Seničić Maša

Maša Seničić (Beograd, 1990) je u svom radu posvećena višestrukim oblicima teksta: od poetskih, preko novinarskih i esejističkih, do akademskih. Koselektorka je programa Hrabri Balkan na Festivalu autorskog filma i doktorantkinja na Fakultetu dramskih umetnosti – gde je završila osnovne studije na Katedri za dramaturgiju i master studije na Katedri za teoriju i istoriju. Kao programska direktorka udruženja Filmkultura doprinosi neformalnoj edukaciji omladine u polju audiovizuelne kulture, a kao autorka i urednica bila je deo brojnih medija i samoiniciranih ili institucionalnih publikacija. U ulozi moderatorke, koordinatorke i/ili mentorke učestvovala je u raznorodnim lokalnim i međunarodnim inicijativama, radionicama i manifestacijama, pre svega u oblasti filma i književnosti. Maša Seničić je fokusirana na interdisciplinarne projekte koji uporište imaju u eksperimentalnom pristupu tekstu i strukturi materijala; neki od njih realizovani su kao samostalna izložba (Zlatna obala) ili kao deo kolektivnih izlaganja/radionica/izdanja (Kulturni centar Beograda, Institute of Network Cultures, Muzej Jugoslavije). Njena poezija štampana je u regionalnim i međunarodnim antologijama, zbornicima i onlajn/papirnim časopisima. Objavila je dve pesničke knjige: Okean, 2015 (nagrada Mladi Dis) i Povremena poput vikend-naselja, 2019 (nagrada Dušan Vasiljev). U svom radu ispituje ideju mesta podjednako iz teorijske i poetske perspektive. Knjiga je zanima upravo kao prostor, kao predmet i kao tekst na papiru. Iz pozicije nezavisne autorke Maša Seničić doprinosi i inicira višeslojne saradnje i izdavačke poduhvate.

Zbirka Povremena poput vikend naselja (2019) Maše Seničić, po kojoj je autorka postala prepoznatljiva u književnoj javnosti, predstavlja specifičan pesnički konceptualni projekat. Ovu zbirku pored promišljenog vizuelno-tekstualnog koncepta karakteriše i intertekstualnost, paratekstualni elementi, fragmentarnost, jezički eksperiment i specifična grafika, inventarski, arhivistički i scenografski pristup, ali takođe i preispitivanje ličnih pozicija i porodičnih odnosa, kao i izgradnja junakinje koja je ženska verzija čuvene figure flâneur, tj. flâneuse. Sonja Veselinović primećuje da je ovakva koncepcija zbirke Povremena poput vikend naselja na tragu postupka mixed-media (Веселиновић 2020). Maša Seničić koristi paratekstualne elemente poput mape, tuđih tekstova, odlomaka iz različitih diskurzivnih okruženja (važni telefoni, naučni rad, udžbenički tekstovi, rečničke reference, katastarski zapis, spisak za kupovinu). Kako S. Veselinović zaključuje odnos prema ovim tekstualnim elementima je „slobodan, igriv i mnogo više u duhu internet čitanja i pretraživanja, kao neka vrsta hiperlinka” (Isto).

Lirska junakinja u ovoj zbirci nastoji da se relaciono (samo)odredi. Relacije unutar kojih junakinja nastoji da ostvari samospoznaju često su porodične i društvene interakcije, a neretko su smeštene i u hijerarhijske odnose kao što je pojedinac-država.  Poseban sloj ove zbirke jeste poetizacija i tematizacija prostora i prostornih odnosa. Kao njihov predložak uzeti su prostorno-građevinski koncepti karakteristični za društvenu epohu socijalizma i arhitektonskog modernizma, a pre svega za prostore betona i grada, ali i hotela, bioskopa, vikend naselja i sl.

Izvodi iz kritika:

„Pitanje pripadanja grada u kojem smo rođeni postaje nametljivije kada se uporedi sa tuđim predgrađima u kojima je nasilje deformisanja prigušenije. Grad-pustinja, grad-restitucija, grad-investicija, ostaje prostor vlastite istorije čak i kada njegova centralna mesta otvoreno predočavaju da pripada drugima.
(…)

Ova flâneuse (i njen pas) traže utehu hodanjem, ali i svojevrsne heterotopije – mesto gde grad izlazi na more, nedovršene građevine, zoološke i druge vrtove, vikend-naselja, jednu manjinsku geografiju koja postavlja privremenost naspram vlasništva. Na taj način funkcioniše i jezik pesme: njegovi se diskursi smenjuju i sučeljavaju da bi iznedrili opšteprihvaćenu frazu, igru reči ili pak ispovest.
(…)

U ovoj knjizi u kojoj se ne snalazi putem sadržaja već uz pomoć mape, a koja bi htela da se raširi i na naše podrume i placeve, pošte, holove uprava policije, Maša Seničić oslikava tačke susreta i preobražaja. Arhivirajući i mapirajući u svom poetskom rukopisu, ona postavlja svoju geografiju naspram teritorijalnosti moći, vlasništva i odbačenosti, geografiju susedstva i percepcije, koja junakinji, i ostatku manjine, omogućava lične prenamene, rekonstrukcije, kultivacije. Ova zbirka govori iz sadašnjeg trenutka, sveže, uzbudljivo i radoznalo, o temama koje nam se svakodnevno nameću, i time se postavlja kao nezaobilazni punkt našeg savremenog pesništva.” (Веселиновић 2020).

„Novu zbirku pesama, pod naslovom Povremena poput vikend-naselja (…) karakteriše primetna usredsređenost na jasno određen krug tema, među kojima dominiraju lirska istraživanja porodične egzistencije, koordinate gradskih i prigradskih prostora i slojevitost njihovog nastanjivanja, nijansi postojanja u njihovim okvirima, zatim hijerarhijski odnosi, mogućnosti prihvatanja ili promene zatečenog poretka stvari. Ovakav tematski odabir ne samo što je osoben i autorski prepoznatljiv nego je i saobrazan upadljivoj modernosti misaonog i pesničkog utemeljenja Maše Seničić.
(…)

Taj ton je prevarno neupadljiv, razgovoran, neposredan, ponekad preuzet iz (istinski ili fingirano, svejedno) nađenog materijala – spiska za kupovinu, katastarskog zapisa, vremenske prognoze, rečnika. Upravo na takvim primerima najočiglednija je efikasnost s kojom pesnikinja minimalističkim dodavanjem ili oduzimanjem, pa čak i bez ikakve direktne tekstualne intervencije (!) ostvaruje maksimalno poetsko dejstvo.
(…)

Kako ovim nađenim, tako i onim poetski stvorenim, Maša Seničić svojim pesničkim materijalom i finim poetskim dletom kojim ga oblikuje iscrtava okvire građanskog individualno-urbanog i intimnog postojanja u svetu čija je početna gradivna jedinica porodica; no, porodica je takođe najdublje izvorište zebnje, jer čini poprište na kojem smrtnost najintimnije zalazi u okruženje ljubavi i zahteva da čovek iznađe način da se s tim suoči” (Радосављевић 2020).

POETSKE KNJIGE (autorka)

Okean. Biblioteka „Vladislav Petković Dis”, Čačak, 2015.
Povremena poput vikend-naselja. Treći Trg, Beograd, 2019.

ESEJI (autorka)

Afterword: A Common Wall. U Soapbox Journal for Cultural Analysis – 4.0 At the Interface. Amsterdam, 2023.
Nema karta. U Sarajevo. Ur. Nemanja Knežević. Papir, Beograd, 2022.
Poluesej o foto-sećanju. U Slučaj siromašnih slika (publikacija u okviru izložbe). Galerija Artget, Kulturni centar Beograda, 2022.
Visible cities. U Prtscn: The Lazy Art of Screenshot. Ed. Dunja Nešović. Institute of Network Cultures, Amsterdam, 2022.

UMETNIČKE I EKSPERIMENTALNE PUBLIKACIJE (urednica)
Dijalog Drašković. Beograd: Festival autorskog filma, 2023.
There Are Still Some Stones To Carry. Beograd: Papir, 2023.
Mesto pesnika u radničkom stroju. Beograd: Muzej Jugoslavije, 2022.
Razgovor Marković/Golubović. Beograd: Festival autorskog filma, 2022.
Papir kamen kamen. Beograd: Kulturni centar Beograda, 2021.

IZLOŽBE
Zlatna obala. GMK, Zagreb, 2020.

Бабић, Тамара. 2019. „Поетска мапа као полазиште”. Повеља: часопис за књижевност, уметност, културу, просветна и друштвена питања, 49 (3): 123–125.

Bradić, Stevan. 2022. „Predgovor: Novi presek”. Predgovor. U Logične pobune. Beograd: Laguna: 13–35.

Vojvodić, Dejan. 2019. „Po obodima poetske mape“. Enklava, časopis za poeziju.Web.

Koprivica, Tijana. 2022. „Writing a Home: Idea of Home in the Poetry of the Serbian Female-Authors of the Youngest Generation“. NuBE – Nuova Biblioteca Europea, 2: 301–331.

Радосављевић, Иван. 2020. „Фино поетско длето”. Домети: часопис за културу, 47 (182/183): 128–130.

Веселиновић, Соња. 2020. „Мањинска географија”. Поља, 65 (522): 214–217.

Versopolis, poet page: Maša Seničić.
Lyrikline, poet page: Maša Seničić

Five Balkan Women Poets in Barricade. A Journal of Antifascism an Translation. (5). Cicada Press, New York, 2023.

Prisvajanje zamenica. Ciklus pesama u časopisu Polja (544), novembar–decembar 2023.
POEZIJA UŽIVO! – veče Maše Seničić  u Kolarčevoj zadužbini (27. 1. 2024). Zapis Radio Beograda.

Audio knjiga Povremena poput vikend-naselja. Argh, Beograd, 2021.

Mesto pesnika u radničkom stroju. Poetska publikacija sa istoimene eksperimentalne radionice. Muzej Jugoslavije, Beograd, 2022.

Papir kamen kamen. Onlajn zbirka pesama. Kulturni centar Beograda, 2021.

Zapamtite ovo ime. Radio Beograd 2 (16. 7. 2023).

Šta čitaju oni koji pišu. Glif.rs (9. 1. 2023).

Podkast Psi i ostali

Podkast ARSFID

Booking Balkan

Ciklus: Prisvajanje zamenica

 

Tvoje šake ostaju

samo tvoje. Vešte, tanke kosti

pod mekim slojem kože. Svrab.

Nakon dirki, unutrašnjih organa riba,

papira, kanapa, vode: mokre dlanove

spuštaš na moju odluku. Zauzdane

skladnim pokretom makaza, zarivaš

nokte u moja kolena; pitomi oblik

uliva mi sigurnost. Krti polumesec

zna da drhtim. Rekao bi pokrij se,

ali prećutiš. Shvatam: mokri dlanovi

prerasli su u jezera. Nema sukoba,

znao si da ću ti napisati pesmu,

znao si i gde ću te u njoj udaviti.

Tvoje tuge ostaju samo tvoje,

češanje: podla tajna svečanost,

poput usamljenog trljanja kože.

Najednom – samo moja toplina. 

 

Tvoja kuća ostaje

samo tvoja. Neki ljudi biraju mesto

za odmor i mesto za trpezarijski sto,

poznajem ih i želim im sve najbolje:

tako napišem u unutrašnjosti čestitke.

Biram je dugo, misleći na slojeve

torte samo kao na slojeve torte;

na zajedništvo kao na poslužavnik.

Kada plačem, to je zbog sna: sve

postaje gradilište. Ljudi biraju mesto

za zgradu i njen oblik predlažu

prema vozilima složenim u temelje.

Kada plačem, to je predveče: dan

mi ipak pripada. Stalno se dešava

i nikad ne počinje, jedno za drugim

sitni ples sustizanja. Ponestaje

vremena da ponudim bilo šta,

u bilo kojoj fazi izgradnje.

Mislim na slojeve kuće samo

kao na tvoje slojeve prašine.

 

Tvoja uputstva ostaju

samo tvoja. Malim slovima sažete

strategije: sklapanja, rukovanja

i odlaganja. Nacrti ispravne upotrebe,

nimalo prostora za nemar. Znam,

neko je zaposlen da objasni, ali

procedura uništava igru. Znam,

šta traži igra među belom tehnikom?

Pažljivo pročitajte, sačuvajte za posle

ili za narednog vlasnika. To je već

naznaka događaja – nisam poslednja

nad ovim grejnim telima hleba.

Ta te ideja razbesni: posede treba

pravilno održavati i čuvati do smrti.

Tvoji mali kućni aparati pripašće

tvojoj deci. Bacam papire, sledeći

vlasnik moraće da greši. Moje igre

su svi naknadni pokušaji; tvoja deca

neće biti moja.

 

Tvoja obala ostaje

samo tvoja. Dva ćoška na udaru

turista mlečne kože. Raste šiblje

i svi ga preskaču. Rastu kolone,

kapaciteti kampova i restorana.

Jutrom su ulice tihe, starci na njima

ti ne znaju ime, dodeljuju nadimke

i nakrive glavu. Željni prošlosti, pune

državnika i silom donetih životinja,

turisti ih zaobilaze. Uvek u potrazi

za istim: krdom srna, hladom

divljeg bora, zvukom pedala.

Iz boćarskog kluba naučili su nas –

čitava veština nalazi se u kolenima.

To zapamtim. Iz kolena zatim skočim

na glavu, iz njih i odlučim da odem.

Tvoje more ostaje samo more.

  

Tvoja jutra ostaju

samo tvoja. Na suprotnom kraju

Mediterana ruke mi smrde na ribu.

Sama sam je dovukla; to te zabavlja

ili barem buni. Pre prve kafe, krv

prsne po stopalima. Nadam se

da je dovoljno mrtva, rekla sam

i postala smešna. Sve su pojeli,

a moja briga bila je iskrena. Sve

iz mora treba vratiti moru pa kosti

bacam preko palube, mislim o

tvojoj baki, o pokretu kojim porodicu

ostavlja bez mesa. Znala je: sve

iz podnog uzgoja treba vratiti zemlji.

Traži pomoć, naredi čovek u ribarnici.

Nežnim zamahom očisti pod. Nakon

večere vidim, jedna riblja glava pluta

– njen je jezik kojim zapomažem.

Tvoje škrge ostaju tvoje. Moja glad

ostaje netaknuta.

 

Tvoje ruševine ostaju

 samo tvoje. Dodiruješ zidove

i slutiš o mrtvim gradovima,

a moja koža željna je ivica

lišenih značenja. Tvoje kamenje

bilo je hram, soba, kuhinja, bilo je

dokaz, predmet stalne postavke.

Moje stene oduvek su samo – stene,

večne i razmetljive. Prepreka i podloga

pohodima, neupotrebljive. Nema mita,

ulaznica, manje strmog pada, nema

kolskog puta i ganutosti pejzažem.

Samo vrelina. Moj kamen ostaje kamen.

Moj kamen predlaže dodir, to konačno

razumem: predlaže mogućnost vatre.

 

Moj jezik ostaje

samo moj. Vreme je sadašnje,

a sve osim jednine pretpostavka.

Moj jezik nagađa: tvoje šake biće

lepe čak i naborane, popraviće radio

i začinsko bilje iščupaće na prevoju.

Pod krošnju fikusa staje celo ostrvo,

govore glasno, zavodljivo i zvučno;

razumem sve izuzev reči. Tamo,

naspram velike vode, moje stablo

istih listova ne zahteva skoro ništa:

sunce, vlagu, žamor. Zato ne pomišlja

da podivlja. Rekla bih zahtevam sve,

ali potrebna mi je jedino svetlost.

Imam kopno i imam noge – taj jezik,

svoju šumu. Na tvoje sobne biljke

pada noć, na moje pada plamen.

 

Moj jezik ostaje

samo moj! Ne razlikuje stepen soli

osim u unutrašnjosti vode. Talasi

čine vagu poniznom, opiru je sili

zbog koje se naziva alatom. Mere,

sasvim proizvoljne, uzdižu obrok

u toplu nepreciznost; u pokoravanje.

Ceremoniju ručka, nikad samo moju,

svodim na osluškivanje escajga,

odabir tanjira, redosled uopšte.

Tvoja dvorišta trpe razgovor o hrani,

prstohvate, preporuke – na njima

se i zasniva porodica. Moja usta

kažu i traže od tebe da progutaš.

Ne razlikuju tvoje od mojeg osim

u jeziku: ovim, jedinim, topim

našu drsku, dirljivu množinu.