Ladik Katalin

Katalin Ladik je srpsko-mađarska pesnikinja, književnica, glumica, pozorišna i umetnica performansa, kao i jedna od prvih bodi art umetnica u bivšoj Jugoslaviji, rođena u Novom Sadu, 25. oktobra 1942. godine. Poslednjih dvadeset godina živi na relaciji Novi Sad – Budimpešta – Hvar i izvodi svoje performanse širom sveta. Verbo-voko-vizuelno izražavanje (zvučni performansi, tekstualni i performansi tela, fotografije, kolaži, hepeninzi) predstavljaju sintezu različitih vidova umetničkog izražavanja koji čine njen život, a koji ona i dalje živi po muzejima i galerijama širom sveta. Ladik prekoračuje uspostavljene granice performansa, a svojom umetnošću ispituje mogućnosti jezika i tela, razbija tabue i bori se protiv ustaljenih umetničkih i životnih formi. Veliki je borac za ženska prava i pravo na slobodu umetničkog izražavanja.

Nakon završene ekonomske škole u Novom Sadu, Ladik je radila u banci, gde je 1962. godine počela da piše poeziju. Po sopstvenom svedočenju, ovo je bio izuzetno težak period za nju, a nervnu stabilnost zadržavala je čitanjem knjiga Remboa, Rilkea i Andrea Žida koje je skrivala ispod šaltera (Šterić, 1970). Od 1963. do 1977. godine radila je za Radio Novi Sad, istovremeno se pridružujući novoosnovanom Novosadskom pozorištu 1974, a njihov stalni član bila je od 1977. do 1992. godine. Tokom godina igrala je glavne i sporedne uloge u raznim filmovima reditelja Mikloša Janča (Miklós Jancsó), Đerđa Haraga (Harag György), Gabora Sekelja (Gábor Székely), Tibora Čizmadija. Između 1993. i 1998. godine predavala je u muzičkom i pozorišnom edukativnom centru Hangar. Dobila je Lennon-Ono nagradu za mir 2016. godine koju joj je uručila Joko Ono (Yoko Ono).

Katalin Ladik se izdvaja kao umetnica koja se prva bavila performansom u bivšoj Jugoslaviji, a u to područje beskompormisno je ušla 1968. godine i unela nove tendencije u umetnost. Njena umetnost može se okarakterisati kao feministička, s obzirom na to da se u znatnom broju svojih dela, naročito onih iz osamdesetih godina bavila ženskim pitanjima, rodnim ulogama i seksualnošću. Karijeru započinje kao pesnikinja u intelektualnim krugovima avangardnog časopisa Simpozijum u Novom Sadu, gde je 1962. godine objavila prve pesme. Ladik je 1970-ih počela da se bavi glumom i da sarađuje sa subotičkom grupom Bosch+Bosch, u medijumski raznorodnim delima, većinom performansima koji su dokumentovani fotografijama. Stalni članovi, pored Ladik, uz osnivača grupe Slavka Matkovića bili su Atila Černik, Laslo Kerekeš (László Kerekes), Balint Sombati, Ante Vukov i Laslo Salma (László Szalma). Prilikom izvođenja svoje poezije, Katalin Ladik koristi se i narodnom muzikom i ritualnom tradicijom, stvarajući neponovljivo iskustvo: oslanjajući se na nadrealističke i erotske teme, dobija epitet „Gola pesnikinja”.

Od honorara svoje prve zbirke poezije, kupila je magnetofon i u stanu je snimala svoje prve fonične pesme. Ti snimci su joj kasnije služili kao pratnja uz njeno izvođenje poezije u performansima. Sedamdesetih godina u performansima počela je da koristi narodni instrument ćupa begeš (vrsta kontrabasa) koji koristi i danas. Svoju prvu zbirku pesama Balada o srebrnom biciklu, koja sadrži i gramofonsku ploču sa zvučnom interpretacijom poezije iz knjige objavila je 1969. godine. Uz ovu, veliki uspeh donosi joj i gramofonska ploča Phonopoetica iz 1976. godine, neobičan spoj poezije, teško razumljivih reči, krikova, primalnih glasova, i različito upotrebljenih frekvencija koje sugerišu prostornost.

Prvi performans sa grupom Bosch+Bosch izvela je u kapeli/galeriji u Balatonboglaru (Balatonboglár), u Mađarskoj 1972. godine, a nakon toga je nastavila da učestvuje na grupnim izložbama. Ona zamenjuje linearnost poetskog jezika tzv. proširenom poezijom, insistirajući u svojim izvođenjima na odnosu akcije, zvuka i teksta. Njeni nastupi privlačili su pažnju, ne samo zbog fonopoezije, koja je u to vreme bila nova, i u inostranstvu i u Jugoslaviji, već i hipererotizacije vlastitog tela. Negiranjem monomedijalnosti, ona je hrabro i novatorski ujedinila prakse koje su pojedinačno razvijali članovi Fluksusa, Džon Kejdž (John Cage), Joko Ono, Nam Džun Pajk (Nam June Paik), Šigeko Kubota (Shigeko Kubota), itd. Istovremeno, radeći u poljima dva jezika, podjednako srpskog i mađarskog, ona je u obe sredine posmatrana kao andergraund pojava, dvostruko marginalizovana u vremenima neprihvatanja novih umetničkih praksi podjednako u socijalističkoj Jugoslaviji i Mađarskoj. Senzualnost i telesna provokativnost njenih radova vodili su do optužbi umetnice za nedolično ponašanje i javno promovisanje pornografije. Gotovo u isto vreme kada je u Americi Džudi Čikago (Judy Chicago) izložila svoj provokativni rad Dinner Party (1974‒79) kojim upućuje na značaj umetnica i neophodnost priznavanja njihovog stvaralaštva u istoriji vizuelne kulture, Katalin Ladik 1978. predstavlja jedno od svojih najizrazitijih feminističkih dela ‒ Blackshave Poem. U ovom delu ona pruža odgovor na medijsku seksualizaciju ženskog tela. Ona izvodi tzv. „obrnuti striptiz”, skidajući odelo i donji veš da bi na kraju otkrila da je obučena u crnu odeću od glave do pete i da izostaje zadovoljstvo, očekivana nagrada za muškog posmatrača: nago žensko telo. Nanoseći kremu za brijanje na lice i ispod pazuha, ona započinje brijanje preko odeće. Ovim ukazuje na heteronormativnost rodnih uloga, objedinjujući svakodnevnicu karakterističnu kako za ženu, tako i za muškarca. U tom činu koristi se striptizom koji je osmišljen tako da predstavlja akciju izvedenu za muški pogled. Poigravanje sa konstrukcijom roda i želja Ladik remeti granice rodnih očekivanja asocirajući na srodne ideje plasirane u delima Ane Mendiete (Ana Mendieta) ili Adrijan Pajper (Adrian Margaret Smith Piper), iako se ove dve američke umetnice bave primarno rasnim/etničkim identitetom karakterističnim za podneblje u kojem su živele i delove. U jednom delu performansa Poemim (1980) Ladik prislanja svoje lice na staklo i deformiše ga kako bi postigla višestrukost identiteta. „Fokus kamere je na telu i licu umetnice Katalin Ladik, čime se naglašava njen govor u prvom licu karakterističan za feminističku postavangardnu umetničku prakcu. Rad je realizovan u Vizuelnom studiju za intermedijalna istraživanja Akademije umetnosti koji je formirala Bogdanka Poznanović”(Kojić Mladenović 2022).

U Novom Sadu već 1979. godine Ladik izvodi srodan rad pod nazivom The Screaming Hole. Umetnica se nalazi unutar prostorije prekrivene papirom, gde počinje da kuva, a zatim izvodi antistriptiz. Publika želi da vidi šta se dešava iza zidova i cepa papir, „razotkrivajući” intimu umetnice. Voajerizam, nemogućnost potiskivanja i savladavanja želje da se razotkrije sakriveni (zabranjeni) sadržaj, vode do interakcije između umetnice i publike koja neočekivano obeležava ovaj performans. Prostor umetničinog delovanja, sakriven od javnosti, dok kuva, simbolički se izjednačava sa ulogom i prostorom koji ženi dodeljuje  patrijarhalno društvo. Prilika u kojoj umetnica pruža publici da iz prostora voajerske igre fizički zakorači u njen privatni prostor oslanja se na srodni postupak koji u svom performansu Tapp und Taskino (Tap and Touch Cinema) 1968. realizuje Vali Eksport (Valie Export): njene grudi su prekrivene kutijom i nevidljive su, ali prolaznici mogu da pruže ruke u kutiju i razotkriju njeno telo i privatni „prostor” činom dodira.

Svojim nadrealističnim erotizmom, Ladik je prva žena koja je u poeziji na prostorima bivše Jugoslavije otvoreno tematizovala seksualnost. Pored svoje originalne poezije, poznata je i po svojoj izazovnoj pojavi i provokativnim izjavama kojima je „smetala” konzervativnoj javnosti. Njenu umetnost teško je svrstati u određenu kategoriju, s obzirom na to da prekoračuje granice tradicionalne poezije, pozorišta i muzike uopšte. U svojim radovima često ističe dvopolnost, istovremenost muškog i ženskog principa.

Njena posvećenost Teslinom liku i delu, između ostalog, „proizlazi iz njegovog shvatanja čoveka kao groma: dakle nezamisliv je bez utemeljenja; ljudsko biće bez energije koju crpi iz svojih korena, ne može bljesnuti…doseći apsolutne visine” (Marjanić 2010). U poetsko-muzičkom performansu Tesla- homogalactikus, Ladik svira instrument teremin koji je nabavila isključivo zbog Tesle. Ovaj performans prvi put je izvela 2006. godine u Budimpešti, u čast 150. godišnjice njegovog rođenja, a kasnije 2015. izvela ga je i pred novosadskom publikom. U međuvremenu je imala brojna gostovanja širom sveta i uvek je najavljivana kao jedna od pionirki eksperimentalne zvučne umetnosti, bodi i performans arta.

U Muzeju moderne umetnosti u Stokholmu, od novembra 2024. do aprila 2025. biće priređena retrospektivna izložba Katalin Ladik pod nazivom OOOOOOOOO-PUS.

Katalog izabranih performansa, akcija i hepeninga Katalin Ladik (navođena su samo premijerna izvođenja):

Shaman Poem, performans, 1970, GEFF, Zagreb

Eros sa ovoga svijeta, performans, 1971, Samobor

Četvrta dimenzija kutije, performans, 1971, Zagreb

Spuštanje Novog Sada niz reku Dunav, akcija, 1975, Novi Sad

Poezija, vizuelna i fonična poezija Katalin Ladik, hepening, 1977, Zrenjanin

Phonopoetica, performans, 1977, Krakov, Zagreb

Text in Sound, performans, 1977, Muzej Stedelijk, Amsterdam

Četvrta dimenzija ‒ krik, performans, 1978, Pozorište mladih, Sarajevo

Pesnički maraton, performans, 1978, Novi Sad, Tribina mladih

Čudak je ko čekiće sanja, performans, 1978, Novi Sad, Studentski klub „Sonja Marinković”

Umetnost se ne ponavlja, ne ponavlja, ne ponavlja…, performans, 1978, Novi Sad, Narodna biblioteka

The Singing Sewing Machine, performans, 1979, Subotica, Dom omladine

Izvođenje zvučne poezije, performans, 1980, Pariz, Centar „Žorž Pompidu”

Alisa, performans, 1980, Đula, Mađarska

Poemim, video rad u saradnji sa Bogdankom Poznanović, 1980.

Verbo-Voko-Vizuelno, performans sa Juditom Šalgo, 1982, Muzej savremene umetnosti, Beograd

Ikar u metrou, performans sa Juditom Šalgo, 1982, Dom omladine, Beograd

Konkretna i vizuelna poezija, performans, 1982, Književna kolonija, Kanjiža

War Agains War, performans, 1982, UNESCO, Pariz

Mandora 1, performans, 1983, Beč

Magic Bread, performans, 1983, Dom omladine, Beograd

Mandora 2, performans, 1985, Pozorište 2Magaza”, Beograd

O Fortuna, performans, 1989, Spoleto, Italija; Novi Sad, Srbija

Otkrovenje, performans, 1990, SPENS; Novi Sad

A helyettesítő asszony (The Substitute), performans, 1994, Zebegény, Mađarska

Kassák, performans, 1995, Marselj

The Lamb of God and its Double, performans, 1996, Marselj

Grass-Cage, performans, 2002, Kulturni centar Novi Sad

Tesla, performans, 2003, Kamerno pozorište muzike, Novi Sad

Anđeo, performans, 2005, Terény, Mađarska

Exercises on Empty Strings ‒ Kassák Code, performans, 2007, Umetnička galerija, Nové Zámky, Slovačka

Heruvim, performans, 2010, Terasa Muzeja kralja Matije, Visegrád, Mađarska

Poem-clock, performans, 2010, Budimpešta

Veliko spremanje, performans, 2010, Štaglinec, Hrvatska

Preparababrakabaré, performans, 2011, Kunsthale, Budimpešta

Spring cleaning, performans, 2012, Otava, Ontario, Kanada

Tesla. Homogalacticus, performans, 2013, Hvar, Hrvatska

Alchemical Wedding, performans, 2016, Budimpešta

Alice in Codeland, multimedijalni performans, 2018, Kulturni centar Beograd

Memory of Water, zvučna instalacija i fono-poetski performans, 2019, Brisel

 

Samostalne izložbe (izbor):

1973, Beograd (Srbija), Galerija Studentskog kulturnog centra

1976, Zagreb (Hrvatska), Centar za fotografiju, film i televiziju / „Vizuelna poezija – muzika” (vizuelne pesme, kolaži); Novi Sad (Srbija), Dom omladine – Umetnička galerija / Likovni salon Tribine Mladih

1977, Zrenjanin (Srbija), Kulturni centar / Kulturni centar: „Vizuelna poezija – muzička partitura” (vizuelne pesme, kolaži); Zagreb (Hrvatska), Kulturno-informativni centar / Centar za kulturu i informacije: „Vizuelna poezija – muzika” (vizuelne pesme, kolaži)

1979, Budimpešta (Mađarska), Klub mladih umetnika / Fiatal Művészek Klubja: „Vizuelna poezija – muzičke partiture” (vizuelne pesme, kolaži)

2007, Budimpešta (Mađarska), Galerija Erlin Club (vizuelne pesme, kolaži)

2010, Novi Sad (Srbija), Muzej Savremene umetnosti Vojvodine (MSUV): Retrospektivna izložba 1962–2010: Moć Žene: Katalin Ladik (Kustos: Dragomir Ugren)

2011, Székesfehérvár (Mađarska), Galerija Volksbank, „Koreni i krila”, Retrospektivna izložba Katalin Ladik 1962–2010 (kustosica Helga Rosta)

2015, Budimpešta (Mađarska), Galerija rada, „Zašto čekate?” Zsófi Szemző (Kustos  Bea Istvánkó)

2016, Budimpešta (Mađarska), galerija acb, galerija acb NA: „Glas žene” (Kustos: Emeše Kurti)

2017, Budimpešta (Mađarska), Galerija acb, „Ladik Katalin: Genezis” (7.7.2017–3.8.2017) (Kustos: Emeše Kurti); Ljubljana (Slovenija), Galerija ŠKUC, „Katalin Ladik: Vrištava rupa” (7.12.2017–7.1.2018.) (Kustos Vladimir Vidmar); Rim (Italija), Palata Falkonijeri (Mađarska akademija u Rimu), Spomen soba, „UrbsArt 2018 Festival” (kustos Emeše Kurti)

2018, Budimpešta (Mađarska), acb NA, „Raspevane škrinje”

2019 Madrid (Španija), Galerija Elba Benitez, „O-PUS”, samostalna izložba (kustos Adam Budak); Budimpešta (Mađarska), acb NA, „Omaž Kiralju Ernu”

 

(napomena: Detaljan spisak radova Katalin Ladik po kategorijama poezija, performansi, filmske uloge, pozorišne uloge, itd., mogu se naći na internet strani posvećenoj Katalin Ladik: https://en.wikipedia.org/wiki/Katalin_Ladik).

Kojić Mladenov, Sanja. 2022. Na putu slobode: Radovi iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Novi Sad: MSUV.

Kürti, Emese. 2017. Screaming hole: poetry, sound and action as intermedia practice in the work of Katalin Ladik. Budapest: ACB Research Lab, ACB Gallery.

Ladik, Katalin. jan-feb. 2003. „Mit o vrištećoj rupi.” (Prevod s mađarskog Draginja Ramadanski). Zlatna greda: list za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje, 3 (15–16).

Šuvaković, Miško, Gabrijela Šuler. 2010. Moć žene: Katalin Ladik: Retrospektiva 1962‒2010. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine.

Belc, Petra. 2018. „Interview: Katalin Ladik, radikalni Rimbaud”.

Gray, Louise. “Katalin Ladik: The Vocal Minority”, The Wire 450, Aug 2021, pp 32-39.

Emese Kürti. 2021. „Multiethnicity and Performative Music in the Former Yugoslavia. Katalin Ladik and Ernő Király’s Cooperation”, trans. Ádám Lovász and Emese Kürti.

Kentish, Portia. 2020. „Katalin Ladik: Under the Radar.”

Kopicl, Vera. Katalin Ladik.

Ladik. Katalin. Phonopoetica. 1976. (ceo album, eksperimentalno-avangardna fonopetska muzika, Jugoslavia / Mađarska).

Katalin Ladik. Secondary Archive.

Ladik, Katalin, Avantgarde museum.

Ladik, Katalin. Wikipedia.

Ladik, Katalin. Monoskop.

Ladik, Katalin – Performance,  A22 Galéria, 26. februar 2010.

Ladik, Katalin. Imdb.

Ladik, Katalin. Dokumenta 14.

Marjanić, Suzana. 2010. „Izvedbeno proširivanje granica poezije”.

Miletić, Snežana. 2022. „Katalin Ladik: Golim grudima na falocentričnu stvarnost”.

Nelević, Nataša. 2010. „Ženski glasovi u izvedbenim umjetnostima Zapadnog Balkana 1990–2010.” Podgorica: NOVA – centar za feminističku kulturu.

Szilágyi, Kornél. 2015. Sound Cage: A Portrait of Katalin Ladik. (dok. film, Mađarska, 60 min).

Stanojević Smiljanić, Pavla. 2021. „Katalin Ladik. život kao performans”.

Šterić, Radovan. 1970. „Katalin Ladik, najmodernija poetesa Vojvodine”. Yugopapir.

The Lennon-Ono Grant For Peace 2016 to Katalin Ladik.

„Od sredine šezdesetih godina svesno sam pisala poeziju i tekstove za zvučno/fonično izvođenje i pevanje-govorenje. Kao prilog uz moju prvu zbirku poezije (Balada o srebrnom biciklu, Forum Novi Sad, 1969) imala sam gramofonsku ploču sa svojom interpretacijom fonične poezije. Već sam tada naglašavala da sam prvenstveno pesnikinja koja pokušava proširiti granice poezije. Proširivala sam granice poezije u pisanoj, tzv. linearnoj poeziji, zatim u zvučnim i vizuelnim eksperimentima, tj. u oblastima fonične i vizuelne poezije. Zbog toga su i kritičari isticali da je na mojim scenskim nastupima i performansima najčešće bila zastupljena poezija” (Ladik u Marjanić 2010).

Povodom performansa Poemim (1980), Ladik kaže: „Šta je zapravo lepo žensko lice? Društvo zahteva da žena ima lepo lice i telo. Taj zahtev sam smatrala nepravednim. Svoj protest sam izrazila u performansima, u kojima sam nosila masku ili sam se pokazala bez kose, kao ćelava. U performansu Poemim izražavam taj protest pomoću komada prozorskog stakla na koje prislanjam lice i snažnim pritiskom deformišem ga u groteskni izraz. Da i to sam ja!” (Kojić Mladenov 2022).

Povodom performansa Shaman Poem (1970), Ladik izjavljuje: „Proširiti granice poezije u prostoru i vremenu. To je moje geslo od kada sam počela pisati poeziju šezdesetih godina. Godine 1970. sam odlučila da u multimedijalnom performansu pokažem kako je moguće pisanu poeziju za čitanje ostvariti i pretvoriti u zvučnu poeziju i poetski ritualni performans” (Kojić Mladenov 2022).