Grgurova Milka

Glumica Milka Grgurova je jedna od najvećih srpskih tragetkinja i bila je poznata kao „srpska Sara Bernar” (Sarah Bernhardt).

Važila je za jednu od najobrazovanijih glumica tog doba: govorila je nemački, francuski, svirala klavir i dobro poznavala poeziju i dramsku literaturu.

Milka Grgurova se 1863. godine u Somboru pridružila lokalnoj diletantskoj družini i često posećivala gostujuće predstave Srpskog narodnog pozorišta. Zahvaljujući Stevanu Branovačkom, upoznala je Jovana Đorđevića, upravnika Srpskog narodnog pozorišta. Na Đorđevićev poziv, krajem maja 1864. godine,  postala je članica Srpskog narodnog pozorišta. U ovom pozorištu je ostala do 26. septembra 1868, kada je sa još desetoro glumaca prešla u Narodno pozorište u Beogradu, koje je Jovan Đorđević tek osnovao. U Narodnom pozorištu je ostala do penzionisanja 1902. godine. Bila je miljenica publike ali i kritike.

Pisala je i objavljivala pripovetke, putopisne i autobiografske zapise, ali je i prevodila dramska dela sa nemačkog i francuskog jezika.

Za umetnički rad bila je odlikovana ordenima Belog orla V reda, Svetog Save III reda i Danilovim krstom IV reda, Krstom milosrđa kao bolničarka u Srpsko-turskom ratu (1876-77), a od mlađe publike dobila je 1887. godine srebrni lovorov venac na kojem je pisalo „Prvoj umetnici jugoslovenskoj”.

Milka Grgurova ili Emilija Gergurova kako je sebe potpisivala u pismima, potiče iz bogate seljačke porodice i imala je osnovno obrazovanje kada je počela da nastupa na pozornici. Imala je težak život što je bilo uobičajeno za glumice druge polovine XIX veka. Bila je udata u Sremskim Karlovcima za trgovca i veleposednika koga je zbog njegove grubosti napustila sa detetom od godinu dana. Posle prvog neuspelog braka, ponovo se udala u Beogradu, u četrdeset trećoj godini života, za oficira Konstantina Aleksića, koji je bio veliki ljubitelj pozorišta i sa velikom pažnjom i posvećenošću brinuo o Milki Grgurovoj-Aleksić.

Posle duge i bogate karijere, umrla je sama, siromašna u maloj sobi starog „Manježa”. Počast joj je ukazana posmrtno, a opelo je održao tadašnji patrijarh.

Milka Grgurova je kratko vreme bila glumica Srpskog narodnog pozorišta, od 1864. do 1868. godine, ali je ovaj period njenog glumačkog početka bio veoma značajan za njen dalji glumački rad. Zahvaljujući tom radu, iz Novog Sada je prešla u Narodno pozorište u Beograd kao glumica bogatih izražajnih mogućnosti. Prelaskom u Narodno pozorište u Beograd, bilo joj je omogućeno da boravi na usavršavanju u Beču. Po povratku iz Beča je postala jedna od vodećih glumica na beogradskoj sceni. Dugi vremenski period, od tri decenije, sa više stotina uloga, bila je uticajna i dominantna glumica kao i cenjena od kritike i publike. 1902. godine se povukla i bavila se prevođenjem pozorišnih dela. Njeni prevodi su igrani na beogradskim i drugim scenama. Pisala je i članke o pozorištu, autobiografske zapise, kao i pripovetke.

Glumac Milorad Gavrilović piše o Milki Grgurovoj: „Ti si bila prvoredna glumica: umela si da budeš na pozornici velika naša Sara Bernar, a u životu građanka kao tvoja mila Adriana Lekuvrer.” (Mihailović 2011, 208)

Uloga Rasinove (Jean Racine) Fedre je snagom izraza učinila da se o glumici Grgurovoj piše sa izuzetnim uvažavanjem njenog glumačkog umeća. Poredeći je sa najznačajnijim glumicama tog doba, kritičar Hajim Davičo piše: „Naslovna junakinja gđa Grgurova, koja nas je navikla, da joj se ni u najsloženijim ulogama ne čudimo, uverivši nas, da veliki, urođeni dar nikad izneveriti neće, razvila je Fedri mestimice tako silan, vedar afekat, tako duboke, parajuće uzdisaje, da bi joj i Francuskinja Rašel zavidela.” (Mihailović 2011, 137)

Jovan Grčić je sa najvećim uvažavanjem pisao o glumačkim dostignućima Milke Grgurove. Govori o dejstvu na gledaoce koje „retko koja umetnička duša” može imati. Naziva je ponosom nacije, te da je „Novosađane očarala”. Jovan Grčić govori o tome da joj u pokretima vlada „mera i armonija”. O gostovanju Milke Grgurove u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 1886, sa ulogom Marije Stjuart,  Grčić kaže: „U prvome se činu na uvaženoj gošći jasno primetilo, da ima da se bori sa okornom indispozicijom, ali se u trećem činu zato umetnička divska snaga njena u koštac uhvatila sa tim nemilim gostom te ga pobedonosno pod noge bacila. Grgurova se tu uzvila do visina, do kojih se retko koja umetnička duša ume da uspne. Reči joj sa usta teku bujno, puno, uverljivo, u pokretima joj vlada mera i armonija ničega ti tu nema ni suviše malo ni preko jego, kroz-a-sve probija ono dostojanstveno-gospodsko, mirno i neprenagljeno, ono nešto, što bismo kanda najzgodnije nazvali urođenim noblesom u umetnosti. Kako se Milka Grgurova u trećem činu podigla u nedogled, tako je u tome nedogledu, nedomašaju ostala i u petome. Onako se srdačno opraštala sa svojima onako sa čisto svetilačkom nadmoćnošću blag prekor govoriti, onako svečano-mirno polaziti na gubilište – ume baš naročito Milka Grgurova. Hvala joj te nam pokaza da ume. Neka se slobodno pohvali na ognjištu svoje umetnosti, da je nas Novosađane očarala pa neka bez po jada opet amo po prilici bane, zateći će nas spremne i voljne da uživamo, što Srbin takvu umetnicu može nazvati svojom.” (Mihailović 2011, 169)

Posle gostovanja u Srpskom narodnom pozorištu, Milka Grgurova je želela da se vrati u Novi Sad i da ponovo igra u pozorištu u kom je počela svoju glumačku karijeru. Pisala je Jovanu Grčiću 3. decembra 1893: „Biće skoro deset godina. Kako sam poslednji put gostovala u Novom Sadu. Znate li poštovani gospodine, šta ste mi pri dolasku iz N. Sada kazali? Rekli ste „Gđo, obećajte nam, da ćete nam opet skoro doći”. I ja Vam odgovorih: „Vrlo rado, samo ako me uprava pozove”. Ali me za celih deset godina niko ne pozva.

Ja bih vrlo rado zadatu reč htela održati, a tim više što bih želela još jedanput pred novosadsku publiku izaći, jer je N. Sad kolevka moje umetnosti.” (Mihailović 2011, 177)

Ni posle ovako otvoreno izražene želje da igra u Srpskom narodnom pozorištu, uprava pozorišta nije pozvala Milku Grgurovu. Ipak, trag koji je Milka Grgurova ostavila u Srpskom narodnom pozorištu tog vremena, njen način igre koji su kritičari poredili sa najznačajnijim evropskim glumicama tog vremena, čini ovu glumicu snažnim osloncem za jačanje izvođačke prisutnosti i vrednosti dolazećih glumica.

Uloge:

Дотлић, Лука. 1982. Из нашег позоришта старог. Нови Сад:  Српско народно позориште.

Грол, Милан. 1952. Из позоришта предратне Србије. Београд: Српска књижевна задруга.

Марјановић, Петар. 2005. Мала историја српског позоришта XIII-XXI век. Нови Сад: Позоришни музеј Војводине.

Михаиловић, Душан. 2011. Милка Гргурова ненадмашна трагеткиња. Нови Сад: Позоришни музеј Војводине.

Tomić, Svetlana. 2014.  „Značaj književnog stvaralaštva Milke Grgurove”. U: Milka Aleksić Grgurova Atentatorka Ilka i druge priče, 425–452. Beograd: Službeni glasnik, 2014.

Književno stvaralaštvo Milke Grgurove, autor emisije Tamara Krstić, Radio Beograd 1, 19. jul 2021.
Milka Grgurova, Srpsko narodno pozorište
Milka Grgurova, Muzej pozorišne umetnosti
Милка Гргурова, ур. Славица Гароња Радованац, База Књиженство, септембар 2012.
Stepanović, Milan. 2018. Somborka – Srpska Sara Bernar (Milka Grgurova), sajt Ravnoplov.
Vitanov, Risto. Decembar 1975. „Milka Grgurova, heroina jugoslovenskog pozorišta”, Praktična žena (Yugopapir)

O sposobnosti Milke Grgurove da igra najteže uloge i da deluje na publiku izazivajući snažne emocije, u časopisu je o igri uloge Fedra, kritičar zabeležio: „Gđa Grgurova odigrala je svoju ulogu sa tolikim umetničkim osećajem da joj na tome samo čestitati možemo. (…) Glumica znala je Rasinovu Fedru da zadahne u tolikoj meri životom, da je upečatak na gledaoce bio savršen. Ne manje zaslužuje da se pomene scena sa Tezejom koja je u čitavom komadu ponajteža, jer se zahteva fina psihološka izrada, i scena umiranja kojom je gđa Grgurova dostojno završila svoju igru.”  (Mihailović 2011, 139)

O sceni umiranja u ulozi Adriane i dejstvu Milke Grgurove na publiku, kao i snazi njenog scenskog jezika, teatrolog Dušan Mihailović, opisujući scenu iz predstave, beleži: „Ona je sred veličanstvene pauze držala ruku isto tako uzbuđenog Toše Jovanovića, koji je igrao Morisa i u dubokom zanosu ljubavi izgledao tako moćan, kao da će sam da osvoji Korlandiju, dok joj je druga ruka, nežno i skoro ne dodirujući klizila veoma polako preko Morisovog lica. Ali sreća je tako kobno kratka. Preko njenog lica prešao je oblak bola i u tom trenutku samo su oči progovorile (…) Sred mrtve tišine čuo se samo jecaj publike. Milka Grgurova bila je upravo veličanstvena u svom bolu, a Toša je, pridržavajući je da ne klone, milovao njene ruke i kosu. (…) U tom trenutku izgledalo je da će preživeti, jer je beskrajna žudnja za životom zaista odstranila moć otrova i Grgurova je, s krajnjim naporom volje, postajala istinski srećna na rukama voljenog čoveka, dok bi se iz sale sred mukle tišine, najednom prolomio frenetičan aplauz. A odmah zatim skoro frenetičan krik Adriane – Grgurove: „Života! Dajte mi života!” – ponovo bi zaledio dah publike. Pa tek ono njeno poslednje zbogom bila je velika glumačka arija za sebe, puna nesreće, gorkih saznanja o prividu života i istinske tragike (…) A kad bi zavesa pala, publika je sumanuto tapšala, jecala i klicala u isto vreme i brisala suze rukavom.” (Mihailović 2011, 125)