. Београдско глумиште. Београд: Madlenianum.
Грол, Милан. 1952. Из позоришта предратне Србије: спомени савременика о глумачким генерацијама преткумановске Србије. Београд: Српска књижевна задруга.
Дотлић, Лука. 1982. Из нашег позоришта старог. Нови Сад: Српско народно позориште.
Марјановић, Петар. 2005. Мала историја српског позоришта: XIII–XXI век. Нови Сад: Позоришни музеј Војводине.
Марјановић, Петар. 1974. Уметнички развој Српског народног позоришта у Новом Саду од 1861 до 1968. године. Нови Сад: Српско народно позориште.
Г.,  Позориште, 22. децембар 1901, стр. 231.
-, Позориште, 20. децембар 1901, стр. 234.
Stojković, Gordana. 2001. Znamenite žene Novog Sada. Novi Sad: Futura publikacije.
-, Застава, 16. јануар 1901, стр. 3.
-, Застава, 24. мај 1923, стр. 2.
-, Застава, 19. јун 1898, стр. 2.

Спасић Драга – Енциклопедија Српског народног позоришта
Draga Spasić – Тeatroslov
Rođena je operska pevačica Draga Spasić
“Balkanski slavuj” pao u zaborav

Draga Spasić se prisećala rada u Novom Sadu i Vojvodini: „Tamo ja nisam kupila ni jedne haljine. Na vencima sam vrlo često dobijala po pedeset metara svile.” (Правда, 5. мај 1935, стр. 9)

O solidarnosti između umetnica, novine pišu: „Sentimentalnosti u radu nije bilo, što se vidi iz ovog karakterističnog slučaja, koji g-đa Spasić priča. Godine 1914. umro je otac g-đe Spasić. Na sam dan sahrane ona je morala da peva Lotu u „Verteru”. U oči toga dana saopštila je upravi da joj je umro otac i da to ne može da učini. U upravi joj je hladno odgovoreno da se pretstava ne može odlagati, a da zamene nema. Jedna srećna slučajnost, međutim, oslobodila je pretstave g-đu Spasić, a Pozorište nije pretrpelo štetu. U Zagrebu je gostovala članica Hamburške opera Mila Korošec.

Ja sam joj uputila hitan telegram i umolila je da me zameni u „Verteru”. Ona se ljubazno odazvala molbi i odmah došla u Beograd.” (Правда, 5. мај 1935, стр. 9)