Veselinović (Ćosić) Andonović Branka

Branka Veselinović je bila najstarija živa glumica na svetu. Umrla je u 105. godini života. Njen bogat glumački život koji je trajao na sceni 84 godine, bio je ispunjen kako igranim ulogama u dramskom pozorištu tako i ulogama posvećenim lutkarskom pozorištu, odnosno pozorištu za decu, ali i filmskim ulogama. O svojim prvim scenskim koracima Branka Veselinović kaže: „Moja glumačka putanja, da je tako nazovem, počela je još dosta davno. Oh… kada je to bilo! Onda kada sam imala tri i po godine!

Sećam se: davali smo mi, devojčice i dečaci jednu priredbu, komad je poznat – Snežana i sedam patuljaka, ja sam igrala najmlađeg patuljka. Gegala sam se a svi su se smejali! Meni se to osladilo pa ja počeh, tu na licu mesta, da sama režiram delove komada koji nisu postojali! Recimo – svi patuljci idu levo, na levu stranu bine, onako kako komad predviđa, a ja zapucam pa – desno! Možete zamisliti kako je bilo ostalima! Smeh je pucao na sve strane, a ja  – uživam li uživam… Kasnije sam u Novom Sadu nastavila sa glumom. Više kao da nisam mogla bez nje. Gluma je postala deo mene, ali naravno, za dobrog glumca treba mnogo! Nema tu nikakvog trenutnog raspoloženja, to sam saznala tek kad sam pohađala časove u Glumačkoj školi. Dobar glumac ne sme da bude nikada zadovoljan sobom.” (Јовановић 2003, 19)

Branka Veselinović je rođena kao Branka Ćosić, i šesto je dete u porodici oca Aleksandra i majke Jovanke. Završila je trgovačku školu u Novom Sadu, 1935. godine. Posle ove škole upisala je i završila Glumačku školu u Beogradu, 1938. godine i od 1. septembra 1938. godine do kraja sezone 1939/40. godine igrala je u Narodnom pozorištu Dunavske banovine u Novom Sadu. Kao veoma mlada devojka udala se za budućeg inženjera šumarstva Andonovića, ali je on kasnije otišao u Ameriku jer je bio američki državljanin i tako su se razišli. U ovom periodu u Novom Sadu, ostvarila je značajne, uglavnom dramske uloge. Godine 1939. uspešno je odigrala ulogu Lujze u predstavi Spletka i ljubav, o čemu svedoči kritika: „Gđa Andonović, kao Lujza, delovala je potresno svojom iskrenom igrom. Naivna, prevarena devojčica kojom se igraju ljudi i događaji. Njena nesrećna devojčica imala je domašaja.” (Чиплић 1939)

Godine 1940. Branka Veselinović odlazi u Beograd gde osim dramskih uspešno igra i komične uloge. Do 1941. godine je bila član Umetničkog pozorišta u Beogradu, a od 1945. do 1947. godine član Narodnog pozorišta u Beogradu. U Narodnom pozorištu u Beogradu, igrala je značajne uloge svetske dramske literature, zahvaljujući kojima je bila pozvana da igra u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Godine 1948. Branka Veselinović prelazi u Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu i igra u prvoj predstavi tog pozorišta Kralj Betajnove. Igrala je Francku u alternaciji sa Marijom Crnobori, a u predstavi je igrao i Mlađa Veselinović, glumac i prevodilac, sa kojim je kasnije bila u braku više od pet decenija. Ovaj glumački par je 1965. godine gostovao četiri meseca na poziv Univerzitetskog pozorišta u Kanzasu u Sjedinjenim Ametičkim Državama, o čemu piše Mlađa Veselinović: „Ovako bi u najkraćem izgledala sumirana ova američka misija jugoslovenskog glumačkog para koja je došla posredstvom Međunarodnog pozorišnog instituta i počela Veselinovićevim predavanjima u teatru, jugoslovenskom i evropskom, i završena postavljanjem na scenu Brehtove Majke Hrabrosti, sa jugoslovenskim gostima u glavnim ulogama.” (Јовановић 2003, 34). Glumački par Veselinović je igrao predstavu Majka Hrabrost, na engleskom jeziku i o igri Branke Veselinović u časopisu Dejli Kanzas (Daily Kansas) kritičar piše: „Majka Hrabrost koju je igrala Branka Veselinović, gost univerzitetskog teatra, bila je centralna figura i centralni uspeh večeri. Ona je imala prodornosti i doteranosti koji su Brehtovim najciničnijim radovima dali neodoljivu moć… Sa velikom snagom ona je prorekla propadanje svoje dece. Ne samo sa njenim glasom već gotovo sa svakim pokretom na sceni, ona je svoju sudbinu sugestivno prenosila publici. Združen u uspehu, sa gospođom Veselinović bio je njen muž Mlađa koji je igrao protestantskog pastora.” (Ibid., 35–36) Posle uspešnog četvoromesečnog rada u Americi, bračnom paru Veselinović na Univerzitetu u Kanzasu, od strane rektora i profesora, priređen je prijem u njihovu čast.

Osim posvećenosti dramskom pozorištu, Branka Veselinović je bila posvećena dugi niz godina lutkarskom pozorištu za decu. Od ranog detinjstva je bila u društvu lutaka i lutkarstva. U svom domu je imala mnoštvo lutaka iz celog sveta. Donosila je lutke iz brojnih zemalja (posetila je 43 zemlje sveta), u koje je putovala (osim Australije i Kanade) sa suprugom Mlađom. Rad sa lutkama je bio deo i humanitarnog rada Branke Veselinović. Igrala je predstave za obolelu decu. Dobitnik je velikog broja nagrada u zemlji i inostranstvu za glumačka ostvarenja u cilju humanitarnog rada i rada sa decom.

Branka Veselinović je važila za svestranu karakternu glumicu, sa osećajem za precizan i duhovit realistički scenski izraz. Ostvarila je mnoge značajne uloge u delima Jovana Sterije Popovića, Branislava Nušića, Plauta, Gogolja (Гоголь), Čehova (Чехов), Majakovskog ( Маяковский), Brehta (Brecht), Direnmata (Dürrenmatt), Bihnera (Büchner), Dostojevskog (Достоевский), Lope de Vega, Cankara, Vuča, Pirandela (Pirandello), Judžina O’Nila (Eugene Gladstone O’Neill)… Uspevala je da u ulogama koje je igrala dosegne do tragikomičnog, odnosno do smeha kroz suze. Ta osobina je ovu glumicu izdvajala, naročito u ulozi Gine u predstavi Ožalošćena porodica Branislava Nušića, u režiji Mate Miloševića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, za koju je dobila 1964. godine Sterijinu nagradu. Mata Milošević kaže: „Branka Veselinović je u Gini dala možda svoju najbolju ulogu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu”. (Ibid., 125) О ovoj Brankinoj ulozi piše i reditelj i profesor Miroslav Belović: „Nušićev smeh je blizak Branki. To je ona stvaralački potvrdila igrajući s neumornom uobraziljom njegove likove. Veliki ruski glumac Mihail Čehov je pisao: ‘Gluma – to je moćna uobrazilja’. Fenomen uobrazilje je lucidno formulisao Emil Zola: ‘Skok uobrazilje polazi od trambuline tačnog opažanja uobrazilje’. Taj skok je bio Branki glavni saveznik kada je nenadmašno, neponovljivo kreirala Ginu u Nušićevoj Ožalošćenoj porodici, u režiji Mate Miloševića.” (Ibid., 132) O Gini Branke Veselinović piše i Jovan Ćirilov: „Ta Gina kao da je sinteza njenog životnog iskustva i usuđujem se da kažem njene estetike. Humorno druguje sa tegobnim, vedro je premazano sivom bojom melanholije, a onda, kao neke iskrice duha, pojave se vedri tonovi koji su i uteha, ali i složenije saznanje o svetu. Branka, kao da se pita zašto bi tragedija ili drama u užem smislu bila bolji učitelj života i saznavalac životne sudbine. Ona je duboko uverena da i komedija, kao i tragedija, saznaje svet, ali drugim sredstvima.”  (Ibid., 145)

Branka Veselinović je dobitnica brojnih nagrada i priznanja za glumačka dostignuća, kao i za humanitarni rad. Između ostalog to su: Orden rada sa zlatnim vencem, Nušićeva nagrada za životno delo, Sterijina nagrada, Vukova nagrada, Nagrada Mali princ za životno delo, koju dodeljuje Međunarodni festival pozorišta za decu Subotica i mnoge druge nagrade. Branka Veselinović je počasni građanin Novog Sada, Beograda i Dečjeg sela, članica je Diplomatskog hora žena i dopisni član Srpske razvojne akademije. Od 1980. je ambasador UNICEF-a.

Branka Veselinović se angažovala u humanitarnim predstavama za decu, mada nije imala dece. Sa suprugom Mlađom je osnovala Fond Branke i Mlađe Veselinović za pomoć deci sa invaliditetom.

Bila je poliglota, govorila je engleski, ruski, nemački, francuski, češki, mađarski i italijanski jezik.

Zahvaljujući Branki i Mlađi osnovana je glumačka Nagrada „Branka i Mlađa Veselinović“ počev od 2012. godine.

Branka Veselinović je bila aktivna i u stotoj godini života i obilazila je domove za nezbrinutu decu, domove za stara lica i invalide, gde je recitovala i izvodila monologe. Pisala je tada i pesme, slikala i izvodila lutkarske predstave sa lutkama koje je sama napravila.

Portrete Branke Veselinović naslikali su značajni slikari Desa Pantelić (ulje na platnu, 1963) i Milenko Šerban (pastel, 1969).

Pozorišne uloge:

Јовановић, др Зоран Т. 2003. Бранка Веселиновић/На дну смеха леже сузе. Београд: Савез драмских уметника Србије.

Чиплић, Богдан. 1939. Сплетка и љубав. Нови Сад: Дан 291: 4.

Branka Veselinović, Teatroslov, Muzej pozorišne umetnosti Srbije

ВЕСЕЛИНОВИЋ-ЋОСИЋ-АНДОНОВИЋ Бранка

Na dnu smeha leže suze Branka Veselinović –  UDUS