Simić Maja

Maja Simić rođena je 31. marta 1975. godine u Kikindi, multietničkom gradiću na severu Banata. Detinjstvo provodi u kulturi jugoslovenskog društva kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka, putuje i često boravi u Beču kod prababe i pradede. Sredinom osamdesetih godina sa roditeljima i mlađim bratom odlazi u Zapadnu Nemačku, gde njen otac obavlja funkciju predstavnika kikindske fabrike IDA, koja proizvodi delove za nemačku automobilsku industriju. Maja tamo pohađa školu, ovladava nemačkim jezikom i pokazuje sklonost ka vizuelnim umetnostima. Nakon analize rada Krik Edvarda Munka (Edvard Munch) i zadatka da učenici naslikaju svoj strah zadržavajući Munkovu figuru u prvom planu, Maja odlučuje da postane slikarka.

Po povratku u Jugoslaviju ponovo uči srpskohrvatski jezik i završava osmi razred osnovnog obrazovanja, nakon čega upisuje društveno-jezički smer kikindske Gimnazije „Dušan Vasiljev”. Ubrzo počinje sa pripremama za studije slikarstva u okviru programa koji se održava u Galeriji Terra. U gimnaziji razvija ljubav prema književnosti i psihologiji, te maturira na temu Snovi. Tokom srednjoškolskih dana svedoči raspadu Jugoslavije, ratnim razaranjima i užasu, odlascima generacija mladih van zemlje, promeni etničkog sastava i sunovratu kulture i vrednosti i u svom rodnom gradu. Čita dela psihoanalitičara, oseća bunt protiv državne politike, protiv školskog sistema, piše pesme i neumorno crta. Po završetku gimnazije ne uspeva da upiše slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, pa studira na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti, na smeru za Nastavnika likovne kulture. Pokušava i naredne godine da upiše slikarstvo na Fakultetu likovnih umenosti, zatim na Fakultetu primenjenih umetnosti, ali ne uspeva. Na Višoj školi se prvi put susreće sa grafikom, shvata da joj je kao medij bliža od slikarstva i posle tri neuspešna pokušaja da upiše slikarstvo, 1997. godine upisuje grafiku na Fakultetu likovnih umetnosti. Prve dve godine opštih studija provodi kod Dobrice Bisenića, na trećoj godini bira da radi u klasi Mileta Grozdanića, ali već naredne godine prelazi u klasu Biljane Vuković. Kod Biljane Vuković Maja ima slobodu da šire razmišlja o grafici; pored skica, kao predloške za grafiku donosi fotografije i skenove.

Pre studija grafike Maja je eksperimentisala sa osvetljavanjem fotopapira, isprobavala mogućnosti dobijanja svetlosnih otisaka predmeta i radila na tehnikama obrade filma i fotografije. Ponovnim interesovanjem za fotografiju kao predloška za grafiku i mogućnosti primene kompjuterskih programa za obradu fotografije, pa i skenera, digitalnih kamera i štampača u umetničkoj praksi, Maja se sa jedne strane udaljava od otiskivanja tradicionalnih grafičkih matrica, dok se sa druge strane intenzivno bavi pojmom otiskivanja i suštinom grafičkog medija.

Na završnoj studentskoj izložbi juna 2000. godine pored autoportreta u šabmaniru, nastalih po predlošcima skenova njenog lica, izlaže tri serije digitalnih grafika, Lica 1 ‒ 9, Plastične varijacije 1 ‒ 9 i Predmeti. U to vreme likovni mediji su bili strože podeljeni, granice među medijima su bile jasnije, kao što su i tehnike unutar medija bile precizno određene, naročito u mediju grafike.

Odlukom žirija za dodelu Nagrade za Grafiku Fakulteta likovnih umetnika za 2000/01. da ista pripadne Maji Simić za serije digitalnih grafika, započenje proces prihvatanja novog, digitalnog medija u studijama Odseka za grafiku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, i to u trenutku kada još ne postoji teorija koja prati novu umetničku praksu, pa nema ni naziva za nova video izražavanja.

Maja Simić je 2000. godine, skenirajući predmete i svoju glavu napravila digitalne matrice koje bi danas spadale u tehniku skenografije. Naredne godine uzima kadrove iz video snimka koje štampa kao grafike, što se danas smatra posebnom formom izražavanja ‒ video art printom. Godine 2003. pravi video rad koji bi se danas mogao uvrstiti u takozvano prošireno polje grafike, kao i flipbuk BG‒NY iz 2005. godine, za koji kadrove analognog video snimka prevodi u digitalni oblik, štampa ih i lepi u knjižice koje se animiraju pokretom palca.

Na petoj, završnoj godini studija Maja se isključivo bavi digitalnom grafikom. Pošto opreme za rad nema na fakultetu, ona radi kod kuće i konsultuje se sa svojom profesorkom Biljanom Vuković u dugim šetnjama. Nastaju radovi Redovno se kupala 1, 2, 3, Na suvom 1, 2, 3, Grafičarke, Domaćice i druge serije radova. Dobija stipendiju Fonda Kraljevskog doma Karađorđevića za sto najboljih studenata u generaciji i Nagradu za grafiku Đorđe Andrejević Kun za 2001/2002. Izlaže na 42. Oktobarskom salonu radove Na suvom 1, 2, 3 i dobija Treću nagradu za ekslibris Francuskog kulturnog centra u Beogradu.

Kao diplomski rad Maja Simić piše esej s temom Alternativne tradicije dvadesetog veka, rad o paralelnim tokovima u umetnosti XX veka, polazeći od dela Marsela Dišana (Marcel Duchamp). Članica Grafičkog kolektiva postaje 2001. godine.

Po diplomiranju na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2002. godine, Maja upisuje magistarske studije, bavi se otiskivanjem tela i magistrira maja 2005. godine odbranom rada Autoportret 1: ?, digitalizacija otiska, u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti, gde izlaže samo jedan rad, autoportret velikog formata uz namenski digitalno kreiran zvuk.

U međuvremenu izlaže u zemlji i inostranstvu na izložbama koje prihvataju digitalnu grafiku kao medij, angažuje se u radu Udruženja likovnih umetnosti Srbije čija članica postaje 2003. godine i održava svoje prve samostalne izložbe u Galeriji Grafički kolektiv u Beogradu i Galeriji Terra u Kikindi; zalaže se za slobodu stvaranja izvan zadatih okvira formi i sadržaja, sa kolegama i koleginicama organizuje i postavlja izložbe.

Maja Simić se bavi ličnim da bi došla do opšteg, analizira svoj život da bi otkrila smisao života uopšte. U borbi za bolji život, bori se za sebe, za umetnice/ke, za žene, za ljude. U radovima koje pokazuje na svojoj prvoj samostalnoj izložbi bavi se brakom, odnosnom zajednicom dvoje ljudi. Brak se sastoji iz tri celine. Prva celina se odnosi na formalni aspekt braka. Dupli portreti, odnosno otisci lica parova, pod naslovom Dok vas smrt ne razdvoji, sažimaju dva formalna obeležja braka, bračnu fotografiju i bračnu zakletvu. Otisci lica ističu realnost partnera spram idealizovanih predstava na bračnim fotografijama i svojim naslovom, sa ironijom, podsećaju na bračnu zakletvu. Druga celina odnosi se na socijalne i materijalne aspekte braka, a čini je predstava četiri stola, mesta na kojima se susreću potrebe, navike i stavovi partnera, njihove vrednosti i sposobnosti vezane za život u društvu. Potpisivanjem ovih grafika na ivicama sve četiri strane, ostavlja mogućnost da se rad sagleda iz različitih uglova, odnosno stanovišta bračnih drugova. Treća celina je predstavljena sa četiri kreveta i bavi se emocionalnim i intimnim u braku. Položaji otisnutih tela sugerišu različite emocionalne stadijume čije se smenjivanje u zajedničkom životu odvija ciklično i predstavlja izazov za psihičku stabilnost pojedinca.

Umorna od, čini se besmislenog angažmana da se uspostave bolji uslovi za život i umetničko stvaralaštvo, Maja Simić 2008. godine odlazi u Australiju, gde se ne bavi umetničkim radom, već je gotovo sve vreme na položaju savetnice Gradonačelnika glavnog grada Južne Australije, Adelejda. Iskustvo u Australiji je uverava da mora da se vrati umetničkom radu i ona se vraća u Srbiju. Po povratku, odlučuje da upiše doktorske studije na Fakultetu likovnih umetnosti 2013. godine.

Tokom doktorskih studija ponovo čita litereraturu iz psihologije i psihoanalize, stvara seriju autoportreta, sada sa naglaskom na unutrašnji život i priređuje tri značajne samostalne izložbe, od kojih su dve vezane za doktorski umetnički projekat. Jula 2016. prirećuje izložbu Autoportreti ‒ Digitalni otisci duše u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograd i decembra Antropometrije u Galeriji Beograd na Kosančićevom vencu, gde prikazuje na jednom mestu grafike nastajale otiskivanjem tela u periodu od petnaestak godina. Od 2001. godine izlaže svoje intermedijalne radove na 13 samostalnih i više od 160 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Njena najznačajnija izložba je retrospektiva Corpus, koju je priredila 2019. godine u Galeriji Narodnog muzeja u Kikindi. Pored dvadeset dva autoportreta nastala u okviru doktorskog umetničkog projekta, izloženi su i stariji autoportreti, otisci tela i druge grafike, osam instalacija sa ličnim predmetima, video rad i video instalacija. Izložba je bila koncipirana kao postavka koja pruža mogućnost za šire i dublje razumevanje stvaralačkog procesa i opusa, razgovor i razmenu mišljenja autora i publike, i bila je raspoređena u tri prostorije. Na samom ulazu u galeriju se nalazio veliki autoportret, magistarski rad iz 2005. godine. U centralnoj sobi su bili izloženi „stolovi” iz 2002, 2003. i 2004. godine, otisci tela iz 2001. i 2004. godine i dva od tri autoportreta iz serije Redovno se kupala iz 2002. godine. U sobi levo od ulaza, na centralnom zidu nalazio se treći autoportret iz pomenute serije, a na ostalim zidovima bili su izloženi, grupisani u veće vizuelne ili tematske celine, autoportreti nastali u okviru doktorskog umetničkog projekta. U sobi desno od ulaza su pored autoportreta iz 2000. godine bili izloženi otisci tela i lica iz 2002, 2003, 2004. i 2012. godine. U svakoj prostoriji je putem monitora, u formi video instalacije, emitovan snimak Majinog izlaganja o autoportretu Let ili tuđe perje. Osam vitrina sa instalacijama nastalim in situ od ličnih predmeta koji su poslužili kao inspiracija za neke od grafika, memorabilija, bilo je ravnomerno raspoređeno po prostorijama. Neke instalacije su bile vezane direktno za grafike, dok su druge stajale samostalno. Naziv izložbe je trebalo da ukaže, sa jedne strane, na ukupnost izloženog materijala, a sa druge na telo koje je sveprisutno kao motiv.

Od 2018. godine Maja Simić predaje na Katedri za grafiku Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu u zvanju docentkinje, a od 2023. godine u zvanju vanredne profesorke. Doktorski umetnički projekat Digitalna grafika kao otisak duše ‒ uloga autoportreta u procesima samospoznaje i samootkrivanja piše pod mentorstvom Dimitrija Pecića i brani 2020. godine na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu.

Dobitnica je nagrade „Veliki pečat” Grafičkog kolektiva (Beograd, 2015), Nagrade „Kontrast” na Prvom internacionalnom trijenalu digitalne grafike (Fribur, Švajcarska, 2014), Treće nagrade na Desetom EksJu (ExYu) konkursu za grafiku (Beograd, 2016), Druge nagrade na Trećem internacionalnom salonu grafike (Kraljevo, 2015), Nagrade za grafiku „Đorđe Andrejević Kun” (Beograd, 2001‒2002), Nagrade Fakulteta likovnih umetnosti za grafiku (Beograd, 2000‒2001), Treće nagrade za „Eks libris” Francuskog kulturnog centra (Beograd, 2001) i drugih priznanja. Dobitnica je stipendije Fonda Kraljevskog doma Karađorđevića za sto najboljih studenata u generaciji. Njeni radovi su uvršteni u Otkup umetničkih dela Sekretarijata za kulturu grada Beograda 2003. godine i u Otkupe umetničkih dela Ministarstva kulture Republike Srbije 2014, 2015, 2016, 2018. i 2021. godine.

Od 2022. godine je članica i predsednica Umetničkog saveta Udruženja likovnih umetnosti Srbije (ULUS). Koncipira, organizuje i koordinira autorske i grupne izložbe, drži radionice i vođenja kroz izložbe, i nastavlja borbu za umetnost i svet.

Majka je troje dece, živi i radi između Beograda, Novog Sada i Kikinde.

Katalog izabranih radova Maje Simić:

Lica 1 – 9, sken‒art, digitalna štampa, 2000.
Plastične varijacije 1 – 9, sken‒art, digitalna štampa, 2000.
Predmeti, sken‒art, fotografija, digitalna štampa, 2000.
Sve za umetnost / Grafičarke, video‒art print, 2002.
Po kamenju i jajima, sken‒art, digitalna grafika, 2002.
Redovno se kupala, otisak tela, fotografija, digitalna grafika, 2002.
Na suvom 1, 2, 3, fotografija, digitalna grafika, 2002.
Domaćice, fotografija, digitalna grafika, 2002.
Autoportret 1, otisci tela, digitalna grafika, 2005.
Brak, otisci tela, digitalna grafika, 2002‒2003.
Autoportreti ‒ digitalni otisci duše, digitalna grafika, 2016.
Antropometrije, digitalna grafika, 2016.
Corpus, skupina radova, instalacija, digitalne grafike i video art, 2019.

Samostalne izložbe:
2019, Corpus (Korpus) ‒ Retrospektivna izložba, Narodni muzej, Kikinda
2019, Autoportreti ‒ Virtuelna izložba, Prodajna galerija Beograd
2016, Otisak duše, Likovna galerija, Kulturni centar, Beograd
2016, Ogledni slučajevi jedne antropometrije, Prodajna galerija Beograd, Beograd
2013, Australija, Galerija Grafički kolektiv, Beograd
2013, Male grafike, Galerija S, Kikinda
2008, Panorama format, Galerija Grafički kolektiv, Beograd
2005, Panorama format I ‒ XX. Likovni salon Doma kulture, Čačak
2005, Autoportret, Galerija FLU, Beograd
2004, Stolovi, Galerija Nordijska svetlost (Nordens Ljus ‒ Galleri), Stokholm, Švedska
2004, Galerija 77, Niš
2003, Brak, Galerija Grafički kolektiv, Beograd
2003, Grafike, Galerija Terra, Kikinda

Grupne izložbe:
2022, Bronks river umetnički centar (Bronx River Art Center), Njujork, SAD
2022, 2007, Međunarodni bijenale crteža i grafike (XI International Biennale of Drawing and Graphic Arts ‒ Masters of Graphic Arts), Romer Floris (Rómer Flóris) muzej umetnosti i istorije, Đer, Mađarska
2022, 2021, 2020, 2019, 2018, 2017, 2016, 2015, 2014, 2013, 2012, 2007, 2006, 2005, 2004, 2003, 2002, 2001, Izložba male grafike, Galerija Grafički kolektiv, Beograd
Digitalna agora (Digital agora), Galerija udruženja umetnika (Gallery of the Association of Fine Artists), Budimpešta, Mađarska;
2022, Monokromije, Galerija Juraj Klović, Rijeka, Hrvatska
2021, 2017, 2014, IV, III i II Međunarodno trijenale grafike, Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, Beograd
2022, 2021, 2020, 2019, 2018, 2017, 2016, 2015, 2014, 2013, 2012, 2007, 2005, 2004, 2003, 2002, 2001.
Majska izložba grafike Beogradskog kruga, Galerija Grafički kolektiv, Beograd, Prolećna izložba ULUS‒a 2022, 2021, 2020, 2019, 2017, 2003, Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, Beograd
2022, 2020, 2018, 2014, 2005, 2003, Bijenale minijature, Moderna galerija, Gornji Milanovac
2020, Among Women (Među ženama): Savremena umetnost iz Srbije, Galerija 937, Pitsburg, SAD
2020, Galerija SLU, Niš, 2020; Umetnička galerija, Kruševac
2019, 70 godina Grafičkog kolektiva, Galerija SANU, Beograd
2019, Šta je grafika danas?, Likovna galerija, Kulturni centar, Beograd
2019, IV Global Print, međunrodni salon grafike, Muzej Tešeira Lopez (Teixeira Lopes), Porto, Portugal
2019, X Bijenale grafike u Duru (Bienal do Douro), Duro, Portugal
2018, Tribuna Grafik (Tribuna Graphic), Muzej grada, Kluž Napoka, Rumunija
2017, Međunarodno bijenale grafike, Vije de Sarsel, Francuska
2016, 20/2 Izložba 20 umetnika po izboru 2 kustosa, Galerija Srbija, Niš
2016, Osten bijenale crteža, Skoplje, Makedonija
2015, XI bijenale akvarela, Savremena galerija, Zrenjanin
2015, II Međunarodni salon grafike, Gradska galerija, Kraljevo
2014, Ključna reč: grafika, Galerija Grafički kolektiv, Beograd, Galerija 96, Prijedor, BiH
2014, I Međunarodni trijenale digitalne grafike, Galerija Kontrast, Fribur, Švajcarska
2009, Savremena grafička produkcija u Srbiji, Otisak vremena, Akademija likovnih umetnosti, Ksian, Kina
2009, Grafika bez pritiska i otiska, Galerija Grafički kolektiv, Beograd
2007, Različiti aspekti figuracije, Samsung Raemian Galerija, Seul, Koreja
2006, VII Trijenale u Šamaljeu, Udruženje pokreta savremene umetnosti (L’Association Mouvement Art Contemporain), Overn, Francuska
2005, Strano, blisko, Kulturni centar Srbije, Pariz
2005, V Međunarodni bijenale savremene grafike, Muzej lepih umetnosti, Lijež, Belgija
2004, Beografika, Galerija, Beograd
2004, Relacijska lepota, Exposeptember, Skulpturens Hus, Stokholm, Švedska
2003, Prepoznati rukopis, Galerija savremene umetnosti, Centar za kulturu Pančevo; Galerija Zlatno oko, Novi Sad; Galerija Grafički kolektiv, Beograd
2002, Balkanska grafika, Magacin B, Solun, Grčka
2002, Ogledalo Balkana, Lice Identitet, Galerija Narodnog muzeja, Kraljevo
2002, 42. Oktobarski salon, Galerja ULUS, Beograd

„Conversation with artist Maja Simić and curator Rachel Klipa”.

„Razgovor sa Majom Simić”. Srbija na vezi ‒ Dijaspora RTS, 17.02.2022.

„Bilo kulture: Maja Simić”. RTV VK. Novembar 2013.

„Corpus ‒ retrospektivna izložba Maje Simić”. TV Kikinda, 13. 07. 2019.

„Galerija SANU, Grafički kolektiv ‒ 70 godina, Maja Simić.” 2019.

Ljiljana Ćinkul: Maja Simić: O Ženi, Letu, Tuđem perju i Figurama i/ili DIGITALNA GRAFIKA KAO OTISAK DUŠE

Izložba je jedan od kulturnih modela da se u određenom trenutku elaborira i kontekstualizuje kreativni proces i ostvari neposredni dijalog na relaciji umetnik‒delo‒publika i mediji‒kritičari. Danas, na vizuelnoj sceni pitanje Na šta ovo liči? zamenjeno je upitom Šta ovo znači? Umetnost je beskompromisno traganje za čovekom, naslov nedavno objavljenog novinskog teksta, samo nas opominje na zapitanost o suštinskim i večnim temama, o dubinama neiscrpnog iskustva i tajnama idetiteta i/ili postojanja. I u novom milenijumu grafika, u mnogim autorskim postupcima, i bukvalno oslobođena klišea, predstavlja značajno stvaralačko područje u kojem jaki pojedinci promovišu novi senzibilitet i postavljaju određene vrednosne parametre. Prepoznavanje rukopisa i kreativnog koncepta u kritičarskoj praksi, dogodilo se Maji Simić, jakom pojedincu, početkom novog milenijuma, već sa njenim prvim grafikama nastalim 2001. godine; danas je jasno da nije reč o početničkoj sreći. Poznato je da tehnika nije ono što definiše umetničko delo već kreativni proces u koji je integrisana. Mada smo se srodili sa kompjuterskom slikom, ona je 1965. počela da se izlaže kao umetnički rad. I grafička produkcija Maje Simić obeležena je kreativnom upotrebom digitalnih medija, sinergiji fotografije i grafike a, kompjuter je alatka za manipulisanje slikama u otvorenom polju intermedijalnosti. „Digitalni medij smatram najadekvatnijim za realizaciju svojih ideja, pre svega jer je njegovom pojavom težište sa manuelnog pomereno ka konceptualnom autorskom stvaranju, što pogoduje mom ritmu rada i načinu razmišljanja”, zapisuje ova autorka.

Čovekovo iskustvo je vizuelno i vizuelizovano i teško ga je eliminisati iz kreativne percepcije, a figuracija, kao realno i metaforično mapiranje (i otisak) sveta, deo njegovih prirodnih i artificijelnih fenomena i pojava. Živimo u vremenu zatrpanosti slikama, u masovnoj medijskoj kulturi. Može se reći da je upotreba sopstvenog tela kao klišea u umetničkim procesima Maje Simić prečica koja vodi do sofisticiranog poimanja identiteta i njegove mentalne fluidnosti. Govorimo o individualnom pristupu samo/spoznaje, ambivalentnosti telesnog i duhovnog, poetici i punokrvnosti kreativnih načina da se predstavi kadar lica, telo i/ili njegov otisak. U tekstu „Maja Simić O Ženi, Letu i Tuđem perju” iz 2016. elaborirala sam poetski diskurs i problemska čvorišta u njenoj stvaralačkoj genezi. Ni mapa puteva Maje Simić od Kikinde do Beograda, od Beograda do Adelaide, pa povratak iz Australije u Srbiju i Beograd nije bitno promenila njen autorefleksivni dijalog sa sopstvenim telom i de/konstrukcijom fenomena odrastanja, sazrevanja, različitih stanja u životu femine i njenih višestrukih uloga u realnosti. U istraživačkim fragmentima i njihovim međufazama ‒ „Na suvom”, „Domaćica”, „Redovno se kupala”, „Otisci”, „Brak”, „Dok nas smrt ne razdvoji”, „Sto”, „Krevet”, „Stolovi” – u kojima personalno i stvaralačko iskustvo Maje Simić fermentiše i pojačava zapitanost pred procesualnosti iskonskih slika i događaja, repeticiji ispraznih formi u kojima smo aktivni i/ili pasivni učesnici. Sledi pitanje: Da li je ideologija modernog društva izmenila predrasude o ženi i njenim izmenjenim ulogama?

U novom ciklusu „Figure” (delu doktorskog rada), slojevitoj inscenaciji kadrova, autoportreta shvaćenog kao sredstvo za lični razvoj, produbljuje se problem identiteta u varijacijama varljive sigurnosti klepsidre. Već svojim nazivima ‒ „Vreme ili leptiri u stomaku”, „Luk ili pocelanske suze”, „Trofej” ,„Svemirska praznina”, „Let ili tuđe perje”, „Klikeri ili srčana radnja”, „Trnova ružica”, „Cveće”, „Destinacija”, „Plavo vreme”, „Plima i oseka” – oni ilustruju teskobu koja guši trenutke ugrabljene između životnih realija i stvaralačkog impulsa. O misteriji sopstvene projekcije otiska duše ona zapisuje: „Umetničko stvaralaštvo je za mene postalo jedini kutak u kome imam priliku da se bavim sobom. U tom kontekstu sam počela da stvaram autoportrete, manje brutalne, manje direktne, više poetične, više unutrašnje; manje otiske tela, više otiske duše.” U maju 2015. piše o ulozi autoportreta u procesima samospoznaje i samootkrivanja istražujući slojeve vremena u de/stabilizovanim formama ambivalentne projekcije stvarnog i ne/mogućeg.

Očito, u radu Maje Simić dominira tema idetiteta čija formulacija ‒ šta čini mene, gde se razlikujem od drugih, šta me pokreće i kako to izgleda? – tangira kardinalne tačke intenzivnog proživljavanja svemirske praznine i tragičnog iskustva ljudskosti koje najintenzivije može da oblikuje stvaralački proces. Recepcija geneze ovog rada poentira da je reč više o analizi fenomena nego o njihovom dočaravanju slikom i njenom interpretacijom. Po svojoj koncepciji grafička produkcija Maje Simić je u uspostavljenom balansu mentalnih procesa sa metodama i tehnikom odabranim za transfer kreativnih poruka u njihovoj najefektnijoj komunikativnoj formi smelih kontrasta i neočekivanih senzacija i metafora.

Ključne reči: identitet i integritet, imaginacija i intuicija, bezdan i tenzija, percepcija i re/interpretacija, emotivno i racionalno, nemirenje i bunt drugim sredstavima, stvarno i ne/moguće

Sefkerin, 30. jun 2019.

Jelena Krivokapić: MAJA SIMIĆ: Ogledni slučajevi jedne antropometrije
(iz kataloškog teksta istoimene izložbe, decembar 2016)

Poput tradicionalnih likovnih disciplina, slikarstva, skulpture ili arhitekture, i grafika je u svojoj istoriji od vremena renesanse, preko Vazarijevih studija, pa sve do 20. veka i nauka teoretičara Klementa Grinberga – kao posledica debate o respektabilnom dostojanstvu i prioritetu slikarstva na račun skulpture – kao svoj osnovni kvalitativ i specifičnost preuzela imperativ o optičkom primatu, tačnije o „pikturalnim” vrednostima svog medija. Jedan od razloga za tako nešto, dugo je bio posledica mišljenja da se jedno umetničko delo ne može konfigurisati otiskivanjem proste materije ili „emanacije” njenog referenta, već samo iskazivanjem neke konkretne ideje forme‒nacrta, demonstracijom takozvanog disegno‒a.

Disegno se, kao strateški koncept humanista i generički koncept likovnih umetnosti, kao i pikturalni atribut jednog cosa mentale i eksluzivnog nosioca ključnih estetskih vrednosti klasično opredeljenih disciplina, vremenom menjao, proširivao ili, je, na protiv, u potpunosti aboliran. Praksa otiskivanja, indirektno i grafičkog medija, u 20. veku dobila je na značaju na račun negacije slikarskog iluzionizma ili optičkog primata medija, kroz različite geneze „ideje o otiskivanju”, od kritike retinalnog, koja ne zaboravlja obavezujuće sagledavanja dela kao haptički fenomen, pogled kontaktom; preko otiska kao arhetipa proizvedenog nesvesnim postupcima autora, re‒integrisanjem tragova iščezlih civilizacija; do ideje otiska kao oživljavanje tragova ritualno‒magijskih ili postupaka vođenih antropološkim uvidima (M.Dišan, Dž.Polok, I.Klajn, Đ. Pane, Đ.Penone).

Klasična umetnost, ali i iskustvo savremene virtuelne realnosti, gledano iz jednog sasvim drugog ugla, stvorili su kulture koje na najrazličitije načine efemerizuju fenomene otiska i kontakta ili čak vrlo efikasno kreiraju „fobiju dodira”. U radu Maje Simić, osim sa gore pomenutim estetskim praksama 20‒vekovnog otiskivanja, odigrava se i „susret” sa kulturama koje neguju praksu specifične interakcije otiska i kontakta, od prepoznatljivog religijskog nasleđa – otiskivanje svetačkih tela na tkaničnim pokrovima ili tradicija ex voto‒a; preko revidiranja poznatih antropoloških uvida – kroz praksu izlaganja otisaka posmrtnih maski u kabinetima retkosti ili prikazivanjem anatomskih delova tela u naučne svrhe; kao i pokušaja krajnje delikatnog uvezivanja različitih estetskih činova umetnice sa intimnim ritualima svakodnevice – povezivanje tradicionalne ikonografije solucijskog pročišćenja, transgresije tela u patnji ili ljubavnoj ekstazi sa paralelno duboko ukorenjenim ličnim iskustvom i autobiografskim zapisima. Osovinu ovog rada predstavlja specifična autoportretska koncepcija, tačnije telo same umetnice, procesuirano u etapnim otiskivanjima tela na različitim podlogama (emajlirane podloge, pamučne tkanice, pleksiglas, papir i keramičke pločice), u identičnim horizontalnim položajima koji re‒integrišu ova iskustva rada u različitim grafičkim medijima i rituale svakodnevice koji nastoje da uspostave novu ravnotežu odnosa između koncepta i prakse otiska, dodira i kontakta.

Rad pod nazivom Redovno se kupala, predstavlja možda prvi generički akt ove introspekcije u čijem je središtu samo telo umetnice, brutalna materija otisnuta u realnoj srazmeri 1 na 1 (otiskivanje tela odigrava se u kupatilskoj kadi, stana u kom umetnica živi), u pokušaju empatije i re‒integracije sa iščezlim prisustvom duha prethodnih stanara ili onoga što studije kulturne antropologije nazivaju fatalnost susreta sa svojim sopstvenim dvojnikom ili svojim neizostavnim Drugim. Po kazivanju same umetnice u ovom radu ona: „U prvoj verziji sam lice otvorenih usta otisnula tako da se otvor usta poklopi sa odvodom, kako bih naglasila da niz odvod ne odlazi samo materija nego i duh i život, kao i da bih ubedljivije prenela utisak volumena rupe, nepoznate praznine u kojoj sve nestaje. U nameri da naglasim aspekt prolaznosti, pri drugom otisku sam zauzela položaj koji nagoveštava patnju i smrt , koji aludira na fetalni položaj mrtvih u starim grobnicama, ali bez spokoja, glave zabačene u kriku očaja. Slično, treći otisak se sastoji iz dva otiska nastala u neposrednom vremenskom sledu okretanjem tela, aludirajući na pokret, poslednji trzaj, pokušaj da se prevaziđe smrt, produži život.”

U seriji radova pod nazivom Dok nas smrt ne rastavi i Kreveti, rekreira se nekoliko formalnih obeležja braka, od bračne fotografije i bračne zakletve, do apologetike svakodnevice jednog (ljubavnog) para, kreveta kao prostora njihove individualne i partnerske razlike, razmene i potencijalne agonije zbog neintegrisanog sopstva u jednom od najdelikatnijih sastava zajednice individua, a to je bračna zajednica. Posebno u seriji Kreveti, partnerski život može se razumeti kao najbrutalniji otisak bez prethodnog probnog otiska, konfiguracija bez porekla i perspektive, sazdana na „razlikama i odlaganjima”, nastalim na slučaju idealnog poklapanja i izmicanja identičnih grafičkih matrica /emocionalnih stanja/ linearnih sastava. Ciklusi Kreveti i Dok nas smrt ne rastavi dočarali su nam, na jedan sasvim drugačiji način od triptiha Redovno se kupala, ovo iskustvo atrofirane vizuelnosti, obezvređenu antropološku igru kontakta i distance, pogled kontaktom, međuprostor probuđene i (ne)razmenjene čulnosti, priču o čistom i nečistom, potragu o sopstvu kao o vremenu putujućeg, prolazećeg i neodomaćenog, ali mog neopozivog Drugog, priču o apoteozi ljubavi i čovečnosti.

Sva tri ciklusa nastajala od 2002. godine do danas, iako predočeni kroz ikonografiju intimnih zapisa i mesta fatalne simetrije sopstva i njegovog Drugog, kroz potragu o identitetu na mestu njegovog višestrukog porekla, jednovremeno predstavljaju fenomene kompleksne socijalne interakcije i kulture u kojoj se još od novovekovnog vremena do danas prepliću vizuelni elementi samog kontakta i aspekta stvari, memorabilije kao predmeti između relikvije i portretskog otiska, simbolični gestovi živih i gestovi preminulih, kao i beleženje rada vremena u trajanju življenog bola, želje i ljubavne čežnje.

Dijana Metlić: „Umetnik bi trebalo da stvara sasvim slobodno”
Razgovor sa umetnicom Majom Simić
Avgust 2023, Beograd

1. Koja je primarna forma Vašeg izražavanja i da li se ona menjala tokom dosadašnjeg rada?

Najprecizniji odgovor bi bio da su moji radovi intermedijalni, tj. negde između grafike, fotografije, video arta i digitalne umetnosti. Pre studija grafike sam imala malu mobilnu fotolaboratoriju u kojoj sam eksperimentisala sa osvetljavanjem fotopapira, isprobavala mogućnosti dobijanja svetlosnih otisaka predmeta i radila na tehnikama obrade filma i fotografije. Na studijama grafike nastavljam da se bavim otiskom, prvenstveno otiskom matrice, ali na četvrtoj godini studija ulazim u domen digitalnog i istražujem mogućnosti primene kompjuterskih programa za obradu fotografije, pa i skenera, digitalnih kamera i štampača u umetničkoj praksi.

U vreme mojih studija likovni mediji su bili strože podeljeni nego danas, granice su bile jasnije, pogotovo kada je grafika u pitanju. Pošto je moj smer bio grafički, podrazumevalo se da će moji radovi biti grafike i ja sam se trudila da, bez obzira na nove postupke, poštujem pravila medija.

Međutim, u vreme kada sam počela da se bavim digitalnom grafikom još nije bio dogovoren način na koji će se obeležavati tehnika i tiraž, a kada je prepoznata potreba za dogovorom, digitalna grafika je podeljena na CGD, kompjuterski generisanu sliku, i CRD, kompjuterski reprodukovanu sliku, što me nije rešilo muka, jer moji radovi nisu bili ni jedno ni drugo, već nešto između. Moje matrice nisu bile ni analogne ni digitalne. Ponekad su polazišta mojih radova bili npr. otisci tela, koje sam zatim fotografisala i/ili skenirala i tako ih digitalizovala radi dalje obrade. Sa druge strane, radovi nisu bili namenjeni gledanju na ekranu, pa ih je bilo potrebno vratiti u analogni svet, tj. odštampati.

Godine 2000. sam skenirajući predmete i svoju glavu napravila prve digitalne matrice, koje bi danas spadale u tehniku skenografije.

Godine 2001.  sam prvi put iz video snimka uzela kadrove i od njih napravila grafiku, što se danas vodi kao posebna forma izražavanja, video art printovi. Video rad koji bi se danas mogao uvrstiti u takozvano prošireno polje grafike napravila sam 2003, a dve godine kasnije sam kadrove analognog video snimka prevela u digitalni oblik, odštampala ih i od njih napravila flipbuk.

2. Možete li izdvojiti faze u stvaralaštvu i postoji li ključna, prelomna tačka u kojoj se Vaš izraz menja?

Grubo bi se moglo reći da sam se do 2013. godine bavila prvenstveno telom, a kasnije prvenstveno psihom. Prelomna tačka bi mogla biti trudnoća i zatim porođaj, jer kao majka više nisam slobodno raspolagala svojim telom.

3. Da li bi postojalo nešto što biste izdvojili u vezi sa Vašim školovanjem, usavršavanjima? Neku ključnu figuru koja je uticala na Vaš rad tokom studija? Poseta nekoj zemlji, muzeju, rezidencija koju ste do sada ostvarili?

Odrasla sam u Nemačkoj, gde je obrazovanje dobrim delom usmereno ka otkrivanju sklonosti učenika i tako sam već rano bila usmerena na arhitekturu i vizuelne umetnosti. Analiza dela Krik Edvarda Munka, kojom smo se bavili u sedmom razredu osnovne škole je ostavila jak utisak na mene i tada sam se opredelila za likovnu umetnost. Od 2008. do 2011. godine sam boravila u Australiji i u tom periodu nisam stvarala.

Bez razumevanja profesorke Biljane Vuković da mi je potrebna sloboda da tokom studija samostalno istražujem i tražim sopstveni likovni izraz, verovatno bih napustila studije.

4. Statement, stav o umetnosti danas i o umetničkim praksama kojima svedočite.

Kada govorimo o umetnosti danas i umetničkim praksama, čini mi se da su najglasniji pobornici dve veoma udaljene pozicije. Jedna od tih pozicija je mišljenje da je jedina moguća umetnost današnjice aktivizam, dok je druga uverenje da treba stvarati umetnost koja ima ekonomsku vrednost. Ni jedan ni drugi stav mi nisu bliski. U aktivizmu ne prepoznajem umetnički čin, kao što ni u objektu čija je puka namena plasman na tržištu ne prepoznajem umetničko delo. Umetnikova egzistencija ne bi trebalo da zavisi od tržišnih ili ideoloških odnosa, umetnik bi trebalo da stvara sasvim slobodno, da bude prevodilac svih ljudskih zapećaka i zapitanosti na jedinstveni, univerzalni jezik umetnosti.

5. Kako će izgledati umetnost budućnosti s obzirom na razvoj digitalnog doba i kako će izgledati Vaša umetnost u odnosu na ono kako ona izgleda danas? Možete li to da predvidite?

Moja umetnost je već četvrt veka i digitalna i analogna. Verujem da pojava svakog novog medija pruža umetniku mogućnost više da se izrazi. Ne očekujem da će tradicionalne tehnike pojavom novih izgubiti svoje mesto u umetničkoj praksi.

6. Postoji li Vaša  izložba na koju ste posebno ponosni, koja je ostvarila najbolju „komunikaciju” sa publikom ili možda neka koja je suštinski progovorila o Vama?

U Galeriji Narodnog muzeja u Kikindi  održana je izložba CORPUS (Korpus) od 12. jula do 17. avgusta 2019. godine. Pored 22 autoportreta nastala u okviru doktorskog umetničkog projekta, izloženi su i stariji autoportreti, otisci tela i druge grafike, 8 instalacija sa ličnim predmetima, video rad i video instalacija. Izložba je koncipirana kao postavka koja pruža mogućnost za šire i dublje razumevanje stvaralačkog procesa i opusa, razgovor i razmenu autora i publike. Za mene je ova izložba, budući da je održana u gradu u kom sam odrasla, od posebnog značaja. Želela sam da pokažem publici radove koji su nastajali u poslednjih dvadesetak godina, predmete koji su me inspirisali i da im kroz razgovor približim svoj dosadašnji umetnički i lični razvojni put. Naziv izložbe je trebalo da ukaže, sa jedne strane, na ukupnost izloženog materijala, a sa druge na telo koje je sveprisutno kao motiv na mojim grafikama. Održano je osam vođenja kroz postavku / razgovora sa mnom, tokom kojih je dolazilo do žive razmene mišljenja i iskustava. I publika i ja smo došli do svežih uvida o prirodi stvaralačkog procesa i mogućim tumčenjima i značenjima umetničkih dela.

7. Da li je umetnost nužno lična ili biste mogli da je definišete kao odgovor na podsticaje ili izazove koje pruža vreme u kome živimo.

Verujem da umetnik u svim vremenima i na svim prostorima odgovara na podsticaje i izazove koje pruža vreme u kom stvara i da i kada veruje da je njegova umetnost lična, ona to zapravo nije. Čovek je biće koje postoji samo u društvu. Ovo ipak ne znači da umetnost treba da bude svesno usmerena na društvene teme. Svedoci smo da umetnost čiji je cilj da bude društveno angažovana, a ne da izrazi umetnikov lični doživljaj, vodi u banalnost, dok često umetnost koja počinje sa ličnim zapravo progovara univerzalnim jezikom, koji nadilazi vremenske i prostorne odrednice.