Maksić Ivana

Ivana Maksić je rođena 1984. u Kragujevcu. Osnovne i master studije anglistike završila je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju, kratku prozu, eseje i prevodi sa engleskog jezika. Debitovala je knjigom O telo tvori me (2011) koja je nagrađena na konkursu Prva knjiga Matice srpske.

Nakon ove usledile su zbirke poezije  Izvan komunikacije (2013) i Kćeri, zar ne vidiš da gorim (2020). Takođe, objavila je u Ljubljani dvojezičnu knjigu Jaz sam tvoj propagandni film (2018, u prevodu Vida Sagadina Žigona), kao i knjigu na italijanskom La mia paura di essere schiava, koju je preveo Fabio Barčelandi (Fabio Barcellandi) (2015, Gilgamesh Edizioni).

Pored poezije piše i kratku prozu, kao i eseje. Objavila je knjigu poetske proze Vejavica (2023). Knjiga Kćeri, zar ne vidiš da gorim bila je u najužem izboru za nagrade „Vasko Popa” i „Dušan Vasiljev”. Priredila je (sa Predragom Milojevićem) knjigu Do zuba u vremenu zbornik poezije socijalne tematike.

Prevodi eseje i poeziju. Neki od autora i autorki čije tekstove je prevela su Džejms Boldvin (James Baldwin), Stjuart Hol (Stuart Hall), Keti Aker (Kathy Acker), Bob Kaufman (Bob Kaufman), Levi Lehto (Leevi Lehto), Robert Krili (Robert Creeley) i drugi.

Poezija joj je zastupljena u više antologija i zbornika i prevođena na engleski, italijanski, slovenački i grčki jezik. Za sebe kaže da je i prekarna onlajn profesorka engleskog jezika koja predaje hiljadama ljudi širom sveta.

Poeziju Ivane Maksić Dubravka Đurić karakteriše u transnacionalnom kontekstu kao eksplicitno levičarsku, protestnu i antikapitalističku (Đurić 2021). Takođe, za poetiku ove pesnikinje može se reći da počiva na marksističkim i feminističkim idejama. U tom kontekstu Stevan Bradić piše: „njena poezija je angažovana i društveno-kritička, sa osloncem u markizmu i feminizmu. Ona se obraća čitaocima, ali ne kako bi ih pomirila sa svetom, već da bi unela potres i rastrojstvo u njihovu percepciju i mišljenje, otvarajući im put ka delanju i emancipaciji” (Bradić 2022, 26–27). Ivana Maksić se kritički odnosi prema (liberalnom) kapitalizmu, tradicionalnim podelama na rodne uloge, pozicijama moći, ali i prema jeziku i ustaljenim jezičkim normama i ideomima. U tom smislu njena poezija je kritički odgovor na aktuelne (egzistencijalne) (ne)prilike. Ovakvo usmerenje Ivana Maksić zadržava i u svom esejističkom i posebno u priređivačkom radu, istrajno se trudeći da predstavi one pesničke glasove socijalne tematike i pesnička ostrva kroz koje se artikuliše klasna uslovljenost ne samo u polju svakodnevice i individualnih života, niti samo u širem društveno-političko-ekonomskom okruženju, već i u polju književne proizvodnje.

Knjige

Vejavica (maršal-depresija). Novi Sad: Nojzac. 2023.
Kćeri, zar ne vidiš da gorim. Beograd: Treći Trg. 2020.
La mia paura di essere schiava. Italia: Gilgamesh Edizioni. 2015. (prevod na italijanski: Fabio Barcellandi).
Izvan komunikacije. Mladenovac: Presing. 2013.
O telo tvori me. Novi Sad: Prva knjiga Matice srpske. 2011.

Priređene knjige

Progovorite!: zbornik angažovane poezije. Kragujevac: Samoupravni kulturno–obrazovni pokret Kragujevca, Kolektiv SKLOPKA. 2022.
Do zuba u vremenu. Zbornik poezije socijalne tematike. Mladenovac: Presing. 2014.

Poezija objavljena u antologijama i zbornicima

Disease. London: Carnaval Press. 2022.
Logične pobune. Belgrade: Laguna. 2022.
Ανθολογία νέων Σέρβων ποιητών. Athens: Vakxikon Publications. 2021.
Intro to Serbia. Atlanta: Atlanta Review. 2021.
Palabra en el Mundo Venezia. Venice: Centro internazionale della grafica di Venezia. 2020.
Koordinate. Ljubljana: Kulturni centar „Danilo Kiš“. 2018.
Ovo nije dom. Beograd/Novi Sad: RŽF. 2017.
U mreži stih. Pjesnikinje regiona. Opatija: ShuraPublikacija. 2016.
Meko tkivo. Zagreb: A302. 2015.
RESTART. Beograd: DKSG. 2014.
Van, tu: free. Cetinje: OFK. 2013.
Rukopisi 33. Pančevo: Dom omladine Pančevo. 2010.

Bradić, Stevan. 2022. „Novi presek”. Predgovor. U: Logične pobune. Antologija savremene srpske poezije, 13–35. Beograd: Laguna.

Đurić, Dubravka. 2021. „Poezija i javna sfera”. Treća. Interdisciplinarni teorijsko-istraživački časopis, 3/XXIII: 7–17.

Nidžović, Jelena. 2021.  „Gašenje pepela vatrom”. Enklava, časopis za poeziju, 7. (Prikaz zbirke Kćeri, zar ne vidiš da gorim)

Samson, Bojan. 2013. O „neprelaznosti“ pisanja i govora. (Prikaz zbirke Izvan komunikacije). Polja: mesečnik za umetnost i kulturu, 484: 175–178.

Šunjić, Ivan. 2022. Interdiskurzivno usijanje poetskog univerzuma Ivane Maksić, 3: 66–73. Zagreb: Fantom slobode. (Prikaz zbirke Kćeri, zar ne vidiš da gorim).

Poezija Ivane Maksić na portalu strane.ba
Poezija Ivane Maksić na portalu rizom.rs
Ivana Maksić o E. E. Kamingzu  
Ivana Maksić na portalu Bilten Stanar
Gostovanje Ivane Maksić u emisiji Gutenbergov odgovor

Pesme iz rukopisa u nastajanju

TAKO MI VREMENA

plakali su između dve vatre
između trideset tri divljaka

uprkos tribinama i parobrodima
preko svakog najavljenog iraka

na jezeru uspavankama živim trešnjama,
surim granama za vreme koje nije došlo.

jer je otac nosio samog sebe četvoronoške
jer je majka bdela nad svakim plamenom besa

gušila bespovratne požare na svako amin
jer nije bilo braće i laž je bila da udah znači lek.

imala je sebe koju niko nije imao.
kao reč odmor. sestra.
zagrljaj. hitac.

tako mi vremena
previše ljudi bilo je crvljiva jabuka
previše ljudi bilo je premalo ugriza.

ljubav je uvek plutala negde unutar zgrčenog dlana
reka je vijala na sitne prepade
novu goropad.

TALIT

Nekima je ovde bezbedno: četiri kraja sveta, četiri godišnja doba,
tri obroka i porez, kao u svakoj koloniji.
Ne i meni. Znaš da nisam dovoljno pravoverna kad treba preživeti
i preboleti. U meni nikad nije rodilo ništa snažnije od naivnosti.

Prestajem da slušam savete. Ne umem da se odbranim.
Samo kuvari sa ekrana govore bez zamuckivanja.
Bez ubeđivanja i licitiranja.
Izražajno i utešno, kao uspavanka.

Došlo je vreme da i ljubav mora da odstoji. Da se premesi.
Između dva sna i makar dve jave.
Počinje jesenja sadnja drveća.
Zlobnici misle da opet raskopavaju trotoare,
da seku jedne kako bi posadili druge.

Ne bih se bunila da me neko poseče i presadi.
Dok se ti odvezuješ poput mašne bez poklona.
Nosiš me kao piškotu u talasima.
Krvavim kolenima izranjaš kamenje sa pupoljcima.

Ali, ovde je mrkli mrak, sa prozora vidim samo druge
prozore, uzaludne pozive upomoć,
nikad dovoljno jastuka.
Sineš li, mahnuću, ali ću se slomiti i zauvek potonuti.

Postaću figurica na povocu, odbegla iz tvojih rebara kao iz zatvora.
Ruke će mi noćima rasti ka narandžastim zidovima.
Biću sestra, hirurg, čaša vode, kolač, mesečina.

A ti lišaj koji mi prekriva sve od kapaka, pa naovamo,
uprkos daljinama. Zimama i letima.
Od kada si me presreo prstima,
namagnetisalo se sve, od duše do skeleta.

Sustigneš sve moje što beži i danima mu šapućeš.
Pribijaš se s leđa, kao koala, kašika.

Umorna sam i olovna.
Beznadežna, jer me i Brus Li podseti na tebe,
mačka u prolazu, limunada, sijalica.
Zavesa na tuš-kabini ima tvoje trepavice.
Smrdibuba grudi prostreli.

U njenom sporom hodu vidim oslobođene sestre.
I kako svaku, ponaosob, hvataš i iznosiš, iza zavese.
Tamo bih kročila, skočila, da nije tako nisko, tako predvidivo.
Ali šta čini oboleli kome odlažu kraj i, svi do jednog, tvrde da će izdržati?
Mašta kako će se okružiti četinarima, odoleti?

Doba je kao i svako drugo.
I to se, bez posebnog pristanka, beskrajno ponavlja.
Krizni štab zaseda, šume vise na rasprodajama.
Preventivno lome ruke i noge nemoćnima.

I dalje me posipaš pahuljama koje nikad ne slete, otapaš veznicima.
A ja?
Mogu da te ljubim samo kao talit, po svim zamišljenim kutovima.
Ritualno, od jutra do sutra koje, sasvim izvesno, neće svanuti.

Kada moje najbolje u tebi prestane da pleše,
kad se tvoje najbolje u meni razveže i dobro isplače, biću dobro.