Ulmanski Renata

Renata Ulmanski je pozorišna, filmska, radio i televizijska glumica, koja se osim glumom uspešno bavila prevodilačkim radom. Odrasla je u građanskoj porodici. Otac Milan je bio ministar šuma i rudarstva u Kraljevini Jugoslaviji, a majka Erika  profesorka muzike. Detinjstvo je provela u Sarajevu, gde je otac bio generalni direktor fabrike „Šipad”. Renata je imala dve sestre. Roditelji su veoma brinuli o obrazovanju dece, tako da je Renata pohađala osim redovne škole, klavir i balet. Učila je nemački i engleski jezik. Iz perioda odrastanja pamti baku koja je brinula o njima sa mnogo ljubavi i strpljenja. Porodica je mnogo putovala i ceo idilični period života prekinuo je Drugi svetski rat, kada su se već preselili u Beograd. U vreme rata na tavanu porodične kuće u Beogradu, krio se reditelj Jevrejin Erik Helc koji je Renatu podučavao glumu. Renata je svoje prve glumačke korake počela još u predratno vreme u Rodinom pozorištu u Beogradu. U tom pozorištu pre svega je naučila šta je to odgovornost prema poverenom zadatku.

Posle Drugog svetskog rata, pri Narodnom pozorištu u Beogradu, osnovan je Dramski studio. Najznačajnija imena onog vremena su bili predavači: Raša Plaović, Mata Milošević, dr Hugo Klajn i drugi. Renata Ulmanski je bila među polaznicima koji su posle dve godine školovanja bili primljeni u beogradska pozorišta.

Za prvo pojavljivanje u predstavi Gospodin Alfons kritičar Dimić piše: „Žanka Stokić i mala Ulmanska, koja se prvi put pojavila, kao i Matić, Bogatinčević, Buhanac i Mitrović svojom sigurnom igrom ostavili su na gledaoce dobar utisak.” (Мисирача 2023, 90)

Preko leta, Renata Ulmanski je učestvovala u izgradnji ratom razrušene zemlje. Na radnim akcijama se angažovala da mlade devojke opismeni. I bila je uspešna u tome. Naravno, želela je da svoju karijeru nastavi u Narodnom pozorištu, međutim, potreba za mladim glumicama je bila velika van Beograda. Tako je Renata Ulmanski postala član Srpskog narodnog pozorišta. Taj period pamti kao izuzetno plodan iako je nerado otišla iz Beograda. Upravnik je bio Miloš Hadžić. Renata se seća: „Sretnemo se posle nekoliko dana na ulici. Rano popodne (valjda je izašao iz kancelarije). ‘Kuda si ti pošla?’ ‘Eto, tumaram po  o v o m  gradu.’ ‘Pa da ti ga pokažem. Da te provedem kroz  o v a j  grad.’ Fijakerom me je odveo do uličica oko Konjičke škole, do širokih, prizemnih, raskošno ukrašenih kuća sa velikim kapijama i isturenim prozorima, do Žitne pijace i nekog čudnog kantara na njoj. Otkrio mi je krivudave sokake i iznenadne trgove. Sve što sam videla, ostalo je u sećanju. Jedino sam zaboravila reči, jer nisam bila sigurna je li to što on govori poezija ili su to njegove reči o Novom Sadu, o svakom kutku kroz koji me je proveo. Danas bismo sigurno rekli haiku poezija, a ja sam je nazvala Miša. Miša me nije doveo u Novi Sad, uradio je nešto lepše – uveo me je u Novi Sad.” (Ibid., 41)

U Novom Sadu Renata Ulmanski je upoznala i udala se za političara, diplomatu i pisca, direktora Politike Mirka Tepavca, a zbog čijeg posla je više puta morala da menja gradove u kojim je živela.

U Novom Sadu Renata Ulmanski je svoje prve uloge ostvarila u režijama velikog reditelja Jurija Ljvoviča Rakitina (koji je bio učenik i prijatelj Stanislavskog i Mejerholjda sa kojima je radio u Rusiji odnosno Sovjetskom Savezu pre nego što je emigrirao). Kritičar Bogdan Čiplić je 1950. godine o ulozi Anje u predstavi Višnjik u režiji Rakitina napisao: „Anju je igrala mlada i po iskustvu Renata Ulmanski. Međutim, Ulmanska je ovu ulogu, najlepšu, najpoetičniju, zanosnu ulogu predstavnika novog života, životne sreće i lepote koja dolazi, igrala sa čistim, plemenitim zanosom, koji joj je davala njena mladost, no i darovitost i izvesno sigurno znanje. Ulmanska je u prvoj ozbiljnoj roli u ovom teatru pokazala da joj se mora ukazati velika pažnja, jer nega njenih osobina i naklonosti mogu da je načine značajnom umetničkom snagom.” (Ibid., 46) Renata je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu uspešno igrala i po osam premijera godišnje. Međutim, njen muž je dobio posao u Beogradu, te je Renata nastavila da igra u Beogradskom dramskom pozorištu. U ovom pozorištu je takođe mnogo igrala, a uloga Jule u predstavi Pop Ćira i pop Spira u režiji Sofije Soje Jovanović donela joj je prvu filmsku ulogu za koju je dobila nagradu Zlatna Arena u Puli. Jedan period života provela je u Budimpešti, bez pozorišta i bez uloga. Tada se posvetila prevodilaštvu. Takođe, upisala je engleski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu,  gde je putovala iz Budimpešte.  Posle četiri godine, Renata Ulmanski se vratila u Beogradsko dramsko pozorište i nastavila da igra. O uspešnom povratku u matično pozorište svedoči kritičar Eli Finci o ulozi Jelice u predstavi Laža i paralaža u osvrtu iz 1963. godine: „Najviše pravih Sterijinih akcenata, onih realističkih i komičnih u isti mah, bilo je u glumi Renate Ulmanski (Jelica) i Ljubomira Didića (Marko Vujić).” (Ibid., 57)

Nakon petnaest godina rada u Beogradu, zbog preseljenja porodice, Renata Ulmanski se vraća u Novi Sad. Ovog puta nije osećala da se vraća u pozorište u koje je dobrodošla. Ponovo je u društvu upravnika Miloša Hadžića: „Miša moje mladosti je za ovih petnaest godina koje su protekle između mog prvog i drugog prebivanja u tom pozorištu postao institucija Miloš Hadžić. Upravnik ogromnog ugleda, velikih pregnuća, velikih zahteva, i zaista je napravio VELIKI TEATAR. Nisam se u njemu snašla, nisam bila razumna u onome što sam očekivala. Jednom reči, bilo mi je teško. Potražila sam Mišu moje mladosti. Šetali smo dugo u Dunavskom parku. Slušao me, ponešto što sam rekla odobravao i rekao: ‘Mora da ti je teško. Renatina, ali ja ti ni u čemu ne mogu pomoći.’ Družili smo se, odlazili u njegov voljeni vinograd, a o pozorištu ćutali.” (Ibid., 68)

Jednom prilikom, Renata Ulmanski je srela Soju Jovanović koja joj je ponudila ulogu u Beogradu, koju je Olivera Marković vratila. Naravno, prihvatila je i putovala u Beograd na probe, a na premijeru preko zavejanog Banstola jedan deo puta je prepešačila. Bila je to predstava Pendžeri ravnice u režiji Soje Jovanović na sceni Ateljea 212, 1969. godine. Tako se otvorio put da Renata Ulmanski pređe u pozorište Atelje 212. Posle četiri decenije provedene u ovom pozorištu Renata kaže: „Atelje je postao moja luka dugih četrdeset godina. Nije more uvek bilo mirno za moje brodice. Nekada su plovile punim jedrima, ponekad sam ih jedva izvlačila na obalu, a bilo je i onih koje su potonule. Bile su moje – ne odričem ih se. Sa ovog udaljenja, i uspesi i neuspesi su lepi.” (Ibid., 71)

Paralelno sa radom u pozorištu Renata Ulmanski je odigrala brojne televizijske i filmske uloge za koje je bila nagrađivana najznačajnijim nagradama, između ostalih Kristalna prizma Akademije filmske umetnosti i nauke u Beogradu. Takođe, igrala je brojne uloge na radiju gde je za ulogu u komadu Arsenik i stare čipke dobila nagradu „Vitomir Bogić”. U periodu od 1975. do 1979. odigrala je ulogu tetka Bose u veoma gledanoj seriji za mlade Vaga za tačno merenje.

Sa rediteljkom Sojom Jovanović imala je poseban odnos. O tome svedoče , o tome Renata kaže: „Soja Jovanović je nešto posebno. Ona je, jednostavno, izuzetan čovek. Svaki moj prelomni trenutak u pozorištu bio je vezan za nju. Prvo me je ohrabrila da iz Beograda odem u Novi Sad, što mi je za nekakvu stabilnost u teatru bilo dragoceno. Kad sam se vratila, dala mi je ulogu u Nasledniku Dobrice Ćosića. Ta uloga, mislila sam, po mnogo čemu nije za mene. Ali, Soja je mislila drugačije i bila je u pravu. Zatim su došle dve predstave uporedo. I ponovo se dogodilo da ne mislimo isto. Nije mi dala ulogu koju sam ja želela već mi je savetovala da igram u Pop Ćiri i pop Spiri. Posle te predstave dobila sam izuzetno dobre kritike i na kraju sam igrala u istoimenom filmu. Još jednom je odigrala presudnu ulogu u mom životu. Kad je u Ateljeu 212 radila Pendžere ravnice  pozvala me je da gostujem i kasnije mi je upravo ta uloga odškrinula vrata te velike pozorišne kuće.

Ono što me vezuje za nju nije naša poslovna saradnja, već Soja sama. Ona je daltonista za zlo. Nepopravljivi optimista, beskonačno i neumorno veruje u dobro, osoba sa beskrajnom maštom. Velika je mudrost umeti tako živeti. Mislim da sam uspela da primim delić toga.” (Ibid., 181)

Renata Ulmanski je prevela više dramskih tekstova sa nemačkog jezika. S obzirom na to da je njena majka bila poreklom Austrijanka, nemački jezik je za Renatu bio maternji. Takođe, budući da je studirala engleski jezik i ovo znanje je koristila za prevođenje. Prevodila je autore: Artura Šniclera (Arthur Schnitzler), Franca Ksavera Kreca (Franz Xaver Kroetz), Hermana Dankera, Tomasa Bernharda (Thomas Bernhard).

Renata Ulmanski je napunila devedeset četiri godine života i dalje radi.

POZORIŠNE ULOGE:

FILMSKE ULOGE:

Дробњаковић, Никола. 2015. Маестро Јуриј Љвович Ракитин. Београд: Бернар.

Мисирача, Марко. 2023. Рената Улмански: Његово величанство: Случај. Крагујевац: Књажевско-српски театар.

Krilović, Branka; Renata Ulmanski. 2006. „U pozorištu nema prepisivanja”, Scena 3: 18–21.

Renata Ulmanski – Teatroslov

Renata Ulmanski – Filmski centar Srbije

Renata Ulmanski – Vikipedija

Renata Ulmanski – IMDb

Renata Ulmanski – Njegovo veličanstvo slučaj

Renata Ulmanski ’74: Iako ničim posebno nisam vezana za Vojvodinu, mentalitet prečana mi je najdraži – Yugopapir

Рената Улмански- Атеље 212.