Aleksić Slobodanka Caca

Slobodanka Caca Aleksić je rođena 24. januara 1941. godine u Beogradu. Slobodankin otac Pavle je bio pravnik, a majka Jelena profesorka. U Beogradu je završila klasičnu gimnaziju (1959) i režiju na Pozorišnoj akademiji (1963) u klasi dr Huga Klajna. Njena diplomska predstava Dugo putovanje u noć Judžina O’Nila (Eugene О’Neill) u prevodu Jovana Ćirilova je izvedena krajem 1962. godine u  Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina. Glavnu ulogu u ovoj predstavi je igrao istaknuti glumac zrenjaninskog pozorišta Mihailo, otac Branislava Branka Milićevića. Posle diplomske predstave Aleksićka je primljena u radni odnos kao stalna rediteljka NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina (1963–1971). Tokom 1964. godine Aleksićka je režirala čak pet predstava: Ilon-Iščezli grad Miodraga Ilića, Oskar Kloda Manjijea (Claude Magnier) u prevodu Dragoslava Andrića, Otkrivanje Magde Sabo (Magda Szabó) u prevodu Dragice Šešun, Budilnik Vladimira Bulatovića Viba u adaptaciji Ljubomira Draškića i Sunčeve pege Radeta Pavelkića. Predstava Budilnik je bila prva glumačko-rediteljska saradnja Branka Milićevića i Slobodanke Cace Aleksić. Aleksićka je 1965. godine postavila predstave Opasne vode Slobodana Stojanovića, Kameleoni Miodraga Ilića, Novi anđeo Milana Tutorova i 104 strane o ljubavi Edvarda Radzinskog.

Tokom 1964. i 1965. godine mladi Branko Milićević je igrao u pet predstava Slobodanke Aleksić i uspostavljena je dugoročna glumačko-rediteljska saradnja. Branko Milićević, sin Mihaila Milićevića glumca, od malih je nogu bio upućen na scenu kao glumac i kao muzičar, da bi već sa 17 godina bio angažovan kao glumac u NP „Toša Jovanović”. Imao je želju da upiše režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi dr Huga Klajna, ali u tome nije uspeo. Umesto režije, studirao je i apsolvirao na Višoj pedagoškoj školi u Zrenjaninu u želji da bude nastavnik engleskog jezika. Slobodanka Aleksić je onda nagovorila i pripremila Branka za prijemni ispit na glumi na FDU u Beogradu koji je on položio i postao student u klasi prof. Minje Dedića. (Strugar 2017)

Aleksićka je i pored frenetičnog radnog ritma u matičnom pozorištu uspela da postavi nove verzije predstave Budilnik Vladimira Bulatovića Viba u adaptaciji Ljubomira Draškića i muzičkoj adaptaciji Branka Milićevića (1964) i Dugo putovanje u noć Judžina O’Nila (1965) u Narodnom pozorištu Pirot. (Petković 1994, 31)

U svom matičnom pozorištu Aleksićka je nastavila da režira žanrovski različite predstave: Antigonu Žana Anuja (Jean Anouilh) u prevodu Raška Dimitrijevića (1966), zatim slede Ko će da spase orača Gilroja Frenka  (Frank Gilroy) u prevodu Dragoslava Andrića (1967), Dva vedra vode Aad Edmonda Greidanusa u prevodu Mladena Veselinovića (1967), Jelena Ćetković Aleksandra Popovića (1967), Bog je umro uzalud Radivoja Lole Đukića (1967), Novogodišnja priča Borisava Atanackovića (1967), Život u mojim rukama Petera Ustinova u prevodu Dragoslava Andrića (1968), Saćurica i šubara Ilije Okrugića (1968). Početkom 1969. godine je postavila Silazak Orfeja Tenesi Vilijamsa (Tennessee Williams) u prevodu Dragoslava Andrića, a Zla žena Jovana Sterije Popovića je njena poslednja predstava u ovom pozorištu. (Šajtinac 2006, 118–131)

Slobodanka Aleksić je  bila u statusu slobodne dramske umetnice od 1969. godine. U Narodnom pozorištu u Leskovcu je 1970. godine režirala predstavu Običan čovek Branislava Nušića. Aleksićka je postavila manje poznatu Nušićevu komediju situacije o dualizmu pesnika kome je teško da preuzme ulogu običnog čoveka kada dođe do zamene identiteta.

U Ateljeu 212 je režirala niz predstava od 1971. godine do 1977. godine: Hamleta u podrumu adaptaciju Hamleta Viljema Šekspira (William Shakespeare) u Teatru u podrumu (1971),  Tom Pejn Pola Fostera (Paul Foster) (1972), Okovani Prometej Eshila u prevodu Milovana Danojlića (1974), Kenedijeva deca – jedno popodne u bistrou Roberta Patrika (Robert Patrick) u prevodu Božane i Milana Šećerovića kao prvu premijeru ovog pozorišta izvan svoje zgrade – Klub M. Mažestika (1976) i nezaboravnu monodramu Čegović Dragana Uskokovića koju je izvodio Petar Božović (1977). (Cvetković et al. 2006)

Aleksićka je stekla reputaciju mlade rediteljke koja istražuje nove teatarske puteve, a  predstava koja je vremenom dobila antologijsku dimenziju je bila Hamlet u podrumu (1971). Nastala je na osnovu Hamletovog monologa „Biti il’ ne biti” u duhu fizičkog teatra – diplomskog rada Branka Milićevića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Inspiracija za ovaj monolog koji je režirala Slobodanka Aleksić je bio laboratorijski način rada Grotovskog koji je prepoznat u njegovoj predstavi Postojani princ koja je 1967. gostovala na BITEF-u. U međuvremenu, Branko Milićević je bio na studentskoj razmeni u Teksasu, a Slobodanka Aleksić je u isto vreme bila u poseti rođacima u Njujorku gde je upoznala čuvenu Elen Stjuart (Ellen Stewart). Poznata rediteljka i pozorišna animatorka im je predložila da naprave pozorište po ugledu na njenu trupu La Mama. Branko Milićević je bio skeptičan, jer je znao da u Srbiji nema takvih privatnih fondacija kao u SAD. Mira Trailović, dobro obaveštena upravnica Ateljea 212  je čula za Brankov monolog sa FDU, tako da je prihvatila Slobodankin predlog da postavi Hamleta u podrumu Ateljea 212, gde su dobili prostor za probe na urgenciju Elen Stjuart. U podeli su bili Milorad Vučković, Miki Manojlović, Branko Milićević, Dragan Maksimović i Dobrila Stojnić, ali su po potrebi nastupali Dževad Ćoraj, Aleksandar Milićević, Slobodanka Aleksić, Svjetlana Knežević, Borivoje Pavićević, Petar Božović, Feđa Stojanović i Branimir Zogović. Predstava Hamlet u podrumu je imala veliki uspeh na BITEF-u 1971, na MESS-u 1972. godine je dobila Zlatni lovor-vijenac za najbolju eksprimentalnu predstavu, a Branko Milićević je dobio Lovor-vijenac za glumu. Nastupili su na Dubrovačkim letnjim igrama 1972. godine i na mnogobrojnim gostovanjima u svetu. Gostovali su i u pozorištu La Mama jer je Elen Stjuart videla izvođenje predstave u Amsterdamu. A onda je usledio poziv Stjuartove da Slobodanka Aleksić postavi Hamleta u pozorištu La Mama sa Brankom Milićevićem u naslovnoj ulozi, koju je igrao na engleskom jeziku.

Zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu igranja Branka Milićevića u novogodišnjim predstavama sa ocem Mihailom kao Deda Mrazom i Brankom kao Pomoćnikom, zatim u novogodišnjim predstavama gde je sâm bio Deda Mraz, nastupima u vrtićima i nastupima u Domu pionira koji su uključivali interakciju sa decom, polako je sazrevala ideja da zajedno sa Slobodankom Aleksić naprave svoje pozorište za decu. Branku je od koristi bilo i gledanje stend up nastupa čuvenog Lenija Brusa (Lenny Bruce) na Brodveju i  glumačkog stila Deni Keja (Danny Kaye).

Tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka Slobodanka Aleksić je osim predstava u Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu Leskovac postavljala i predstave u beogradskom Narodnom pozorištu, u Narodnom pozorištu Zenica, u Novosadskom pozorištu (Újvidéki Színhá), u Slovenskom mladinskom gledališču u Ljubljani, u Malom pozorištu „Duško Radović”  i u Savremenom pozorištu (danas Beogradsko dramsko pozorište).  U Narodnom pozorištu u Beogradu je postavila Britanika Žana Rasina  (Jean Racine) u prevodu Radoja Radovanovića (1972), Među Vuka Manitoga Matije Bećkovića u dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza (1978) i Žene u narodnoj skupštini Aristofana u prevodu Ljiljane Crepajac u dramatizaciji Žarka Komanina i Milenka Misailovića (1985).

 

Svoj jedini izlet u istraživanju drame apsurda Aleksićka je sprovela 1976. u Novosadskom pozorištu (Újvidéki Színhá) u postavci predstave A Szekek (Stolica) Ežena Joneska (Eugène Ionesco) gde je ponovo sarađivala sa scenografom Vladom Rebezovim iz NP „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina.  Almanah Pozorišta Vojvodine 1981, 137)

U Slovenskom mladinskom gledališču u Ljubljani, u saradnji sa Lutkovnim gledališčem Ljubljana, režirala je predstavu Gulliver, velik in majhen (Guliver, veliki i mali) Milana Jesiha (1979). I ovoga puta je imala Brankovu podršku koji je potpisan kao umetnički saradnik. (Slovensko mladinsko gledališče 2007, 301)

U Malom pozorištu „Duško Radović” je postavila Lek protiv starenja (1979) i i Snežana i 7 uvoznih patuljaka (1983) Aleksandra Popovića, Dve babe i tri žabe Zorana Popovića (1982) i Pepeljugu Ivane Dimić (1989). Takođe, glumcima sa kojima je ostvarila lepu saradnju u „Pužu” postavila je dve monodrame u Malom pozorištu „Duško Radović” kao prilog uspostavljanju Večernje scene ovog pozorišta. Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića (1988) u izvođenju Predraga Brace Todorovića je pokazala  lepu simbiozu grubosti i nežnosti u izrazu ovog glumca i Telefonske brigade Brane Crnčevića u dramatizaciji Ivane Dimić (1989) u izvođenju Milutina Jevđenijevića, koji je igrao u mnogim predstavama Puža.  (Suša et al. 2009, 312–325)

Aleksićka je drugi put postavila svoju adaptaciju provokativne knjige Pozdravi nekog Budimira Nešića i Vesne Ognjenović u Savremenom pozorištu na sceni na Crvenom krstu (danas Beogradsko dramsko pozorište)  (1975). (Pašić 2007, 375)

Saradnju sa Narodnim pozorištem u Zenici je započela 1973. godine sa svojom adaptacijom knjige Pozdravi nekog Budimira Nešića i Vesne Ognjenović. Tokom 1975. godine postavila je Hroniku o Zenici Vaneta Marinovića, scensku reportažu o izgradnji Željezare i Hoćete li da se igramo Marsela Ašara (Marcel Achard) u prevodu Mire Trailović. Kao poslednju režiju u ovom pozorištu potpisuje Otočanke Radovana Marušića (1977). (Marinović 1978, 144, 153, 204)

U međuvremenu, na TV Beograd je počela da se prikazuje TV serijal Kocka, kocka, kockica (1974) koji je doprineo velikoj popularnosti Branka Milićevića. Po toj emisiji Milićević je dobio nadimak Kockica. Тokom proba predstave Otočanke Branko Milićević je gostovao u NP Zenica sa predstavom Brankov urnebes u režiji Slobodanke Aleksić sa kojom je par godina ranije zasnovao bračnu zajednicu. Brankov urnebes se vodi kao prva predstava Putnog pozorištanca Puž. Na osnovu poziva čitateljima omladinskog lista „Zdravo” da daju ime pozorištu u osnivanju usvojen je predlog Vojke Marković, četrnaestogodišnje učenice iz Negotina da to bude „Puž”. Konačnom imenu pozorišta kumovali su scenarista Milan Šećerović, koji je predložio da to bude pozorištance kao oznaku da je pozorište za decu, a ilustrator Dušan Petričić je dodao putno jer sve što je potrebno staje u putnu torbu. U ovoj predstavi su kasnije prodefilovali Brankov mlađi brat Aleksandar muzičar i otac Mihailo koji je u to vreme bio glumac u penziji.  Druga predstava Gusarijada je zamišljena kao predstava za decu koja se igra na brodu koji je specijalno za tu svrhu bio napravljen. Ovaj pučki teatar za decu uveseljavao je publiku narednih tridesetak godina na raznim morskim i rečnim plažama i na prilagođenim scenama u školskim holovima. U ekipi su bili Branko Milićević, njegov brat Aleksandar i Lazar Ristovski kao tri mornara  i Mihailo Milićević u ulozi barba Miće. Brankov urnebes i Gusarijada su igrale preko hiljadu puta, a Gusarijada je 1988. obnovljena za salu sa novim kostimima i scenografijom. A onda su Branko Milićević i Slobodanka Aleksić 1979. napravili novo iznenađenje. Prijavili su se i bili izabrani za takmičarski program Festivala monodrame i pantomime u Zemunu predstavom Brankov urnebes (selektor Feliks Pašić).

Za narednu godinu Slobodanka i Branko su napravili novo iznenađenje – predstavu Džinovska torta sa scenografijom svojih stalnih saradnika Dušana Petričića i kostimima Biljane Dragović, dok su izvođači bili Branko Milićević, Zoran Miljković i Milutin Jevđenijević. Branko je primetio da deca vole rok i pop pesme zbog čega je angažovao Olivera Mandića da komponuje muziku na tekstove Ljubivoja Ršumovića, Brane Crnčevića, Duška Radovića, Dragana Lukića, Miroslava Antića i na njegov tekst Vrednica. Osim predstave publika je mogla da kupi i LP ploču sa muzikom iz predstave što je imalo dodatni promotivni efekat.

Tokom osamdesetih godina prošlog veka nastale su predstave Zaseda za Deda Mraza (1981) i Ha-ga-Geka-Upa (1982) izvedene premijerno u Domu omladine i Čarobni prašak (1983) sa Ljubivojem Ršumovićem kao gostom. Čarobni prašak je tokom  1984. godine igran u sportskim dvoranama u Srbiji i Hrvatskoj i kao deo novogodišnjeg programa u Sava centru. Čarobna truba Branka Milićevića u režiji Slobodanke Aleksić je zaživela na sceni Doma sindikata 1985, Pevanjac je 1986. godine našao svoje mesto u takmičarskom programu Festivala monodrame i pantomime u Zemunu, da bi prva faza rada Putnog pozorištanca „Puž” bila zaokružena 1987. godine predstavom Zloćko se vraća. Naime, Putno pozorištance „Puž” skrasilo se i pronašlo svoj dom u ulici Božidara Adžije 21 (danas Radoslava Grujića). 

U svom novom domu životno-umetnički par Aleksić-Milićević je 1988. godine na zadovoljstvo male i velike publike postavio Otkačenu balerinu–direktan prenos po tekstu Branka Milićevića Kockice u režiji Slobodanke Aleksić uz  tri obnove: Gusarijada, Šašavi kviz i Brankov urnebes. Naredne godine usledile su Šašavi kviz, Brankov pričanjac i Džinovska torta (obnova 1999). Na Festivalu pozorišnih predstava za decu „Festić” nova verzija Čarobne torte je dobila četiri nagrade: nagradu za najbolju predstavu, za najbolju glumicu (Ana Radivojević), za animaciju publike (Branko Milićević) i za dekor (Biljana Sovilj). Uoči nove 1990. godine izvedena je premijera Čarobnog praška Branka Milićevića u režiji Slobodanke Aleksić.

U toku sledeće decenije Branko Milićević je napisao Ostrvo sa blagom kao svoj dijalog sa poznatim romanom za decu Ostrvo sa blagom Roberta Luisa Stivensona (Robert Louis Stevenson) u režiji Slobodanke Aleksić. Ovoj predstavi je Gradski fond za finansiranje kulture dodelio Nagradu za najbolje ostvarenje u 1991. godini, a Vida Ognjenović, selektorka 37. Sterijinog pozorja, uvrstila je Ostrvo sa blagom u prateći program. Od osnivanja „Puž” je imao nepodeljenu pažnju medija, pa čak i kritičara, koji tradicionalno ne zalaze tako često i tako rado u pozorišta za decu. Radomir Putnik je rekao o predstavi: „Ostrvo sa blagom je priča koja dobro funkcioniše na nekoliko ravni i koja uspostavlja komunikaciju sa najmlađim gledaocima najkraćim putem, preko emocija… Milićević ne želi da se služi trikovima i zauzima stav superiornog znalca, već se trudi da svet gleda očima deteta kojem ne može da promakne nijedna sitnica…” (Putnik 1991)

Branko Milićević (alijas Viljem Branko) piše svoju verziju Romea i Julije Viljema Šekspira u režiji Slobodanke Aleksić (1992).  Nagrada je potvrdila izuzetan kvalitet predstava ovog pozorišta. Predstava Romeo i Julija je osim ove nagrade dobila i nagradu Dječjeg žirija za predstavu u celini na Jugoslovenskom festivalu pozorišta za decu u Kotoru (1994). Tokom 1992. godine vredni spisateljsko-rediteljski tandem je uradio još dve predstave Leptiriću šareniću i Snežana i 7-8 patuljaka. Od ove godine i drugi pisci i reditelji su počeli da dobijaju šansu da se iskažu u „Pužu”. Igor Bojović je napisao tekst Krdža Brdža protiv Jelenka Savršenka u režiji Milenka Zablaćanskog, dok se Branko Milićević 1993. okušao kao reditelj u postavci teksta Super klinja  Momčila Kovačevića (Leon Kovke) sa kojim je sarađivao na TV seriji Kocka, kocka, Kockica. Uigrani tandem Aleksić/Milićević realizovao je i novogodišnju Zimsku bajku. Momčilo Kovačević (Leon Kovke) i Branko Milićević su zajedničkim snagama napisali tekst Crvenkapa u režiji Slobodanke Aleksić u kome se  vuk pretvara u vučjaka, Crvenkapinog psa čuvara kada lovac izvadi Crvenkapu i baku iz njegovog stomaka.

Slobodanka Aleksić je postavila predstavu Meca i deca po tekstu Branka Milićevića krajem oktobra 1994. godine koja je sledeće godine osvojila nagradu za najbolji tekst, nagradu za najbolju mušku ulogu (Mladen Andrejević) i konačno Gran pri za najbolju predstavu na Jugoslovenskom festivalu pozorišta za decu u Kotoru. Svoj festivalski pohod predstava Meca i deca je zaokružila nastupom na Festivalu ekološkog pozorišta za decu u Bačkoj Palanci (najbolja predstava, nagrada za najbolju mušku ulogu i nagrada za kostim i dekor).

Branko Milićević i Slobodanka Aleksić su nastavili da preoblikuju antologijske romane u postmodernom duhu i da stvaraju prepoznatljivu estetiku „Puža”. Milićević je napisao svoju verziju Robina Huda (1995) koja je 1999. godine na 5. festivalu pozorišnih predstava za decu Festić osvojila nagrade za najbolji tekst, glavnu mušku ulogu (Janoš Tot) i za kostim. Već tradicionalno Branko Milićević i Slobodanka Aleksić su pripremili novogodišnju predstavu Nevaljali Sneško za kraj 1995. godine. Naredne godine Branko Milićević piše tekst Pinokio u kome je drveni lutak iz romana postao robot, a njegov otac je naučnik koji ga je programirao da čini dobro, a direktor cirkusa mu ubacuje u kompjuter nevaljali program. I ovog puta glumačku podršku ima u Mladenu Andrejeviću, Branislavu Zeremskom,  Nenadu Ćiriću i Ani Radivojević i Isidori Minić kao predstavnicama generacije koja dolazi. Branko Milićević kao pisac,  Slobodanka Aleksić kao rediteljka i glumci u njihovim predstavama su ponovo proživljavali svoju mladost jer su se igrali kao na FDU. Iste godine Momčilo Kovačević i Branko Milićević pišu tekst za muzičku predstavu Kockica koja je sabrala hitove iz TV serije za decu Kocka, kocka, kockica u režiji Slobodanke Aleksić.

Višestruko dokazani kreativni tandem Milićević/Aleksić postavlja 1997. svoje viđenje bajke Pepeljuga u predstavi Pepeljuga. Pepeljuga je trijumfovala na Jugoslovenskom festivalu pozorišta za decu u Kotoru jer je osvojila Nagradu dečjeg žirija, nagradu za predstavu u celini, Nagradu grada Kotora za najbolju predstavu, Nagradu za najbolji tekst (Branislav Milićević), Grand pri za glumačko ostvarenje (Branislav Zeremski) i Specijalnu nagradu za glumu (Mladen Andrejević). Pozorište „Puž” ne miruje na lovorikama već krajem 1997. godine postavlja Zlatnu ribicu po tekstu Branka Milićevića i režiji Slobodanke Aleksić. Uz oprobane glumačke snage nastupio je i hor Brankovi pužići i Predrag Filipović koji je animirao lutku Zlatne ribice.

Predstava Ivica i Marica Branka Milićević u režiji Slobodanke Aleksić predstavlja krunu druge faze delovanja Pozorišta „Puž”. Scenografiju je osmislila Biljana Sovilj, kostime Nataša Nikolajević, koreografiju Sonja Divac, a muziku je komponovao Zoran Obrenović. Prvi put u ovom pozorištu je zaigrala Svetlana Bojković u ulozi teta Vrače, njena ćerka Katarina Žutić kao Marica, Nenad Ćirić kao Ivica, Mladen Andrejević kao Marsisi, Ana Radivojević kao princeza Kmeza, Branislav Zeremski kao Žabac, Tamara Aleksić kao Vodena vila i Andrija Maksimović kao Ptica Nojka. Na jugoslovenskom festivalu pozorišta za decu u Kotoru su već očekivano trijumfovali: Nagrada dječjeg žirija za predstavu u celini, Specijalna nagrada za režiju i Glumački Gran pri Svetlani Bojković. Usledila je Nagrada Sekretarijata kulture za finansijsko poslovanje u konkurenciji svih beogradskih pozorišta. Pozorište „Puž” se svrstalo među ustanove kulture od značaja za grad Beograd na sednici Skupštine grada  (29. april 1998).

Pozorište „Puž” nastavlja uzlaznom linijom postavkom Nevaljale princeze Branka Milićevića u režiji Slobodanke Aleksić. Nastala je multilingvalna predstava koja je po potrebi igrana na italijanskom, engleskom, makedonskom i mađarskom jeziku. Na Jugoslovenskom festivalu pozorišta za decu 2000. godine su osvojili sedam od deset nagrada: Nagrada za najbolju mušku ulogu (Nenad Ćirić), Nagrada za najbolju žensku ulogu (Katarina Žutić za naslovnu ulogu), Nagrada za scenski pokret (Anđelija Todorović), Nagrada za režiju (Slobodanka Aleksić), nagrada za predstavu u celini Grada Kotora, Gran pri Stručnog žirija i Dječjeg žirija. Po prvi put Nagrada „Bojan Stupica” koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Srbije od 1971. godine pripala je Slobodanki Aleksić za režiju predstave za decu Nevaljala princeza (2000).

 

U XXI veku spisateljsko-rediteljski tandem Aleksić/Milićević je (ne)namerno pripremio teren za mladu generaciju pisaca i reditelja koji su bili spremni da jedan deo svojih pozorišnih traganja posvete pozorištu za decu. Predstave „Puža” su pokazale da pozorište za decu ne zaostaje po kvalitetu za pozorištem za odrasle, naprotiv. Takođe, vremenom su otvorili prostor za afirmaciju mladih reditelja i pisaca kao što su Ana Radivojević koja je pored glumačkih radova počela da režira predstave Cvrčko i Mravko Branka Milićevića (2003) i Hrabri krojač Saše Večanskog (2006), Milica Kralj koja je postavila predstave Baron Lagiša Branka Milićevića (2004) i Sebični princ Branka Milićevića (2005), Milena Pavlović Čučilović koja je postavila Peru Pana Vuka Pavlovića (2007) i Juga Radivojevića koji je posle Robina Huda (1995) postavio  i  Miladinovu čarobni lampu Branka Milićevića (2001) i Sirana de Beržeraka Igora Bojovića (2012).

Slobodanki Aleksić i Branku Milićeviću je 2002. godine pripala Nagrada „Zlatni beočug” za trajni doprinos kulturi Beograda. Takođe, Aleksićka je dobila Aprilsku nagradu Beograda 2011. godine „za dugogodišnji rad i trajan doprinos razvoju kulture Beograda”. Svojim delovanjem Slobodanka Aleksić i Branko Milićević su napravili širok luk od alternativnog tragalačkog delovanja (pogotovo u Ateljeu 212) do stvaranja sopstvenog pozorišta u kome su istraživali razne forme pozorišta za decu koje su i dan-danas uzorne. Slobodanka Aleksić se upokojila 2019. godine, a briga o baštini ovog pozorišta za decu je ostala na njenom suprugu Branku Milićeviću sa odanim saradnicima i prijateljima koji čine porodicu jedinstvenog Pozorišta „Puž”. U toj baštini su predstave u režiji Slobodanke Cace Aleksić koje se još uvek igraju, Brankove dve knjige za odrasle Mala muška antologija i Prizemljena sreća, 10 albuma sa pesmama za decu i mnogo drama za decu edukativnog karaktera. 

PREDSTAVE

POZORIŠTE PUŽ (izbor)

Mačka u čizmama, 2023.

Klovn Sima, 2020.

Aleksa u zemlji čuda, 2019.

Mačka u čizmama, 2018.

Tatata-Tira, 2017.

Tajna super blaga, 2016.

Zimska bajka, 2015.

Ivica i Marica, 2015.

Snežna bajka, 2014.

U laži su kratke noge, 2014.

Gospodar pesme, 2014.

Zaljubljeni Sneško, 2013.

Uspavana lepotica, 2013.

Čarobna jelka, 2012.

Brankovi komandosi, 2011.

U svetu postoji jedno carstvo, 2011.

Lazina mamina maza, 2011.

Brankove zimske čarolije, 2010.

Zlatokosa, 2010.

Ledeni dah, 2009.

Čarobne sanke, 2008.

Pipi Kratka Čarapa, 2008.

Meca i deca 2008.

Zimska bajka, 2007.

Klovn Sima, 2007.

Čarobni prašak za Deda Mraza, 2006

Braća Grim i sedam patuljaka, 2006.

Čarobna frula, 2006.

Branko Deda Mraz, 2005.

Aleksa u zemlji čuda, 2005.

Nevaljali Sneško, 2004.

Baron Lagiša, 2004.

Čarobna jelka, 2003.

Princeza na zrnu graška, 2003.

Zimska bajka, 2002.

Otkačena balerina, 2002.

Mačka u čizmama, 2002.

Čarobni prašak za Deda Mraza, 2001.

Četiri praseta, 2001.

Uspavana lepotica, 2000.

Zaljubljeni Sneško, 2000.

Uspavana lepotica, 2000.

Ledena bajka, 1999.

Džinovska torta, 1999.

Ledena bajka, 1999.

Nevaljala princeza, 1999.

Branko deda Mraz, 1998.

Ivica i Marica, 1998.

Zimska bajka, 1997.

Zlatna ribica, 1997.

Pepeljuga, 1997.

Kockica, 1996.

Čarobni prašak, 1996.

Pinokio, 1996.

Nevaljali Sneško, 1995.

Robin Hud, 1995.

Klovn Bane obnova, 1995.

Branko-Deda Mraz, 1994.

Meca i deca,  1994.

Crvenkapa, 1994.

Zimska bajka 1993.

Džinovska torta, 1993.

Snežana i 7, 8 patuljaka, 1992.

Leptiriću šareniću, 1992.

Julija i Romeo od Viljema Branka, 1992.

Ostrvo sa blagom, 1991.

Ali-Branko i 40 pužića, 1991.

Trubine kerefeke , 1991.

Čarobni nos, 1990.

Klovn Bane, 1990.

Pevanjac, 1989.

Čarobni prašak obnova, 1989.

Gusarijada, 1988.

Otkačena balerina-direktan prenos, 1988.

Zloćko se vraća, 1987.

Čarobna truba, 1985.

Čarobni prašak, 1983.

Ha-ga- Geka-Upa, 1982.

Zaseda za Deda Mraza, 1981.

Džinovska torta, 1980.

Pričanjac, 1979.

Gusarijada, 1978.

Brankov urnebes,  1977.

 

Ostale predstave (izbor)

Zla žena, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1969.

Silazak Orfeja, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1969.

Saćurica i šubara, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1968

Život u mojim rukama, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina,. 1968.

Dva vedra vode, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina,  1967.

Jelena Ćetković,  NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1967.

Bog je umro uzalud, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1967.

Novogodišnja priča, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1967.

Opasne vode, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina,. 1965.

Kameleoni, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1965.

Novi anđeo,  NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1965.

104 strane o ljubavi,  NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1965.

Budilnik , NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1964.

Ilon-Iščezli grad, „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1964

Oskar, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1964.

Otkrivanje, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1964.

Budilnik, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1964.

Sunčeve pege, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1964.

Dugo putovanje u noć, NP „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, 1962.

Dugo putovanje u noć, Narodno pozorište Pirot, 1965.

Budilnik, Narodno pozorište Pirot, 1964.

Čegović, Atelje 212, 1977.

Kenedijeva deca – jedno popodne u bistrou, Atelje 212, 1976.

Okovani Prometej, Atelje 212, 1974.

Tom Pejn, Atelje 212, 1972.

Okovani Prometej, Atelje 212, 1972.

Hamlet u podrumu,  Teatar u podrumu Ateljea 212, 1971.

Telefonske brigade,  Malo pozorište „Duško Radović”, 1989.

Pepeljuga, Malo pozorište„Duško Radović”, 1989.

Kad su cvetale tikve, Malo pozorište „Duško Radović’”, 1988.

Snežana i 7 uvoznih patuljaka, Malo pozorište „Duško Radović”, 1983.

Dve babe i tri žabe, Malo pozorište „Duško Radović”,  1982.

Lek protiv starenja, Malo pozorište „Duško Radović”, 1979.

Gulliver, velik in majhen (Guliver, veliki i mali), Slovensko mladinsko gledališče, 1979.

Stolice, Novosadsko pozorištu (Újvidéki Színház), 1976.

Otočanke,  Narodno pozorište Zenica, 1977.

Hroniku o zenici,  Narodno pozorište Zenica, 1974.

Pozdravi nekog, Narodno pozorište Zenica,  1973.

Žene u narodnoj skupštini, Narodno pozorište, Beograd, 1985.

Međa Vuka Manitoga,  Narodno pozorište, Beograd, 1978.

Britanik, Narodno pozorište, Beograd, 1972.

Pozdravi nekog, Savremeno pozorište na sceni na Crvenom krstu, 1975.

Običan čovek,  Narodno pozorište Leskovac, 1970.

Pozdravi nekog, Savremeno pozorište na sceni na Crvenom krstu, 1975.

 

RADIO DRAME (izbor)

Daleko od Hagodanža Žan Pola Vencela, 1978.

Filozofska pećina Zbignjeva Herberta, 1974.

Kralj Stjuarta Kona, 1973.

Almanah Pozorišta Vojvodine 74/75, 75/76, 1981. Novi Sad: Sterijino pozorje i Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine.

Arhiv predstava NP Leskovac

Cvetković, Svetozar, Gordana Gocić, Jasna Novakov, Jelena Mijovic (prir.). 2006. Premladi za pedesete / Pedeset godina Atelje 212. Beograd: Pozorište Atelje 212.

Martinović, Zdravko (ur.). Narodno pozorište Zenica. 1978. Zenica: Narodno pozorište.

Нишкановић, Биљана. 2007.  Народно позориште „Тоша Јовановић” у Зрењанину: 60 година Драмске сцене: 50 година Луткарске сцене. Зрењанин: НП „Тоша Јовановић” Зрењанин.

Одавић, Мирјана и Брано Милићевић (прир.). 2007. Позориште Пуж 1977– 2007. Београд: Позориште Пуж.

Pašić,  Feliks (prir.). 2007. Beogradsko dramsko pozorište 1947–2007. Beograd: Beogradsko dramsko pozorište.

Petković,  Milica. 1994. 50 godina Narodnog pozorišta u Pirotu 1944–1994, Pirot: Narodno pozorište Pirot.

Putnik, Radomir. 24. novembar 1991. „Put do dečjeg srca”, Politika.

Suša, Anja et al. 2008. Bolje je praviti dobra i lepa dugmeta nego loše brodove: 60 godina Malog pozorišta „Duško Radović”. Beograd: Malo pozorište „Duško Radović”.

Hamlet u podrumu, Teatar u podrumu Ateljea 212, televizijski snimak iz 1972.

Музеј позоришне уметности Србије, Театрослов, Личности, Слободанка Алексић

RTS TV lica, Branko Milićević Kockica – Kao sav normalan svet, 28.10.2017.

Strugar, Vukica. 15. april  2017. „Branko Kockica: Za decu sam oduvek izvodio besne gliste”, Novosti.