Dimitrijević Olga

Olga Dimitrijević je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na studijama počinje da piše pozorišne kritike za časopis Teatron, posle i Vreme. Na trećoj godini piše dramu Internat čija je radnja smeštena u internat jedne mlekarske škole, a glavni junaci su dečaci i devojčice koji žive u internatu. Već u ovoj drami autorka se bavi rodnim i klasnim pitanjima kroz priču o rigidnosti školskog sistema i problema rane seksualnosti. Drama je izvedena u radio-dramskom programu i u omladinskom pozorištu Dadov.

Prvi veliki uspeh postiže 2010. godine kada je osvojila  prvo mesto na Hartefaktovom konkursu sa dramom Radnici umiru pevajući. Drama je objavljena i izvedena u vreme kada je ekonomska kriza koja je počela u SAD 2008. godine stigla do Srbije i učinila očiglednim sve probleme koje je u društvu izazvala tranzicija. Radnici umiru pevajući je u naše dramsko pozorište donela tematske i stilske novine. To je bila jedna od prvih drama koja govori o pokušaju klasne borbe u fabrici devastiranoj u procesu tranzicije u jednom malom, neimenovanom srpskom gradu. Klasna borba se prepliće sa ličnom, ljubavnom borbom glavne junakinje koja je rastrzana između bračne obaveze prema muškarcu koji pravi nečasnu pogodbu sa vlasnikom fabrike i nekadašnje ljubavi, Zorana, koji pokušava da pokrene štrajk i borbu za veća prava radnika. Drama je donela i stilske novine. Radnici umiru pevajući je drama u stihu, a stihovi variraju poznate folk pesme koje su emocionalni i estetski horizont junaka komada:

„Ostala je pesma ova

Da se pamti jedna žena

Da se pamti žrtva njena.”

(Radnici umiru pevajući, 66)

Radnici umiru pevajući je već imala sve karakteristike pristupa drami i pozorištu koje su tipične za ovu autorku. Teme: klasna borba, potlačeni položaj žene u patrijarhalnom društvu, potlačeni položaj običnog čoveka u kapitalističkom društvu, ljubavna to jest melodramska priča i narodna muzika kao sredstvo u narodnoj borbi protiv pljačke narodne imovine.   Komad se završava otvorenom pobunom – radnice i majke spaljuju uzurpiranu fabriku i taj „revolucionarni požar” „guta”, po rečima spisateljice, sve junake, fabriku i samu publiku (str. 66). Naredne godine selektorka Ksenija Radulović predstavu Radnici umiru pevajući koju je prodicirao Hartefakt je uvrstila u selekciju Sterijinog pozorja na kome Olga Dimitrijević dobija svoju prvu Sterijinu nagradu za novi dramski tekst.

Folk muzika je stalna preokupacija autorke i to ne samo u umetničkom već i u teorijskom smislu. Olga Dimitrijević je masterirala na odseku rodnih studija Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti sa tezom Telo narodne pevačice na srpskoj estradi: konstrukcije nacionalnih identiteta posle 2000. godine. Elementi folka se provlače kroz mnoge njene radove, a folk je neposredno tematizovan u dramama Narodna drama koja govori o ljubavnoj vezi devojke iz malog grada i narodne pevačice, Lepa Brena  prodžekt u kome se profesionalna karijera Fahrete Jahić posmatra kroz prizmu tranzicije i raspada SFRJ i  Radio Šabac – predstava o prvoj radio stanici u Jugoslaviji koja je puštala isključivo folk muziku. Do pojave ovog radija novokomponovana folk muzika je bila potisnuta na krajnju medijsku marginu kao šund i kič. Nova vrsta folka koji se počeo razvijati krajem sedamdesetih i osamdesetih ukazivao je i na kulturološko približavanje grada i sela. To je bio i način na koji su naši radnici na privremenom radu u zapadnim zemljama iskazivali svoju povezanost sa maticom.

Fenomen narodne muzike Olga Dimitrijević vezuje za istraživanja jugoslovenskog, socijalističkog nasleđa. Iako je ideja Jugoslavije mnogo starija od druge, socijalističke Jugoslavije Olga Dimitrijević jugoslovensko nasleđa zanima prevashodno sa stanovišta socijalističkog nasleđa. U slobodarskoj i antifašističkog ideji SFR Jugoslavije, zatim u idejama bratstva, jedinstava i socijalne pravde Olga Dimitrijević nalazi inspiraciju. Na samom početku tj. tokom NOB-a forma narodnih pesama je korišćena pri stvaranju novih pesama koje su veličale partizansku borbu. Idući njihovim tragom Olga  inspiraciju pronalazi u folk pesmama.  Uverena je da je folk pesma deo široke narodne kulture koja je veoma heterogena i u sebi sadrži, osim patrijarhalnh obrazaca, i niz primera emancipatorskog odnosa prema potlačenima, kao i zahtev za slobodnijim odnosom prema ljubavi. Zato je za Olgu Dimitrijević pitanje folk muzike rodno i klasno pitanje.  Folk muzika se, takođe, tiče i emocija – bez emocionalnog angažmana promena nije moguća. Socijalističko nasleđe i narodnu kulturu ona suprotstavlja aktuelnom kulturnom modelu  u kome, po njenom viđenju, dominira elitizam, pojam nacije i surovi kapitalizam.

Budući da su klasna borba, a sa njom i socijalizam i revolucija njeno primarno polje interesovanja (uz rod koji se takođe posmatrala sa stanovišta klasne i socijalne obespravljenosti), Olga Dimitrijević je napisala i izvela i niz pozorišnih drama i projekata koji socijalističko nasleđe tretiraju u najširem kontekstu. Predstava Ja često sanjam revoluciju se bavi pitanjem mogućnosti revolucije i odnosom žene i revolucije. Crvena ljubav je inspirisana romanom Slobodna ljubav Aleksandre Kolontaj. Naslov Sloboda je najskuplja kapitalistička reč  je parafraza na čuvenu krilaticu „Kosovo je najskuplja srpska reč”. Projekat je Olga Dimitrijević izvela zajedno sa koleginicom Majom Pelević. U ovoj predstavi njih dve, kroz svojevrsnu turističku turu kroz Severnu Koreju, preispituju različite koncepte propagande i instrumentalizacije pojma slobode, kao i domete sopstvene političke imaginacije.

Sa Majom Pelević takođe je realizovala projekat Svet bez žena. U njemu se obrađuje položaj žena u teatru na različitim nivoima, od zastupljenosti do reprezentacije. Autorke su u sklopu priprema za projekat sprovele kvantitativno istraživanje zastupljenosti rediteljki i spisateljica na beogradskim scenama. Predstava ide dalje od teme kvota, već se fokusira na uslove rada u pozorištu, kao i (ne)vidljive oblike strukturalnog seksizma.

Olga Dimitrijević, kao i njena koleginica i saradnica Maja Pelević, pripada generaciji dramaturga i dramaturškinja  koji nisu samo dramski pisci i spisateljice već svoj rad u pozorištu razumeju transdisciplinarno  i multimedijalno. Olga piše dramske tekstove koji mogu i drugi reditelji režirati (Radnici umiru pevajući, Narodna drama, Moja ti). Na poziv pojedinih pozorišta ona dramatizuje prozu, i takođe stvara tekstove za predstave koje sama režira (Radio Šabac, Crvena ljubav, Ja često sanjam revoluciju, Drama o kraju sveta), a tekstovi ovih predstava mogu biti inspirisani drugom literaturom, dokumentarnim materijalima ili ličnim istraživanjima autorke. Isto tako, Olga Dimitrijević sarađuje na projektima u kojima tekstovi nastaju u saradnji više autora (Lepa Brena prodžekt, Sloboda je najskuplja kapitalistička reč, Lounli planet, Svet bez žena). Ovi projekti su uvek plod zajedničkog istraživanja sa umetnicima sa kojima deli ideološku i estetsku bliskost. Tako je odmah nakon završetka prvog lock-downa zajedno sa kolegama Igorom Korugom i Dimitrijem Kokanovim i koleginicama Majom Pelević i Tanjom Šljivar napravila projekat  o usamljenosti tokom pandemije korona virusa Lounli planet. Predstava je igrana u različitim prostorima Ateljea 212, a u isto vreme predstavu je moglo gledati samo pet gledalaca što je bio maksimalan dozvoljeni broj ljudi okupljenih na jednom mestu tokom mera protiv korona-virusa.

ROD I KLASA

Olga Dimitrijević za sebe kaže da su u centru njenog interesovanja  rod i klasa i težnja ka proširivanju polja političke imaginacije. No, ono što Olgu Dimitrijević razlikuje od drugih kolega i koleginica dramaturga i dramaturškinja, pozorišnih umetnika  i umetnica je ultimativni optimistički stav prema mogućnosti društvene promene, jer samo ako iskreno verujemo u mogućnost promene ona može i da nastupi.

„Prolećni dan je tako, i prozori su njihovi širom otvoreni, i pirka neki povetarac, i na velikoj, lepoj terasi sve je podešeno tako da može da se sedne, i da se razveže novi razgovor. Ivanin i Dragičin stan sad živi novim životom, i to će tako da se nastavlja svako veče, do kad je sveta i veka, ili barem do kraja njihovih bogatih života. Moguće je da je ovakav kraj previše bezrazložno srećan, a gotovo je sasvim izvesno da se u stvarnom životu nikada ne bi ovako završilo, samo što to ovde ne sme da bude naša briga. Na kraju krajeva, vrlo je jednostavno. Ako prestanemo da mislimo o pravednijim svetovima, ufitiljili smo ga skroz” (podvukla MMM) (Dimitrijević 2015, 237).

Olga Dimitrijević želi da se kroz umetnost, pre svega dramu i pozorište, a zatim i film, bori sa drugačiju tj. pravedniju viziju društva, i zbog toga govori o margini i navodno marginalnim temama: lezbejska ljubav, obespravljeno radništvo, društvena solidarnost, starenje u kapitalizmu… U estetskom smislu, ona čini ono što su još od tzv. sovjetskog eksperimenta i nemačkog političkog teatra između dva svetska rata (Ervin Piskator /Erwin Friedrich Maximilian Piscator/ i Bertolt Breht /Bertotl Brecht/) činili levičarski orjentisani avangardni umetnici u svojoj klasnoj borbi kroz umetnost – okreće se popularnoj kulturi i popularnim žanrovima koji su odbačeni od tzv. visoke, odnosno elitne kulture. Upravo iz tog razloga autorka se u svom radu jasno okreće i popularnim žanrovima kao što je melodrama: „tim mojim melodramskih strukturama politički dio izbacujem u prvi plan. U klasičnoj melodrami političko-društveni aspekt sveta nekako provejava u pozadini, a kod mene su ti elementi vrlo vidljivi, fokus je na izvorima nejednakosti koji stvaraju probleme junakinjama. Melodrama se smatra žanrom širokih narodnih masa, njena struktura je savršena za identifikaciju. Svi mi pre ili kasnije spadamo pod narodnu masu, i svi pre ili kasnije zaplačemo ili navijamo da dobro pobedi uz dobru melodramu” (Bibić 2023).

Iako se čini da je stvaranje mogućnosti za revoluciju glavno interesovanje ove umetnice, isto tako možemo reći i da je ljubav važna tema za ovu umetnicu. To bavljenje ljubavlju u gotovo svim  dramama i projektima takođe je karakteristika rada Olge Dimitrijević. Ljubav kojom se ona bavi jeste zanos, ali je i oslobađajuća – ljubav sa sobom donosi i slobodu, a sloboda i osvajanje slobode za sebe i voljena bića jeste glavna preokupacija Olge Dimitrijević.

Živi i radi između Beograda i Rijeke.

Nagrade:

Nagrada Hartefakt fonda, za dramu Radnici umiru pevajući, 2011.

Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Radnici umiru pevajući, 2012.

Nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz”, 2015.

Nagrada na anonimnom konkursu Sterijinog pozorja za dramu Kako je dobro videti te opet (Moja ti), 2015.

Nagrada „Anđelka Milić”, za umetnički rad koji promoviše rodnu ravnopravnost, 2019.

Sterijina nagrada za tekst savremene drame za dramu Radio Šabac, 2021.

Internat, drama, Dadov 2009.

Radnici umiru pevajući, drama, Hartefakt,  2012.

Narodna drama, drama, Pozorište Bora Stanković, Vranje 2012 i Narodno pozorište 2016.

„Stani da se pozdravimo” u okviru projekta „Protok žudnje” (TkH i CDU, Zagreb, 2014)

Crvena ljubav, autorski projekat po romanu Aleksandre Kolontaj, Bitef teatar, 2016.

Hromi ideali (prema prozi Milutina Uskokovića), NP Užice, 2016.

Sloboda je najskuplja kapitalistička reč (sa Majom Pelević), Bitef teatar 2016.

Moja ti, drama, praizvedba Atelje 212, 2017.

Ja često sanjam revoluciju, drama, KC Grad, 2017.

Lepa Brena prodžekt (koncept i režija sa Vladimirom Aleksićem, tekst predstave nastao u saradnji Olge Dimitrijević sa Vedranom Klepicom, Slobodanom Obradovićem, Majom Pelević i Tanjom Šljivar), Bitef teatar 2019.

Radio Šabac, Šabačko pozorište 2020.

Lounli plenet (sa grupom autora Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Tanja Šljivar i Igor Koruga), Atelje 212 2020.

Drama o kraju sveta, drama, Udruženje građana Gorgone, Pozorište Atelje 212, Evropska prestonica kulture Novi Sad, Belef, uz podršku Sekretarijata za kulturu grada Beograda, 2022.

Svet bez žena, zajedno sa Majom Pelević, produkcija 56. Bitef, 2022.

Dokumentarni filmovi i značajni video radovi – scenario:

A change is gonna come, video rad Lane Čmajčanin, 2018

Domovine, dokumentarni film (koscenarista), 2020.

Newsreel 242 – Sunny Railways, dokumentarni film Nike Autor, 2023.

Dimitrijević, Olga, 2009. „The Body of a Female Folk Singer: Constructions of National Identities in Serbia after 2000”. Genero: časopis za feminističku teoriju, 13: 5–41.

Dimitrijević, Olga. 2011. „Radnici umiru pevajući”. Drame: drame sa konkursa Heartefact fonda za savremeni angažovani dramski tekst (predgovor Filip Vujošević). Beograd: Heartefact fond.

Dimitrijević, Olga. 2014. „Narodna drama i Radnici umiru pjevajući: lična autorska poetika repozicioniranja ženskih reprezentacija unutar tranzicionog patrijarhata”. U: Renate Hansen-Kokoruš (ur.), Facing the Present. Transition in Post-Yugoslavia. The Artists’ View. Hamburg: Verlag Dr. Kovač.

Милосављевић, Александар. 2012. „Позориште пева али не умире: О представи Радници умиру певајући на овогодишњем Стеријином позорју”. Београдски књижевни часопис, 8/27: 146–150.

Obradović, Slobodan. 2015. „Dramaturška beleška. Živa arhiva socijalizma”. Scena, 3: 210.

Babić, Vedrana. 31.10.2023. „Olga Dimitrijević: Bez imaginacije nećemo moći da spasimo svet, portal Novosti.

Prostori slobode – Olga Dimitrijević, podkast, 12.08.2020.

Dimitrijević, Olga, 2015. Kako je dobro videti te opet. Scena, 3: 211–237.