Kovačević Vorgučin Jelena

Jelena Kovačević Vorgučin, vizuelna umetnica i fotografkinja, završila je Srednju školu za dizajn „Bogdan Šuput” u Novom Sad 1993. godine, smer grafički dizajn. Iste godine upisuje Akademiju umetnosti u Novom Sadu, smer slikarstvo sa tehnologijom u klasi prof. Jovana Rakidžića. Osnovne akademske studije završila je 1998. godine i stekla zvanje Diplomirani slikar ‒ profesor likovne kulture. Magistrirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2003. kod prof. Branimira Karanovića na smeru za fotografiju i stekla zvanje magistra umetnosti iz oblasti fotografije. Doktorske studije iz oblasti Likovnih umetnosti na Akademiji umetnosti u Novom Sadu upisala je 2016. U martu 2023. predstavila je doktorsku izložbu u okviru javne prezentacije doktorskog umetničkog projekta pod nazivom Poetika vremena: (auto)biografija porodice.

Svoj rad je izlagala na dvadeset samostalnih izložbi u zemlji i na više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Polje istraživanja i delovanja primarno nalazi u mediju fotografije, često probijajući klasične granice fotografske slike. U žižu interesovanja uvek postavlja čoveka, njegov odnos prema sebi, drugima i prema životu. Polazište najčešće nalazi unutar porodice, kao jezgra društva, ispitujući neprestano odvijanje međuljudskih odnosa, uspostavljanje ali i urušavanje veza, krhkost, nestalnost i nesavršenost tih odnosa, često sugerišući neophodnost i potrebu ujedinjenja/ponovnog uspostavljanja pokidanih veza.

U svom radnom iskustvu Jelena Kovačević Vorgučin prošla je kroz rad sa mladima različitog uzrasta i generacija. Tokom 1998/99. godine radila je kao profesor fotografije u Srednjoj školi za dizajn „Bogdan Šuput” u Novom Sadu. Od 2000. godine zaposlena je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, prvo u svojstvu pripravnika, a zatim i asistenta na Katedri za fotografiju i nove medije. Za docenta je izabrana 2009. godine, a 2015. imenovana je u vanrednog profesora na Katedri za fotografiju. Jedno vreme radila je kao spoljni saradnik na Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija u Novom Sadu na Odseku za grafiku i primenjenu fotografiju.

Stručna usavršavanja i studijska putovanja:
1997‒98. Fotografski seminari, Foto-atelje Čardak, Vladimir Červenka
1999. Kurs studijske fotografije, London College of Printing, Velika Britanija
2001. Stipendista Francuskog kulturnog centra Beograd, boravak u Arlu na Međunarodnom festivalu fotografije, Francuska
2017. Erasmus+, Akademija umetnosti, Napulj, Italija

Samostalne izložbe:
2000. Ecce Homo, Galerija Multimedia Arts, Novi Sad
2000. Ecce Homo, Galerija YU ‒ Fest, Subotica
2001. Body P(arts), izložba Marije Zirojević i Jelene Kovačević, Galerija Fakulteta likovnih umetnosti, Beograd
2003. Moja priča, Galerija Kulturnog centra Novog Sada, u okviru projekta „Pod istragom“, Muzeja Savremene umetnosti Vojvodine, kustos Suzana Vuksanović
2003. Moja priča, Galerija Cirkus, Studentski kulturni centar, Beograd
2003. Portret roditelja, magistarska izložba Jelene Kovačević, Fakultet primenjenih umetnosti, Beograd
2008. Slika u slici, Kineska četvrt, Novi Sad, kustos Suzana Vuksanović, Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu
2010. Izložba fotografija velikog formata, park Letnje pozornice, Palić
2013. Mind TV, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad
2015. Think TV, Moderna galerija, Lazarevac
2015. See TV, Udruženje likovnih i primenjenih umetnika, Kraljevo
2015. Communicate TV, Galerija moderne umetnosti, Narodni muzej, Smederevska Palanka
2016. Attantion TV, Galerija kulturnog centra Laza Kostić, Sombor
2016. Watch TV, Galerija kuća Vojnovića, Inđija
2016. Mind TV: process the new reality, Kulturni centar, Gornji Milanovac
2016. Feel TV, Galerija kulturnog centra, Kikinda
2018. Kroz objektiv: Galerija, umetnost, publika, zajednička izložba sa Predragom Uzelcem, Galerija Matice srpske, Novi Sad
2020. Nit, foto i video-instalacija, Galerija Kulturnog centra Miloš Crnjanski, Novi Sad
2021-22. –ne-ras-kidivo-, izložba fotografija i foto-instalacija, Salon Muzeja Terra, Kikinda
2023. Poetika vremena: (auto)biografija porodice, javna prezentacija doktorskog umetničkog projekta, Galerija poklon zbirke Rajka Mamuzića, Novi Sad
2023. HLOROFIL I SVETLOST: zaustaviti nestalno, Galerija SULUV, Novi Sad

Izbor kolektivnih izložbi:
1998. Bijenalna izložba fotografije studenata Akademije umetnosti, Novi Sad
1999. Prolećna izložba, Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, Beograd
2000. Novosadska fotografija mladih, Galerija Multimedia Arts, Novi Sad
2000. Fotografska izložba umetnika Vojvodine, Galerija Vojvodina, SPC Novi Sad
2000. Oktobarski salon, Galerija Vojvodina, SPC, Novi Sad
2001. Studentska izložba Fakulteta primenjenih umetnosti, Beograd, Galerija Fakulteta likovnih umetnosti, Beograd
2003. Korak. Korak napred, Dva koraka napred, Izložba dela tela, Galerija Zlatno oko, Novi Sad, u organizaciji Muzeja savremene umetnosti, Novi Sad, autor projekta Nebojša Milenković
2003. XXXII Oktobarski salon, Galerija Foto kino i video saveza Vojvodine, Novi Sad
2003. VII Međunarodno bijenale umetnosti minijature, Moderna galerija Kulturnog centra, Gornji Milanovac
2004. Činovi posmatranja, samoistražujuća izložba foto-galerije Cirkus, Studentski Kulturni Centar, Galerija Cirkus, Beograd
2005. Izložba fotografija Festivala EXIT, Bitolj, Makedonija
2006. Grad umetnička pozornica, slobodni gradski i alternativni prostori, autorka projekta: Svetlana Mladenov
2008. XXXVII Novosadski salon, Galerija poklon zbirke Rajka Mamuzića, Novi Sad
2009. Behind the Barrier, Savremena fotografija u Novom Sadu, Fotogalerija gradske kuće Grac, austrija, kustos Svetlana Mladenov, Visart
2010. Tension Field, Mala galerija Cankarijev dom, Slovenija
2017. Mind TV, video rad, Međunarodni video festival Videomedeja, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad
2018. Revijalna izložba nekadašnjih profesora škole za dizajn Bogdan Šuput, fotografija-digitalni print, Zbirka strane umetnosti, Novi Sad
2020. Veza – bound – nit – string, Međunarodni video festival VIDEOMEDEJA
2020. V Izložba kolaža, fotografija „-r-a-s-z-po-vez-a-ti-“, Društvo za afirmaciju i reafirmaciju umetnika (DARUMA), Galerija Podrum, Novi Sad
2020. Izložba 3. EX TEMPORE, foto-kolaž, Društvo za afirmaciju i reafirmaciju umetnika ”DARUMA”, Novi Sad
2021. IV EX TEMPORE, Društvo za afirmaciju i reafirmaciju umetnika ”DARUMA”, Novi Sad
2022. Projekat Razlike, Akademija umetnosti Novi Sad, Kreativni distrikt, Novi Sad
2022. Heroine (Identifikacije: suprotnosti i surovosti), Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad
2022. Utkano pod kožu, Galerija Događanja, Zagreb, Hrvatska
2022. Videti izvan vidljivog, izložba fotografija, Akademija umetnosti Novi Sad
2022. 67. Godišnja izložba Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine
2023. Projekat Razlike, Akademija umetnosti Novi Sad, Galerija Akademije umetnosti, Novi Sad

Međunarodne konferencije:
2010. Sibila Petenji Arbutina, Jelena Kovačević Vorgučin, Međunarodna konferencija InSITE, “Demand for/ Consumption of Culture Advertising Photography”. Proceedings of Informing Science & IT Education Conference (InSITE) 2010, pp. 535–549, Italy. proceedings.informingscience.org
2011. Sibila Petenji Arbutina, Jelena Kovačević Vorgučin, Međunarodna konferencija InSITE, “(Non)Art in the Art of advertising”. Proceedings of Informing Science & IT Education Conference (InSITE) 2011, pp. 413–425, Serbia. proceedings.informingscience.org
2013. Sibila Petenji Arbutina, Jelena Kovačević Vorgučin, Međunarodna konferencija InSITE, “The Message/Moral through Photography ‒ TV and a Child”. Proceedings of Informing Science & IT Education Conference (InSITE) 2013, pp.191–206, Portugal. proceedings.informingscience.org
2015. Sibila Petenji Arbutina, Jelena Kovačević Vorgučin, Međunarodna konferencija “Art and Education „INSEA“, Visual essay “Photography as a medium of communication within the campaign for raising awareness of controlled consumption of television contents”, CultureGest, Lisbon, Portugal.
arteducation
2015. Sibila Petenji Arbutina, Jelena Kovačević Vorgučin. Art and education conference INSEA, visual essay “Photography as a medium of communication within the campaign for raising awareness of controlled consumption of television contents”, CultureGest, Lisbon, Portugalija, 2015, str. 462‒470. ISBN 978-989-99073-2-4

Komercijalna realizacija fotografskog rada:
2001–2006. Zvanični fotograf, fotografije za postprodukcijski katalog Muzičkog festivala EXIT
2002. Škola stranih jezika Castrum, fotografije za propagandni materijal, plakati i flajeri
2005. Edicija Nobelovci, fotografija za naslovnu stranu knjige Plodovi zemlje Knuta Hamsuna, ISBN 86-83425-24-X
2005. Edicija Nobelovci, fotografija za naslovnu stranu knjige Elijas Portolu Gracija Deleda ISBN 86-83425-30-4
2005. Kozmetika ESTAR, fotografije za propagandni materijal
2006. Centar stranih jezika Babylon, fotografije i dizajn flajera
2019. Osnovna škola „Jožef Atila”, IVa, studijske fotografije i dizajn za knjigu portreta, Novi Sad
2020. Izvođenje doktorskog umetničkog projekta Jelene Janev, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, dokumentarne fotografije
2020. MAS Reproduktivna biologija, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno matematički fakultet, fotografije za programsku knjižicu fakulteta
2020. Portfolio Neda Danilović-glumica, studijske fotografije portreta i figure
2020. Zlatara Sezam, studijska fotografija
2021. Sotiria nakit, studijska fotografija
2021. S.z.r. Libero Roast Product, studijska fotografija
2022. Aphasia, fotografije performansa Jelene Jureše, Brisel, Belgija
2023. Vajar Sreten Stojanović i prostori taktilnost u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, fotografije postavke za katalog izložbe
2023. 2023. Goran Jureša, Trágala Perro (Homo Sacer), fotografije za katalog izložbe
2023. Sanja Bunjevac, audio-vizuelna umetnica, promotivne fotografij

Ostale aktivnosti (izbor):
2000. Urednik izložbe Novosadska fotografija mladih, Galerija Multimedia Arts, Novi Sad
2000–2001. Učesnik i koordinator psihološko-likovne radionice Mali princ, pri Švedskoj humanitarnoj organizaciji „Individualna pomoć”, Novi Sad
2004. Foto-studijo Matriks, vodi Kurs fotografije i organizuje izložbu polaznika Tragovi svetlosti, Galerija Bunker, Studentski kulturni centar, Novi Sad
2001–2006. Zvanični fotograf Muzičkog festivala EXIT
2006. Predstavljena u monografiji Made in Novi Sad, Savremena umetnička scena
2013. Svetski bijenale studentske fotografije, predsednik Organizacionog odbora, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad
2017. Svetski bijenale studentske fotografije, predsednik Organizacionog odbora, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad
2017. Simpozijum Svetskog bijenala studentske fotografije, organizator, Akademija umetnosti, Novi Sad
2019. Zbornik i izložba Fotografija kao metod vizuelnog istraživanja, uredništvo Zbornika i kustos izložbe, Kulturna stanica Svilara, Novi Sad
2020. „Dodaj-hvataj-prosledi” psihološko-likovna radionica za decu, Udruženje „Maxima”, Galerija Kulturnog centra Miloš Crnjanski, Novi Sad
2021. Radionica Cijanotipija i terakota, Instalacije u terakoti ‒ primena fotografije u proširenom polju skulpture, Akademija umetnosti u Novom Sadu
2022. Fotografska radionica u Kulturnom centru Barka, Novi Sad
2022. Izložba fotografija polaznika fotografske radionice, organizator izložbe i postavka, KC Barka, Novi Sad
2022–23. Hlorofil i svetlost kao mogući fotografski zapisi vremena, projekat finansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost

Učešće u radu žirija na domaćim i stranim izložbama, konkursima i manifestacijama:
2010. Studentska izložba fotografija Rekreacijom do vitalnosti, Novi Sad
2010. Print Design Photography Conference, PDP Konferencija, Novi Sad
2011. Svetski bijenale studentske fotografije, Novi Sad
2014. Print Design Photography Conference, PDP Konferencija, Novi Sad
2014. Međunarodna izložba Kvarner, iznad i ispod površine mora
2019. Svetski bijenale studentske fotografije, Novi Sad

Nagrade:
2020. Specijalna nagrada, Fotografija prostornog kolaža, V međunarodno bijenale kolaža, DARUMA, Galerija Prometej, Novi Sad

Katalog izabranih radova Jelene Kovačević Vorgučin:
1. Fotografije iz serije Lice broj 1998, srebro želatinski postupak, 50×60 cm
2. Fotografije iz serije fotografija Ecce Homo, 2000, srebro želatinski postupak, 50×60 cm
3. Fotografije iz ciklusa Moja priča, 2003, digitalna fotografija, 60×80 cm cca
4. Fotografije iz ciklusa Portret roditelja, 2003.
– Fotografije, srebro želatinski postupak, 50x60cm
– Knjiga fotografija, 15×21 cm, otvorena 15×340 cm
5. Serija fotografija Bića, 2006, digitalne fotografije 110x170cm
6. Fotografije iz ciklusa Slika u slici, 2008, digitalne fotografije na ciradi, 2x3m cca
7. Serija fotografija u okviru projekta Mind TV, 2013-16, digitalna fotografija na foreksu
8. Fotografije iz ciklusa Kroz objektiv: Galerija, umetnost, publika, 2018, digitalne fotografije, 50×70 cm
9. Izložba Nit, 2020, foto i video-instalacija:
– fotografija (ne)završen, digitalni print, 13 x 18 cm (30x36cm ram)
– fotografija niti, digitalni print na Mesh-u, 800x100cm cca
– video rad nit-string-veza-bond, 2020, video rad 4:42 min loop
10. Izložba -ne-ras-kidivo-, 2021-22, izložba fotografija i foto-instalacija:
– fotografija (ne)završen, digitalni print, 13 x 18 cm (30x36cm ram)
– fotografija (ne)raskidivo, digitalni print na Mesh-u, 600x80cm
– video rad nit-string-veza-bond, 2020, video rad 4:42 min loop
– foto-instalacija sačinjena od ogledala, 3 dia-projektora, klupčeta prečnika 80 cm cca postavljenog na postolju visine 60 cm, prečnika 50cm
11. Javna prezentacija doktorskog umetničkog projekta, Poetika vremena: (auto)biografija porodice, 2023, fotografije i foto-instalacija
– 11 fotografija, mokri kolodijumski postupak na staklu, 13×18 cm (uramljeno 16×20 cm)
– 150 digitalnih fotografija, loop video projekcija u trajanju od 15min
– 3 fotografije, hlorofilni print na travi, 50x70cm
– 1 fotografija, digitalni print, 40×130 cm (uramljena 46×136 cm)
– foto-instalacija sačinjena od ogledala, 3 dia-projektora, fotografije projektovane u fragmentima u vidu refleksije na zidovima galerije, dimenzije su promenljive i zavise od galerijskog prostora.
– Knjiga fotografija 9x27cm, promenljivih dimenzija do 9x94cm, promenljivih dimenzija 9x27cm (sklopljena) do 9x94cm (rasklopljena)
12. Izložba HLOROFIL I SVETLOST: zaustaviti nestalno, 2023., fotografije
– 8 fotografija, hlorofilna slika na travi, cca 50×60 cm
– 3 fotografije hlorofilna slika na travi, uramljene 60x70cm
– 1 mapa, sadrži 31 fotografija procesa rada, fotografije 29.7 cm x 42 cm, mapa 35,5×48 cm
– 1 fotografija, grafički film cca 40x50cm

Čubrilio, Jasmina, Svetalana Kojić Mladenov, Irina Subotić, Suzana Vuksanović. 2006. Made in Novi Sad, Savremena umetnička scena. Novi Sad: Galerija Tableau.
Milosavljević, Borivoj. 2002. Ljudi sa tri oka (knjiga 2): Antologija fotografije Vojvodine. Novi Sad: Foto, kino i video savez Vojvodine.
Vukadinović, Slobodan. 2001. Refoto –  časopis za kulturu fotografije, br. 7.
Vuksanović, Suzana. Projekat Pokretanje istrage [Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 15. decembar 2003 – 10. januar 2004]. Novi Sad: MSUV.
Nemet,Verica. Plezir, internet časopis, mart 2023.

Vuksanović, Suzana i Jelena Kovačević Vorgučin, Slika u slici. Arte, 3. jun 2008.

Milenković, Nebojša. „Update: Sopstveni ženski lik“, B92 blog, 23. jun 2010.

Mandić, Andrijana. TELO I KONZUMACIJA: Savremena fotografija u Srbiji. Sanja Kojić Mladenov blogspot, 26. april 2011.

Izložba “ATTANTION TV”

Petenji Arbutina, Sibila i Jelena Kovačević Vorgučin. Izlozba fotografija ‒ Gradska galerija Kraljevo

Kovačević Vorgučin, Jelena. Izložba Nit.

Petenji Arbutina, Sibila i Jelena Kovačević Vorgučin, Mind TV.

„Um prikovan za televizor”. Soinfo.org, 6. jul 2016.

Vodič za roditelje. 2016.

IZLOŽBA WATCH TV 18. 07. 2016, Galerija Kuća Vojnovića.

Izložba Jelene Kovačević Vorgučin, Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, 24. septembar 2020.

Rajić, Aleksandra. Izložba “Poetika vremena, (auto)biografija porodice”. RTV, 14. mart 2023.

Zorić, Nada. Art-erija. RTV, 3. mart 2023.

https://rtv.rs/

https://www.youtube.com/

http://www.scen.uns.ac.rs/

https://beljanskimuseum.rs/

https://media.rtv.rs/

https://rtv.rs

https://plezirmagazin.net/

Dijana Metlić: „Svaki istinski umetnički rad je u osnovi odraz umetnika”. Razgovor sa umetnicom i fotografkinjom Jelenom Kovačević Vorgučin

Jul 2023, Novi Sad

1. Koja je primarna forma Vašeg izražavanja i da li se ona menjala tokom dosadašnjeg rada?

Fotografija, foto-knjiga, foto-instalacija, prostor.

Fotografija je u osnovi svakog mog rada. Najčešće polazim od ciklusa/serija fotografija kojim tematski istražujem i uokvirujem rad. Polazište za svoja fotografska istraživanja nalazim u najbližem okruženju, stavljajući u centar pažnje čoveka, preispitujući međuljudske odnose i veze. Upravo mi rad u ciklusima fotografija pruža mogućnost da prikažem svu kompleksnost veza među ljudima, najčešće se osvrćući na veze unutar porodičnog života. Ranije je u mom radu bila primarna analogna, klasična crno-bela fotografija, koja me je kao fizičko-hemijski proces i privukla mediju fotografije ‒ prva samostalna izložba Ecce Homo (2000), crno-bele fotografije detalja tela tadašnjeg momka, danas životnog partnera. Kasnije dopuštam novim tehničkim dostignućima da uđu u moj rad ostajući dosledna tematskom propitivanju odnosa među ljudima, ispitujući mladalačku fazu ljubavi među partnerima, ujedno istražujući prirodu i mogućnosti transformacije digitalne slike – izložbu Moja priča (2003) čine digitalni kolaži (60x80cm cca) u kojima fotografija rama postaje sastavni deo kompozicije. Sladunjavost ove faze života odražava se na izražen kolorit, odabir motiva ispreplitanih tela naspram sladunjavih biljnih motiva prolećne bašte. Ulazim u izazovno poigravanje sa kič predstvama života zaljubljenih.

Već kod prvog fotografskog rada koji sam izlagala kao student imala sam težnju  da fotografije komuniciraju s izlagačkim prostorom (Lice-broj, 60x80cm), odnosno da prevaziđem klasične okvire izlaganja. Prostor galerije, fotografije i publika ulaze u dijalog i na izložbi Moja priča, gde pod galerije oživljavam postavljanjem tepih trave, kao elementom žive, rastuće prirode koju treba zalivati i negovati kako bi opstala, uostalom kao i odnose među ljudima.

Magistarskom izložbom Portret roditelja (2003) ponovo radim u tehnici analogne, crno-bele fotografije koju jako, jako volim i u kojoj se najbolje osećam, i nastavljam preispitivanje porodičnih odnosa, akcentujući odnos majke, oca i ćerke. Ni ovde se ne zadržavam isključivo na formi dvodimenzionalne slike, već ciklus fotografija prezentujem u formi knjige (15×340 cm) propraćene tekstom, iskazima roditelja o izazovima roditeljstva i negovanja porodičnog doma. Važan element u percipiranju rada za mene čini upravo taktilna interakcija posmatrača s radom. Zato knjiga ima nekonvencionalnu formu dugačkog niza fotografija (ras)sklopljenih u harmoniku, za koju nije na prvi pogled očigledno gde joj je početak a gde kraj, jer je saglediva s više strana.

Izložbom Slika u slici (2008) privremeno napuštam dotadašnje istraživačke teme, ali nastavljam da probijam granice izlagačkog prostora. U dijalogu s urbanom arhitekturom stare Kineske četvrti u Novom Sadu (danas Kulturni distrikt) napuštam zatvorenost klasičnog galerijskog prostora i izložbu, digitalne vodootporne printove na ciradi (2x3m cca) postavljam na spoljašnjim zidovima arhitekture javnog prostora grada.

Projekat MIND TV (2013–16) je višegodišnji rad u saradnji s koleginicom Sibilom Petenji Arbutinom, kojim pokušavamo da ukažemo na izazove roditeljstva pred nadolazećim tehničko-tehnološkim dostignućima u okviru telekominikacija i medija. Fotografijama velikog formata (100x100cm) prikazano je više desetina lica dece dok gledaju TV. Odsutnost deteta, hipnotički efekat ekrana na dete, zaustavljeni su u kvardratnom formatu fotografije, kadrom koji zarobljava dečje lice, ograničavajući fizičku (i mentalnu) slobodu kretanja. Fotografije, kao i na ranijim postavkama, osvajaju prostor svojim formatom i izlaganjem u dugačkom, neprekidnom nizu na zidovima galerije, poput friza. Tokom trajanja projekta realizovan je video rad pod nazivom MIND TV čija je projekcija bila u okviru postavke fotografija, što predstavlja moje prvo delovanje o ovom mediju.

Poslednjih godina vraćam se potrebi za preispitavanjem porodičnog života, istorije, nasleđa. Prekretnica u mom radu jeste period majčinstva (od 2008), kada počinje da jača veza s članovima porodice, novim i starim. Vraćam se, ili ostajem, u zatvorenom prostoru privatnosti, gde u svakodnevnom životu nalazim „sopstvenu sobu”. Prostor kuće postaje i jeste moj radni prostor. U vreme urušavanja različitih vrednosti: društvenih, političkih, ekonomskih, a posebno kulturnih, uzdižem porodične vrednosti iznad svih, u iskonskoj, nagonskoj potrebi „žene majke” za održivosti porodice. Kao umetnica dajem sebi za pravo da poput neke institucije ne želim da odustanem od dece, kuće i porodice. Doživljavam sebe kao autonomnu i kreativnu u svakom segmentu svog života; dok kuvam, slažem čarape, itd., u svojim sam mislima i u tom prostoru nastaju novi radovi. Tamo gde su zakazale institucije koristim svoju vlastitu kreativnost i mogućnosti fotografskog aparata i slike, kao i drugih medija da negujem vrednosti koje smatram jedinim ispravnim. Od momenta rođenja moje dece pomoću fotoaparata kontinuirano beležim njihovo detinjstvo dok obavljam svakodnevne poslove, u pokušaju da večno zaustavim njihovo odrastanje, spontanost igre, ispitivanje sebe i svoje telesnosti, seksualnosti. Zaustavljanjem prolaznog tenutka pokušavam da sačuvam od zaborava svaki momenat njihovog odrastanja. Ovaj proces još uvek je u toku, a prvi put je jedan deo nastalih fotografija (oko 150), javno prezentovan široj publici u sklopu doktorske izložbe (2023).

Ovom radu prethodi za mene veoma značajna izložba ne-ras-kidivo- (2021) u Salonu Muzeja Terra, Kikinda, koja je veoma uticala na sam tok mog razmišljanja pri realizaciji doktorskog umetničkog projekta. Na izložbi u Kikindi prikazani su sledeći radovi:

–           Video rad nit-string-veza-bond naglašava jaku vezu majki i ćerki, ističe ljubav kao snažnu nit koja nas povezuje (https://vimeo.com/467350178/3c9d88412c)

–           Foto-instalacija, u kojoj koristim više različitih materijala: komade ogledala naslonjenih na veliko klupče vune prečnika oko 80cm, uzdignuto na postolju visine oko 80 cm; slajd projekciju fotografija zategnute niti, čije odraze vidimo na zidovima galerije u vidu fragmenata slike (https://terra.rs/museum-salon-artist/jelena-kovacevic-vorguchin/).

Specifičnom postavkom na ovoj izložbi opet želim da izlagački prostor osvojim slikom/fotografijom, ovog puta efemernom, neuhvatljivom, čime pokušavam da naglasim krhkost i nestalnost međuljdskih odnosa. Ova foto-instalacija čini potpuni izlazak iz dvodimenzionalne ravne fotografije u 3D, gde je i sam posmatrač svojim prisustvom pozvan da učestvuje u izgradnji-razgradnji slike.

2. Možete li izdvojiti faze u stvaralaštvu i postoji li ključna, prelomna tačka u kojoj se Vaš izraz menja?

Svaka faza je bila donekle ključna i prelomna, i svaka je vodila sledećoj fazi. Ono što jeste bilo ključno da se opredelim za fotografiju kao medij izražavanja, a ne slikarstvo za šta sam se u osnovi školovala, jeste period na Akademiji umetnosti kada na trećoj i četvrtoj godini dobijam predmet Fotografija. U to vreme digitalna fotografija kod nas ne postoji, neguje se isključivo analogna, crno-bela. To je proces stvaranja slike koji me potpuno osvaja, proces pozitiv-negativ fotografije i mogućnost eksperimentisanja u laboratoriji sa različitim papirima, razvijačima, filterima, formatima, dimenzijama slike, kolažiranjem, fotomontažom, ta beskrajna sloboda istraživanja i izražavanja me je potpuno fascinirala. Osetila sam da u fotografiji imam šta da kažem, i mislim da sam odmah intuitivno i instinktivno počela da govorim kroz fotografiju. Već na prvoj, studentskoj izlagačkoj aktivnosti (1998) sam shvatila važnost odnosa galerijskog prostora i slike i kako oni međusobno korespondiraju. Radove koje prvi put prikazujem javnosti iz serije Lice-broj postavila sam da naizmenično vise u prostoru galerije. Posmatrač može da ih vidi sa veće udaljenosti, jer i svojom veličinom dominiraju prostorom, ali kad im se približi mora da podigne glavu i iskrivi vrat da bi pročitao detalje na fotografiji. Težnja mi je bila da time izmestim posmatrača iz zone udobnosti i fizički i misaono ga aktiviram. Mislim da mi je taj rad definitivno prekretnica u početnoj, još uvek studentskoj fazi rada.

U kasnijoj, možda bih to nazvala zreloj fazi, sva prethodno opisana iskustva će „eksplodirati” na doktorskoj izložbi, koja objedinjuje sva moja dotadašnja tematska ispitivanja i istraživanja izlagačkih mogućnosti fotografske slike.

Iako sam svaku fazu doživela kao zrelu u datom momentu svog sazrevanja, ne znam kako bih ih drugačije definisala osim za sad ovako:

1. studentska, početna faza eksperimenta
2. razvojna, prelazna faza, učenja, čitanja, traženja sopstvenog izraza
3. kasna faza, iskustvena, zrela

Takođe bih izdvojila fotografiju crvenog džempera kao odlučujuću fotorafiju za nastanak tri poslednje izložbe: Nit, -ne-ras-kidivo-, Poetika vremena: (auto)biografija porodice.

3. Da li bi postojalo nešto što biste izdvojili u vezi sa Vašim školovanjem, usavršavanjima? Neku ključnu figuru koja je uticala na Vaš rad tokom studija? Poseta nekoj zemlji, muzeju, rezidencija koju ste do sada ostvarili?

Definitivno je više ličnosti uticalo na moj razvoj u fotografiji: Ivan Karlavaris, saradnik na Akademiji umetnosti, profesor na AU Đorđe Odanović i na FPU Branimir Karanović, a posebno Vladimir Červenka. Na druženjima na seminaru kod Červenke u ateljeu Čardak u Sremskim Karlovcima (1997/98), su se okupljali mnogi zaljubljenici u fotografiju koji su danas značajni predstavnici aktuelne fotografske scene: Ivana Tomanović, Predrag Uzelac, Feđa Kiselički, Zoran Kovačević i dr. U Novom Sadu nije postojala mogućnost studiranja fotografije, zato su ta okupljanja za nas bila veoma dragocena, jer su se tu dešavale razmene knjiga, znanja, delila su se iskustva rada u laboratoriji i razvijanja c-b fotografije, organizovale izložbe, prosto razmena veoma pozitivne kreativne energije.

Putovanje na festival fotografije Rencontres d’Arles, Arl, Francuska. Prvi put 2001. kao stipendista Francuskog kulturnog centra, Beograd, i kasnije još jednom 2007. u organizaciji AU. Festival sa velikom tradicijom već više od 50 godina. Mesto okupljanja najvećih imena fotografije, sa bogatim izlagačkim programom, umetnika i kustosa iz različitih krajeva sveta, različitih praksi. Izložbe na više desetina različitih lokacija, galerijskih i alternativnih izlagačkih prostora. Veoma uzbudljivo! Ostavilo je veliki uticaj na mene. Čak sam i izložbu u Kineskoj četvri 2008. Slika u slici napravila pod utiscima i inspirisana festivalom u Arlu. nBijenale umetnosti u Veneciji, takođe.

Svaka poseta izložbama, posebno u inostranstvu je veoma značajna! Naši muzeji su dugo čučali u mraku, ali u poslednjih nekoliko godina od kad su ponovo otvoreni za javnost je postavljeno dosta značajnih izložbi!

4. Statement, stav o umetnosti danas i o umetničkim praksama kojima svedočite.

Kratko da kažem, ima tu svega i svačega. S jedne strane smo preplavljeni fotografijama na društvenim mrežama, preko internet stranica, portfolija umetnika i specijalizovanih foto-magazina saznajemo o svetskim dešavanjima. S druge strane nam je smanjena mogućnost putovanja, obilaženja muzeja i galerija i direktnog sagledavanja umetničkih praksi. Finansijski se borimo da odemo u inostranstvo, to je veliki atak na budžet, nije nemoguće, teško dobijamo mogućnost da otputujemo, zato nije lako govoriti o umetničkim dešavanjima na osnovu ličnog iskustva, kad su nam teško dostupna. Ono što sam uspela da sagledam na retkim (ili neretkim?) putovanjima, jer u proseku svake druge godine ipak uspem da se domognem neke značajne izložbe van zemlje, jeste da su produkcija radova i izlaganje na visokom nivou, postavke izložbi fotorafija su vrlo promišljene, galerijski uslovi odlični, prostori su pročišćeni i zaista se razmišlja o njemu kao važnom elementu u prezentovanju rada.

U moru svega prisutnog na sceni nekad je veoma teško ispratiti sve i doći do pravih vrednosti, ali uspevam da se povežem s onim što mene privlači i jeste moje polje interesovanja u umetnosti. Umetnost je živa stvar, umetnici su uvek preispitivali sebe i svet u kojem žive. Povezujem se s onima koji imaju jake individualne poetike, koji na fotografiju ne gledaju kao na puki dokument stvarnosti, već je koriste kao medijum za propitivanje i iznošenje dubokih ličnih pitanja, stanja, stavova, s kojime se u suštini može identifikovati veliki broj ljudi. Kada nešto jako privatno i lično postaje kolektivno, opšte.

Na moj rad utiču brojni umetnici i dela iz oblasti fotografije, ali i savremene tendencije u proširenom polju fotografije i umetničkoj instalaciji. Interesuju me radovi u rasponu od direktnih, dokumentarističkih prikaza, do simboličkih prezentacije propitivanja identiteta i postojanja porodične zajednice; od kanonizovanih kompozicija, do jednostavnih trenutnih (snapshot) fotografija, ali i unapred osmišljenih, režiranih slika.

Referentni umetnici čiji rad ima uticaj na mene i moj rad su fotografi/fotografkinje, poput: Ričarda Bilingama (Richard Billingham), Nan Goldin (Nan Goldin), Rinejke Dajkstre (Rineke Dijkstra), Sali Man (Sally Mann), Alana Leboala (Alain Leboile), Džulije Margaret Kameron (Julia Margaret Cameron), Eline Broderus (Elina Brotherus), autorki/autora: Meri Keli (Mary Kelly), Kejsi Dženkins (Casey Jenkins), Lenke Klejton (Lenka Clayton), Luiz Buržoa (Louise Joséphine Bourgeois), Ćiharu Šiote (Chiharu Shiota), Ulfa Lundina (Ulf Lundin), Božice Rađenović, Šantal Akerman (Chantal Akerman), Jelene Janev i dr. koji svoje viđenje porodice, međuljudskih odnosa, majčinstva, sećanja i protoka vremena daju kroz najrazličitije materijale i medije (crtež, slika, video, skulptura, umetnička instalacija, performans itd.).

5. Kako će izgledati umetnost budućnosti s obzirom na razvoj digitalnog doba i kako će izgledati Vaša umetnost u odnosu na ono kako ona izgleda danas? Možete li to da predvidite?

Mislim da sam poslednjom izložbom otvorila neka nova polja umetničkog izražavanja i da će moj rad nastaviti da se razvija kroz više različitih medija, ali ću uvek ostati dosledna fotografiji. Interesuju me zvuk, pokretna slika, tragovi prošlosti i mogućnost da se oni na različite načine zabeleže.

Digitalno doba ne bi trebalo da ugrožava umetnost, već samo da menja njenu formu. Mislim da sadržaj ostaje manje viši isti kroz vekove, milenijume, samo se način prezentovanja menja. Važno je biti umeren u korišćenju nove tehnike i tehnologije, kako u radu ne bi postalo dominantno to kako je nešto urađeno, već šta je suštinski ono što taj rad predstavlja, poručuje, šta izaziva u posmatraču. Nije dobro kad tehnička izvedba nekog dela odvuče pažnju s njegove suštine, kad prevlada pitanje KAKO i ne ZAŠTO.

6. Postoji li Vaša izložba na koju ste posebno ponosni, koja je ostvarila najbolju „komunikaciju” sa publikom ili možda neka koja je suštinski progovorila o Vama?

Definitivno je to moja poslednja izložba Poetika vremena: (auto)biografija porodice. Sve moje dotadašnje težnje, preispitivanja i iskustva, sabrana su u  pomenutoj izložbi.

7. Da li je umetnost nužno lična ili biste mogli da je definišete kao odgovor na podsticaje ili izazove koje pruža vreme u kome živimo.

Ona je i jedno i drugo. Umetnici su veoma senzitivni, empatičini, reaguju na spoljašnju sredinu, dok iznutra obrađuju sve dobijene informacije i svako ih na svoj način doživljava. Umetnost pomaže da se sve spoljašnje informacije i senzacije iskanališu, da prođu taj unutrašnji filter kad umetnik traži način na koji može da ih prezentuje, izbaci na površinu, da ih postavi pred publiku. To je proces kreativnog razmišljanje o materijalizaciji svih proživljenih iskustava i senzacija. Mislim da je to jako kompleksan proces, jer svaki umetnik u svojoj kreativnoj fazi upošljava celokupno sopstveno prethodno stečeno iskustvo, znanje, obrazovanje, sve čulne i intelektualne doživljaje, fizičke i mentalne aktivnosti. Bezbrojne su kombinacije nastanka i reprezentacije jednog umetničkog rada u odnosu na sam proces stvaranja i traženja medija tj. načina za izražavanje.

Svaki istinski umetniči rad je u osnovi odraz umetnika, svaki je na neki način autobiografski, jer mnogo govori o samom umentniku.

Mia Ćuk: Meki identiteti: O taktilnoj pismenosti, afektivnom znanju i ručnom radu
(raspravni tekst povodom izložbe Jelene Kovačević Vorgučin, Nit, KC Vojvodine „Miloš Crnjanski”, septembar 2020)
Svoju realnost, a naročito one aspekte koji se odnose na veze sa drugima, najčešće opisujemo kroz metafore koje referišu na tekstilne strukture (vlakna, niti, konce, žice), na tekstilne procese ili na kvalitete završenog materijala. Naši odnosi su “isprepleteni”, “rasparani” ili “pokidani” a životi “neraskidivo povezani” ili “zamršeni”. Često smo “satkani” od određene materije, a “klupko života” uzimamo kao simbol za jednu celinu koja je nepredvidiva, fragmentarna ali sa jasnim linearnim tokom. Kroz istoriju, žene su te koje poseduju veštinu pletenja, koja se često dovodi u vezu sa onostranim ili magijskim. Tri sestre Moire odlučuju o sudbini svakog pojedinačnog boga (osim Zevsa) ili čoveka u grčkoj mitologiji, ispredajući, mereći dužinu a potom i presecajući nit života predodređenog pojedinca. Kulturna istorija “rada s iglom”- štrikanja, vezenja, pletenja, heklanja postaje utoliko zanimljivija u momentu kada prestaje da se praktikuje iz objektivne potrebe i u modernosti se premesti u realm slobodnog vremena. Od pasivnog salonskog hobija u kojem učestvuje ženska populacija, dok se odluke donose u zadimljenim “muškim” prostorijama, ručni rad je postao mnogo više od reprodukovanja klišea ženske podređenosti. U proteklih nekoliko godina, svedoci smo oživljavanja klubova u kojima se žene različitih generacija sastaju kako bi zajedno štrikale (knitting clubs) i time podstakle jedan novi subverzivni diskurs kada je u pitanju ovo znanje.

Otvaranje novog interpretativnog prostora pletenja (štrikanja) pozicionira ovu veštinu kao feminističku praksu koja ima za cilj osnaživanje ženske zajednice, ostvarivanje socijalne pravde ali i povratka rukotvornom radu kao vidu oslobođenja od kapitalističko-konzumerskog imperativa po kom da bi nešto bilo rad, ono mora biti podređeno izvesnom diktatu tržišta (upotrebljivost, brzina proizvodnje, efikasnost, zamenljivost). Razmišljajući u ovom ključu, štrikanje predstavlja utoliko radikalniji gest ukoliko se vise protivi logici brzine i korisnosti. “Usporavanje vremena” jedna je od ključnih karakteristika ručnog rada, a pletenje se često, kroz istoriju, etnologiju i mitologiju uzima kao simbol (ženskog) čekanja. Ipak, to čekanje nije prosto pasivno stanje, već jedan čin aktivnog sučeljavanja sa samom ontologijom vremena, ako ne i njegovo svesno kontrolisanje. Poznato je da Penelopa u isčekivanju Odiseja (za kojeg čvrsto veruje da je živ, uprkos vestima o njegovoj smrti) tka i para posmrtnu košulju za svog muža koju namerava pokloniti njegovom ocu Laertu. Ne želevši da prihvati mnogobrojne ponude prosaca tokom tih dvadeset godina, na kojima sve više insistira njen sin, ona “dobija na vremenu” time što je uporna u svom insistiranju da će se udati tek kada završi odoru koju tka za svog Odiseja. Međutim, ono što istka tokom dana, Penelopa para tokom noći, da bi ispočetka započela proces tkanja, na taj način makar donekle upravljajući svojom sudbinom, tj. na simboličan način održavajući Odiseja u životu. Paranje pletiva, možemo doživeti kao lukavu strategiju zaobilaženja odgovora, ali i odsečan čin koji u datom poetskom okviru korespondira sa mnogo savremenijim feminističkim etosom.

Temporalne metafore koje vezujemo za pojmove pletenja, tkanja, štrikanja (ručnog rada) nisu bez utemeljenja. Baratati sa materijalom koji je u isti mah fluidan, mek i promenljiv, ali izdržljiv i trajan predstavlja idealan okvir za fenomenološko isčitavanje ručnog rada kao vremenskog medija. U psihoanalizi, termin “prelaznog objekta” naročito se vezuje za predmete koje karakteriše mekoća, fleksibilnost i toplina (npr. parče tkanine ili ćebe) koje detetu služi kao supstitucija za prisustvo majčinke topline. Prema Donaldu Vinikotu, ova vrsta predmeta ne samo da implicira produžetak odnosa sa majkom, već i prve naznake procesa individuacije, u kojem se izvršava prelaz od subjektivnosti ka objektivnosti, a ”tranzitivni objekat” predstavlja most između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta deteta. Tako tekstil predstavlja žanr artefakata koji je idealno pogodan kao primer, ili još bolje, metafora za proučavanje materijalne kulture uopšte, a posebno kratkotrajne materijalnosti identiteta u kontekstu trenutne materijalne kulture.

Video-rad Nit, veza intimistička je studija poetike vremena, materije, prolaznosti, ali i potrebe da tu prolaznost savladamo svakodnevnim ritualima iza kojih ostaje materijalni trag. Iako formalno komunicira jezikom kratkog dokumentarnog filma, ovaj rad utoliko je apstraktiniji što se više fokusiramo na samu koreografiju različitih pokreta koji su zabeleženi, pa i suprotstavljeni u kadrovima (npr. krupni kadrovi vremešnih šaka žene koja štrika, dajući taktove jednom malom, intimnom vremenu u enterijeru, nasuprot širokom planu reke, koja lenjo teče noseći brodove i granje koji izlaze iz našeg vidokruga. Ovaj drugi plan možemo posmatrati i kao „drugo vreme”, celovito i univerzalno). Šake su glavni protagonisti ove igre, u kojoj se ističu repetitivni gestovi navike, navike kao materijalizovane repeticije. Međutim, ono što fascinira i čini ovaj rad utoliko univerzalnijim ali i začudnijim, jeste pomisao da se sama tehnologija koja je po sredi nije menjala od vremena kada je počela da se upotrebljava. Suština ručnog rada jeste u tome da se on ne može unaprediti nikakvim novim naučnim dostignućima, on je savremeni arhetip koji nastavlja da se prenosi u izvornom obliku, poput nekog drevnog i izolovanog jezika. Sintaksa ovog jezika gradi se kroz ubode, čvorove, šavove i petlje, brojanjem, pamćenjem, meditacijom, afektom; njegova logika počiva ne u prenesenoj jezičkoj celini (objektivnom smislu) već u kapacitetu za transponovanje afekta. Za spisateljicu Elen Siksu (Hélène Cixous) pisanje predstavlja produžetak majčinskog afekta, a majčino telo prostor istraživanja ženske subjektivnosti i poetskog pisanja. U romanu Hipersan (Hyperdream), nailazimo na obilje detalja koji ukazuju na to da je odnos sa majkom prvenstveno predmet studije afektivnog, telesnog, materijalnog, onoga što se nalazi u zoni između organskog i predmetnog. Afekat, za Siksu, nije situacija ili stanje, već znanje do kojeg dolazimo kada pažljivo promatramo i osećamo treperenje stvari kojima smo okruženi a koje su produžetak naše suštine:

Prođe mi kroz glavu da koža moje majke koja stoji ispred mene ovog julskog jutra u kojoj nastavljamo da živimo, u kojoj život nastavlja da tka svoje niti u okviru tela moje majke i u okviru mog tela ‒ da bi koža moje majke, datirana, bila najvernije platno, ili ogledalo ili slika mog najosnovnijeg, datiranog stanja duha i duše, ili onoga što neko naziva životom, ili možda vremenskom linijom horizonta na kojoj su naslikani ili arhivirani fizički efekti onoga što slučajno živimo.

Majčina koža samo je manifestacija onoga što je majka u toj koži osećala, mislila, doživela. Njena spavaćica, koju spisateljica gubi na putovanju, komunicira putem taktilne memorije, a praznina koja nastaje usled nestanka tkanine, kao da briše ono što je u njoj proživljeno, izjeda samo tkivo sećanja.

Ova spavaćica u meni evocira Veneciju, Prag, Rim, Edninburg, Kembridž, Bombaj, želju da tamo odem, teskobnu sreću što sam tamo bila, strah od povratka i nevraćanja, i to nije samo spavaćica, ona je čitav Hotel, i skup momenata propraćenih pesmama koje sam izgovorila, isplakala, poludela. A katastrofa? Bilo je to kao da su mi ukrali kožu.

U video-radu Nit, veza gotovo da nema komunikacije između tri protagonistkinje, iako je jasno da se one nalaze u generacijskim relacijama jedne porodice (ovo nam je dato na pretpostavku, prisnošću subjekata, ali i posvetom na kraju filma). Crveni džemper, u čije nastajanje imamo uvid, predstavlja materijalno polje na kojem su ispisani odnosi između ovih žena. Ovaj predmet skoro da je tu; njegova nestabilna temporalnost ogleda se u nedovršenosti izrade i vidljivoj žičanoj konstrukciji koja mu daje oblik onoga što će postati. U određenim kadrovima on se čini više tu, dok je u drugima tek klupko ili skup raštrkanih niti, a nivo završenosti kao da rezonira i različite životne dobi žena: u nastajanju-skiciran-tranzitivan, skoro završen-uobličen, fragilan-rasparan. Autorka ovim slojevitim značenjima, provlači tek nagoveštaj autobiografskog. Iako se čini da je narativ posve hermetičan i ličan, poput nekog izolovanog dijalekta kojim govori jedna porodična zajednica, on je u isti mah univerzalan. Posvetu na samom kraju možemo doživeti i kao poziv da se  određene porodične niti učvrste, povežu i ne raspletu.