Janković Milica

Milica Janković je rođena 1881. godine u Požarevcu. Otac joj je bio Danilo Janković, poznati požarevački trgovac. U njenom najranijem detinjstvu otac je doživeo poslovni i finansijski krah, porodica je postala egzistencijalno ugrožena, a ubrzo nakon toga usledilo je razdavajanje roditelja. Sa decom (tri ćerke i sin) majka Milice Janković otišla je od supruga, prekinula sve veze sa njim i nastavila da živi sa svojim roditeljima i bratom u Velikom Gradištu. Kako je Milica Janković imala svega tri godine, kada je prestala da živi sa ocem, njega se jedva i sećala. Detinjstvo je provela u Velikom Gradištu gde je završila osnovnu školu i položila malu maturu. Nakon toga odlazi u Beograd gde upisuje Višu žensku školu koju završava, a paralelno sa njom pohađa i slikarsku školu Bete i Riste Vukanović. Zahvaljujući tome dobija diplomu nastavnice lepih veština i počinje da radi u Višoj ženskoj školi u Kragujevcu. U dva ciklusa (1900 i 1912) Milica Janković upisuje ruski jezik pod mentorstvom profesora Radovana Košutića koji je prepoznao njen pripovedački talenat i koji je usmerava ka prevođenju. Ova saradnja će rezultirati raznim prevodima sa ruskog od kojih je najznačajniji prevod Tolstojeve (Лев Николаевич Толстой) trilogije Detinjstvo, dečaštvo, mladost na kome je radila od 1914. do 1921. Ovaj prevod se i u savremenim izdanjima ovog dela preštampava. Tokom 1904. godine Milica Janković je boravila u Minhenu usavršavajući slikarstvo. Međutim, u ovoj oblasti nije ostvarila značajnije rezultate. Godine 1909. započinje intenzivnu i plodonosnu saradnju sa Jovanom Skerlićem i Srpskim književnim glasnikom. Saradnja Jovana Skerlića i Milice Janković trajaće sve do njegove smrti 1914. godine. Svoje prve radove objavljuje 1909. godine u Srpskom književnom glasniku pod pseudonimom L. Mihajlović, a prvu zbirku pripovedaka Ispovesti takođe pod ovim pseudonimom objavljuje 1913. godine za uglednu izdavačku kuću S. B. Cvijanovića. Paralelno sa književnim uspesima Milica Janković se razboljeva, dijagnostikovana joj je prvo tuberkuloza, a zatim i kancer kostiju. Zbog bolesti značajan deo života provela je po banjama i lečilištima (Split, Dubrovnik, Cavtat, Vrnjačka i Niška banja, Trstenik), a kako su godine odmicale bila je sve manje pokretna, a sve više vezana za krevet i kolica. Umrla je 1939. godine u Niškoj Banji. Sahranjena je u Beogradu. Na njenoj sahrani govorili su najznačajniji intelektualci tog vremena, a u tadašnjoj štampi objavljeni su brojni nekrolozi i pregledi njenog stvaralaštva. Nije se udavala i nije imala decu. Njena zaostavština je izgubljena.

Milica Janković je bila profesionalna književnica – izdržavala se sopstvenim pisanjem. Nažalost, iako je mnogo i redovno pisala najveći deo života provela je u teškim uslovima i često je bila materijalno neobezbeđena. Pisala je prozu, pripovetke i romane, esejistiku i kritiku. Značajan opus je ostvarila i u književnosti za decu. Sarađivala je sa brojnim časopisima od Ljubljane do Skoplja, a svoja dela je objavljivala za ugledne izdavačke kuće. Bila je jedna od najpopularnijih autorki međuratne književnosti. Njene knjige su bile veoma čitane, a u svojim delima je pisala o životima devojaka i žena. Zbog toga se često navodi da je Milica Janković pisala prozu za gospođice i da je bila prva bestseller autorka. O njenim knjigama su pisali gotovo svi značajniji kritičari prve polovine XX veka, kao i veliki broj književnika i književnica toga doba. Sarađivala je i sa tadašnjim likovnim umetnicama, pa su zbog toga njene knjige za decu opremljene ilustracijama Milice Čađević i Bete Vukanović. Njena prva zbirka pripovedaka Ispovesti u nekoliko godina imala je dva izdanja (1913. i 1922), što je prava retkost za međuratnu (žensku) prozu. Bila je naklonjena socijalističkim idejama. Njena proza je prevedena na nekoliko jezika.

Međutim, nakon autorkine smrti njeno delo prestaje da se tumači i proučava. Tek su savremena proučavanja ženske književnosti osvetlila različite aspekte njenog stvaralaštva. Takođe, tokom poslednjih godina postaje uočljivije savremeno interesovanje izdavača za opus Milice Janković. Njen roman Mutna i krvava priređen je i objavljen u ediciji Sopstvena soba izdavačke kuće Službeni glasnik (2012, prir. Jovana Reba Kulauzov), dok je roman Plava gospođa priređen i štampan u izdanju Nove ljubavi u ediciji Savremenice izdavačke kuće Laguna (2019, prir. Jelena Milinković). Izdavačka kuća PortaLibris preštampala je niz dela Milice Janković u prethodnih nekoliko godina.

Delo Milice Janković je višestruko značajno za srpsku književnost i upravo se na njemu mogu prepoznati i izdvojiti značajne teme i preokupacije književnica prve polovine XX veka. Često je bila pionirka u obradi određenih tema. Na primer, njen roman Plava gospođa (1924) jedan je od prvih romana u našoj ženskoj književnosti o ženskoj preljubi, a njeno autobiografsko delo Među zidovima (1932) jedno je od malobrojnih književnih svedočanstava o bolesti. U svojoj prozi je obrađivala teme koje su prepoznate kao ključne za žensku književnost: odrastanje, ženska seksualnost, melanholija i depresija, uticaj literature na formiranje ličnosti, muško-ženski odnosi i bolest. Takođe, Milica Janković je praktikovala izuzetno važne književne postupke za žensku književnost, kao što su korišćenje epistolarnih žanrova, rodna transgresija, transpozicija i transformacija ispovednih narativa, autofikcija i slično.

Ispovesti. Beograd: S. B. Cvijanović. 1913. (drugo izdanje Sarajevo: I. Đ. Đurđević. 1922).

Pre sreće. Zagreb: Književni Jug. 1918.

Neznani junaci. Beograd: S. B. Cvijanović. 1919.

Kaluđer iz Rusije. Sarajevo: I. Đ. Đurđević. 1919.

Čekanje. Sarajevo: I. Đ. Đurđević. 1920.

Smrt i život. Beograd: Napredak. 1922.

Plava gospođa. Beograd: Srpska književna zadruga. 1924. (savremeno izdanje, Beograd: Laguna. 2019)

Dušica. Beograd: Izdavačka knjižarnica Rajkovića i Ćukovića. 1924.

Plavi dobroćudni vali. Beograd: Tucović. 1929.

Među zidovima. Beograd: Štamparija Jadran. 1932.

Mutna i krvava. Beograd: Izdavačka knjižarnica Geca Kon. 1932. (savremeno izdanje, Beograd: Službeni glasnik. 2012.

Putem. Beograd: Izdavačka knjižarnica Geca Kon. 1932.

Ljudi iz skamije. Beograd: Srpska književna zadruga. 1937.

Knjige za decu:

Istinite priče za decu i o deci. Sarajevo: I. Đ. Đurđević. 1922.

Priroda i deca. Pripovetke za decu. Beograd: Fond za izdavanje dela jugoslovenskih ženskih književnika ženskog pokreta. 1922.

Pripovetke za školsku omladinu 1. Beograd: Ujedinjenje. 1927.

Pripovetke za školsku omladinu 2. Beograd: Izdavačka knjižarnica Rajkovića i Ćukovića. 1929.

Zec i miš. Priče o životinjama. Beograd: Srpska književna zadruga. 1934.

Žuta porodica i druge priče. Beograd: Izdavačka knjižarnica Geca Kon. 1935.

Koh, Magdalena. 2012.  …Kada sazremo kao kultura… Beograd: Službeni glasnik.

Milinković, Jelena. 2013. „Rat kao tema u srpskoj periodici i književnosti početkom XX veka – Žena, Srpski književni glasnik i ratna proza Milice Janković i Isidore Sekulić”. Knjiženstvo 3 (3): web

Milinković, Jelena. 2021. Ženska književnost i periodika. Beograd: Institut za književnost i umetnost.

Dojčinović, Biljana, Jelena Milinković, Milena Rodić. Veliko Gradište (ur.). 2015. Nova realnost iz sopstvene sobe. Beograd, Veliko Gradište: Narodna biblioteka „Vuk Karadžić”, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”.

Stanojević, Mališa. 1985. „Životna i spisateljska sudbina Milice Janković”. Anali Filološkog fakulteta,  16: 181–193.

Udovički, Ivanka. 1967. „Neobjavljeni tekst Branimira Ćosića o Milici Janković”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 33 (1–2): 121–127.

Okrugli sto o Milici Janković (2014)

Milica Janković u bazi Knjiženstvo

Autopoetički komentar u ranom romanu Pre sreće (1918)

„Svi pisci završavaju ljubavne romane venčanjem i na taj način izvode srećan kraj, da nastave da opisuju bračni

život sigurno ne bi mogli da izvedu takav zaključak: Pisci kad hoće da ostave čitaocu iluziju sreće završavaju svadbom roman onih koji se vole. Imaju pravo. Jer kad bi pošli samo korak dalje, iluzije sreće bi nestalo. A možda sreća i jeste samo iluzija.”

(Janković, Milica. 1918. Pre sreće. Zagreb: Književni Jug, str. 147)

Početak romana Plava gospođa (1924)

„Duvao je jugo, sunce je zalazilo i, kao uznemireno njegovim odlaskom, more se valjalo jače i stresalo svoje pene na kamenje niskog bedema ispred opustelog kupatila.

Niotkuda ljudskoga glasa. More je hujalo, zemlja je ćutala, pritajila se kao da osluškuje. Nijednog prolaznika po prašljivom putu koji vodi od kupatila u grad.

Podalje, po steni koju nije pokvarila čovečija ruka, stajala je mlada žena i gledala u more. I dok su se vetar i sunce zabavljali njenom kosom, ona je žudno upirala pogled u daljinu, tamo gde se iza zaliva izlazilo na otvorenu pučinu.

Sunce je zašlo, more je upilo sve boje zalaska i onda pobledelo, utulilo se i zlatno treptanje oko njene glave, i ona je još stojala i gledala tamo, kao da čeka lađu koja će joj dovesti davno neviđenog dragog, ili možda ljubljenoga muža.

Odjednom, kao da ju je napustila svaka nada, naglo se okrete i, lepršajući belom haljinom, gotovo utrča u jednu susednu vilu, kao da hoće što pre da pobegne u svoju sobu, da plače.”

(Janković, Milica, Julka Hlapec Đorđević. 2016. Nove ljubavi. Beograd: Laguna, str. 143)