Šljivar Tanja

Tanja Šljivar je dramska spisateljica, dramaturškinja i predavač (docentkinja od 2022. godine) na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Rođena je u Banjoj Luci. Kada je imala samo tri godine počeli su ratni sukobi koji su doveli do razaranja SFR Jugoslavije. Sam grad Banja Luka je jedan od retkih gradova u BiH koji nije pretrpeo ratna razaranja. Ali, budući da se nalazi na samo 200 km od Knina, Vukovara i Sarajeva, atmosfera rata (prisustvo izbeglica, vojske i ranjenih, iseljavanje nesrpske populacije, kao i nemaština i neizvesnost) je bila svakodnevica tih godina. Život u senci rata je ono što je obeležilo mladost Tanje Šljivar i to će ostaviti duboki trag i na njeno dramsko stvaralaštvo.

U prvoj deceniji 21. veka Tanja dolazi u Beograd i upisuje dramaturgiju na FDU. Tu je zatiče  drugačija atmosfera. Mnogi u to vreme mladi dramaturzi i dramaturškinje (npr. Maja Pelević i Minja Bogavac) su se uključili u projekat NADA u Narodnom pozorištu koji podržava pozorište Royal Court iz Londona. Ova generacija počinje da razmišlja na nov način o tome kako treba pisati dramske tekstove i koja je uloga dramaturga u pozorištu. U pozorišnim krugovima vode se intenzivne debate o postdramskom pozorištu i in-yer-face dramaturgiji. U periodu od 2007. do 2012. godine Tanja Šljivar diplomira i magistrira dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Školovanje je nastavila  na Angewandte Theaterwissenschaft na Institutu za primenjene pozorišne studije u Gisenu  (Nemačka) kao stipendista DAAD-a (2013–2017). Osim redovnog školovanja pohađala je i radionice dramskog i scenarističkog pisanja u Bosni, Srbiji, Italiji, Nemačkoj i Austriji, koje održavaju međunarodni predavači (Hristo Boičev, Marta Messarozs, Mark Ravenhill, Tena Štivičić, itd.). Ostvarila je i sledeće rezidencije: „IHAG”, Grac; Muzejski kvart 21, Beč; „Priština nema reku”, Priština; „Reading Balkans”, Split; „KulturKontakt”, Beč; St.A.i.R (Styria-Artist in Residence) Grac; AIR IAS u CEU, Budimpešta; MeetFactory i Tranzit, Prag.

Prva izvedena drama Tanje Šljivar, Pošto je pašteta? (rediteljka Snežana Trišić, Atelje 212, 2011) sublimira sva ova iskustva. Drama se dešava u malom bosanskom mestu na početku rata, a glavni junak je lokalni kasapin. On je zaljubljen u devojku (Slavicu Radić kasnije Eklston) sa kojom je imao (prvo?) seksualno iskustvo. Ona je odavno napustila to mesto, otišla u veliki svet i tamo se jako obogatila. Kao dokaz velike ljubavi lokalni kasapin podiže budistički hram. U komadu ima elemenata  in-yer-face dramaturgije (čerečenje i jedenje živog mesa i oralni seks na sceni). Iako ima klasičnu strukturu (likovi i dijalog), komad  je sav satkan od dijegeze (pripovedanja). To je tako stoga što likovi mogu  malo toga da stvarno učine, te se njihovo „delanje” svodi na pričanje o tome šta su radili ili šta bi uradi. Ta nemogućnost lika da „dela” može se posmatrati i kao tragična posledica života u skučenoj sredini u senci rata: „’alegorija Mesa’ u drami Pošto je pašteta? pretvara se u alegorijsko razobličavanje rata kao bezmalo ljudožderske žudnje za mesom, opsesije koju ne može iskupiti nikakav pojedinačni hram” (Jovanov 2012, 122). No, u samoj svojoj suštini Pošto je pašteta? je drama o nemogućnosti ljubavi, nemogućnosti slobodnog izbora i nemogućnosti samoostvarenja usled društvenih okvira koje nameće tradicionalna zajednica. Ovaj skup tema autorka će dalje varirati i razvijati u svojim potonjim dramama.

U drami Grebanje ili kako se ubila moja baka (koprodukcija Hartefakta i BNP Zenica, režija Selma Spahić) vidimo kako šovinizam i nemoral odraslih (koji se formalno zalažu za tradiciju i humanost) provocira brutalnost u ponašanju dece. Radnja komada se odvija paralelno u Nemačkoj (raj iz dečije mašte) i u jednoj bosanskoj osnovnoj školi uoči školske priredbe. Čekajući da nastupe, deca se zabavljaju tako što maltretiraju svog druga koji je invalid i pri tome se međusobno snimaju. U centru zbivanja je devojčica koja treba na nastupi na priredbi, a zatim da se sa tatom odseli u Nemačku. U Nemačkoj, dečijem raju, ona prodaje snimak novoj poznanici koja će ga pokazati na dečijem rođendanu zabave radi. Kao i u Pošto je pašteta? junaci uglavnom pripovedaju i malo šta (osim nasilja jednih nad drugima) „rade”, a komuniciraju više preko monologa nego dijaloga. Lajt-motiv je priča o samoubistvu bake koju možemo razumeti i kao alter-ego glavne junakinje gde je maštanje o smrti težnja ka ultimativnom doživljaju. U Grebanju… se dalje razvija motiv koji će biti važan za autorku. „Provincijalac(ka)” je fasciniran(a) velikim svetom (Nemačka, Evropa…) i želi da bude deo tog sveta, ali istovremeno sluti da je on hladan, bezosećajan, ciničan i manipulativan. Problem odnosa Balkana i Evrope, kao i problem eksploatacije u kapitalizmu se kao lajtmotiv provlači kroz više njenih komada (Ja Evropa, Ali grad me je štitio).

Već ovim prvim dramskim delima Tanja Šljivar privlači veliku pažnju pozorišne javnosti. Prvi put na Sterijinom pozorju učestvuje 2016. godine sa Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali (produkcija BNP Zenica, režija Mirjana Karanović) i dobija Sterijinu nagradu za novu dramu. Ova drama, na prvi pogled, i dalje ima formu klasične drame (didaskalije, imena lica, dijalog), ali je u suštini reč o ženskom i muškom monologu koji teku paralelno uz povremena preplitanja. Spisateljica kroz prepletene monologe ispituje četiri moguća odnosa muškaraca  i žene: majka i sin, otac i kći, sestra i brat i ljubavnica i ljubavnik. Sve monologe objedinjuje zajednička težnja „govorećih subjekata” da dođu do bliskosti.

Pored uspeha u zemlji, interesovanje za njene komade pokazuju pozorišta u regionu i Evropi (npr. Grebanje je…  imalo scensko čitanje  u Zagrebu, Berlinu i Tirani). Nakon završenog mastera na FDU (2012) nastavlja školovanje na Institutu za primenjene pozorišne studije u Gisenu (Nemačka) kao stipendista DAAD-a (2012–2017). Takođe pohađa i brojne radionice cenjenih umetnika u Evropi. To sve skupa pozitivno utiče na razvoj njenog dramskog  pisanja i podstiče je da započne i teorijska promišljana o fenomenima koji proističu iz njenog načina pisanja.

Tema položaja žene u savremenom svetu (koji može biti „veliki, evropski”, ali i „skučeni, bosanski”) prisutna je od prvih autorkinih komada. U drami Kao i sve slobodne djevojke, autorka polazi od istinite priče iz novina i stvara kritiku represivne, skučene i provincijalne zajednice koja nametanjem volje ženinom telu pokorava i njen duh. U želji da slobodno odlučuju o sebi devojčice stupaju u seksualne odnose na ekskurziji, ostaju trudne i maštaju o zajedničkom podizanju dece. Zajednica odraslih (koja je u njenim dramama reprezent skučenog, provincijalnog duha) proglašava maloletne devojčice nekompetentnim da samostalno donesu odluke o svom telu. Pred gledaoce se nameće pitanje, ako telo nije slobodno možemo li govoriti o ljudskoj slobodi. Forma komada je, više nego u bilo kom komadu pre ovoga, satkana od monologa – devojčice u datoj situaciji mnogo toga žele, ali realno malo mogu da učine.  Stupanje u promiskuitetne odnose je njihova pobuna protiv zatvorene tradicionalne zajednice odraslih.

Istraživanje fenomena  tela  je važno u savremenoj pozorišnoj teoriji, naročito za postdramsku teoriju i teorije izvođenja u pozorištu. Ovo je važna tema i za Tanju Šljivar. Telo može biti predmet čežnje (telo lepotice Slavice Radić Pošto je pašteta?) ili sredstvo u borbi za samoostvarenje (telo devojčica u Kao i sve slobodne devojke). Ako se do samoostvarenja ne može doći, telo može biti i uništeno (telo sina u Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali ) ili povređeno (tela devojčice u Kao i sve slobodne devojke). Ipak, (auto)destrukcija je samo još jedan pokušaj da se dođe do slobode i istinske bliskosti sa (drugim) bićem. Ma koliko delovalo da je Tanja Šljivar surova prema svojim likovima ona u stvari stalno piše o brojnim pokušajima da se ostvari ljubav. U Režimu ljubavi ona ponovo kroz monologe pisane u formi prividnih dijaloga govori o različitim oblicima ljubavnih veza i ponovljenim neuspesima u pokušaju se dođe do bliskosti,  istinske komunikacije i toplog dodira i da se tako  prevaziđe usamljenost. O tome govori i njen najnoviji komad Režim isceljenja koji je izveden na Sterijinom pozorju 2024. godine i dodaje još jednu novu temu, a to je opsesivna briga o svom telu iza koje se ponovo krije usamljenost.

U svojim dramama Tanja Šljivar ispituje zvučnost reči, ritam rečenice, različite načina govorenja i značenja koja sobom nose. Zato su za nju važna i ona sama učestvuje u javnim čitanjima. Zajedno sa koleginicama spisateljicama učestvovala je u projektu Brbljanje u kome su ispitivanja zvučnost njenih tekstova koji su čitani na različitim jezicima i u različitim prevodima. Čitanje naglas kao performativna praksa deo je tema master rada. Tanja Šljivar se bavi i istraživanjima u domenu izvođačkih praksi. Tokom prve godine pandemije uzima učešće u projektu Luonuli planet zajedno sa Dimitrijem Kokanovim, Majom Pelević, Olgom Dimitrijević i Ivanom Korugom. Tema performativnog izvođenja bila je  usamljenosti i izolovanosti u koroni. Takođe, učestvovala je u multimedijalnim performansima Scene Work Ahead na praškom Kvadrijenalu. Poslednjih godina svoju pažnju usmerava i na pedagoški rad na Fakultetu dramskih umetnosti na kome je i stekla svoja prva pozorišna saznanja. Angažovana je i kao gostujuća predavačica na Akademiji primenjenih umetnosti u Beču (2022 i 2024).

Nagrade:

Nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz”, 2011.

Nagrada „Slobodan Selenić”, 2011.

Nagrada „Kočićeva knjiga”, za dramu Grebanje ili kako se ubila moja baka, 2013.

Nagrada „Miodrag Žalica” na Festivalu BiH drame u Zenici (dve nagrade, 2012. i 2016)

Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali, 2016.

MESS market award 2016.

Nagrada „Marija Kulundžić” 2022;  godišnja nagrada MP „Duško Radović”.

Izvedena dela u pozorištu, performansu i filmu (izbor):

Pošto pašteta? režija: Snežana Trišić, Beograd, Atelje 212, 2012.

Grebanje ili Kako se ubila moja baka, režija: Selma Spahić, praizvedba: Zenica, Bosansko narodno pozorište, Bitef teatar  i Heartefact fond Beograd, 2012.

Naredna izvođenja: UK Parobrod, Beograd;  Kazalište mladih Dubrava, Zagreb;  Pozorište „Stefan Jaracz”  Olštin, Poljska; Gradsko pozorište Mrkonjić Grad, BiH; Dom omladine, Kragujevac; Nacionalno eksperimentalno pozorište, Tirana, Albanija; Dramatische Republik, Berlin, Nemačka.

Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali, režija: Mirjana Karanović, praizvedba Zenica, Bosansko narodno pozorište/Sarajevo, Kamerni teatar 55, 2016.

Naredna izvođenja: Theatertreffen Stuckemarkt Berlin i Schauspiel Stuttgart, Štutgart, Nemačka.

Kao i sve slobodne djevojke, praizvedba Deutsches Theater, Berlin, Nemačka, 2017.

Naredna izvođenja: Kazalište „Gavela”, Zagreb;  WDR radio, Keln, Nemačka; Westfälische Kammerspiele, Paderborn Nemačka; Narodno pozorište, Helsinki, Finska;  IVP festival, Čikago, SAD; Teatro di Roma, Rim, Italija; Radio drama na RAI 3 +; domaća izvedba: u režiji Selme Spahić, Beograd, Atelje 212, 2022. Prešernovo gledališče Kranj (režija Mojca Madon).

Ali grad me je štitio, režija: Bojan Đorđev, praizvedba Narodno pozorište Užice, 2018.

Naredna izvođenja:  pozorište „Nau Ivanow”, Festival dramaturgije krize, Barselona, Španija.

Režim ljubavi, režija Bojana Đorđeva, praizvedba Atelje 212, Beograd, 2018.

Naredna izvođenja: Deutsches Theaater, Berlin, 2019; DramatikerInnen Festival, Grac 2020, Kruševačko pozorište u režiji Snežane Trišić, 2023.

Ich, Europa, režija: Marcus Lobbes, praizvedba: Schauspiel Dortmund, Nemačka;

Naredna izvođenja: Teatar novi „K. Dejmek”, Lođ, Poljska: Radio drama u režiji Dimitrija Kokanova, Radio Beograd 2.

Seks, umetnost, komunizam (koautorica teksta sa Bojanom Đorđevom i Tamarom Antonijević), praizvedba: BITEF teatar, Beograd, 2019.

Orlando (adaptacija romana Virdžinije Vulf), režija Bojana Đorđeva, Narodno pozorište Beograd, 2021.

Radovi na sceni – izložba/audio instalacija/performans (sa grupom umetnika), paviljon Srbije na Praškom kvadrijenalu – festivalu scenskog dizajna 2019.

From Tomorrow On – dugometražni film (koscenaristkinja sa rediteljima Ivanom Markovićem i Linfeng Wuom), premijera: Berlinale, 2019.

Kiše drugačije padaju (koautorka izvedbenog i radiofonskog teksta sa M. Dragosavljević i D. Dražić), Ostavinska galerija i Out of sight, 2021.

Kelti (koscenaristkinja sa rediteljkom Milicom Tomović), premijera, Berlinale, 2021.

Opera I do not know that word yet, reditelji B. Đorđev/D. Kaluđerović, kompozitorka M. Balubdžić, produkcija: Austrija, Grac, Festival  Steirischer Herbst, 2021.

Režim isceljenja, režija Bojan Đorđev, HNK Varaždin, Hrvatska, 2023.

Objavljeni eseji i radovi iz teatrologije:

„Hteo ne hteo, moram glumiti” (esej o radu Tomija Janežiča), časopis Scena, Novi Sad, 2013.

„Svi se igramo pozorišta” (esej o radu trupe Needcomplany), časopis Scena, Novi Sad, 2014.

„Ironija i fatalizam u muzičkim sekvencama u filmovima Kloda Šabrola”, u knjizi Studiranje Šabrola (ur. Đ. Milosavljević), Niš, 2014.

„Čitanje naglas kao performativna praksa” (deo master teze, o radu Ivane Sajko), časopis Scena, Novi Sad,  2019.

„Autoreferеncijalno čitanje u izvedbi Rose is a rose is a rose Ivane Sajko” (deo teorijske master teze), Katovice, u publikaciji Šleskog univerziteta: Od mobilnosti do interakcije Dramsko pismo i kazalište u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, na Kosovu, u Makedoniji, Sloveniji i Srbiji (ur. Gabriela Abrasovič), 2020.

„Politicality of Reading and Listening in the Performance the Discreet Charm of Marxism by Bojan Djordjev”  (deo teorijske master teze), časopis Apparatus. Film, Media and Digital Cultures in Central and Eastern Europe (ur. Goran Pavlić), 2020.

Baračkov, Tamara. 2016. „Dekonstrukcija sećanja”. Scena 3-4: 222, 223.

Davidović, Vida. 2023. Seksualna trauma kao vid inicijacije žene u patrijarhalno društvo –  savremeni srpski dramski pisci i spisateljice (Tanja Šljivar, Dimitrije Kokanov, Maja Pelević), master rad. Beograd: Fakultet dramskih umetnosti.

Jovanov, Svetislav. 2012. „Alegorija tela i sećanja”. U: Tanja Šljivar. Drame. Irig: Srpska čitaonica, Fond „Borislav Mihajlović Mihiz”.

Milošević, Mina. 2023. Motiv ženskog prijateljstva u savremenoj srpskoj drami: „Pomorandžina kora” Maje Pelević, „Kako je dobro videti te opet” („Moja ti”) Olge Dimitrijević i „Kao i sve slobodne djevojke” Tanje Šljivar, master rad. Beograd: Fakultet dramskih umetnosti.

Kokanov, Dimitrije. 2016. „Tanja Šljivar je ona na koju nas je upozoravala”. Scena 3-4: 20–26.

Autoportret: Portret umetnika u mladosti, Tanja Šljivar, RTS.

Tanja Šljivar, docent FDU

U prvih pet, Radio Beograd 2, 18. oktobar 2023.

„Tanja Šljivar”, Fabulandi – Playwriting Europe New Voices.

Teatrologike: Tanja Šljivar, RTS

Ja Evropa, Radio Beograd, Dramski program.

Kao i sve slobodne djevojke

Režim ljubavi

Pošto je pašteta?

Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali, Scena, 3-4, 2016, 220–246.

„Grebanje ili kako se ubila moja baka”, Teatron, 156-157, 2011, 137–152.