Tutunović (Ilić) Nadežda

Nadežda Tutunović (udato Ilić) rodila se u Beogradu 1910. godine. Rođena je u porodici sa mnogo dece. Otac joj je bio činovnik. Živeli su u vrlo skromnim uslovima. Odrasla je i školovala se u Beogradu gde je završila gimnaziju, a zatim i Filozofski fakultet, grupu za srpski jezik i književnost. Nakon diplomiranja radila je kao suplent u Drugoj muškoj gimnaziji u Sarajevu. Nakon udaje za Jovana Ilića živi u Hercegovini i istočnoj Srbiji (Homolje) gde joj je muž radio u jednom rudarskom mestu. Drugi svetski rat i okupaciju provela je u Beogradu, a godinu dana nakon oslobođenja seli se sa porodicom u Šabac gde aktivno učestvuje u posleratnoj obnovi i izgradnji ovog grada. Bila je direktorka tehničke škole pri šabačkoj hemijskoj industriji Zorka (1946–1950). Međutim, teško bolesna 1950. godine je penzionisana, nakon čega se vraća u Beograd gde se leči i bavi se književnim radom.

Nadežda Tutunović počela je književnošću da se bavi 1929. godine, kada sa svega 19 godina objavljuje prve pripovetke u dnevnom listu Politika. Pisala je isključivo pripovetke i najveći broj njih objavila je upravo u Politici, dok je izvestan broj dužih pripovedaka objavljen i u drugim časopisima od kojih je najznačajniji časopis Misao.

Tokom života objavila je tri zbirke pripovedaka: Beogradske priče (1934), Kroz ulice i duše (1938) i Prepuna čaša (1953). Posthumno je objavljena knjiga Bela kućica (2010), koju je priredio i izdao njen sin Ljubomir Tutunović. Pripovetke Nadežde Tutunović prevedene su na češki jezik i objavljene u češkoj periodici (v. Srpski biografski rečnik, Leksikon pisaca Jugoslavije).

Nadežda Tutunović je bila autorka popularne proze. Njene pripovetke su bile dostupne široj čitalačkoj publici jer je objavljivala u dnevnim novinama (Politika) i u ediciji Naša knjiga izdavačkog preduzeća Geca Kon (urednik Živko Milićević), koja je osnovana kao široko dostupna i (ekonomski) pristupačna edicija u kojoj su se štampala dela savremenih autora i autorki koja su pisana „jasno, lako i zanimljivo” (Tutunović 1934: 171).

Međuratne pripovetke Nadežde Tutunović imaju dva dominantna fabulativna opsega: ljubavni zapleti i socijalna tematika. Autorka je u svojim ljubavnim pričama promovisala žensku samostalnost i tip nove žene, a pripovetkama socijalne tematike dala je sliku života siromašnih (pri)gradskih porodica međuratnog doba. Uspela je da iznedri izuzetno sugestivne slike teškog života ljudi koji stradaju zbog neuslovnih prostora za život i opšte nemaštine, a često prikazuje stradanje i položaj dece u porodicama opterećenim siromaštvom.

Nadežda Tutunović je dala živopisnu sliku međuratnog Beograda. Pored siromašnih periferijskih delova grada u pričama socijalne tematike, ona pokazuje i iznajmljene sobe u kojima žive devojke, prikazuje društveni život Beograda, bioskope, stadione, vašare, žureve, piše o Kalemegdanu, Topčideru i savskoj i dunavskoj obali, o gradskim ulicama i gradskom prevozu kao mestima sastajanja. U tom smislu jedan od glavnih junaka pripovedaka Nadežde Tutunović je (međuratni) Beograd i to ne isključivo iz ugla siromašnih, već iz ugla mladih.

Nadežda Tutunović pisala je isključivo o savremenim temama i o sopstvenom okruženju i time je skretala pažnju na siromaštvo, žensko sazrevanje i uopšte život žena. Njena proza je bila aktuelna i sa njom je mogla da se „saživi” široka čitalačka publika, nije imala megalomanske pretenzije niti je težila ka sveobuhvatnoj slici sveta, već su njene pripovetke male studije slučaja koje prikazuju sudbine siromašnih ljudi i prosečnih beogradskih devojaka sa konkretnim životnim problemima. Kako su ove pripovetke štampane i u novinama i u popularnoj ediciji, njihova distribucija bila je značajna i dolazila je do širokog kruga čitateljki i čitatelja, pa je time i uticaj proze Nadežde Tutunović bio nezanemarljiv (v. Milinković 2022).

Savremena recepcija Nadežde Tutunović nije velika, ali je značajna. U časopisu Priča u broju 8–9, za 2009. godinu objavljene su dve pripovetke Nadežde Tutunović i kratak propratni tekst Vase Pavkovića. U istom časopisu (br. 36, 2016) objavljene su dve priče iz časopisa Misao uz propratni tekst „Popularna priča Nadežde Tutunović” Jelene Milinković. Žarka Svirčev je četiri pripovetke Nadežde Tutunović uključila u antologiju Nemiri između četiri zida (Beograd: Laguna, 2021). Njene pripovetke se tumače u kontekstu angažovane ženske proze (Barać 2019), kao i u kontekstu feminofilnih uredničkih politika (Milinković 2022).

Biografija Nadežde Tutunović urađena je na osnovu poglavlja: „Popularna priča Nadežde Tutunović”, u: Jelena Milinković. 2022. Ženska književnost i periodika. Misao (1919–1937) u kontekstu feminofilnih čaospisa. Beograd: IKUM.

Beogradske priče. Beograd: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon, 1934.

Kroz ulice i duše. Beograd: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon, 1938.

Prepuna čaša. Beograd: Prosveta, 1953.

Bela kućica. Beograd: Privatno izdanje, 2010.

Бараћ, Станислава. 2019. „Ангажована женска проза“. Књижевна историја, 51 (168): 221–242.

Barać, Stanislava. 2020. „Feminističko oplemenjivanje socijalne literature (od 30-ih do 50-ih godina 20. veka)“. Antropologija: časopis Instituta za Filozofiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 20 (1 – 2): 189–211.

Милинковић, Јелена. 2022. Женска књижевност и периодика. Мисао (1919–1937) у контексту феминофилних часописа. Београд: Институт за књижевност и уметност.

Павковић, Васа. 2009. „Уз причу”. Прича, 3 (8–9): 145–146.

CZKD: Angažovana ženska proza

Iz teksta „Uz priču” (Pavković 2009: 145–146)

„U obe knjige Nadežda Ilić Tutunović situira radnju po kućama, stanovima ali i ulicama Beograda, trudeći se da prikaže dodir starog i novog, gradskog i seoskog, plodno se kolebajući između realistički zasnovane socijalne i psihološki profilisane proze. U nekim njenim uspelim pričama savremene feministički orijentisane kritičarke našle bi zgodnu građu za razmatranje, a oni koji prate istoriju beogradske (novinske) priče ne bi smeli da je zanemare. Spretna u dijalozima i ubedljiva u deskripcijama, Nadežda Ilić Tutunović je imala nesreću da Drugi svetski rat prekine prirodan i očekivan razvoj njenog stvaralaštva, te je posle Prepune čaše iz 1953. u izd. beogradske Prosvete, svakako najbolje knjige koju je uradila, zaćutala. Ovu knjigu je, inače, teže naći u našim bibliotekama, nego prve dve!

Da je sreće i pameti, trebalo bi istražiti domaću periodiku, te u jednom tomu objaviti sve priče zanimljive

autorke, otimajući je iz zaborava, koji se ukazuje kao njen nepravedni usud. Uostalom kao i usud desetine drugih pripovedača iz senke.”

Nadežda Tutunović o svojim pripovetkama u zbirci Prepuna čaša (Tutunović 1953: 283–284)

„Kako je oskudica prostora u dnevnom listu uvek tražila sažimanje i krupne skokove u izlaganju, a motivi su uvek bili najsavremenijeg, tekućeg momenta, to često nisam uspevala da se odbranim od prizvuka novinarskog stila. Inače, u svom psihološkom prilaženju ličnosti odabiranju motiva, rado sam pristajala uz Čehova. Ličnosti mojih priča su najčešće moji susedi, mali ljudi sa predgrađa, studenti, starci i deca, psihološki možda uobličeni, ali ne uvek klasno opredeljeni ni ekonomski oštro osvetljeni zbog same uskosti mojih ondašnjih shvatanja.”