Savić Rebac Anica

Anica Savić Rebac je bila pesnikinja, prevoditeljka i filozofkinja. Rođena je 1892. godine u uglednoj novosadskoj porodici. Otac joj je bio Milan Savić, dugogodišnji sekretar Matice srpske i urednik Letopisa Matice srpske, književnik, književni prevodilac i kulturni radnik, a majka Julijana Savić (rođ. Davidovac). Julijana je Anicu rodila u trideset trećoj godini, a Milan Savić je u tom trenutku imao četrdeset sedam godina. Kako su, po tadašnjim standardima, roditelji kasno dobili Anicu i kako je bila njihovo jedino dete, u potpunosti su se posvetili njenom odrastanju i obrazovanju. Kuća Savića u Novom Sadu bila je centar okupljanja književnika, umetnika i ostalih značajnih ličnosti početka XX veka, tako da je Anica odrastala u društvu znamenitih ljudi onog doba među kojima su Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj, Simo Matavulj, Uroš Predić. U najranijoj mladosti okrenula se književnosti, i zahvaljujući očevoj podršci već je u svojoj dvanaestoj godini štampala prve prevode, a naredne godine i svoje prve pesme u listu Brankovo kolo, da bi sa svega sedamnaest godina objavila i prvi esej. U ovim ranim godinama najviše je objavljivala u ovom časopisu.

Anica Savić je u Novom Sadu završila osnovnu školu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj devojačkoj školi i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju. Maturirala je 1909. godine kao jedina devojka u generaciji.

Školovanje je nastavila u Beču gde je studirala klasičnu filologiju (latinski i starogrčki jezik). Zbog njenih studija cela porodica se preselila u Beč. U Beču provodi četiri godine, odslušavši osam semestara na univerzitetu. Tih godina Beč je centar evropske kulture i nauke tako da se Anica Savić nalazi u podsticajnoj sredini sve do početka Prvog svetskog rata kada se sa roditeljima vraća u Novi Sad gde provodi ratne godine. Pored klasičnih jezika, Anica Savić je znala engleski, nemački i francuski. Na nemačkom je i pisala i objavila nekoliko eseja, dok je i sa nemačkog i sa engleskog prevodila. Njeni najznačajniji prevodi su tekstovi Volta Vitmena (Walt Whitman) i Tomasa Mana (Thomas Mann). Takođe, prevela je Njegoševu Luču mikrokozmu na engleski i nemački jezik.  Njeni prevodi Manovih novela Smrt u Veneciji i Tonio Kreger preštampavaju se i u savremenim izdanjima.

Zbog proceduralnih razloga na Beogradskom univerzitetu Anica diplomira tek 1920. godine. Nakon diplomiranja za nju nastaje period profesionalne nesigurnosti. Sa ambicijama i obrazovanjem koje je posedovala, želela je da radi na univerzitetu, međutim u univerzitetskim krugovima su postojali veliki otpori za tako nešto, pa je Anica najveći deo svoje profesionalne karijere provela kao gimnazijska profesorka latinskog jezika. Prvo zaposlenje je imala u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu.

Ubrzo nakon diplomiranja 1921. godine, Anica Savić se udaje za Hasana Rebca. On je studirao u Beogradu i Beču, a na Sorboni je stekao doktorat iz orijentalnih nauka. Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Bio je i službenik Ministarstva vera u Kraljevini SHS/Jugoslaviji. Pretpostavlja se da su se Anica i Hasan upoznali u Beču u predratnim godinama. Udaja za Hasana Rebca je ključni događaj u životu Anice Savić, a ovaj brak je izazvao reakcije javnosti zbog različitih veroispovesti kojima su nominalno pripadale njihove porodice. Mešovit pravoslavno-islamski brak nije naišao na odobravanje ni jedne ni druge zajednice, a uz to ni Anica ni Hasan nisu praktikovali religiju. Oboje su svojim progresivnim stavovima nadilazili sredinu u kojoj su živeli i radili, a u očima javnosti su jedno drugome bili slaba tačka; u novosadskim i beogradskim krugovima o Aničinoj udaji za muslimana govorilo se kao o nečemu neshvatljivom, a u muslimanskim krugovima Hasan je bio negativno komentarisan kako zbog toga što mu je supruga hrišćanka, tako i zbog toga što je isuviše obrazovana i samosvesna ličnost. Tokom beogradskih godina Anica Savić prevodi, piše eseje i nastoji da se usavršava i da radi na doktoratu. Tada objavljuje svoju prvu i jedinu zbirku pesama Večeri na moru (1929).

Nakon decenije života u Beogradu, tridesete godine provode u Skoplju gde je Hasan Rebac 1930. godine dobio nameštenje. U Skoplju su živeli sve do početka Drugog svetskog rata. Iste godine kada se sele u Makedoniju umire i Milan Savić, Aničin otac. Tokom skopskih godina Anica Savić je odbranila doktorat sa temom iz predplatonske erotologije, pred komisijom čiji je predsednik bio profesor Veselin Čajkanović. Doktorat je stekla 1932, a početkom naredne godine je promovisana u doktora nauka. Takođe, tokom boravka u Skoplju Anica Savić predaje u skopskoj ženskoj gimnaziji, ali i kao jedina žena predavač u okviru medrese. Tih godina objavljuje i knjige Predplatonska erotologija (1932) i Platonska i hrišćanska ljubav (1936). Tokom ove decenije Anica Savić prevodi Tomasa Mana i dopisuje se sa njim. U Skoplju je ugostila Rebeku Vest (Rebecca West) i njenog muža H. G. Velsa (Herbert George Wells). Ova poseta je opisana u putopisu Crno jagnje, sivi soko (1941), gde se kao likovi pojavljuju Anica i Hasan sakriveni pod imenima Milica i Mehmed. Pred Drugi svetski rat, Anica i Hasan stupaju u verski brak po šerijatskom pravu, nadajući se da će tako lakše izbeći u Tursku ili Egipat, a zatim preko ovih država u Britaniju. Međutim, rat provode najpre u Vrnjačkoj Banji, a zatim u Beogradu gde dosta teško žive s obzirom na to da je Aničina porodica još početkom tridesetih godina ostala bez najvećeg dela svog imetka koji je mahom bio uložen u Aničino školovanje, selidbe i putovanja, a da je Hasan Rebac bio sve lošije profesionalno pozicioniran.

Nakon Drugog svetskog rata, 1946. Anica Savić dobija zaposlenje na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta i time postaje druga žena univerzitetski profesor u istoriji ove institucije, a u tom trenutku jedina žena koja na njoj predaje. Pre nje na Beogradskom univerzitetu u međuratnom periodu predavala je Ksenija Atanasijević, koja je nakon lažne optužbe za plagijat praktično oterana sa fakulteta.

Početkom pedesetih godina XX veka Hasan Rebac se razboljeva i Anica se u potpunosti posvećuje njegovom lečenju. Ipak, on umire 4. avgusta 1953. godine. Nakon njegove smrti, Anica isto veče pokušava da se ubije, međutim, ostaje živa. Dva meseca kasnije, 7. oktobra pucavši sebi u grudi Anica Savić oduzima sebi život u stanu u Carigradskoj ulici (tada Đure Strugara) u Beogradu gde je provela posleratne godine. Dva meseca koja su protekla od Hasanove do njene smrti, Anica je iskoristila kako bi osigurala sopstvenu zaostavštinu i kako bi pripremila spomen obeležje za svoju i Hasanovu grobnicu. Njih dvoje sahranjeni su u istoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Komemoracija povodom Aničine smrti održana je na Filozofskom fakultetu – na njoj je govorio profesor Milan Budimir. Na sahrani Anice Savić govorio je istoričar i akademik Miodrag Ibrovec. Nameštaj iz kuće i zbirka umetničkih dela Anice Savić Rebac čuva se u Matici srpskoj, a rukopisna zaostavština i biblioteka nalaze se u Univerzitetskoj bilblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu. Skulptura koju je Anica osmislila kao posmrtno obeležje umesto spomenika, ukradena je sa grobnog mesta.

Iza Anice Savić Rebac ostalo je značajno filozofsko-esejističko i prevodilačko stvaralaštvo.

Prvi prevod Bajronovog (George Gordon Byron) teksta „Noćni prizor kod Rima” objavila je 1905. godine, a prvu pesmu „Pan”  u časopisu Brankovo kolo 1906. godine. Pre odlaska u Beč 1910. godine objavljuje poeziju, eseje i prevode (Tomas Mor /Thomas More/, Sili Pridom /Sully Prudhomme/, Persi Biš Šeli /Percy Bysshe Shelley/, Pindar /Πίνδαρος/) u srpskoj periodici. Sarađuje sa Letopisom Matice srpske i sa časopisom Bosanska vila.

Nakon Prvog svetskog rata sarađuje sa novoosnovanim časopisima Književni Jug (ur. Branko Mašić i Niko Bartulović) i Misao (ur. Sima Pandurović), kao i sa obnovljenim Srpskim književnim glasnikom (ur. Bogdan Popović) gde objavljuje kako svoje radove, tako i prevode. U periodu neposredno nakon Prvog svetskog rata Anica živi na relaciji Novi Sad–Beograd i nalazi se u centru kulturnih i književnih zbivanja, objavljuje poeziju i esejistiku u periodici, zajedno sa Ksenijom Atanasijević učestvuje u radu avangardnog časopisa Dan i postaje jedna od stalnih saradnica ovog lista. Druži se i dopisuje sa Milošem Crnjanskim koji joj posvećuje i jednu pesmu („Reljef sa likom Danta”) u zbirci Lirika Itake. Zbog slobodnog izražavanja u pesmi i svojevrsne lascivnosti pesničkih slika ovaj gest je izazvao skandal u novosadskim kulturnim krugovima. Sa Milanom Kašaninom vodi intenzivnu prepisku. Pored književnog i naučnog rada, aktivne saradnje sa brojnim listovima i časopisima, Anica Savić Rebac je bila posvećena i društvenom aktivizmu i uključena posredno u političke događaje epohe. Prilikom osnivanja PEN centra u Beogradu 1926. godine, zajedno sa Isidorom Sekulić i Desankom Maksimović, bila je među prvim članicama ove međunarodne organizacije. Bila je angažovana i na polju feminizma i ženskih prava. Tako je 1927. sa grupom intelektualki osnovala jugoslovenski ogranak internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena, Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, koje se između ostalog zalagalo i za odbranu i zaštitu profesionalnih interesa visoko obrazovanih žena (bila je članica Upravnog odbora ovog udruženja). Ovakva podrška i udruživanje je bilo neophodno jer su fakultetski obrazovane žene i pored svojih znanja i sposobnosti nailazile na velike otpore u akademskoj zajednici, pa čak i na razna podmetanja i lažne optužbe u profesionalnoj karijeri. Tokom života u Skoplju bila je predsednica makedonskog ogranka ovog udruženja. Takođe, u godinama oko Drugog svetskog rata započela je svoj angažman i u Antifašističkom frontu žena (AFŽ).

Anica Savić je ostavila značajno esejističko delo. Kao primarna interesovanja mogu se izdvojiti helenističke teme, posebno sa aspekta erotologije. Međutim, pisala je i o Milici Stojadinović Srpkinji, Jovanu Dučiću, Lazi Kostiću, Svetozaru Ćoroviću, Njegošu, ali i o Tomasu Manu, Voltu Vitmenu, Šeliju, Geteu (Johann Wolfgang von Goethe), Spinozi (Baruch de Spinoza) i mnogim drugima. Prevodila je brojne autore. Pored već pomenutih prevoda Tomasa Mana i Volta Vitmena, tu su i prevodi Miltona (John Milton), Getea, Lukrecija (Titus Lucretius Carus) i drugih. Bila je zainteresovana za kabalu i misticizam.

Kako tokom života, tako i nakon smrti, Anica Savić Rebac nije u srpskoj nauci i kulturi prihvaćena onoliko koliko njeno delo zaslužuje. Ipak, njeno delo je, zahvaljujući najčešće individualnim pregnućima, dostupno. Posmrtno su objavljene knjige Antička estetika i nauka o književnosti (1955), Helenski vidici (1966), kao i sedam knjiga Sabranih dela Anice Savić Rebac (1984–1988), koje je priredila Ljiljana Crepajac, a izdala Književna zajednica Novog Sada. Ljiljana Crepajac, klasična filološkinja i prevoditeljka, bila je studentkinja Anice Savić Rebac, i brižno se postarala da njeno delo ostane očuvano. U novije vreme, 2015. godine priređen je njen celokupni esejistički rad i objavljen u jednoj knjizi Duh helenstva (Službeni glasnik, prir. Irina Deretić i Milo Lompar), a 2019. godine, u okviru antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti objavljen je izbor iz njenog stvaralaštva (prir. Saša Radojčić).

Večeri na moru. Beograd: Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića. 1929.

Predplatonska erotologija. Skoplje: Grafičko-industrisko preduzeće Krajničanac. 1932.

Platonska i hrišćanska ljubav. Novi Sad: Štamparija Jovanović i Bogdanov. 1936.

Antička estetika i nauka o književnosti: studija o njenom razvoju od početka do Aristotela. Beograd: Kultura. 1955.

Helenski vidici. Beograd: Srpska književna zadruga. 1966.

Sabrana dela I–VII. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada. 1984–1988.

Najlepše pesme Anice Savić Rebac. Beograd: Ariadna. 2010.

Duh helenstva. Beograd: Službeni glasnik. 2015.

Anica Savić Rebac. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske. 2019.

Aćamović, Bojana. 2021. „Vitman i Šeli u esejima Anice Savić Rebac“. Književna istorija, 53 (175): 163–182.

Bekić, Tomislav. 1979. „Anica Savić-Rebac i Tomas Man”. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 27 (1): 81–90.

Deretić, Irina. 2012. „Filozofsko i književno u mističkoj erotologiji Anice Savić Rebac”. U: Irina Deretić (prir.), Istorija srpske filozofije II. Prilozi istraživanju, 281–312. Beograd: Evro Book.

Dušanić, Dunja. 2015. „Jedan potpuni čovek: o helenizmu Anice Savić Rebac”. U: B. Dojčinović, Z. Nikolić, A. Vraneš (ur.),  Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku, 317–334. Beograd: Filološki fakultet.

Pantelić, Ivana,  Jelena Milinković, Ljubinka Škodrić. 2013. Dvadeset žena koje su obeležile XX vek u Srbiji. Beograd: NIN.

Slapšak, Svetlana. 1984. „Pesničko i naučno delo Anice Savić Rebac”. U: Anica Savić Rebac, Predplatonska erotologija, 11–18. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada.

Slapšak, Svetlana. 2020. „Bolje nacista nego žena: neki vidovi namernog zaboravljanja Anice Savić Rebac”. U: Lada Stevanović, Mladena Prelić, Miroslava Lukić Krstanović (ur.), Naučnice u društvu, 333–342. Beograd: Etnografski institut SANU.

Svirčev, Žarka. 2018. „Magia naturalis Anice Savić Rebac”. Avangardistkinje: ogledi o srpskoj (ženskoj) avangradnoj književnosti,  150–172. Beograd, Šabac: Institut za književnost i umetnost, Fondacija Stanislav Vinaver.

Šijaković Maidanik, Đurđina. 2022. „Humanizovanje dvojstva lјubavi: Anica Savić Rebac o Euripidovom Erosu”. U: Mladena Prelić, Lada Stevanović, Miroslava Lukić Krstanović (ur.), Rod, znanje, moć: istorija, nasleđe i značaj naučnica u Srbiji, 35–51. Beograd: Etnografski institut SANU.

Vuletić, Ljiljana. 2002. Život Anice Savić Rebac. Beograd: Autorsko izdanje.

Anica Savić Rebac u bazi Knjiženstvo

Anica Savić Rebac, Kakva ženska

Anica Savić Rebac: Ženski muzej

Legende Beogradskog univerziteta: Anica Savić Rebac

Život i delo Anice Savić Rebac

Anica Savić Rebac: Ljubav jača od smrti

Nema na čemu – RTV1

Audio knjiga: O platonskoj i hrišćanskoj ljubavi

Anica Savić Rebac
Magia naturalis solstitium

Tiho u zlatnome miru sužavahu se prstenovi dana,
U purpurna tonjahu mora večernja:
Opalni blagi žar jesenjih zalazaka,
Drhtaji bleda purpura u lišću i u poznom grožđu,
Najnežniji plam razliven po nebesnoj pučini mlečnoj:
Talasi i vetri i buktinje buja,
Polako je leglo sve u najdalji najtiši sunčani zaton da najzad iz tame
Blesne u dnu nebesa obrtnika tajanstveni luk.
Tišina neba se penje kao strmen zid.
No negde daleko kroz krajeve strane
I ravni beskrajske razleže se srebrna jeka oružja,
A štitovi zvuče u plesu mađijsku:
To svetlosni dusi što čuvaju život međuzvezdani
Odgone čini, i štite sunčev san.

I sve je već zasjalo snova: u nebesnom krugu se proleće rađa —
Obnažena loza se vije uz sunčani zid tišine,
Ko slutnje mora preko surih stena
Padaju ogromni modri odsevi, i ljubičast se penje dim,
Toplota nežna zrači sa osunčana snega;
Visoko nad strujama hladnim
Proletnje senke cvetaju azurom,
A dole na zemlji
Drveta u inju, ko šume belog korala, bujne,
Dignute iz podmorska duga sumraka
I snova sumornih med vedrije struje gde neba sjaju
U modrom miru halkionskih dana.

Izvor: Miodrag Pavlović (prir.). 1988. Antologija srpskog pesništva od XIX veka do danas. Beograd: Prosveta, str. 272–273.

Iz oproštajnog pisma Anice Savić Rebac

„Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkog shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času; ali baš zato ne želim da živim bedno… Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.”

Izvor: Vuletić, Ljiljana. 2002. Život Anice Savić Rebac. Beograd: Autorsko izdanje.