Anđelovska Jelena

Jelena Anđelovska je diplomirala dramaturgiju na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu. Do sada je objavila tri knjige poezije i kouredila dve antologije poezije: Transporteri (Izdavački zavod Forum, Mračna komora, Novi Sad, 2021) i Ovo nije dom-pesnikinje o migraciji (Bulevar Books, Novi Sad, 2017) za koju je dobila nagradu Bring the Noise za feminističku inicijativu 2017, koju dodeljuje organizacija BeFem. Objavila je tri zbirke poezije: Domovina, bes mašina (2013), 9:99 ujutro (2016) i Kuća se nije mrdnula (2023). Njena poezija nalazi se u nekoliko antologija, uključujući i antologiju savremene srpske poezije Logične pobune, koju je priredio Stevan Bradić (Laguna, Beograd, 2022). Objavljuje poeziju u brojnim domaćim i stranim časopisima Zlatna greda, Magyar Szó: a vajdasági népfront napilapja, Polja, Zabava, Solitude Atlass, Truck Magazine, Tiszatáj. Poezija Jelene Anđelovski prevođena je na engleski, nemački, mađarski i italijanski jezik. Učestvovala je u projektu Donau Sofa Surfing (autor Josef Trattner).

Sarađuje sa vizuelnim umetnicama/cima i muzičarima. Jedna je od urednica časopisa Rizom.

Komentarišuću drugu zbirku poezije Jelene Anđelovske 09:99 Ujutro, Branislav Živanović zaključuje da se razvojni luk njene poetike „kreće u rasponu od bitnički angažovane, politički i socijalno osvešćene i kritički usmerene poezije, preko pesama građenih na feminističkoj teoriji i kritici u kojima se beleži čulna feminina refleksija o falocentričnim konstrukcijama i maskulinoj dominaciji, do nadrealističkih formalnih eksperimenata baziranih na (polu)automatskom pisanju i asocijativnosti. Njene pesme svedočanstvo su o gradovima oblikovanim kapitalizmom, uličnom i porodičnom nasilju, nasilju prema manjinskim i najugroženijim zajednicama (rasnim, seksualnim), te, najzad, nasilju prema životinjama” (Živanović 2018, 171). Stevan Bradić smatra „da nam Jelena Anđelovska donosi poeziju neustrašivog suočavanja sa represivnim poretkom sveta, usmerenu pre svega na oblike koje on poprima unutar naše zajednice. Njena se poezija artikuliše sa pozicije svih onih koji su marginalizovani i isključeni, proterani i obespravljeni, pa je nedvosmisleno društveno-kritička i angažovana. (…) U njenim pesmama zatečena stvarnost je oblikovana samorazumljivim rodnim hijerarhijama, nacionalnim i klasnim podelama i sukobima, koji se u nedostatku univerzalnog otpora neprestano obnavljaju” (Bradić 2022, 24–25). Kada je reč o jeziku i formalnim karakteristikama, poeziju Jelene Anđelovske odlikuje izraz koji „oscilira između svakodnevne komunikativnosti uličnog govora, pogotovo kada se koncentriše na konkretne probleme, i neoavangardnog eksperimenta, kada pokušava da oblikuje nove moduse zajedništva koji bi prevazišli patrijarhalni kapitalizam” (Bradić 2022, 25). Njena poezija je poezija nepristajanja a „njen glas zato možemo razumeti kao pokušaj intervencije, kojom se od poezije očekuje više nego što joj postojeći poredak priznaje da može, a to je stvaranje emancipatorne zajednice zasnovane na solidarnosti, pravdi i jednakosti” (Isto).

Zbirke poezije

Domovina, bes mašina/Homeland, rage machine. Štutgart: Akademie Schloss Solitude. 2013.
09:99 ujutru. Beograd. Kontrast izdavaštvo. 2016.
Kuća se nije mrdnula. Kikinda: Partizanska knjiga. 2023.

Urednica antologija

Anđelovski, Jelena, Vitomirka Trebovac (ur.). Ovo nije dom, pesnikinje o migraciji. Beograd, Novi Sad: Rekonstrukcija ženski fond, Izdavački centar Bulevar. 2017.
Anđelovski, Jelena, Kinga Šagi Varga (ur.). TraNSporteri/TraNSzportőrök Poezija/Versek. Novi Sad: Izdavački zavod Forum i Udruženje Mračna komora. 2021.

Zastupljena u antologijama

Logične pobune. Beograd: Laguna. 2022.
Linije bekstva/Antologija savremene poetske i vizuelne kulture u Novom Sadu. Novi Sad: Udruženje Mračna komora. 2022.
Nevidljiva zebra: novosadska ženska poezija. Novi Sad: Rekonekcija. 2021.
Dostojno jest. Beograd: Kontrast izdavaštvo. 2018.

Proza i esejistika

„Kako smo pali bez ispaljenog metka na staru foru novog početka”. U:Gojko Božović i Vladimir Kopicl (ur.), Europa: meridijani u pokretu. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine, 2016: 98–109.
„Pisanje je pisanje je pisanje“.  U Književni konkurs bez naziva/Névtelen irodalmi pályázat. Novi Sad: Udruženje Hmm, 2014: 3–4.
„Ne možeš srušiti lezbijsku kuću“. U Pristojan život: lezbejske kratke priče iz bivše Jugoslavije. Beograd: Labris, 2012: 90–93.
„Three Letters from Remote Distance“. Jahrbuch 11. Stuttgart: Akademie Schloss Solitude, 2012: 66-69.
„(Ne)čekajući svoja prava – o statusus LGBT osoba”. U Čitanka. Od A do Š o lezbejskim i gej ljudskim pravima, Beograd: Labris, 2006: 167–173.

Bradić, Stevan. 2022. „Novi presek”. Predgovor. U: Logične pobune. Antologija savremene srpske poezije, 13–35. Beograd: Laguna.
László, Lenkes. 2016. „A feladat a kitartás: interjú Jelena Anđelovski [!] újvidéki költőnővel”. Magyar Szó: a Vajdasági népfront napilapja, 283 (73): 3–4.
Živanović, Branislav. 2018. „Kritično vreme”. Polja: mesečnik za umetnost i kulturu, 512 (63): 171–174.
Živanović, Branislav. 2020. „Überblick über die neue Poesie aus Novi Sad”. Polja: mesečnik za umetnost i kulturu, 521 (65): 182–189.

Portal Pančevo Siti: Heroji svakodnevnice
Per Art: Od reči…
Jelena Anđelovska u Puna usta poezije
Mračna komora: Haos poezija
Mračna komora: Transporteri
Mračna komora: Linije bekstva
Mračna komora: Rizom
Mračna komora: Oko knjige

Izbor iz zbirke Kuća se nije mrdnula. Kikinda: Partizanska knjiga, 2023.

Iz prvog ciklusa

Na braniku

Uvek sam događaj ispred.
Već sam sleteo u Amsterdam, ugledavši ga iz aviona.
Ne znam da živim.
Vozim se kanalima, s visine samo nazirući plave linijice
bujice.
Sve pulsira.
Svako drvo, krilo aviona, asfalt, pesma.
Sve je živo.
Gutam više vazduha nego što mogu da primim.
Gledam u nebo dok je tu blizu
lepim nos za staklo prozora,
pamtim oblake.
Ništa da mi ne pobegne.
Jasno vidim kako kuca grad.
Sav je od zvezda, krakova u susretu,
sav je od vena u plavom bujanju.
Bio bih zahvalan da živim dugo.
To sada mislim.
Rano je.
Rano je.
Rano je, neko mi šapuće.

Prerano sam se setio da ću umreti.
Svejedno je gde putujem.
Nemam onu bezbrižnost koja bi me
jednim trenom prevela u smrt.
Možda iz sna. Iz neznanja. Iznenada.
Ne, već sam sada čuvar svog života
stojim na braniku, kao da će svest o smrti oterati smrt.
Non stop stražarim.
Ne bežim, jer nije moguće.
Ne čekam, jer ne razumem.
Ali ću bar biti spreman, mislim se.

Šljivik

Svi su se nekako snašli,
jedino je baka višak.
Žali za svojom kućom i to ne krije.
Misli na prozore spavaće sobe,
i Sunce koje ih je budilo.
Ni ono više nije isto, ne može ni biti posle svega.
Misli na svoju kuhinju,
tanjire, mesingani avan, sto za kojim su sedeli.
I blatnjavi put pre nego što je asfaltiran.
Borili smo se za taj asfalt,
a sad će ga izbušiti tenkovi,
meci,
izmoreni koraci,
uplašeni
u trku
poslednji.
Ona tuda više neće hodati.
Ni da je mole, ne vraća se.
Ni da joj plate.
Šta joj je ostalo,
kad ni trešnja u cvatu, ni opupela kajsija
ni miris ljubičica.
Ni lešnik mlad, vitak i nakrivljen.
Sve izgaženo.
I šljivik.
Da li bar iz njega bere neka ruka,
ili šljivik trune u samoći,
sam sebe usisava u zemlju.
Sve je plavo.
Šljive, Njegove oči, Kondukterska uniforma.
Ratno stanje za voćke.
Za sve živote.
Saterana u ćošak,
deca joj više nisu dovoljna.
Samo da traje što kraće.

Iz drugog ciklusa

*

Na klupi pored zgrade boravi i čovek duge bele brade, sav u teksasu. Preplanuo je ili mu je lice užareno pod naslagama života. Pocrveneli čovek. Izgleda da nikada ne progovara ni reč. Kao neko ko je to odlučio. Neće reći ni reč. Jedno jutro ga pozdravim, dobar dan. Pogleda me ispod oka. Onda, jutros prolazim pored njega u momentu kada ga prolaznica prepozna. Pitala ga je za familiju i on je pričao, dosta vedro. Oči su mu sijale, a u meni se javila groznica znatiželje, luda potreba da zagrlim daske na kojima spava. Dolazi zima. Komšiluk se menja, ljudi više ne spavaju po okolini, odmiču se od hladnog Dunava, znam da će i teksas čovek nestati, tražiću ga po gradu i bojim se da ga neću naći. Star je i ne znam kako bi preživeo zimu. Zašto se ne prijavi u neko prihvatilište? Zašto se ne prijavi u dom za stare? Dom se plaća. Da li je išta u životu planirao? Ko je bio i da li je uvek nosio sve teksas?

VAJAR:

Ne razmišljam o dolini iz koje potičem kao o dlanu na
kojem mi je sve dato. Dolina je poznata po lepoti, dok
stanovnici jedni druge upoređuju sa životinjama. Od
malena, odlazak je zvezda vodilja. Vreme je bitno. Važnije
od novca, prolazni smo. U dolini nas niko nije zadržavao.
Roditelji su mi, kao mladiću, poslali pare da u Njujorku
kupim loft. Nekada davno bilo je to par desetina hiljada
dolara. Sada zvuči kao san.

*

U zgradi uz kej stanovanje je počelo smrću političarevog oca, a završilo se smrću mog mačka.
Između ta dva događaja rodio se Vuk. U trenucima njegovog rađanja sedim na terasi pred Dunavom, beležim ko prolazi, žena džogira u punoj opremi, čikica na rasklimanom biciklu, ljudi ulaze i izlaze iz žbunova uz vodu.
Nekoliko meseci nakon toga, sedim na terasi ne znajući da pod obližnjim drvetom umire moj mačak. Tu se šćućurio, hteo je da bude sam. Odjednom, pogledom mogu da obuhvatim ceo život, nema osećaja beskonačnosti, jasno mi je da kraj dolazi. Mantram oko kraja, da ne dođe iznenada. Da ne nestanem naglo, bez pripreme. Mogu da zamislim svet bez sebe, samo ne želim da se to desi uskoro. Smiruje me pomisao na svet bez mene. To je smrt, i ne zvuči strašno. Već je jednom bilo, i biće i opet.
Deset godina kasnije Vuk i ja prolazimo kejom, pokazujem mu terasu na kojoj sam sedela dok ga je mama rađala, a oko nas čikica na rasklimanom biciklu, čovek ulazi pa izlazi iz žbuna uz vodu. Isti ljudi rade svoje radnje.

VAJAR:

Portreti koje radim liče na te ljude, ali su u bližoj vezi
sa svetlom koje probija kroz boju. Nijednog lica nema
bez svetlosti. Bilo da je dan ili noć. Lica međusobno
prepoznajemo svetlom. Detinjstvo sam provodio u
tunelima od snega. Sneg je u meni do danas ostao svetlo na
kojem najbolje izgledam.
Iz trećeg ciklusa

Narodnjak

Uzeću ti sve što imaš
svaki kvadrat, ceo stan
uzeću ti sve što imaš,
iščupati prstom san.
Uzeću ti sve što imaš,
život igra mi pred okom
ceo život, ovaj dan.
Vrtim šilo i pokazujem tamo gde te najviše boli. Žica puna
struje seče sobu po sredini. Treperi dok po njoj igraju
scene iz života. Note. Televizor, mali sto, ljubazna devojka,
ormar, tepih. Obešene.
Nosim sve, jedno po jedno. Upirem šilom, tapiserija
dovučena iz Maroka. Majstor je skida. Ponovo je gola
vlažna fleka na zidu. Sve knjige koje sam ti ikada poklonila,
grebem svoje posvete. Rukom bih istrgala uzidane police.
Skraćujem te za sve saksije i istrošene sapune. Šoljice iz
kojih nikada nisam pila. I utičnice. Tražićeš me svećom po
beskrajnim poljanama, nebeskim svodovima i gradovima.
Plivaćeš za mnom rekama belih predgrađa. Neću biti tamo.
Izaći ću na drugu stranu kiše, vidim se kako prolazim kroz
pljusak pravo u livade, neba i gradove. Nema toga što ne
mogu.
Ne vidim ništa. Tovari!
Čuvam dostojanstvo ne rekavši ni reč.
Ne želim da odem,
i sada bih ti sve oprostila.
Dok u kombi pakuju i najsitnije delove našeg života
ćutim,
otrovaću se vrhom tvog prsta samo me dodirni,
molim boga da me još jednom zagrliš.

Anna

Gde su žene tu je i rak materice,
umrla je još jedna od nas.
Kao usud, počinjem da se plašim
da smo anđeli smrti,
da prekratko trajemo.
Sećam se blagog letnjeg dana,
ona i ona sede na Suncu, pragu kuće.
Usred su raskida
šapuću, teše jedna drugu
više se ne vole. Trepću u Sunce dok se rastaju.
Tako to rade žene.
Pažljivo.
Sa svakom od nas odlazi jedna slična nežnost.