Šalgo Judita

Na kraju svoje druge zbirke pesama 67 minuta naglas Judita Šalgo objavljuje napomenu u kojoj pored autopoetičkog, ostavlja i biografski komentar. Ona tu piše sledeće: „Ova napomena o knjizi smišljena je u stvari kako bi prikrila činjenice da o samom piscu nema šta da se kaže. Dakle, (u prvom licu): rođena sam 1941, objavila zbirku pesama (Prva knjiga Matice srpske) 1962, a od tada sa mađarskog prevela nekoliko.” (Šalgo 2023: 100).

Međutim, biografija Judite Šalgo mnogo je sadržajnija od ovih nekoliko podataka koje o samoj sebi autorka navodi.

Judita Šalgo je rođena 1941. godine u Novom Sadu u jevrejskoj porodici kao Judita Manhajm (otac: Aleksandar Manhajm, mađarizovano Šandor, majka: rođena kao Elisabeth Abraham, mađarizovano Eržebet i na kraju promenjeno u Jelisaveta). Početkom Drugog svetskog rata njen otac je odveden u logor Baji u Mađarskoj, a zatim je prebačen na Istočni front u Rusiju gde je i stradao 1942. godine. Takođe, 1943. godine majku Judite Šalgo odvode u logor Bergen Belzen u Nemačkoj. Kako bi je zaštitila, majka je ostavlja u Malom Iđošu kod Mađarice „tetka Anuške”, koju Judita pre toga nije poznavala i koja ju je čuvala do majčinog povratka. Nakon povrataka iz logora majka preuzima Juditu. Njih dve se vraćaju u Novi Sad, gde Judita kreće u školu. Juditina majka se ponovo se udaje za apotekara Ladislava Šalgoa, koji usvaja Juditu i ona dobija prezime Šalgo (mađarizovano izvorno prezime Štajn). Nakon osnovne škole i gimnazije u Novom Sadu, upisuje Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Nakon studija vraća se u Novi Sad, udaje se za Zorana Mirkovića 1967. godine. Zoran Mirković je po profesiji bio lekar, ginekolog, a pisanjem se bavio u slobodno vreme. U svojoj poeziji Judita je ostavila „trag” o svom identitetu kroz promene prezimena, pa je pisala: „Ja (lična zamenica prvog lica jednine, nominativ): Judita, rođena Manhajm, adoptirana Šalgo, udata Mirković” (Šalgo 2023: 47, pesma „Rečnik”, IV deo).

Prvi jezik koji je Judita naučila bio je mađarski, a srpski je učila u školi. Ipak, pisala je na srpskom, dok je sa mađarskog prevodila. Takođe, prevodila je i sa engleskog jezika.

Radila je u Izdavačkom preduzeću Forum, kao urednica Tribine mladih, na Televiziji Vojvodina, u Nolitovoj knjižari, u Društvu književnika Vojvodine i u Matici srpskoj. Često je menjala poslove zbog otkaza koje je dobijala najčešće iz političkih motivisanih razloga.

Umrla je od raka 1996. godine u Novom Sadu.

Prema svedočenju njenog supruga deo zaostavštine Judite Šalgo predat je Rukopisnom odeljenju Matice srpske (Kraj puta: 222). U ovoj ustanovi nalazi se nekoliko pisama Judite Šalgo. Video materijali koje je pravila nalaze se u arhivi Televizije Vojvodina, dok se fotografije i drugi dokumenti nalaze u vlasništvu njene porodice (vlasnice autorskih prava su njene ćerke Ivana i Tamara Mirković).

Judita Šalgo je objavila tokom života tri zbirke poezije Obalom (1962), 67 minuta, naglas (1980), Život na stolu (1986), jednu zbirku priča Da li postoji život (1995) i jedan roman Trag kočenja (1987).  Posthumno su objavljeni romani Put u Birobidžan (1997), Kraj Puta (2004), knjiga eseja Jednokratni eseji (2000), kompilacija radnih beležaka, intervjua, izjava i govora Hronika (2007) i Radni dnevnik 1967–1996 (2012). Publikacija Hronika je objavljena u okviru dugoročnog projekta Trajni čas umetnosti koji je posvećen istraživanju društvenih i političkih implikacija neoavangardnog pokreta 1960-ih i 1970-ih godina u Novom Sadu i Vojvodini. Projekat je 2005. godine pokrenuo Centar za nove medije kuda.org. Novi Sad. Izdavačka kuća Kontrast je 2023. godine objavila Sabrane pesme Judite Šalgo, što je prvo izdanje ovog tipa kada je ova književnica u pitanju. Iako se u belešci na kraju knjige Kraj puta navodi da je objavljivanjem te knjige u izdavačkoj kući Narodna knjiga započet projekat reizdanja knjiga Judite Šalgo, do ovoga nije došlo (Kraj puta: 229). Zbog toga je prikupljanje i objavljivanje na jednom mestu sve tri zbirke pesama ove autorke izuzetno dragocen izdavački potez. Takođe, ista izdavačka kuća reizdala je i roman Put u Birobidžan (2023). Tokom života Judita Šalgo je intenzivno sarađivala sa književnim magazinima Polja i Letopis Matice srpske, ali i sa časopisima Republika, Gradina, Ulaznica, Reč i brojnim drugim.  Njena poezija i proza zastupljena je u brojnim antologijama, među kojima su najnovije Kraljica Lir i njena deca (2017) gde je objavljena priča „Minotaur”, kao i Novosadska ženska proza (2020), gde su zastupljeni pripovetka „O čoveku koji je prodavao kiseli kupus i imao kći lavicu” i dva fragmenta iz romana Trag kočenja i Put u Birobidžan.

Bila je uz Katalin Ladik i Bogdanku Poznanović jedna od tri ključne ženske figure (novosadske) neoavangarde. Njena delatnost pored književnosti i prevodilaštva obuhvata široko umetničko polje uobličeno izložbama, performansima, kao i realizacijama video i tv materijala. Prikupljanje ovih podataka i rekonstrukcija celokupnog umetničkog i kulturnog delovanja i posredništva Judite Šalgo tek predstoji.

Formativni period Judite Šalgo vezan je za delovanje vojvođanske/novosadske neoavangarde. Ovaj književno-umetnički pokret je delovao kao poetička i politička subverzija i alternativa dominantnim političkim narativima i književnim tendencijama. U okviru njega nastajala su multimedijalna i transžanrovska ostvarenja koja karakteriše jezički eksperiment, konceptualnost, žanrovska multiperspektivnost kao i performativnost književnosti. Jedno od mesta okupljanja aktera eksperimentalne, ekscesne i subverzivne umetničke scene u Novom Sadu bila je Tribina mladih čija je urednica u to vreme bila Judita Šalgo. Zbog svog netipičnog delovanja neoavangardna scena je bila podvrgnuta različitim političkim pritiscima i zabranama, što je u jednom trenutku rezultiralo i smenom Judite Šalgo sa mesta urednice Tribine mladih.

Judita Šalgo je debitovala pesničkom zbirkom 1962. i tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka dominantno objavljuje poeziju. Silvia Dražić o njenoj poeziji piše sledeće: „Subvertirajući strogo utvrđeni žanrovski sistem, njena poezija je ispisana u žanrovski hibridnim oblicima, kao partitura, često kao predložak za performativni javni nastup, neretko iskoračujući u naučni, teorijski, publicistički ili dnevnopolitički diskurs. Kroz metapoetske i metajezičke opservacije Šalgo propituje vlastiti pesnički identitet, status i smisao poezije, kao i instituciju književnost.” (Dražić, Ženski muzej). Njena izrazito avangardna poezija, nastala jednim delom kao posledica promišljanja pesničkog/ličnog, ali i ženskog/jevrejskog/mađarskog/manjinskog identiteta, anticipira savremene radikalne pesničke prakse i preispituje granice pesničkog diskursa kombinujući avangardne tehnike, plakatsku poeziju i performans. Na najbolji način angažovani, ovi poetski tekstovi nude poetiku decentriranog i nomadskog subjekta hermetičnog izraza, a razlažući tradicionalna poetska središta modeliraju poetske strukture koje se smeštaju u tačku preseka (neo)avangardne, postmoderne i écriture feminine literature (Milinković, Jurodivi blog).

Tokom 80-ih godina 20. veka Judita Šalgo uglavnom piše prozu, romane, pripovetke, ali i esejistiku, i to u kontekstu postmodernističkih poetika nastavljajući sa jezičkim i žanrovskim eksperimentima. Tada objavljuje roman Trag kočenja, zbirku kratkih priča Da li postoji život i eseje i prozne radove u periodici. Ostali romani, kao i prikupljeni eseji, objavljeni su posthumno. Roman Put u Birobidžan (1997) priredio je Vasa Pavković na osnovu odlomaka objavljivanih u perodici, kao i na osnovu rukopisa iz zaostavštine koje mu je dostavio suprug Judite Šalgo Zoran Mirković. O procesu priređivanja knjige Vasa Pavković piše sledećе: „Ubrzo posle prerane smrti Judite Šalgo, dobio sam od njenog supruga, pisca Zorana Mirkovića, rukopis romana Put u Birobidžan. On me je zamolio da od poglavlja objavljenih u periodici i delova nedovršenog romana koji su bili u rukopisu, sačinim logičan tekst, prateći centralnu ideju spisateljice. Budući da sam sa Juditom Šalgo, urednicom Matice srpske, sarađivao nekoliko godina u Matičinim edicijama Danas, Dokument i beloj ediciji poezije i razgovarao o radu na rukopisu, bila mi je jasna centralna ideja romana i sa pijetetom i sa odanošću, sačinio sam od sjajno napisanih i dovršenih poglavlja i poglavlja u rukopisu, otkucanih pisaćom mašinom, logičnu celinu romana.” (Kraj puta: 227).  Roman je nakon srpskog izdanja integralno preveden i objavljen i na mađarskom (2002). Takođe, u zaostavštini su ostali delovi rukopisa za roman Kraj puta koji je Zoran Mirković priredio i pripremio za štampu: „U toku sređivanja njenih rukopisa, rasutih na različitim mestima u stanu, na policama i ispod kreveta, u platnenim torbama, ormarima, kutijama i korpama, stalno mi je dolazila pod ruku fascikla sa natpisaom krupnim slovima ’U RADU’. (…) U toj fascikli je bio drugi deo Puta u Birobidžan. Sada vidim da je naslov na fasciklu stavljen u početku rada, a da su tekstovi delom bili dovršeni.”  (Isto: 222–223).  Roman Put u Birobidžan preveden je na engleski jezik (prevod: Džon Koks (John Cox); izdavačka kuća:  Ceeolpress).

Proza Judite Šalgo je prepoznata kao postmodernistička. Tatjana Rosić njene romane smatra najboljim reprezentima poetike neoavangardnog postmodernog romana srpske književnosti: „koja je rezultat intenzivne interakcije postmodernističke umetničke paradigme kao dominantne, mainstream paradigme osamdesetih sa poetičkim pretpostavkama konceptualne i performativne neoavangardne umetnosti sedamdesetih; interakcije koja je u savremenom srpskom romanu efektno objedinila estetiku i političku provokaciju, vraćajući mu status isključive književne i umetničke činjenice” (Rosić 2014: 224–225).

Tokom 90-ih godina 20. veka Judita Šalgo je bila jedna od istaknutih antiratnih autora. U svojim esejima pisala je angažovano o političkoj i društvenoj patologiji pre i tokom raspada SFRJ. U kultnom feminističkom časopisu ProFemina (osnovan 1994) u prvom broju objavljenom u 1997. godini rubrika Portret savremenice bila je posvećena Juditi Šalgo. Tom prilikom je objavljen izbor iz njenog stvaralaštva i dva teksta o njemu, koja su napisali Zoran Đerić i Dubravka Đurić. Reč o broju koji izlazi neposredno nakon Juditine smrti, te je priređivanje njenog portreta izražavanje počasti ovoj književnici.

Pored pisanja književnosti Judita Šalgo je bila posvećena i performansu. Odnosno, tekstove je često pisala sa idejom da će biti izvođeni. Tako da je paralelna sfera njene delatnosti i performans gde centralno mesto zauzima rad Položaj književnosti. „’Položaj književnosti’ je tekst autopoetičke prirode, još jedan potencijalni manifest u maniru Judite Šalgo. Kao i ostali izvedeni tekstovi, on preispituje načine postojanja i delovanja književnosti i odbacuje svaku iluziju o izolovanosti estetskog fenomena od njegovog izvođenja, njegovog konteksta i upotrebe. Poput drugih neoavangardnih umetnika, J. Šalgo se oslanja na performativno jer je čin artikulacije poezije istovremeno i čin njenog neprestanog kontekstualizovanja, pa svaki tekst ima nešto od manifesta” (Veselinović 2022: 351). Sonja Veselinović smatra da Judita Šalgo: „dajući književnosti drugačije položaje od onog zvaničnog (…) nastoji da se odmakne od institucije književnosti i da tekst oslobodi normi i očekivanja, da bi ga učinila prostorom razmene, mestom koje je dostupno svima” (Isto: 350).

Veliku zahvalnost dugujem Ivani i Tamari Mirković na dragocenoj pomoći prilikom izrade biografije Judite Šalgo.

Zbirke pesama:
Obalom. Novi Sad: Matica srpska, 1962.
67 minuta naglas. Novi Sad: Matica srpska, 1980.
Život na stolu. Beograd: Nolit, 1986.

Romani:
Trag kočenja. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1987.
Put u Birobidžan. Beograd: Stubovi kulture, 1997. (posthumno, prir. Vasa Pavković, nedovršen roman).
Kraj puta. Beograd: Narodna knjiga, 2004. (prir. Zoran Mirković, nedovršen roman).

Zbirka pripovedaka:
Da li postoji život. Beograd: Vreme knjige, 1995.

Eseji i ostalo:
Jednokratni eseji. Beograd: Stubovi kulture, 2000. (prir. Vasa Pavković).
Hronika. Novi Sad: Studentski kulturni centar, 2007. (prir. Zoran Mirković).
Radni dnevnik 1967–1996. Novi Sad: Akademska knjiga, 2012. (prir. Zoran Mirković).

Dražić, Silvia. 2013. Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo. Novi Sad: Alumnistkinje rodnih studija: Futura publikacije.
Đurić, Dubravka. 1997. „Judita Šalgo: granice diskursa književnosti”. ProFemina, 9/10: 115–120.
Росић, Татјана. 2014. (Анти)утопије тела: репрезентација маскулинитета у савременој српској прози. Београд: Институт за књижевност и уметност.
Todoreskov, Dragana. 2014.  Tragom kočenja: prisvajanje, preodevanje i raslojavanje stvarnosti u poetici Judite Šalgo. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine.
Веселиновић, Соња. 2022. „Перформативни текст Јудите Шалго”. У Светлана Шеатовић и Предраг Тодоровић (ур.). Манифести у српској књижевности 20. века, 341–353. Београд: Иснтитут за књижевност и уметност.

Performans Položaj književnosti
Ženski muzej: Judita Šalgo
RTS Trezor: Stvaraoci
Judita Šalgo: Muzeum Susch
Trajni čas umetnosti: Novosadska neoavangarda
Online Encyclopaedia of Literary Neo-Avant-Garde

Nagrade:
Nagrada „Ljubiša Jocić“ za poeziju, 1981.
Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Trag kočenja, 1987.
Nagrada „Karolj Sirmai”, za zbirku priča Da li postoji život, 1997.
Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine, 1998.

Izbor iz poezije

OBRASCI:
ODGOVORITI

Ko je ADAM? Kako postići BLAŽENSTVO? Gde je cvetalo CVINGLIJANSTVO? Ko je usnio ČOVEKA S GLINENOM NOGOM? Šta je DVOSTRUKA ISTINA? Kako je zgrešila EVA? Zašto su prognani FLAGELANTI? Šta kazuje GLAS VAPIJUĆEG U PUSTINJI? Kako naći IZGUBLJENU OVCU? Ko je rekao: JA SAM SVETLOST SVETA? Ko će biti izbrisan iz KNJIGE ŽIVOTA? Zašto LICEMERJE nije smrtni greh? Šta je merilo LJUBAVI? Ko se najeo MANE u pustinji? Ko je NEPOGREŠIV? Kako lečiti OPSEDNUTE? Ko hrani PTICE NEBESKE? Šta je RASKOL? Ko reče: SVRŠENO JE? Šta čini čoveka nečistim: ŠTO ULAZI U USTA, ILI ŠTO IZ USTA IZLAZI? Šta radi TAT U NOĆI? UDARE LI TE PO DESNOM OBRAZU, šta ćeš učiniti? Kome VEROVATI? Meće li se ZAKRPA OD NOVOG SUKNA na staro odelo? Šta kaže ZLATNO PRAVILO? Čemu poučava priča o ŽENI I SEDAM MUŽEVA? Kome se prinosi ŽRTVA? ŽRTVA PALJENICA? ŽRTVA ZAHVALNICA? ŽRTVA POKAJNICA?

MOJIH ŠEST MINUTA

1.
U ovom trenutku moja jedina obaveza prema književnosti je da ovaj tekst pročitam za tačno 6 minuta. Ovo vremensko ograničenje je umetnička forma kroz koju se izražavam.
Određeni sadržaj mora da stane u određeni deo vremena. Vreme je novac, vreme je književnost. Televizija Novi Sad, u kojoj sam zapolena, plaća minut mog rada 0,76, a svaki minut mog života 0,19 dinara.
minut spavanja
minut ćutanja
minut čekanja
minut odluke,
svaki, pa i ovaj, staju 0,19 dinara.

Za minut mogu da navedem svoju kompletnu bibliografiju. Za minut i po sažetu biografiju. Za dva minuta – književnu orijentaciju. Za dva i po šta sam htela da kažem. Za tri – šta nisam uspela. Za tri i po – šta bi se moglo. Za četiri – šta se ne može ili ne sme. Za četiri i po – sve što pamtim. Za pet – šta sam zaboravila. Za šest minuta – sve to da poreknem. Jedna književna orijentacija vredi koliko dve bibliografije. Ono što nisam uspela, kolik dve biografije. Sve što sam zaboravila vredi dva puta više od onoga što sam htela da kažem.

(Iz zbirke 67 minuta naglas)

FIGURAE VENERIS

Čovek-tačka (ili bolje: žena-tačka, jer su žena i tačka istog roda), dakle, ŽENA-TAČKA nije mala žena niti paranoična žena. To je erotski osetljiva tačka u prostoru kroz koju se kao kroz igleno uvce, iz ničega u nešto probija, povlači nit, tanani izdanak, ŽENA-DUŽ.
A ŽENA-DUŽ nije nekakva dugačka lenja žena, preterano sklona uživanjima, već kazaljka na satu, kojom se linijsko vreme otvara u površinsko; odnosno: žena-duž je rez u vremenu kroz koji, kao čitava godina iz jedne noći, izlazi ČOVEK-KRUG.
A ČOVEK-KRUG nije besmrtan, ali ni zaludan čovek koji se večito osvrće za sobom. On je rupa u Zakonu (pamćenju?) iz koje se s mukom, kao telo iz svoje senke, rađa savršeni plod bezakonja, ŽENA-LOPTA.
A ŽENA-LOPTA nije debela niti trudna žena. Ona je savršena žena: duhom predana zemaljskoj ljubavi, telom potčinjena nebeskoj mehanici; gravitaciona gracija:
ona je jabuka koja pada na zemlju,
ona je zemlja na koju pada jabuka,
ona je devojka koja sedi na zemlji
i jede jabuku

(iz zbirke Život na stolu, 1986)