Stefanović Ivana

Ivana Stefanović, kompozitorka i književnica, rođena je u Beogradu 14. septembra 1948. godine. Studije kompozicije završila je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi Enrika Josifa. Pored kompozicije studirala je i violinu u klasi Aleksandra Pavlovića. Kao stipendista francuske vlade (1979–1981) usavršavala se na Institutu za istraživanje i koordinaciju akustike muzike (IRCAM), a 1981. pratila je kurs iz kompozicije Mauricia Kagela u Eks an Provansu (Aix en Provence).

Prvi javni koncert na kome su prezentovane kompozicije Ivane Stefanović održan je 1966. godine u sali „starog” Ateljea 212. Na njemu su, pored drugih radova studenata kompozicije beogradskog Fakulteta muzičke umetnosti, izvedena Tri stava za klavir. Kasnije kompozicije Ivane Stefanović, kako muzičke tako i radiofonske, izvođene su, između ostalog, u Francuskoj, Danskoj, Finskoj, Engleskoj, Holandiji, Rumuniji, Hrvatskoj, Sloveniji, Siriji, Nemačkoj, Španiji, SAD, Austriji, Italiji, Izraelu, Kazahstanu, kao i na festivalima: Gaudeamus (Holandija), Bemus (Beogradski muzički festival), Bitef (Beogradski teatarski festival), Zagrebački muzički bijenale, Međunarodna tribina kompozitora (Srbija), Wings of sound (Finska), Tribina skladatelja Pula, Roma Europa festival (Italija), Madrid – Svetska prestonica kulture, Muzički Temišvar, Rumunija, Prix talia, Music Harvest (Odenze, Danska) Međunarodna nedelja nove muzike (Bukurešt, Rumunija), Međunarodno društvo za savremenu muziku (ISCM) i drugim.

Ivana Stefanović je napisala muziku za više od 40 pozorišnih predstava. Radila je u brojnim beogradskim pozorištima, među kojima su Narodno pozorište, Jugoslovensko dramsko pozorište, Atelje 212, Zvezdara teatar. Gostovala je u Celju, Novom Sadu, Budvi. Između ostalog, pisala je scensku muziku za Eshilovu Orestiju, Šekspirove (William Shakespeare) komade Makbet i Romeo i Julija, Lagum Svetlane Velmar Janković, Sudbinu i komentare Radoslava Petkovića, Kanjoša Macedonovića Vide Ognjenović, Iz života kišnih glista Per Ulov Enkvista (Per Olov Enquist), Dugo putovanje u noć Judžina O’Nila (Eugene Gladstone O’Neill).

Rad u medijima Ivana Stefanović započinje u Radio Beogradu 1968. godine. Priprema i vodi muzičko-govorne emisije U Euterpinim vrtovima, Ako volite muziku i druge. Uskoro počinje da se bavi i istraživanjem u oblasti zvuka i radiofonijom (Poslanica ptica, 1974), a potom pozorištem i scenskom muzikom. Od 1975. angažovana je prvo kao muzička saradnica a onda i muzička urednica Dramskog programa Radio Beograda, gde tokom više godina, muzički oprema nekoliko stotina radio dramskih emisija. Za neke tekstove bira muziku, za neke improvizuje, za neke komponuje. Bila je prva urednica Radionice zvuka kada je ova istraživačka serija osnovana 1985. godine u okviru Dramskog programa Radio Beograda. U periodu 1989–1991. glavna je i odgovorna muzička urednica Prvog programa Radio Beograda. S tog mesta se povukla ostavkom avgusta 1991. Tokom svih ovih godina, bila je paralelno saradnica Televizije Beograd i to kako saradnica Muzičke redakcije, gde je radila na muzičkim emisijama, tako i Redakcije za kulturu, gde je bila angažovana kao muzička urednica i novinarka u emisijama iz kulture (Studio 3, Kult i dr).

Tokom svog rada u medijima, još od 1968. godine, započela je da se bavi radiofonijom kao i drugim graničnim muzičkim oblastima kakva je ars acustica. Neka od radiofonskih dela, Lacrimosa, Metropola tišine – Stari Ras ili Lingua/phonia/patria, više puta su emitovana na radio stanicama u zemlji kao i na mnogobrojnim inostranim radio stanicama.

Ivana Stefanović je bila selektorka festivala Muzika u Srbiji (1986). Godine 1992, zajedno sa kolegama je učestvovala u pokretanju Međunarodne tribine kompozitora u organizaciji Udruženja kompozitora Srbije. Iste godine bila je članica grupe za Ars Acusticu pri EBU (European Broadcasting Corporation) i učestvovala na festivalu Radio Beyond u Londonu. Na Fakultetu muzičke umetnosti držala je kurseve iz primenjene muzike (1992–1995), predavanja u Centru za ženske studije (1993–1994), a od 2000. u Fondu Centar za demokratiju je direktorka programa za kulturu. Od 2001. do 2006. radila je kao umetnička direktorka muzičkog festivala Bemus. Od 2001. bila je članica Odbora za kulturu Nacionalne komisije Srbije i Crne Gore za Unesko. Tokom 2007. obavljala je dužnost predsednice Udruženja kompozitora Srbije. Iste godine je imenovana na funkciju državne sekretarke u Ministarstvu kulture Republike Srbije i na toj funkciji ostaje do juna 2008. Bila je članica Programskog odbora Radio televizije Srbije (2010), članica Nacionalnog saveta za kulturu Republike Srbije (2011–2018), predsednica Centra za muzičku akciju (CMA) i članica Upravnog odbora Sokoja. Članica je Udruženja kompozitora Srbije i Srpskog književnog društva. Ispred Centra za muzičku akciju inicirala i organizovala seriju tribina Novi zvučni prostori posvećenih novim delima srpskih autora, dok su saradnici na projektu bili Udruženje kompozitora Srbije i muzičke redakcije RB2 i RB3. Izlaganja sa ovih tribina objavljena su u zborniku Tribine Novi zvučni prostori (priredila Zorica Premate, 2019).

Ivana Stefanović piše i objavljuje tekstove o muzici i kulturi u brojnim novinama i časopisima (Politika, Scena, Ludus, Vreme, Danas, Novi zvuk, Književne novine, Treći program Radio Beograda). U izdanju beogradske Geopoetike objavila je knjigu putopisnih eseja Put za Damask (2001), knjigu eseja Muzika od ma čega u izdanju Arhipelaga (2009) i knjigu Privatna priča – prema sadržaju jednog kofera u izdanju Službenog glasnika i Arhiva Srbije (2012).

Ivana Stefanović je od 1995. do 1999. živela u Damasku (Sirija), od 2001. do 2005. delimično u Ankari (Turska), a od 2009. do 2013. u Bukureštu (Rumunija). Udata je za Zorana S. Popovića. Ima sina Peđu i ćerku Anu.

Priznanja o nagrade

• Oktobarska studentska nagrada za kompoziciju Kabana, 1976.
• Međunarodna tribina kompozitora Sremski Karlovci – Novi Sad. Nagrada za kompoziciju Četiri noćna zapisa, 1993.
• Nagrada Sekretarijata za kulturu grada Beograda za autorski koncert, 1994.
• Sterijina nagrada za muziku u predstavi Turneja Gorana Markovića, 1997.
• Nagrada „Miloš Crnjanski” za knjigu Put za Damask u izdanju Geopoetike, 2003.
• Nagrada grada Beograda za ukupan doprinos u realizaciji događaja od značaja za grad Beograd za 2013. godinu, za festiva BUNT, 2014.
• Nagrada na festivalu Prix Italia za kompoziciju Veliki kamen, 2017.
• Nagrada „Stevan Mokranjac” za kompoziciju Veliki kamen, 2017.
• Nagrada Trepetalo iz Trogira, regionalna nagrada Centra za medije Ranko Munitić, 2018.

Saradnja sa izvođačima, ansamblima, dirigentima (izbor)

Hor RTS, SORTS, Beogradska filharmonija, Gudači Svetog Đorđa, GO Dušan Skovran, Srpski gudački kvartet, Hor Hrvatske radio-televizije HRT, Tonči Bilić, Zbor slovenske filharmonije, Martina Batič, Orchestrei de Camera Radio (Bukurešt), Crnogorski simfonijski orkestar, Grigorij Krasko, Renesans, ansambl za ranu muziku, Hor Krsmanović-Obilić, Ansambl Gradilište, Ansambl Cantus (Hrvatska), Berislav Šipuš, Camerata academica (Novi Sad), Ensemble Devotio Moderna, Carmen Carneci (Rumunija), Oskar Danon, Aleksandra Ivanović, Irina Arsikin, Jovan Kolundžija, Irena Grafenauer, Brigitte Michel, Marie-Christine Milliere-Charrin, Claire Schapira, Tomaž Lorenc, Ljubiša Jovanović, Olivera Đurđević, Darinka Matić Marović, Slovenski godalni kvartet, Biljana Radovanović, Katarina Jovanović, Studio za tolkala (Slovenija), Zagrebački kvartet, Beogradski klavirski studio, Julija Hartig, Hor Flauta, Miodrag Azanjac, Solhi Al Wadi, Nacionilni simfonijski orkestar Damaska, Bojan Suđić, Gudački kvartet Rucner (Hrvatska), Donne di Belgrado, Klavirski duo Lidija Bizjak i Mahajlo Zurković, hor Barilli, Nada Kolundžija, Aleksandar Serdar, Niški simfonijski orkestar, Nebojša Živković, Klavirski duo Nikolajević-Kršić, Tanja Obrenović, Nemanja Stanković, Erica Crino, Gudački kvartet Il Belpaese, Gudački kvartet TAJJ, Saša Mirković, Vladimir Blagojević, Antarja string quartet (Beč), Trio Pokret, Duo Floral, Trio Singidunum, Bass Chorus, Dejan Sinadinović. . .

SPISAK KOMPOZICIJA SA PRVIM IZVOĐENJIMA

 

Solističke kompozicije

• Za Irenu za solo flautu, 1976. Opus 7

Koncertni atelje Ljubljana, 9. 3. 1976. Irena Grafenauer, flauta

• Fuge tordue (Torzija fuge), za solo violinu, 1980. Opus 15

Koncert F.I.A.P., Pariz, 15. 6. 1981. Marie-Christine Milliere Charrin, violina

• Paysage za čembalo i magnetofonsku traku, 1980. Opus 16

Festival kamerne muzike XX veka, Radenci, Slovenija, 26–28. 9. 1980. Olivera Đurđević, čembalo

• Posveta za solo klavir, 1986. Opus 19

Tribina muzičkog stvaralaštva Jugoslavije (TMSJ), Opatija, 1986. Aleksandar Madžar, klavir

• Muzika za mart za klavir/čembalo, 1989. Opus 23

Musica viva RB, Zadužbina Ilije Kolarca, 1989. Smiljka Isaković, čembalo

• Satovi, vreme za klavir

Svečana sala Skupština grada, Beograd, 27. 3. 2005. Olivera Đurđević, klavir

• Jesenjin igra valcer za klavir

The Kennedy Centar, SAD, New Waltzes for Piano and Toy Pianos, 19. 6. 2006. Nada Kolundžija, klavir

• Samo za levu ruku za klavir

Žene kompozitori, Gvarnerius, Beograd, 23. 12. 2006. Nada Kolundžija, klavir

• Lagum za klavir

Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd, 24. 4. 2007. Aleksandar Serdar, klavir

• Novembar, novembar. . . Quasi una fantasia za solo violončelo, 1986. Opus 20

Tribina muzičkog stvaralaštva Jugoslavije (TMSJ), Opatija, 1989. Sandra Belić, violončelo

• A u daljini vrt pun cveća za solo violinu, 1994. Opus 34

26. Bemus, Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd, 13. 10. 1994. Mateja Marinković, violina

• Antiohijska pesma za solo flautu, 2018.

Paraphernalia, autorski koncert, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd, 3. 11. 2018.

Ljubiša Jovanović, flauta

• Canto prema Fantaziji br. 1 u A duru G. F. Telemana, za solo flautu, 2018.

Festival Bunt, Sala Lola, Beograd, 9. 11. 2019. Ljubiša Jovanović, flauta

 

Kamerne kompozicije

• Gudački kvartet br. 1, 1969–70. Opus 1

Omladinska tribina na 7. Jugoslavenskoj muzičkoj tribini u Opatiji, 8. 11. 1970. Slovenski godalni kvartet

• Harmonije, gudački kvartet br. 2, 1976. Opus 8

Bemus, Beograd, 13. 10. 1976. Srpski gudački kvartet

• Play Strindberg, gudački kvartet br. 3, 1993. Opus 29

Autorski koncert, Paviljon „Cvijeta Zuzorić”, Beograd, 29. 5. 1993. Kvartet Camerata Academica (Hartig,Stanojević, Milosavljević, Varga) Novi Sad

• Kust za fagot i klavir, 1974. Opus 3

Dvorana Beogradske filharmonije, Beograd, 28. 4. 1975. Božidar Tumpej, fagot i Velislava Palačorova-Popovska, klavir

• Mučnina ili smrt koja dolazi za sopran, kontralt, recitatora trubu, timpane, harfu, orgulje i klavir, 1974. Opus 4

Tekst: Anri Mišo (Anry Micheaux)

Beograd, 12. 6. 1979. Irina Arsikin, sopran, Aleksandra Ivanović, mecosopran, Mihajlo Janketić, recitator, ansambl Muzika nova, dirigent Miodrag Janoski

• Dvoglasje za dve flaute i električni klavir, 1976. Opus 9

Studentski kulturni centar Beograd, 20. 3. 1977. Studenti flaute Fakulteta muzičke  umetnosti u ciklusu „Obnova flaute”

• Dušanov zakonik za stare instrumente, 1977. Opus 9A

Beograd (Sala Skupštine grada), 6. 11. 2009. Ansambl Renesans

• Tumačenje sna za flautu solo, magnetofonsku traku, dva ženska govorna glasa, 1984. Opus 18

Tekst Roza Luksemburg (Rosa Luxemburg) i Vesna Krmpotić

Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd, 27. 5. 1984. Ljubiša Jovanović flauta.

• Znakovi pored puta za flautu i klavir/harfu/čembalo. 1993. Opus 30

Autorski koncert, Beograd, 29. 5. 1993. Ljubiša Jovanović, flauta i Olivera Đurđević, klavir

• Muzika za juni za flautu i klavir (ili flautu i harfu), Opus 36

2. Međunarodni festival harfe, 17. 5. 2003.

Stana Krstajić, flauta i Olivera Đurđević, klavir.

• Obični razgovori za obou i violinu, 2003. Opus 41

Festival Crossing border, Grote kerk, Hag, 16. 11. 2003. B. Čičovački, oboa, P. Milosavljević, violina

• Nad vodom za sopran, flautu i klavir, 2003. Opus 42

Stihovi helenskih meličara: Sapfo, Alkeja i Alkmana

Autorski koncert, Sala Beogradske filharmonije, Beograd, 12. 2. 2004. Donne di Belgrado (Stana Krstajić, flauta, Aneta Ilić, sopran, Maja Šljivančanin, klavir).

• Pesnik na brodu za dva klavira, 2012. Opus 51.

Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd septembra, 2012. Klavirski duo S. Nikolajević-V. Kršić.

• Dve Antiohijske pesme, za gudački kvarte, 2015. Opus 39B

Gudački kvartet TAJJ, 2015.

• Paraphernalie za violu i harmoniku, 2016. Opus 53.

Sala SKC, Beograd, 1. 11. 2016. Saša Mirković, viola, V. Blagojević, harmonika

• Tišina za glas, flautu i klavir, 2017. Opus 56

Na stihove Tomasa Huda. Tribina kompozitora, Beograd, novembar 2017.

Katarina Jovanović, sopran, Milica Ilić, klavir, Jelena Dimitrijević, violina.

• Uzani prolaz svetlosti za flautu, violinu i klavir, 2017. Opus 57

Čačak, 20. maj 2017. Trio Singidunum (Stana Krstajić, flauta, Katarina Milošević, violina, Dejan Subotić, klavir).

• Dve Antiohijske pesme za četiri kontrabasa, 2018.

Autorski koncert Paraphernalia, Beograd, 3. 11. 2018. Bass Chorus (Zoran Marković, Jošt Lampreht, Žiga Trilar, Stevan Jovanović), Ljubljana

• Ovoga puta me pustite da budem srećan, prema Pablu Nerudi za flautu i kontrabas

Festival Bemus, Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd, bis na koncertu, 8. 10. 2019.

Sala Lola, drugo izvođenje, koncert Ars vs Corona, Beograd, 7. 6. 2020. Ljubiša Jovanović, flauta i Stevan Jovanović, kontrabas

• Mala otkrovenja za dva violončela, 10. 11. 2019.

Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd, 10. 11. 2019

Sandra Belić i Nemanja Stanković, Koncert ansambla BUNT i cello na festivalu BUNT 7. 0.

 

Kompozicije sa glasom

• Moj svet za mecosopran i klavir, Opus 5

Tekst: Desanka Maksimović. Prerađena 1993.

Stavovi: 1. Moj svet, 2. Svod nebeski je hladan, 3. bez naslova.

Aleksandra Ivanović, mecosopran i Nada Kecman, klavir.

• Uspavanke za mecosopran, čembalo i gudački orkestar, 1988. Opus 21

Bez teksta.

26. Tribina muzičkog stvaralaštva Jugoslavije, Opatija 1989. GO Dušan Skovran, dirigent A. Pavlović, A. Ivanović, mecosopran i O. Đurđević, čembalo (snimak). Prvo javno izvođenje – Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd, 24. 12. 1990.

• Instrumentalna pesma, vokaliza za ženski glas i klavir, 1996. Opus 37.

Damask, Sirija, 27. 2. 1996. Galina Kaldeeva, mecosopran i Rustam Gubaidulin, klavir

• Ona za ženski govorni glas, flauta, klavir, violončelo i elektronika, Opus 45

Tekst iz drame Hasanaginica Ljubomira Simovića

Otvaranje 17. Međunarodna tribina kompozitora, Hol Narodne banke Srbije, Beograd, 19. 11. 2008. K. Jovanović, sopran, Lj.  Jovanović, flauta, J. Tucović, klavir i A. Latković, violončelo.

• Pesnik u staklenoj kutiji – Bajka za mecosopran i kamerni ansambl (flauta, oboa, fagot, horna, klavir i gudači), 2010, Opus 48

Mala dvorana Vatroslav Lisinski, Zagreb, 8. 3. 2010. Marta Babić, mecosopran, Ansambl Cantus, dirigent Berislav Šipuš

• U mraku za mecosopran i gudače, 2017. Opus 54

Na tekst Ljubomira Simovića. Svečana sala SANU, Beograd, 1. 2. 2017. K. Jovanović, gudači Lola klasik, dirigent Ljubiša Jovanović

Drugo izvođenje na autorskom koncetru Paraphernalia, CZKD, 3. 11. 2018. Kamerni orkestar Muziko, dirigent Betina Šmit (Bettina Schmitt)

• Uspavanke za mecosopran, čembalo i gudački kvartet, 2017. Opus 21B.

Muzej istorije Srbije, Beograd, 27. jun 2017. Tanja Obrenović, mecosopran, Bojana Dimković, čembalo i gudački kvartet Mokranjac

 

Vokalno-instrumentalna muzika

• Kabana, kantata za sopran, alt, dečji hor, mešoviti hor i simfonijski orkestar, 1974. Opus 6.

Tekstovi severnoameričkih Indijanaca.

III program Radio Beograda, Nova dela, 30. 5. 1976. Irina Arsikin, sopran, Aleksandra Ivanović, mecosopran, Mitja Gregorač, tenor, dečji i mešoviti hor RTB i SORTB. Dirigent Oskar Danon.

• Tibul protiv rata za mešoviti hor, gudače i timpane, 1995. Opus 35

Tekst: Albije Tibul. Kompoziciju poručio AKUD Hor „Krsmanović-Obilić” povodom 111 godina od osnivanja.

Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd, 17. 5. 1995. Hor Obilić-Krsmanović, Boris Bunjac, udaraljke i dirigent Darinka Matić Marović

 

Kompozicije za gudački orkestar

• Harmonije za gudački orkestar, 1980. Opus 8 bis. Verzija iz 2003.

Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd, 16. 1. 1980. Verziju za gudače izveo orkestar Beogradske filharmonije, dirigent Anton Kolar

Prvo izvođenje verzije za gudački orkestar – Autorski koncert, Sala Beogradske filharmonije, Beograd, 12. 2. 2004. Gudači Svetog Đorđa, dirigent Bojan Suđić

• I niodkudu pomošti za stare instrumente i gudače, 1989. Opus 22

Bitef teatar, Beograd, 27. 6. 1989.

Ansambl za staru muziku Ars nova, Akademski gudački orkestar Dušan Skovran i dirigent A. Pavlović.

• Drvo života za gudački orkestar, 1997. Opus 38

Damask, Sirija (Franjevačka crkva St. Antona), 13. 6. 1997. Nacionalni simfonijski orkestar, dirigent Solhi Al-Wadi, 22. 6. 1997.

 

Dečja muzika

• Dugme lutalica, dečji radio mjuzikl za soliste, 2 dečja hora, kamerni ansambl, 1977.

Opus 10

Tekst Predrag Čudić, režija Boda Marković, 1977. Na programu RTB, 24. 4. 1977.

Dečji hor RTB, hor Kolibri (RTB), instrumentalni ansambl, hor Kolibri pripremila dirigent Milica Manojlović; solisti, glumci-pevači beogradskih pozoriša: Dragan Laković, Dušan Jakšić, Zoran Radmilović, Nikola Simić, Zaga Marjanović, Zorica Jovanović, Aljoša Vučković, Nada Blam, Zorica Šumadinac, Moris Levi, dirigent Angel Šurev

 

Kompozicije za veće kamerne sastave

• Hommage à Villon za stare instrumente (6 izvođača) i dva glasa, 1978. Opus 11

Tekst Fransoa Vijon (François Villon).

U emisiji muzičkog programa Muzički atelje RTB, Beograd, 1978. Ansambl Renesans, Irina Arsikin, Aleksandra Ivanović

Prvo javno izvođenje – Paviljon „Cvijeta Zuzorić”, autorski koncert, Beograd, 29. 5. 1993. Ansambl za ranu muziku Renesans, Ivana Radivojević, sopran, Magda Skračić, mecosopran, dirigent Biljana Radovanović

• Inkantacije, za sopran i kamerni orkestar. 1978. Opus 12

Tekst: Egipatska Knjiga mrtvih.

Amsterdam, Holandija, Shaffy Theater, festival Gaudeamus, 3. 9. 1978.

Irina Arsikin, sopran, Uroš Lajovic, dirigent

• Mimicry za hor flauta (14 izvođača), 1981. Opus 17

Paviljon „Cvijeta Zuzorić”, Beograd, 1. 3. 1982.

Koncert iz ciklusa Muzička moderna III programa Radio Beograda. Izveo Hor flauta, dirigent i umetnički rukovodilac Miodrag Azanjac

 

Koncertantna muzika

• Četiri noćna zapisa za solo violu i 13 gudača, 1992. Opus 28

Porudžbina Umetničkog saveta Bemusa

Sala Gimnazije u Sremskim Karlovcima, Sremski Karlovci, 12. 10. 1992. Orkestar Camerata academica, Novi Sad, solista Dejan Mlađenović, viola, dirigent Ištvan Varga.

• Neobične scene sa Homerovog groba u Smirni – novi prilozi za Hansa Kristijana Andersena, koncert za flautu, klavir, čembalo, harmoniku, udaraljke, gudački orkestar i naratora, 2005. Opus 44

Tekst H. K. Andersen: Ruža s Homerovog groba iz putopisa Bazar jednog pesnika (Hans Christian Andersen „En Digters Bazar”, 1842)

Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd, 5. 12. 2007. Lj. Jovanović, flauta, KO Gudači sv. Đorđa, dirigent Biljana Radovanović, narator Dragan Mićanović

 

Za udaraljke

• Kuda sa pticom na dlanu, za ansambl udaraljki (3 izvođača) i magnetofonsku traku, 1979. Opus 13

Materijal za tonski snimak kompozicije nastao u studiju IRCAM-a.

Ciklus Muzička moderna III programa Radio Beograda, Beograd, 17. 4. 1980. Studio za tolkala, Ljubljana, umetnički rukovodilac Boris Šurbek

• Kratka duga, za ansambl udaraljki, 4 izvođača. 2009. Opus 46

Studio M Radio Novog Sada, Novi Sad, 21. 6. 2011. Ansambl udaraljki, Akademije umetnosti AU-AU

 

Horska

• Psalam za mešoviti hor i solo sopran 22. 9. 1990. Opus 25

Tekst iz pravoslavne liturgije.

Sremski Karlovci, obeležavanje 300. godišnjice seobe Srba, 22. 9. 1990. Hor KUD Branko Krsmanović i dirigent Darinka Matić-Marović, solista Aleksandra Ivanović, mecosopran

• Antiohijske pesme za mešoviti hor, bez teksta 1997. Opus 39

Sala Beogradske filharmonije, Međunarodna tribina kompozitora, Beograd, 25. 05. 1998.

Beogradski kamerni hor, dirigent Vladimir Marković

• Ako Gospod neće za mešoviti hor, 2002. Opus 43

Verzija za ženski hor, tekst iz pravoslavnog molitvenika

• Ako ko čuje glas moj, za mešoviti hor, 2011. Opus 49

Otkrovenje Jovanovo 3. 20

Crkva Blažene Djevice Marije, 19. 6. 2011. Hor Hrvatske Radio televizije. Dirigent Tonči Bilić.

 

Radiofonske kompozicije
Poslanica ptica, radiofonski eksperiment, 1974. Opus 2

Produkcija Radio Beograd, emitovano: Radio Beograd, 19. 6. 1974.

• Lingua/Phonia/Patria, radiofonska kompozicija. Opus 24

Koprodukcija Radio Beograd i Horspiel studio WDR iz Kelna. Emitovano: Horepielstudio, WDR 3, 20. 6. 1989.

• Metropola tišine / Stari Ras, radiofonska poema za traku, 1992. Opus 27

Festival Ars Acustica, London, 27. 5. 1992.

Učestvovao Ansambl za ranu muziku Renesans, solo sopran Vojka Đorđević

• Lacrimosa, radiofonska drama, 1993. Opus 31

Produkcija ÖRF, Kustradio – Radio Kunst, Beč, ÖRF, 6. 5. 1993.

• Krug, muzika za koreodramu. 1994. Opus 32

Scena Centra Sava, Beograd, 29. 4. 1993.  Premijera predstave Krug u izvođenju Teatra pokreta Mimart

• Bogorodica Trojeručica Hilandarska – ili zvučna knjiga promena, radiofonska drama, 1994. Opus 33

Emitovano na Radio Beogradu, Beograd, 5. 2. 1994.

Koautor Nebojša Ignjatović, kontrabas. Korišćeni tekstovi: Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Matije Bećkovića, Mirjane Vukomanović

• Isidora, balet, tape-music, 1992. Opus 26

Libreto i koreografija: Jelena Šantić.

Atelje 212, 26. teatarski festival Bitef, Beograd, 25. 9. 1992. Glavne uloge: Ašhen Ataljanc i Konstantin Kostjukov

• Prvi istočni san, radiofonski pejsaž. 1998. Opus 40

Austrijski radio, Prvi program, Beč, 8. 10. 1998. Produkcija ÖRF (Austrijski radio) program Kunst radio – Radio Kunst, Beč. Urednica Haidi Grundman, ton majstor inž. Gerhard Wieser.

• Pesnik u staklenoj kutiji, Opus 47

Program Evropske Unije za Radio – EBU, uživo iz Radio Beograda. Program za rođendan umetnosti, Beograd, 17. 01. 2010.

 

Predrag Miki Manojlović, glumica i pevačica Ana Sofrenović, Vlada Stojnić, klavir, Nebojša Ignjatović, kontrabas, flauta, glas
Duboki do – priča o zvonu za elektroniku i jednog multiinstrumentalistu ili više izvođača 2011. Opus 50

Evropske Unije za Radio – EBU, Program za rođendan umetnosti, Beograd, 17. 01. 2011.

Saradnici Dragan Mitrić i Nebojša Ignjatović

• Veliki kamen, radiofonska poema prema fragmentima drame Hasanaginica Simovića. 2017. Opus 55

Treći program Radio Beograda, Beograd, 7. 5. 2017. Učestvovali glumci Ana Sofrenović i Slobodan Beštić

 

Muzika za scenu i pozorište

• Selo Stepančikovo, Dostojevski, režija Arsenije Jovanović, Narodno pozorište, 1974.
• Klitemnestra, Marijan Matković, režija Arsenije Jovanović, TV drama, RTB, 1974,
• Magbet, Šekspir, režija Arsa Jovanović, Narodno pozorište, 1975.
• Nemam više vremena, Desanka Maksimović, režija Vida Ognjenović, Teatar poezije, 1976.
• Ništa bez konja, Pešić, režija Paolo Mađeli, Pozorište „Boško Buha”, 1977.
• Beli brak, Ruževič, režija Paolo Mađeli, Pozorište „Boško Buha”, 1977.
• Dom Bernarde Albe, Lorka, režija Vida Ognjenović, Narodno pozorište, 1978.
• Kako je daleko od čoveka do čoveka, Isidora Sekulić i Jovan Skerlić, režija Vida Ognjenović, Atelje 212, 1979.
• Znakovi pored puta, Andrić, režija Predrag Dinulović, Narodno pozorište Krug, 1979.
• Tri seste, Čehov, režija V. Ognjenović, Slovensko ljudsko gledališče, Celje, 1980.
• Izdaja, Harold Pinter, režija V. Ognjenović. Atelje 212, 1980.
• Anfisa, Andrejev, režija B. Ognjenović. Narodno pozorište –
• Priče iz Bečke šume, E. v. Horvat. Režija P. Mađeli, Atelje 212. 1984.
• Cveće zla, Bodler, režija Uroš Glovacki, Teatar poezije, 1983.
• Kad su cvetale tikve, Mihajlović, režija V. Ognjenović, Narodno pozorište, 1984.
• Maj neim iz Mitar, tekst i režija V. Ognjenović, Atelje 212, 1984.
• Nečastivi na filozofskom fakultetu, I. Brešan, režija V. Ognjenović, Zvezdara teatar, 1984.
• Nastasja Filipovna, Dostojevski-Vajda, režija M. Erceg, Narodno pozorište, 1986.
• Luda igra, Lev Birinski, režija Vida Ognjenović, SNP Novi Sad, 1988.
• Iz života kišnih glista, Per Enkvist, režija I. Vujić, JDP i Ben Akiba, Novi Sad, 1988.
• Gorski vijenac, Njegoš. V. Ognjenović, Zvezdara teatar 1988, Vukov sabor, 1988.
• Klopka, Tadeuš Ruževič, Režija Nevena Janać, SNP, 1988.
• Orestija, Eshil, režija Mira Erceg, Narodno pozorište, 1989.
• Banović Strahinja, B. Mihajlović Mihiz, Vukov sabor, režija D. Mijač, 1989.
• Kanjoš Macedonović, tekst i režija Vida Ognjenović, Budva grad teatar, 1989.
• San kosovske noći, režija Petar Božović, Zvezdara teatar, Budva grad teatar, 1989.
• Balkon, Žan Žene, režija Ivana Vujić, Beogradsko dramsko, 1991.
• Isidora, libreto i koreografija Jelena Šantić. BITEF, 1992.
• Vođa, Radoje Domanović, režija Radoslav Milenković, SNP, 1992.
• Otac, August Strinberg, režija Radoslav Milenković, Atelje 212. 1993.
• Oleana, Dejvid Memet, režija V. Ognjenović, Atelje 212. 1994.
• Mrtva tačka, Aleksandar Popović, režija R. Milenković, Zvezdara teatar, 1994.
• Krug, teatar pokreta Mimart, autor Nela Antonović, 1994.
• Trus i trepet, tekst i režija Vida Ognjenović, Budva grad teatar, 1994.
• Romeo i Julija, Šekspir, režija Jagoš Marković, Pozorište „Boško Buha”, 1995.
• Oko, teatar pokreta Mimart, autor Nela Antonović, 1994.
• Numerik, teatar pokreta Mimart, autor Nela Antonović, 1995.
• Lagum, Svetlana Velmar Janković, režija Alisa Stojanović, Atelje 212, 1995.
• Lutkarska biblija, Zorica Simović. Režija Nikita Milivojević. Lutkarsko pozorište Niš, 1995.
• Bašta sljezove boje, B. Ćopić, režija M. Karadžić, Pozorište „Duško Radović”, 1995.
• Turneja, Goran Marković. Režija M. Karadžić, Atelje 212, 1996.
• Sudbina i komentari, Radoslav Petković, režija Alisa Stojanović, Narodno pozorište, 2002.
• Smert Uroša Petago, prema tekstu Stefana Stefanovića, režirala Mira Erceg, CZKD,
• Dugo putovanje u noć, Judžin O Nil, režija Boro Drašković, Atelje 212, 2004–2005.
• Malajsko ludilo, Slobodan Selenić, režija A. Stojanović, Beogradsko dramsko pozorište,
• Šuma pleše, Dah teatar, režija D. Milošević, neodigrano, planirano za proleće, 2020.

 

ŠTAMPANE KOMPOZICIJE

 

1980. Prva pesma. Naši kompozitori za mlade pijaniste, u izboru J. Kršić i D. Šišmanović. Udruženje muzičkih pedagoga SR Srbije, Beograd.
1981. Za Irenu, Udruženje kompozitora Srbije, Beograd.
1982. Muzika za mart, 100 godina muzike za klavir, izbor M. Mišević. Fakultet muzičke umetnosti, Beograd.
1983. Moj svet. B. Jovanović: Poezija Desanke Maksimović kao inspiracija muzičkih stvaralaca. Zadužbina Desanke Maksimović.
1984. Ciklus pesama Moj svet. Zadužbina Desanke Maksimović, Studentski kulturni centar i Narodna Biblioteka Srbije.
1985. Ciklus pesama Moj svet, Antologija srpske solo pesme, Udruženje kompozitora Srbije, Beograd.

 

DISKOGRAFIJA

 

Ivana Stefanović: Poslanica ptica

Singl ploča u izdanju MELODIJE br. C 92 06403 STEREO, 1976.

 

LP MUZIKA ZA SOLO FLAUTU

Ljubiša Jovanović

Ivana  Stefanović: Tumačenje sna

PGP RTB 2130858 stereo, 1983.

 

CD NEW SOUND 102/1993.

IvanaStefanović: I niotkudu pomošti / When Cometh No Succour

Ansambl Renesans i GO Dušan Skovran

SOKOJ-MIC, 1993.

 

Ivana Stefanović: Dugme lutalica

PGP RTB MC 5150604 PL 2150255

 

LP STUDIO KLAVIJATURNOG ZVUKA BEOGRAD

Ivana Stefanović: Fragment mogućeg reda

PGP RTB records 230294, 1989.

 

Ivana Stefanović: Lacrimosa

CD digital audio, ORF Wien 147832131274, 1993.

 

CD Ivana STEFANOVIĆ: UNUTRAŠNJI PEJSAŽ – autorski disk

Tumačenje sna, Kuda sa pticom na dlanu, Metropola tišine – Stari Ras

CD – SOKOJ CD 205, Diskografija: PGP RTB records 2130858, 1996.

 

CD NEW SOUND 114/1999.

Ivana Stefanović: Play Strindberg

digitally remastered AAD, SOKOJ-MIC, 1999.

 

CD SVETSKE PREMIJERE

Ivana Stefanović: Muzika za mart

PGP RTS, CD 430459, CD 2

 

CD NEW SOUND 124/2004.

Ivana Stefanović: Obični razgovori, Nad vodom

digitally remastered AAD, SOKOJ-MIC, 2004.

 

Ivana Stefanović: Drvo života

Министарство науке и образовања Републикe Казахстан НАУРЬ13-21

NAURIZ-21, 2006.

 

CD ŽENSKE PRIČE

Srpska muzika za klavir, Jasmina Janković, klavir

Ljubica Marić, Mirjana Živković, Ivana Stefanović, Isidora Žebeljan, Nataša Bogojević

Ivana Stefanović: Jesenjinov valcer, Igra, Lagum, Samo za levu ruku i Muzika za mart

Izdavač: Udruženje kompozitora Srbije, 2007.

 

CD DIJALOG KOMPOZITORA

Ivana Stefanović – Ivo Josipović

Ivo Josipović: Samba da camera, Susreti u snima, Dernek

Ivana Stefanović: Četiri noćna zapisa, Drvo života

Izdavač: Cantus d.o.o.2009.

 

ANTOLOGIJSKA DELA SRPSKE MUZIKE, II

Gudački kvartet Concertone

Ivana Stefanović: Play Strindberg

Izdavač: Muzikološko društvo Srbije, 2010.

 

CD DONNE DI BELGRADO

MALA KUTIJA

Ivana Stefanović: Nad vodom

SOKOJ CD 16, GAF, 2012.

 

KRLEŽA: SAN O DRUGOJ OBALI

Radionica zvuka

Ivana Stefanović: Istina, nije, istina… Krležini snovi

Proizvodnja: RTS i Kulturni centar Beograda, 2012.

 

CD SRPSKA MUZIKA U SVETU FLAUTSKE INTIME

Ljubiša Jovanović i Ljiljana Nestorovska

Ivana Stefanović: Za Irenu i Znakovi pored puta

Izdanje BCH 2015.

 

CD MOMENTI

Gudački kvartet TAJJ

Ivana Stefanović: Dve antiohijske pesme

Izdavač: TAJJ, 2015.

 

CD UZDAH/IZDAH: MALA ANTOLOGIJA MUZIKE ZA KLAVIR 1914–2014.

Nada Kolundžija, klavir

Ivana Stefanović: Lagum

Izdavač: Vertical jazz, 2017.

 

CD Savremeni srpski kompozitori

Klavirski duo Vesna Kršić i Snežana Nikolajević

Ivana Stefanović: Pesnik na brodu

Promotivno izdanje Zadužbine Ilije Kolarca, 2018.

 

CD PLUGGED IN

Ansambl za novu muziku Gradilište

Ivana Stefanović: Ona

Izdavač: Ansambl za novu muziku Gradilište, 2019.

 

CD PASSION/DEVOTION

Ivana Stefanović: Canto

Ljubiša Jovanović, flauta

Ivana Stefanović: Neobične scene na Homerovom grobu u Smirni – novi prilozi za Hansa Kristijana Andersena

Ljubiša Jovanović, Ansambl za novu muziku Gradilište, narator Radoslav Milenković, dirigent Biljana Radovanović

Izdavač: Metropolis, 2019.

 

CD TRAGOVI

Nemanja Stanković i Sandra Belić, duo violončelo

Ivana Stefanović: Mala otkrovenja

Metropolis, 2020.

 

OBJAVLJENE KNJIGE

• Put za Damask, Beograd, Geopoetika, 2001.
• Muzika od ma čega, Beograd, Arhipelag, 2009.
• Приватна прича, према садржају једног кофера, Београд, Службени гласник и Архив Србије, 2012.

 

 

OBJAVLJENI TEKSTOVI IVANE STEFANOVIĆ O MUZICI I KULTURI (IZBOR)

 

• „Uloga muzike u radio drami”, Treći program RB, 5.1979.
• „Imrovizacija i interpretacija”, Treći program RB, 5.1979.
• „Мислити музику данас”, Књижевне новине, 1980.
• „Чији је Славенски?”, Књижевне новине, 1982.
• „Radionica zvuka, juče, danas”, RTV teorija i praksa, 40, 1985, 54–60.
• „Позориште синтезе и музика у њему”, Књижевност, 1-2, 1988, 79–82.
• Ivana Stefanović, Rada Nuić, „Prizivanje Peruna”, Radio Sarajevo Treći program, 56, 1987, 530–533.
• „О nekim trajnim i aktuelnim pitanjima muzičkog programa Radio Beograda”, RTV Informator, mart 1987.
• „Музика жртва савременог злочина”, Политика, 31.3.1990.
• „Сви Станковићеви јубилеји”, Политика, 21.12.1991.
• „Бемус 1991”, Књижевне новине,
• „Prix Italia ‘91 – radiofonska muzika”, Treći program RB,
• „Crvena nit prošlosti, zapis sa festivala Prix Italia”, Borba, 5-6. oktobar, 1991.
• „Јелке до звезда”, Политика,2.1992.
• „Bugi Vuka Kulenovića”, Pro musica, juni 1993.
• „Музичка годишња доба”, Политика,1.1993.
• „О речима Љубице Марић”, Књижевне новине, 15. март 1993.
• „New Symbosis/Ars Acustica”, On the Air, Kunst im offentlichen Datenraum, symposium, 14–17 Oktober 1993, ORF Landesstudio Tirol, Inssbruck, 62–69.
• „Nova simbioza/Ars acustica”. U: Muzika od ma čega, Arhilepag, 2010, 59–68.
• „Дневно ждрање историје. Текст прочитан на протестној вечери у Удружењу књижевника Србије – За спас културе”, Књижевне новине, 1.3.1993.
• „Све било је музика (музика на Битефу)”, Лудус, 1994(?)
• „Између кича и злоупотребе. Скуп Култура као самоодбрана друштва и личности, одржан 1-2 марта 1995. Организација Демократски центар”, Књижевне новине, 904, 1995.
• „Сусрет музичког и театарског”, Сцена, 1-2, 2000, 3–7.
• „Зашто и како (још ни)је обележена годишњица Стевана Мокрањца?”, Данас, 21.9.2006.

Славенски, фракталне успомене – онолико тачне колико уопште могу бити слике из детињства. У: Јосип Славенски и његово доба, зборник са научног скупа поводом 50 година од  композиторове смрти, уредник Мирјана Живковић, Београд, СОКОЈ-МИЦ,ФМУ,2006, 279–283.

• „Музички фестивали у Турској”, Нови звук, 27, 2006.
• „Песник на конкурсу код композитора или како композитор чита”, Сцена &Театрон. Јован Стерија Поповић, 200 година од рођења, 150 година од смрти, 2006, 153–158.
• „Боља страна света (савремена српска уметничка музика)”, Политика, Културни додатак,2.2008.
• „Маг музичког театра”, Политика, Културни додатак, 27.9.2008.
• „Битефовски Бемус”, Театрон, 148/149, 2009, 29–34.
• „Међународна трибина као ‘Општинско дете’”, Политика, Културни додатак,3.2009.
• „ Уметник је присутан”, НИН, 27.5.2010.
• „Cipela”, u: Jeleni, prijatelji, Beograd, Grupa 484 i Fond Jelena Šantić, 2010, 107–111; Muzika od ma čega, Beograd, Arhilepag, 2010.
• Ивана Стефановић, „Љубица Марић и Павле Стефановић”, у: Простори модернизма: Опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена, Дејан Деспић и Мелита Милин (ур.), Београд, САНУ, Музиколошки институт САНУ, 2010, 179–188.
• „Милева и ‘Милева’”, Сцена, 4, 2011, 46–50.
• „Радиофонија и могућности духовног трагања и Sotto voce. Летња духовна академија Музичке омладине Студеница 10–19. јул 1994”. Студеничке беседе, одабрана предавања са Летњих духовних академија, Музичка омладина Београд-МИЦ, 2011, 124–126.
• „Диригенти сломљених крила”, Политика, Културни додатак, 1.10.2011.
• „Зашто игра Аниш Капур?”, Политика, Културни додатак, 1.12.2012.
• Tijana Popović Mlađenović, Blanka Bogunović, Ivana Perković, Nature versus Culture – Разговор са композиторком Иваном Стефановић, New Sound, International Magazine for Music, 40, II/2012, 53–61.
• „Савремена музика више не станује овде”, Политика, Културни додатак, 15.3. 2014.
• „Нови звучни простори – нова дела српске музике”, Мокрањац, 17, 2015, 128–130.
• „Институције културе и култура институција”, у: Култура, основа државног и националног идентитета, зборник радова са скупа одржаног 24–25 новембра 2016, САНУ, 2017, 41–65.
• „Transition of the Festival’s Ideas”, in: Cultural Diplomacy, arts, festival and geopolitics, edited by Milena Dragićević Šešić, Culture Desk Serbia, Faculty of Dramatic Arts in Belgrade, 2017, 195–200.
• „Neko koga i ima i nema”, Vreme, 6.2.2020.
• „О тišini”, Novi magazin, 7.5.2020.
• „Biti umetnik 2020. O muzičkoj umetnosti, pandemiji i još ponečemu”, Fondacija Centra za demokratiju (centralonline.org), FCD, 21.12.2020.

Antonić, Luka. 2016. „Analiza radiofonske poeme Metropola tišine – Stari Ras Ivane Stefanović”, seminarski rad na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, mentor prof. dr Snežana Nikolajević.

Бећановић Николић, Зорица. 2018. „Paraphernaliа, педесет година музичког, радиофонског и књижевног стваралаштва Иване Стефановић”, Књиженство 8.

Детелић, Мирјана. новембар-децембар 2010. „Страх од терце. О књизи Иване Стефановић Музика од ма чега”. Поља 466: 184–187.

Кара Пешић, Ана. 1994. Музика за позориште Иване Стефановић: „Орестија” и „Исидора”, дипломски рад. Факултет музичке уметности у Београду, Kатедра за музикологију, ментор Надежда Мосусова.

Кара Пешић, Ана. 1999. „Једино тишина је богата. Разговор са Иваном Стефановић”. Нови звук 14: 5–15.

Kotevska, Ana. 24.8.1982. „Kuda sa muzičkom kritikom i muzičkom avangardom”. Predavanje u Grožnjanu.

Kotevska, Ana. May 1993. „Music in the Eye of the Storm”. Annual Review of Composers, Novi Sad.

Котевска, Ана. 1995. „Крај века и аутономија цитата (Исидора Иване Стефановић)”. У: Српска музичка сцена: зборник радова са научног скупа одржаног од 15. до 18. децембра 1993. године поводом 125. годишњице Народног позоришта, Надежда Мосусова (ур.). Београд: Музиколошки институт САНУ.

Котевска, Ана. 2015. „Компоновање звучних отисака градова, примери из радиофонског стваралаштва Иване Стефановић”. У: Ивана Медић (ур.), Радио и српска музика. Београд: Музиколошки институт САНУ.

Kotevska, Ana. 2020. „Naracija koja ne priča priče. Ivana Stefanović – Veliki kamen”. U: Zorica Premate (prir.), Tribine Novi zvučni prostori, 283–288. Beograd: Centar za muzičku akciju, RTS izdavaštvo, 2019.

Крајачић, Гордана. 2007. Ивана Стефановић (или Стална „вуча” ума за тоном или „Пут за Дамаск”), Музичка сусретања: 209–220. 

Лудошки, Наталија. 2014. „Све је важно (Ивана Стефановић: Приватна прича, према садржају једног кофера. Службени гласник, Архив Србије, Београд, 2013)”.  Поља:  232–235.

Maglov, Marija. 2021. „Radio Art in Musicology: Challenges and Possible Methodologies”. In: Bojana Radovanović, Miloš Bralović et al. (eds), Shaping the Present Through the Future. Musicology, Ethnomusicology and Contemporaneity, 111–124. Belgrade: Institute of Musicology SASA. Веселиновић-Хофман, Мирјана (ур.). 2008. Историја српске музике, Београд, Завод за уџбенике, 2008, 194–195.

Masnikosa, Marija. Jun 1989. „I niodkudu pomošti”. Hronika Trećeg programa Radio Beograda.

Mengher, Ionela. ianuarie 2011. „De la muzica la arta de a scrie”. Libertatea.

Petković, Ivana. 2020. „Radiofonska poema Veliki kamen” U: Zorica Premate (prir.), Tribine Novi zvučni prostori, 289–293.  Beograd: Centar za muzičku akciju, RTS izdavaštvo, 2019.

Petković, Ivana; Neda Kolić. November 2017. „The First Eastern Dream by Ivana Stefanovic, Sound Imprints of Damascus or an acoustic essay of Time?”. International Conference on the Spatiality of Sound: Sound Out the Space, 2-4  November 2017, Dublin, Ireland.

Премате, Зорицa. 1994. „Поезија певана звуком. Концерт композиција Иване Стефановић”. Музички талас 1: 99–100.

Премате, Зорица. 1997. „Четири ноћна записа”. У: Дванаест лаких комада, 92–108. Београд: Просвета.

Стаматовић, Ивана. 2005. „Диптих о тишини и језику”. Нови звук 24: 53–57.

Стефановић, Ана. 1993. „И ниоткуду помошти Иване Стефановић”. Нови звук  2:  49–55.

Тасић, Наташа. 2020. Наступи и репертоар хора Обилић на државним светковинама посматраним као културно извођење, а као репрезентативни пример улоге хорског певања у обликовању националног индентитета у Србији после 1989. године, докторска дисертација. Факултет драмских уметности, Београд, ментор проф. др Иван Меденица, 97–107 и 175–185.

Teparić, Srđan. 2018. „Movement strategies as the basis for creating the transcendence in the composition of the Tree of Life, Ivana Stefanović”. New Sound 52: 71–86.

Teparić, Srđan, 2020. „Arhitekturalnost kao činilac gradnje žanra ‘muzičke bajke’ u kompoziciji Neobične scene sa Homerovog groba u Smirni – Novi prilozi za Hansa Kristijana Andersena Ivane Stefanović / Architextuality as a Factor in the Construction of the Musical Fairy Tale Genre in the Composition Scenes From Homer`s Grave in Smyrna ‒ New Additions for Hans Christian Andersen by Ivana Stefanović”. U: (Amra Bosnić, Nerma Hodžić-Mulabegović, Naida Hukić (eds), Muzika u društvu/Music in Society, 754–809. Sarajevo: Muzikološko društvo Federacije Bosne i Hercegovine, Muzička akademija Univerziteta u Sarajevu.

Томић, Маријa. 2018. Одјеци флаутског гласа у унутрашњем музичком пејзажу Иване Стефановић, мастер рад. Факултет музичке уметности, Катедра за музикологију, ментор проф. др Соња Маринковић.

Томић, Марија. 2017. „Необичне звучне слике у композицији Тумачење сна Иване Стефановић – нови прилози српској уметности флауте”. Мокрањац 19: 81–99.

Torbica, Marija. 2018. „A Sound Tale about the Symbolic Conflict between two Human Beings”. New Sound 53: 119–137.

Trišić, Ivana. 10.10.1979. „Beogradski klavirski studio. Fragment mogućeg reda”. Treći program Radio Beograda.

Veselinović-Hofman, Mirjana. 2011. „Air, Ground and Water of a Capital of Silence. Ivana Stefanović’s radiophonic epic poem Metropola tišine/Stari Ras [Metropolis of Silence/Old Ras]”. New Sound 37: 24–34.

Веселиновић Хофман, Мирјана. 2014. „Ка бездану: Драматургија тишине у гудачком квартету Play Strindberg Иване Стефановић”. Зборник Матице српске за сценске уметности и музику 50: 61–71.

Веселиновић-Хофман, Мирјана. 2014. „Музичка тишина у композицији Она Иване Стефановић као изражајно и значењско поље двострукости нивоа инспирације традицијом”. У: Соња Маринковић, Санда Додик и Ана Петров (ур.), Владо С. Милошевић –  етномузиколог, композитор и педагог. Традиција као инспирација, 98–108. Бања Лука: Академија унјетности Универзитета у Бањој Луци, Академија наука и умјетности Републике Српске, Музиколошко друштво Републике Српске.

Veselinović Hofman, Mirjana. 2014. „Towards a Bottomless Pit: The Dramaturgy of Silence in the String Quartet Play Strindberg by Ivana Stefanović”. Izlaganje na Konferenciji u Jašiju (Rumunija), edicija Peter Lang Verlag (Frankfurt am Main).

Autoportret: Ivana Stefanović, urednik emisije Nikoleta Dojčinović, RTS.

Ostavi sve i čitaj – Ivana Stefanović, autor i urednik Gorica Zarić Jovanović, RTS-TVB, 2015.

IV SOMUS 2015 – IVANA STEFANOVIC & friends

Ivana Stefanović: Esenin’s Waltsz, Nada Kolundžija, piano, Live at City Hall in Novi Sad, October 12. 2018.

Nada Kolundžija plays –  Ivana Stefanović: Dedication To My Father / Posveta ocu

Ivana Stefanović – Tumačenje sna (Interpretation of a Dream), Performed by Ljubiša Jovanović, flute

Vreme (je) za elitu: Ivana Stefanović, autor i urednik: Zorica Pantelić, RTS.

Ivana Stefanović: Autopoetički zapisi

Septembar 2024.

Oni koji odrastu u muzičkoj porodici najčešće nemaju priliku da biraju čime će da se bave u životu i, najčešće, teško mogu da izbegnu bavljenje muzikom. Takav je bio i moj slučaj. Ne samo roditelji već i neki od njihovih roditelja (dede, babe), kao i veliki deo njihovog okruženja tokom života, bavili su se muzikom na ovaj ili onaj način. U kuću su dolazili, muzičari, kompozitori i kompozitorke, pisci o muzici i profesori muzike, a teme su bile muzika i sve oko nje. Tako sam se i ja bavila muzikom kao prirodnim izborom, bez postavljanja pitanja. Na tom početku vidim sebe sa malom violinom i gudalom koje jako škripi kako god da prevučem preko žica. Neko zvoni na vrata, ja sam sama kod kuće (7 mi je godina), došao je neki čika iz „Večernjih novina”  jer je čuo da sam  najmlađi đak muzičke škole. Tako je nastala moja prva bleda slika u novinama. Najpre sam bila u nižoj muzičkoj školi „Mokranjac”, potom u srednjoj „Josip Slavenski”, studirala sam violinu (ali ne i diplomirala) i diplomirala kompoziciju na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Moji profesori bili su Aleksandar Pavlović i Enriko Josif. I pored toga što sam mnogo naučila od njih, često sam se opirala studijama, takvim kakve su bile. Valjda sam zato tražila dalje, van škole.

Putovala sam vozom u Varšavu na festival „Varšavska Jesen”. Išla sam više puta ali mislim da je prvi put bila 1965. Ogroman izvor dotad nečuvenih modernističkih kompozicija i performansa. Izdaleka sam gledala u Pendereckog (Krzysztof Penderecki), Lutoslavskog (Witold Lutosławski), Arnea Nordhajma (Arne Nordheima)… ali za upoznavanje sa njima sam bila mala ali da zauvek zapamtim njihova dela, na primer Trois poèmes d’Henri Michaux  Lutoslavskog ili Threnody to the Victims of Hiroshima Pendereckog – za to sam bila dovoljno odrasla.

Prvi javni kompozitorski nastup pamtim mutno, ali osnovno ipak znam: održan je u prostoru „prvog” ili „starog” Ateljea 212, onog koji je imao 212 stolica i nalazio se negde u zgradi Borbe na Trgu Nikole Pašića. Bilo je to 1966. godine. Nekoliko studenata katedre za kompoziciju Muzičke akademije iz moje generacije, među kojima su svakako bili Milan Mihajlović, Andrija Galun i ja (ostale ne pamtim), izložili su svoje radove. Moju klavirsku svitu svirala je Eleonora Filipović (sada Mirković), mlada i perspektivna pijanistkinja. Najavu, program ili afišu tog događaja nisam sačuvala. U to vreme niko nije brinuo o svom predstojećem umetničkom životu i CV-evima.

Studije sam započela rano, pre završene srednje škole, pa su u toj „žurbi” i preskakanju godina redovnog školovanja, neki potezi i događaji išli preko reda, preklapali se i preplitali. Tako, bilo bi očekivano da se sledeća rečenica odnosi na nastavak studija i diplomiranje, ali ne, hronološki je bilo drugačije. Počela sam da radim. Godine 1968, iako tek na trećoj godini studija, iako još nisam imala ni 20 godina, postala sam spoljni saradnik Radio Beograda i to bih mogla da nazovem početkom svog rada u medijima. Najpre sam na Prvom programu pripremala autorske emisije: odabirala sam muziku i poeziju, pisala tekstove, snimala, montirala i vodila serije „Ako volite muziku“ (nije moj taj glupi naziv) i „U Euterpinim vrtovima”. Tako sam u novembru 1969 godine dobila svoju prvu kritiku za ovaj drugi muzičko-poetski serijal iz pera kritičara radijskog programa u listu Politika, Đorđa Đurđevića. Potom je stigla i prva nagrada koje se sećam: nagrada u kategoriji za muzičku emisiju na takmičenju Jugoslovenske radio televizije (JRT), održanom na Zlataru, 1970. A što se muzike tiče, u septembru 1970, na programu Radija u emisiji „U svetu muzike – Prvi put na programu“ izveden je moj Prvi gudački kvartet koji se potom čuo i na VII Jugoslovenskoj muzičkoj tribini u Opatiji, u novembru 1970. Izvođači su bili moji prijatelji iz Slovenskog godalnog kvarteta, u tom trenutku sva četvorica bili su u Beogradu na odsluženju vojnog roka. Muzika i stvaralaštvo se obično kategorišu u unutrašnji život jedne ličnosti. Ali, ne treba da bude zaboravljeno da je uz sve to tekao i onaj „običan” život. Dogodila se 1968. i važni društveni događaj iz meseca juna. Posle toga moja generacija više nije bila ista.

Tako se nastavilo preplitanje studija kompozicije sa iskustvima rada u studiju Radio Beograda. Ali kad bolje razmislim, i rad u studiju bio je svojevrsno studiranje i proširivanje shvatanja pojmova kao i otkrivanje novih tehnoloških prostora i estetskih privlačnosti. Da, istraživanje u oblasti zvuka i radiofonija su postajali vrlo privlačni. Poslanica ptica iz 1974. bila je među prvima koja je privukla pažnju javnosti, a onda bila i nagrađena na međunarodnom takmičenju u Monte Karlu.

Moj rad u pozorištu je započeo početkom sedamdesetih. Prva veća predstava na kojoj sam radila bila je Selo Stepančikovo 1974. godine, a 1975. sam napisala muziku za Magbet. Obe su odigrane u Narodnom pozorištu i u režiji Arsenija Jovanovića. I miris teatra bio je nesavladivo lep, a proces stvaranja predstave izvor dragocenih saznanja. Preplitanje se nastavljalo.

Od 1975. angažovana sam prvo kao muzički saradnik a onda i muzički urednik Dramskog programa Radio Beograda, gde sam, tokom više godina, muzički opremila nekoliko stotina radio dramskih emisija. Za neke sam samo odabirala tuđu muziku, za neke improvizovala sama ili sa ansamblima, za neke pisala songove, komponovala. U svakom slučaju, za rad sa zvukom sam se vezala a pisanje muzike „po zadatku” mi je postalo rutinska stvar. U okviru redovnog posla u Dramskom programu napisala sam i jednu dečju operu na tekst Predraga Čudića. Nikad nisam mogla da razumem zašto nije izvedena negde na sceni – ali to nije bio moj deo posla. U ekipi glumaca-pevača bili su oni iz prve garniture: Zoran Radmilović, Duško Jakšić, Predrag Laković, Zorica Šumadinac…, a izvođači su bili Dečji hor RB, „Kolibri” i Milica Manojlović, dok je instrumentalnim ansamblom dirigovao spretni Angel Šurev. Dugme je nagrađeno za originalnu muziku na Nedelji radija u Ohridu 1977 godine.

Tih ranih godina nastale su moje kompozicije Za Irenu, Kust, drugi kvartet Harmonije, Inkantacije i dr., sarađivala sam sa Irenom Grafenauer, Srpskim kvartetom, Horom flauta Miodraga Azanjca…

Diplomirala sam 1975 godine sa vokalno-istrumentalnom poemom Kabana (na tekstove severnoameričkih Indijanaca), za koju sam dobila Oktobarsku nagradu za studente 1976. Orkestrom i horom, dečjim horom Radio Beograda i solistima – Irinom Arsikin, Dudom Ivanović i Mitjom Gregoračem, dirigovao je Oskar Danon za koga sam imala veliko poštovanje. I tada već biografija počinje da se beleži sama. Već sam uveliko radila i kao urednik muzičkog dela kultne emisije iz kulture „Petak u 22” i kasnije i nekih drugih, koje je uređivala Zora Korać. Pored imena Zore Korać dodajem još jedno: Mira Daleore. Za oba će se mnogi mlađi ljudi pitati, ko su one? One su urednice programa tadašnje Radio i televizije Beograd, veoma značajne za usmerenje i profil ovog javnog medija. A medij je bio – kad su kultura i umetnost u pitanju – moderan, kritičan, veoma inovativan, otvoren za mlade, evropski i svetski.

Moj Pariski period je trajao dve godine. IRCAM, koji je tada vodio Pjer Bulez (Pierre Boulez), bio je jako težak i užasno inspirativan. O sintezi zvuka pre odlaska nisam znala ništa, a predavači, kojih je bilo 28 (!) na nas šestoro mlađih kompozitora iz raznih zemalja, bili su domaćini novog „instrumenta” – kompjutera. Govorim o 1979 godini. Vratila sam se iz avanture zvane Pariz obogaćena za ceo život.

Uskoro je došao grozni lavirint devedesetih i moj svet se značajno promenio.

Kritika o muzici na radiju i u pozorištu (izbor)

„[Ivana Stefanović] koja priprema radio emisiju o čijim vrednostima upravo govorimo [U Euterpinim vrtovima], znalački i prefinjeno ume da odabere dela znamenitih autora muzičara i pesnika, da ih uskladi i nenametljivo svede na snažne emocije. Njene tvorevine su poput iznenadnih oaza u beskraju programa radio stanice, naiđemo li na njih, na trenutak ćemo odahniti i uveriti se kako u mrkloj noći i bezazlen let svica nije ništa drugo do živahni izvor nekakve svetlosti.”

Đorđe Đurđević, „Čipka pezije i muzike”, Politika, 8. 11. 1969.

„Songovi koje je ona komponovala isključivo za ovu priliku [Zemaljskim šarom preletali], a u interpretaciji jedinstvenog ansambla Renesans, delovali su gotovo nestvarno u skladu sa svoje nenametljive izražajnosti. Ujedno, ti songovi su bili potvrda da se samo najdarovitijim zanesenjacima otkriva onaj nemušti bruj i rumor starostavne muzike koja se može preliti i izatkati u sasvim nova, savremenicima bliska i prisna sazvučja.”

Đorđe Đurđević, „U strujanju sete i humora”, Politika, 3. 9. 1974.

„Svesrdnu podršku reditelj [Arsa Jovanović] je imao u saradnici[ma. . . .] Ivani Stefanović čija je muzika, povezivanjem zvukova iz različitih izvora (priroda, ljudsko telo, natpriroda) i presecanjem anđeoskih dečjih glasova i zlokobnih pretnji koje su sugerisale narušavanje ‘prirode stvari’, upućivala na širi kontekst, bliži šekspirovskom Magbetu koji se, dakako, ne iscrpljuje na na nivou političke realnosti i svesti političkog bića.”

Muharem Pervić, „Magbet bez tajne”, Politika, 7. 7. 1975.

„Drama [Kanjoš Macedonović] je zasnovana na vrlo solidnim realističkim i psihološkim temeljima a dah iskona postiže se vješto umetnutim poetskim pasažima. Autorica [Vida Ognjenović] je sama napisala stihove u stilu lirske narodne poezije a Ivana Stefanović sjajno ih je uglazbila.”

Dalibor Foretić, „Kanjoš ponovo među Paštrovićima”, Danas, 8. 8. 1989.

„Tim i takvim osobenostima emisija Bogorodica Trojeručica Hilandasrska ne samo da je dostojno opravdala pobude svojih tvoraca, nego je i potvrdila staru isitinu da su putevi stvaralački oplemenjene radiofonije kao i putevi Gospodnji: snohvatički, neprebrojivi, beskrajni.”

Đorđe Đurđević, Magazin 439 Radio Beograda, 4. 2. 1994.

„Koristeći principe fragmentarne dramaturgije (reditelj Jagoš Marković), uz pomoć kompozitora Ivane Stefanović koja sjajno kombinuje brze rotmove i lirske muzičke pasaže, on institira na „pretapanjima”, na gotovo filmskim ‘rezovima’.”

Aleksandar Milosavljević, „Kroz buku i bes”, kritika Šekspirovog Romea i Julije, Boško Buha, Politika, 1995.

„Muzika Ivane Stefanović setnim i povremeno dramatičnim tonovima je bojila atmosferu ove predstave, atmosferu koja je na momente, blagodareći muzici, podećala na Kopolinu Apokalipsu.”

Aleksandar Milosavljević, Radio Beograd, o predstavi Turneja Ateljea 212, 1996.

Kritika i kolege o kompozicijama (izbor)

„Slušao sam ovu kompoziciju [Kust] gotovo isključivo kao monolog fagota koji, sam sobom, najbolje govori o živoj uobrazilji i jednom senzibilitetu dubljih izvora Ivane Stefanović.”

Mihajlo Vukdragović, „Uzorno muziciranje”, Politika ekspres, 3. 5. 1975.

Drugi gudački kvartet [Harmonije] Ivane Stefanović je auditorijum osvojio rafiniranim zvučnim kombinacijama…”

Dr K. Kovačević, „Izneverena očekivanja”, Borba, 16. 11. 1977.

„Fragment mogućeg reda je beskompromisna i zato po dejstvu možda ‘ubojita’ muzika, izvedena veoma strogim, autokritičkim odbirom materijala i pred ‘zavodljivošću’ zvuka strogo kontrolisanom prirodom instrumenata sa klavijaturom. S tim što ta koncentracija nad tokom dela ne sputava lični, skoro ispovedni karakter muzike.”

Ana Kotevska, „Odjeci Bemusa”, Politika, 27. 10. 1979.

 

„Čini mi se da nikada do sada njena dela [Ivane Stefanović] nisu dobila duži i glasniji aplauz; da li po nekom, nažalost već odomaćenom pravilu treba otići u svet da bismo se uverili koliko vredimo.”

Ivana Trišić, Prikaz za Treći program Radio Beograda koncerta stranih kompozitora na usavršavanju u Parizu gde su izvedene kompozicije Za Irenu, Torzija fuge i Paysage, objedinjene u „Tri pokretne skulpture”, održan 15. juna 1981.

„Kompozicija Za Irenu nesumnjivo predstavlja, već sada se to može reći, antologijsko ostvarenje naše literature.”

Ljubiša Jovanović, Iz program koncerta, Klasici 20 veka i naši savremenici, 1992.

„[Tumačenje sna]…. Zvučni preplet otvara i zatvara meditativna linija flaute kao neka vrsta transcedentalnog mosta kojim se prekoračuju granice realnog, kojim se stupa ili izlazi iz fantasmagoričnosti sna. San se muzikom i izborom teksta Stefanovićeve otkriva u svoj svojoj složenosti mogućih tumačenja. Kompoziciono-dramaturški postupak Ivane Stefanović, svojim inventivnim rešenjima pokazao se kao zanimljiv instrumentalni teatar.

Muzika i govor svojim intenzivnim zvučnim rešenjima i celokupnim dramaturškim postupkom otkrivaju se kao osobena zvučna psihoanaliza, s onu stranu realnog.”

Hristina Medić, „Osoben i studiozan muzičar – koncert flautiste Ljubiše Jovanovića”, Treći program Radio Beograda i Politika, 26. jun 1984.

„Bilo kom žanru ili tematici okrenuta, Ivana Stefanović se iskazuje kao autor iskrene inspiracije, originalnog, ispitivačkog duha. Posežući ovog puta najženskijom i najdrevnijom muzičkom formom ‘pesme uz kolevku’, [Uspavanke] prodor u novo ona čini izborom medija. […] Ti su prepleti delikatni, ‘međ javom i međ snom’ od svedene zvučnosti oniričke i elizijske atmosfere, čak folklorne reminiscencije, do zgusnutog tonskog izraza strepnje i košmara.”

Milena Pešić, „U svetu intime”, Politika, 24. 12. 1990.

„Isidora Jelene Šantić i Ivane Stefanović je, istovremeno, koreografski esej o umetnosti igre i autonomna muzička igra o funkciji muzike u teatru uopšte. […] Osećajući se lagodno u postmodernoj klimi koja daje legitimitet celom postupku citatnosti, Ivana Stefanović nije odustala od svog prepoznatljivog, razvijenog muzičkog rukopisa koji pripada intimističkoj liniji beogradske škole kompozitora.”

Ana Kotevska, „Autonomno zdanje. Partitura Ivane Stefanović za baletsku predstavu Isidora”, Politika, 16. 10. 1992.

„Kompozicija je pisana na ličan, intimistički način, nadahnuto i iskreno, sa brojnim ispovednim solima viole, koji tumače autorkin odzvuk „Poslednjeg zapisa poznatog slikara Leonida Šejke. Ivana Stefanović je u ovom delu, koje protiče u iosežna četiri stava (odseka), više nego ikad dosad uspela da sopstvenu intimu pretoči u razumljiv muzički govor, komunikativna sa najširim slojevima slušalaca. I, doživela je burne ovacije publike. Izuzetni violista Dejan Mlađenović bio je više od interpretatora – preneo nam je poruku autorke na direktan, jednostavan i uzvišen način.”

Branka Radović, „I Amati i frula”, premijera Četiri noćna zapisa na 24. Bemusu, Borba, 1992.

Više od autorskog koncerta a manje od pretenciozne retrospektive, ovo veče je projektovalo pravu meru stvaralaštva Ivane Stefanović.”

Ana Kotevska, „More zvuka, hram suza”, autorski koncert Ivane Stefanović u „Cvijeti Zuzorić”, Politika, 4. 6. 1993.

„Muzika Ivane Stefanović je poezija koja peva svoju nostalgiju, teskobu, brižnost, za bliske i drage osobe, svoju sreću u malim stvarima, i traume teško ostvarivih čovekoljubnih ideala. Ivana to čini prefinjeno i plemenito, poluglasno i nenametljivo, ali postojano i čvrsto u ubeđenju da je muzika najlepši oblik života koji živi. Svedenost i finoća njenog tonskog iskaza nose blago naznačene metafore o jedinstvu humaniteta u vizijama svih umetnosti (kao nekakva sinkretičnost kojom muzika obuhvata i otelovljuje poeziju i vizuelne umetnosti) i ostaje kao konstanta Ivaninog umetničkog jezika, kao deo njene poetike. […] Muzika nam najplastičnije može dočarati smrt. Znajući to, Ivana Stefanović danas piše muziku koja je molitva.”

Zorica Premate, Moliva mudrih, o autorskom koncertu održanom 23. 5. 1993, Vreme, 14. 6. 1993.

„Naša sredina ne obiluje istaknutim kompozitorima niti su česte autorske večeri. U žiži naše javnosti poslednjih meseci nalazi se ličnost jedne izuzetne žene, Ivane Stefanović, koja pleni pažnju svojom pojavom, političkim nastupom, samim umetničkim stvaranjem, koje joj je (začudo) donelo vrhunska priznanja – sve same nagrade u zemlji inostranstvu. […] Jednom rečju Ivana Stefanović je naš najuspešniji stvaralac poslednjih godina. […] Na završetku [autorskog] koncerta hor Krsmanovi Obilić sa dirigentom Darinkom Matić Marović, i soliskinjom Aleksandrom Ivanović izveo je Psalam, pisan u duhu molbe za spas duše svih nesrećnih ljudi sveta.

I, umesto zaključka, nešto od atmosfere prošle subote – nije se moglo sedeti jer je mesta bilo malo, ni disati u pregrejanoj sali [Cvijete Zuzorić] krcatoj svetom koji je delimično spadao u Ivanine istomišljenike, delimično u establišment. Sve se polako pretvorilo u glavni medijski događaj, u mesto okupljanja ‘i jednih i drugih’. Dakle, mesto je bilo pogrešno odabrano, sala premala i nepodobna.”

Branka Radović, „Omaž Sarajevu”, o autorskom koncertu, Borba, 4. 6. 1993.

„Ivana Stefanović, kao kompozitor, ovo uzletanje čoveka, već dugo čini, stvarajući, svojim kompozicijama i radiofonskom muzikom, zaštitni prostor za sebe i svoje slušaoce. Većina njenih kompozicija, a naročito tri koje sam, prvi put, pre nekoliko dana čuo – Tumačenje sna, Kuda sa pticom na dlanu i Metropola tišine/Stari Ras – nose, po mome skromnom i laičkom mišljenju, sve odlike Ivane Stefanović kao srpskog kompozitora koji može biti s pažnjom i razumevanjem slušan, bukvalno, u celom svetu. Ove njene univerzalne odlike pravog umetnika, jesu neprekidna potraga za arhajskim i arhetipskim u čoveku, otkrivanje u sebi i u prirodi, u buci ulice i tišini sobe, prazvuke, praelemente. Budeći u slušaocu njegove nesvesne naslage i talog, filogenetski beskrajno stare, Ivana Stefanović u ove tri spomenute kompozicije – da se zadržim samo na njima – naslućuje i pomaže i nama da naslutimo, kako se regenerišu kristali, kako diše biljka, kakvi su bili elementi zemlja, voda, vazduh i vatra, kada je Bog stvarao svet.

Tako, u kompoziciji za solo flautu, magnetofonsku traku i dva ženska govorna glasa, Tumačenje sna, Ivana Stefanović nam 84 godina posle Frojdovog epohalnog dela Tumačenje sna, tumači svoj san „od metafizike lirike do fizike zla“ (I. S. ) tako što prvih nekoliko minuta solo flaute, kao da zbilja bude boga sna Hipnosa i njegove sinove Fantaza (otud fantazija) i Morfeja. Sve počinje u ovoj kompoziciji tajanstvenošću sna, kompozicija se tako i završava, potvrđujući nam znanje i uverenje da ljudski san nije ni do danas, ni od koga, do kraja objašnjen.

U drugoj kompoziciji Kuda sa piticom na dlanu, sva četiri praelementa vode, najpre pojedinačnu a onda i zajedničku igru međusobnog preplitanja i zaplitanja, dajući nam na znanje da smo i mi delovi, ali i aktivni učesnici i stvaraoci u igri četiri elementa.  Rađamo se na zemlji i od zemlje, ali smo namenjeni krštenju vatrom, ognjem koji sve čisti, ako smo se predhodno očistili vodom krštenja.

Najzad, u kompoziciji Metropola tišine/Stari Ras, iz 1992 godine, doživeo sam celu srpsku istoriju, pagansku, starozavetnu i novozavetnu u Rasu i oko Rasa. Galopiranje avarske i srpske konjice, frulaše i njihove pesme i neume iz slovenske prapostojbine, prirodno mešanje zvončića na ovcama sa pozivanjem na pravoslavnu službu zvonkih sopoćanskih zvona, kao i samu ovu službu sveštenoslužitelja, koga prati sopoćanska igumanija Darija. Prolećna bujica na kraju kompozicije, kao da nam daje nadu da će još uvek bistre vode iz srpskih planina sprati svu vekovima nakupljenu prljavštinu naših ličnih i narodnih grehova i da će bujica za sobom ostaviti nađubrenu zemlju za nova plodna rađanja.

Svaki dobar umetnik hteo ili ne, svesno ili nesvesno, šalje neke poruke slušaocima, čitaocima, gledaocima. Ovakva poruka od Ivane Stefanović, bar po mome mišljenju, duhovne je prirode. U moru zla koji smo okruženi, ali koje zlo, nažalost, i sami iz sebe na druge izbacujemo, potrebni su nam čvrsti čamci za spasavanje i udaljeno ostrvo koje naslućujemo, a onda i vidimo da postoji. Ovo ostrvo Ivana Stefanović je naslutila, a njene raznovrsne kompozicije, naročito one za solo instrumente i čiste ženske glasove, pomažu i nama da ono spasilačko ostrvo mira, tišine i spokoja sami u sebi naslutimo, a možda, uz Božju pomoć, i vidimo.”

Vladeta Jerotić, Književne novine, maj 1997.

„U ovom radu pažnju ću usmeriti ka paru pojmova koji se ukazuju ne samo kao zajednički predmet diskursa oba ostvarenja, već stupaju u neposredan međusobni odnos: tišina i verbalni jezik se u delima Obični razgovori i Nad vodom prožimaju, ogledaju, odmeravaju i dopunjuju na takav način da, čini se, ne mogu ostati nezavisno jedan od drugoga.

Zvučna supstanca dela Nad vodom simbolizuje ulogu jezika u tom obrtu. […] Ono pulsira svakim delom svog tela, a promenljiv ritam njegovih ‘pokreta’ prenosi se i na horizontalnu i na vertikalnu ravan kompozicije, na životnost i raznolikost tretmana kako pojedinačnih deonica, tako i njihovog uzajamnog odnosa. Međutim, od diskretnog ponovljenog javljanja melodijskih intonacija prve ‘pesme’ u završnim taktovima trećeg poetskog odlomka, do jasnih reminiscenicija na drugi instrumentalni interludijum na kraju pretposlednje i u poslednjoj ‘pesmi’, može se pratiti postepeno uspostavljanje ‘reda’ unutar razuđenog, prokomponovanog muzičkog toka ili, drugim rečima, pojave ‘lica’ i njegovog jezika u tkivu muzike.”

Ivana Stamatović, „Diptih o tišini i jeziku”, Novi zvuk, br. 24, 2004.

„Drvo života” (1997) Ivane Stefanović bila je najbolje izvedena kompozicija na programu, za čije se novo slušanje i doživljavanje veoma pobrinuo dirigent Tonči Bilić. „Delo s nadom”, kako ga naziva autorka, ispreplelo se ispred nas u svilenim nitima moćne orkestracije za gudački orkestar, i forme koja drži napregnutost emocija do kraja. Kondenzovana, snažna, primamljujuća slika i vizija.”

Branka Radović, „Dijalog kompozitora”, Politika, 9. 10. 2007.

„Jedan od vrhunaca večeri bilo je izvođenje kompozicije Drvo života savremene srpske autorke Ivane Stefanović. Ovo pravo postmodernističko djelo ostvareno na zanimljivom literarnom predlošku i sa potpunim poznavanjem gudačkog ansambla, prikazao nam je autorku kao stvaraoca rafinirane imaginacije i muzičkog jezika koji apsolutno vlada svim parametrima djela, znalački ih vodeći ka sinergiji završne kulminacije.”

Jelena Jovanović, „Muzika čiste ljepote”, Pobjeda, 30. 11. 2009.

„Kompozicija Neobične scene sa Homerovog groba u Smirni napisana je za solo flautu u pratnji kamernog ansambla, uz učešće recitatora. Prema rečima autorka, flauta je oličenje lirskog principa: u Muzici za Eshilovu trilogiju Orestija, ona je nejaki glasić nevino žrtvovane Ifigenije; u baletu Isidora personifikuje samu igračicu; iz njenog peva izviru reči Vesne Krmpotić i zatočene Roze Luksemburg (Rosa Luxemburg) u radiofonskom ostvarenju Tumačenje sna, dok je drugo, Bogorodica Trojeručica, zanimnjivo po tome što interpretator u nju recituje stihove istoimene pesme Ljubomira Simovića. Ovaj instrument je, ujedno ‘princip daha, disanja, života’.”

Ana Karlović, „Neobične svene na Homerovom grobu u Smirni Ivane Stefanović”, Novi zvuk, br. 31, 2008.

„U okviru ciklusa Novi zvučni prostori, Kulturni centar Novog Sada organizovao je 27. marta autorski koncert Ivane Stefanović. Bio je to portret, oslikan izborom najboljih dela koja je kompozitorka napisala tokom prethodnih petnaest godina, zaključno sa poslednjim opusom Neobične scene sa Homerovog groba u Smirni, za koji je prošle godine dobila najveće priznanje u oblasti muzike, nagradu „Mokranjac”. Muzički i tekstualni narativi [ove kompozicije] su u sasvim specifičnom i intrigantnom međuodnosu koji je i jednostavan i dejstven, a čije su simbolične i metaforične konotacije duboke i sadržajne. Homer-ruža-slavuj-pesnik, posebni su simboli jedne univerzalne priče koju je Ivana Stefanović prepoznala kao paradigmu stvaranja lepote. Kao i u prethodne dve kompozicije i u ovoj ima nekog melanholičnog poetskog ostatka koji ne pripada samo muzici, ali besedi isključivo njom.”

Zorica Premate, „Ritam i Drvo života”, Politika, Kulturni dodatak, 11. 4. 2009.

 

„Kompozicija Ona autorke Ivane Stefanović uzbudljiv je rad koji genijalno kombinuje minimalistički otkucaj snimljenog sata, sa glasom mecosoprana i zvukom instrumenata – flaute, klavira, violončela. Kompozitorka je bila inspirisana jednom scenom iz drame Hasanaginica Ljubomira Simovića koji opisuje svakodnevni automatizam jedne žene, koja savija/premešta odeću, marame i ‘broji prstenje’, minđuše i perle. U – neispunjenoj – želji da peva, ženski lik tvrdoglavo ponavlja, iste reči – cele ili kao slogove, kao litaniju koju kontroliše ritmička tiranija sata, više govori nego što peva. Ivana Stefanović gradi fragmentirani univerzum – isti onaj od kojeg je izgrađen i strukturalistički roman Natali Sarot (Nathalie Sarraute) Kuća od papira – koji je precizan i rigorozan, ali u istoj meri i izražajan i ljudski. Zvuk flaute i klavira imaju ovde značajnu ulogu. Fizičko vreme, koje je mereno satom, ide paralelno sa psihološkim vremenom, ali oba ta vremena dominira projekcija trećeg, apstraktnog, vremena ‘iz senke’, čija ireverzibilnost ostaje nepristupačna ljudskom biću. Odavde, nemir junakinje koja je ‘talac’ sopstvenog ograničenja a koje Ivana Stefanović prikazuje veoma sugestivno u svojoj muzici.”

Despina Petecel-Theodoru, „SIMN 2010. Bukurešt”, Musica, nova serija br. 3, jul-septembar 2010.

„Najzad, kao pravi omaž glasu i pevanju, razvijenom u svim vokalno – instrumentalnim registrima, razigrano i kliktavo, upravo zanosno, najbliže čistom pevačkom idealu, raskošno nijansirano, duhovito i sveže u svim dinamičkim valerima, ‘razlila se’, šarmantno i virtuozno, poigravajući u oba medija, Instrumentalna pesma Ivane Stefanović. Prelepo.”

Marija Adamov, Antologija srpske solo pesme

„Ivanu Stefanović, našu istaknutu kompozitorku koja se sa uspehom ogledala i kao stvaralac dela prvenstveno namenjenih radiofonskom izvođenju inspirisala je prva Krležina poseta srpskoj prestonici i posegla je za njegovom dnevničkom prozom, koju je pisao u Zagrebu tokom ratnih godina (1942-1943), kada je beležio, kao u magnovenju, sećanja i razmišljanja na prošle dane, ali i svoje snove, pa je u tim tekstovima teško razlučiti šta je realnost a šta fikcija. Fragmenti iz Krležinih zapisa mogu se čuti u kompoziciji Istina, nije, istina… Krležini snovi Ivane Stefanović, koja se može raščlaniti na tri dela. Prvi deo zapravo je jedna čudesna audio slika u kojoj kao da sam Krleža lebdeći preleće Beograd od Vračara do Kalemegdana i lagano, u sećanjima, tone u grad u kojem je imao brojne prijatelje i koje, poput Marka Ristića, vidi u snovima, kao u nekakvoj neobičnoj retrospekciji. Drugi deo kompozicije donosi u sličnom kontekstu asocijacije na nadrealističke vizije, dok je treći deo u znalu košmara izazvanog strahom od rata. U realizaciji ove zanimlljive kompozicije, koja je daleko od toga da bude klasično programsko muzičko ostavrarenje, niti pak pripada kategoriji takozvane primenjene muzike, što će reći muzike namenjenoj slikama na velikom ili malom ekranu, već je delo koje inicira da slušalac samostalno stvara svoje vizije […] kompozitorka je režirala čitavu realizaciju.”

Raško Jovanović, „Krleža prvi put u Beogradu”, Politika, 3. 5. 2013.

„Tu raskošnu središnju spiralu dela, (Prvi istočni san) Ivana Stefanović zaustavlja na dva kulminaciona platoa: najpre u prvoj trećini svog 25-minutnog dela u vrsti strete izlaže sukobljavanje različitih jezičkih idioma, odsek koji se u crescendu penje do krika da bi u poslednjoj trećini, u virtuoznom vrtlogu, naslojavala poput „komadića vunica” Pjera Anrija pevane molitve i himne različitih bogosluženja (sirijskog, aramejskog, islamskog, katoličkog, pravoslavnog, maronitskog, jevrejskog) čija je jedina zajednička spona: jednačenje po muzičkoj ekspresivnosti. To jedinstvo mnoštva (poput prve monoteističke „obećane zemlje”), vid nove religiofonije koja je pre svega pohvala muzici, se brzo okončava, budući da autorka u ovom delu uzdržanije nego obično eksploatiše svoja ‘zvučna otkrića’. Ponovo smo u realnom zvučnom svetu, poručuje glas mujezina, dok šum ‘podzemne vode’ u nargilama podseća da je svet na koji smo osuđeni u hijerarhiji autorke, niži nego šum vremena i san.

Ivana Stefanović je otišla iz Radio Beograda 1991, u trenutku kada je postajalo jasno da se Radio Beograd iz ‘stuba kulturnog razvoja’ sve brže i ubedljivije preznačava u sredstvo ratne propaganda i govora mržnje.”

Ana Kotevska, „Komponovanje zvučnih otisaka gradova, primeri iz radiofonskog stvaralaštva Ivane Stefanović”, rad izlagan u okviru naučnog skupa Radio kao stub kao stub razvoja srpske i jugoslovenske muzičke kulture i umetnosti, Muzikološki institut SANU, Beograd, 11–13. decembar 2014.

„Više od koncerta, pravi slušni, misaoni i za celokupnu percepciju izuzetno izazovan rad, jedna osobena čulna skulptura, rečju, koja još dugo odjekuje u vama i satima posle, ispunjavajući celokupan auditivni prostor okolo – sve to ovaj specijalni događaj čini zvučnom uspomenom još nekategorisanog ranga.

Veoma potresno slušalačko iskustvo, a opet toliko ispunjeno životom i voljom za njim. Ivana, hvala.”

Zorica Kojić, „Ne svetli ništa”, o radiofonskoj poemi Veliki kamen, Danas, 11/12. 11. 2017.

Recepcija književnih dela

„Ivana Stefanović […] očarala nas je putujući […] ka Siriji i Damasku. Put za Damask otkriva nam visoko razvijen senzibilitet spisateljke koja lapidarno i brzo zaseca u logiku i kulturu Bliskog istoka. S lakoćom uspeva da oseti, pronikne i prenese ono što poodavno označavam kao duh podneblja. Put za Damask nije samo plod talenta ovenčanog iskustvom. Ne. To je plod zrele sposobnosti proživljavanja svega viđenog. Put za Damask najboljim stranicama ulazi među srpske putopise prvog reda.”

Mirko Magarašević, „Naši putopisci, danas”, Isidorijana, br. 12-14, 2003-2008.

„Dobili smo knjigu samosvojne, lucidne, saznajno i književno relevantne putopisne proze koja otvara još jedan prozor ka Istoku, prozor sa kog vidimo, čujemo, mirišemo i slutimo jedan daleki svet postoji paralelno s našim, živeći svoje radosti i muke, želje i moranja, uspone i padove, ratove i mirove, praznike i svakodnevicu. Put za Damask je valjana karta s kojom gospođa Stefanović može mirne duše da presedne u književni voz, bez obzira šta će o tome profesionalni pisci i profesionalni kritičari misliti i govoriti.”

Ljiljana Šop, Ekstaza sa predumišljajem, Dereta, 2003.

„Tekstovi [Ivane Stefanović, Muzika od ma čega, izdanje Arhipelag, 2010] su puni muzike, buke, tišine, melodije, vikanja, šapata, krikova, sviranja, govora, pevanja, smeha, eksplozija… zvukova preko kojih se veliki i sveobuhvatni svet preliva u njenu muziku i u njene esejističke zapise. Kao da se, polazeći iz dve različite umetnosti, autorka uvek bavi istom suštinom: time kako svet zvuči i kako to njegovo zvučanje odbrojava naše trajanje u njemu.

Poliartizam, polifunkcionalnost, polistilizam, polimorfija, sve su to tehnički izrazi koji karakterišu stvaralaštvo Ivane Stefanović koje je, nasuprot tom ‘poli’, sasvim jedinstveno, celovito i dosledno u svojoj poetici i etici. U njemu se mogu pronaći lokusi, tematski krugovi, njene umetnosti: zvuk i zvučanje, otac, grad, muzika, pesnik, izolacija, brojanje vremena, žena, sukob, tišina. Tu su, takođe, i simptomi, karakterne crte Ivaninog stvaralaštva: nomadizam, političko-etička svest, autoreferentnost, fragmentarnost, melanholija, značaj nevažnog i minijaturnog, sinkretizam, bajka.

Muzika od ma čega radovaće i one koji su muzički pismeni i one koji su ‘samo’ pismeni jer je njena leporekost i mudrost univerzalna.”

Zorica Premate, „Muzika od ma čega”, Politika, Kulturni dodatak, 4. 12. 2010.

„Ivana je prvorazredna pojava u svetu ozbiljne, akademske muzike i muzičkih žanrova, u punoj stvaralačkoj srazmeri i nadasve sa njenom ličnom umetničkom matricom. Izrazito moderan kompozitor, u dusluhu sa suštinom samog bića muzike, retka je i dragocena napose i po neobičnom bogatstvu svoje razuđene darovitosti ispisane punim perom nedavno objavljene knjižne partiture Muzike od ma čega; od ma čega, ali iznad svega znanjem, strogošću, autoritetom, nekim posebnim umom za tonom od kojeg podrhtavaju i um i tonovi.

Ivana Stefanović piše muziku i komponuje knjigu koja duboko zvuči celinom autorske izražajnosti […] svoje autorsko ime uveliko je učvrstila i u oblasti savremene stvaralačke autentičnosti.”

Saša Hadži Tančić, Blic – Knjiga, 15. 8. 2010.

„[…] teško je odrediti žanr ove knjige. Ona nije naučna istoriografija iako je autorka dosledno sledila princip objektivnosti ne skrivajući podatke do kojih je došla i verno ih prenoseći čitaocima […]. Ona originalna dokumenta ne prepravlja već ih navodi u celini ili iz njih izvlači najzanimljivije delove ali ih slaže sopstvenim redom, po sopstvenom dramaturškom konceptu. Iz toga nastaju neobične kompozicije u kojima o događajima saznajemo iz različitih uglova, ugla njenih učesnika ili ukrštanjem izvora sa više strana. Istovremeno autorka o njima razmišlja iz svakodnevice koju živi i inkorporira u tekst rukopisa svoja traganja, dileme i putovanja. Ova specifična struktura rukopis smešta na sredokraću između dokumentarnog romana i istorije. Možda se najpre može svesti na kulturu sećanja, koja svakome od nas nudi mogućnost da pamti i svoje i tuđe biografije dodavajući time delić opštoj istoriji pamćenja.

Kompozitorka i spisateljica Ivana Stefanović je sastavila a delom napisala uzbudljivu istoriju njene porodice. Ona ih nije birala, već ih je nasledila sa svim njihovim malo ili sasvim nepoznatim sudbinama. Dugo zanemarujuću to breme uspela je da se suoči sa kolektivnim MI sopstvene porodice ostajući pri tome i njihova i svoja. Otvorila je kofer sećanja, utonula u njega, otkrila šta je prikrivala i šta nije, a čitaocima ponudila intrigantno štivo vrhunske dokumentarnosti i izuzetnog stila.”

Ljubinka Trgovčević, „Delić za opštu riznicu pamćenja”, o knjizi Porodična priča-prema sadržaju jednog kofera, Danas, 6–7. septembar 2014.

„Već na osnovu uvodnih redova jasno je da autorka, s pozicija hroničara-istraživača, zastupa svojevrsni egalitarizam koji u čitaočevoj svesti priziva u sećanje kišovska uverenja transponovana u noveli Enciklopedija mrtvih.

I drugi detalji u ovoj knjizi evociraju (po)etiku i prosede Danila Kiša koji, zasnivajući tekstove na dokumentarnoj potki ima, dakako, različite intencije u odnosu na autorku knjige o kojoj je reč. Ali i Kiš i Ivana Stefanović (u ovoj knjizi) zaokupljeni su odnosom između takozvane ‘Velike’ i ‘Male’ istorije, mestom čoveka, pojedinca, u turbulencijama, čini se svakad tegobnih vremena.”

Natalija Ludoški, „Sve je važno (Ivana Stefanović: Privatna priča, prema sadržaju jednog kofera”, Polja, br. 485, 2014.

„Zavrti vam se u glavi od tih likova koji odlaze iz [Privatne] priče i u nju se vraćaju. Kovitlac.

A onda polako počinje potraga za onima koji im prethode. Odlazak prvo u blisku, pa onda u dalju prošlost. . . Putuje se opet u Srbiju sa zvonolivcima, topolivcima. . . Ali, da ne zaboravimo. Ovu knjigu piše pisac. I to pisac koji ume da piše. Vidi se to po čitavom nizu detalja, ali, najpre po tome kako je dokument pušten da govori. Ako se setimo nadrealističke podele na poeziju i pesništvo: podele po kojoj i u pesništvu i u životu može biti poezije (a poezija je jedini stvarni govor čoveka) – onda u ovoj knjizi ima čiste poezije… Pisac se prividno sklonio, ali je tu da nam ponudi red kojim ćemo čitati priču. Tu je da nam uvede u vidokrug glicinije iz dva različita vremena; tu je i da nas opomene kad postanemo tašti….

Jedna uistinu lepa knjiga u kojoj se prepliću literatura i dokumenti…”

Milivoj Nenin, Ženska istorija. Svetislav Stefanović, opet…, Andrićev institut, str. 147–156, 2015.

„Da je Srbija mesto rađanja plemstva, Ivana, kao treći izdanak porodice esteta, estetičara i stvaralaca, verovatno bi bila začetnik našeg plemstva. Ovako su joj preci bili što levičari što antikmunisti, patrioti i kospomopiti, a ona je demokrata po ubeđenju i opredeljenju. Ivana poseduje neku uzdržanost, ni u kom sličaju lišenu topline. Taj neobičan spoj toplog i hladnog mera je njene emotivnosti i razuma kojim odiše nesvakidašnja harmonija njenih kompozicija. Bilo je zadovoljstvo sarađivati s njom kao kompozitorom scenske muzike za predstave tokom mog boravka na čelu nekih pozorišta. Zvukove koje bi donela meni, reditelju i predstavi bilo je više od onoga što smo očekivali. Ona je majstor da od reči stvori muziku.”

Jovan Ćirilov, „Svi moji savremenici. Izoštreni gen estetskog”, Blic, 2010.

 

„Stvari su, dakle, jednostavne: bogatu teksturu svoga literarnog tkanja protiv zaborava Ivana duguje pismenosti svojih predaka i efikasnoj sadruzi pošte i železnice. Osim što, naravno, tkanja ni nema bez tkača. Kao i u prethodnim njenim knjigama, i u ovoj se oseća čvrsta ruka kompozitora, jasna predstava o onom što treba da se čuje i onom što se samo sluti, što se namerno izostavlja jer je utisak tako jači, o onome što mora da se ponovi više puta da bi dobilo svoj glas.”

Mirjana Detelić, „Scripta manent”, Zbornik Matice srpske za književnost, knjiga 62, sveska 1, 2014.