Jovanović Sofija Soja

Sofija Soja Jovanović – srpska pozorišna, filmska, radio i TV rediteljka, pedagoškinja i prevoditeljka sa francuskog jezika – rođena je u Beogradu 1922. godine. Bila je jedna od prvih srpskih pozorišnih rediteljki, učestvovala je na 1. Sterijinom pozorju (van konkurencije) i 2. Sterijinom pozorju (takmičarski program) sa predstavom Naslednik (po romanu Koreni Dobrice Ćosića). Bila je prva filmska i TV rediteljka.

Otac Pavle Jovanović bio je inženjer i doktor hemije. Majka Slavka Ilić je zbog početka Prvog svetskog rata završila gimnaziju u Francuskoj i započela studije pedagogije na Filozofskom fakultetu u Lionu. Kada je rat završen Slavka se vratila u Beograd, udala se za Pavla Jovanovića sa kojim je dobila dvoje dece, Sofiju Soju i Milana. Nažalost, napustila  je studije pre diplomiranja. Sojin deda Milan bio je dvorski fotograf, a dedin brat – čuveni slikar Paja Jovanović. Deda Milan je bio zadužen za svakodnevne pričaonice za decu, a tata Pavle za magične laboratorijske vežbe. U njenoj porodici se mnogo polagalo na obrazovanje i učenje stranih jezika, tako da je osnovnu i srednju školu pohađala na francuskom jeziku. Paralelno je išla u muzičku školu, na odseku za klavir i pohađala časove ritmike kod Mage Magazinović.  U svojoj sobi Soja je imala mnogo lutaka sa kojima se igrala i stvarala svoje prvo (sobno) pozorište. Sojin stric Dušan Jovanović Đukin, arhitekta i vajar, bio je u braku sa čuvenom glumicom Nevenkom Urbanovom koja će joj pomoći u pripremi za prijemni ispit iz glume na dramskom odseku Muzičke akademije u Beogradu 1941. godine (Milošević 2022, 4).

Najvažniji profesori na dramskom odseku Muzičke akademije za Soju Jovanović bili su kompozitor Petar Konjović, koji je predavao vizuelne elemente glume, i glumac Strahinja Petrović. Radoš Novaković je Soju Jovanović i njene kolege sa klase „zarazio” Sistemom Stanislavskog. Ova grupa izučavalaca Sistema je dobila interni nadimak  „Radoševci”. Po sećanju Soje Jovanović, oni su bili prvi koji su u Beogradu izučavali Sistem Stanislavskog (Todorović 2008, 89). Međutim, činjenica je da je primena glumačkog metoda Stanislavskog bila uveliko u upotrebi u Beogradu zahvaljujući rediteljima i glumcima koji su bili učenici Stanislavskog, a došli su kao emigranti posle Oktobarske revolucije. Kada je Beograd okupiran „Radoševci” nisu prestali sa radom u školi,  sastajali su se po stanovima i koliko je bilo moguće radili u kućnim uslovima. O toj posvećenoj grupi mladih ljudi Goran Marković, filmski reditelj (sin Olivere i Radeta Markovića), napisao je knjigu Male tajne (2008), a 2015. godine je postavio komad Male tajne kao komad sa pevanjem u  Operi i teatru Madlenianum. Paralelno sa „Radoševcima”, u Akademskom pozorištu tokom 1941. godine okupljala se grupa amatera zbog pripreme predstave Komedija na pet spratova koju je napisao i režirao Radoš Novaković (pod pseudonimom) uz podršku Pere Radovanovića, čuvenog fudbalera i ljubitelja pozorišta. U toj grupi su bili Olivera Đorđević (Marković), Rade Marković, Bata Paskaljević, Severin Bijelić, Sonja Aracki (Penčić), Mića Tomić.

Soja Jovanović se posle oslobođenja Beograda uključila kao kulturno-prosvetni referent u Omladinskom   domu prvog rejona, gde se formirala kombinovana ekipa od studenata Dramskog odseka Akademije, glumaca Akademskog pozorišta i članova SKOJ-a iz KUD-a „Ivo Lola Ribar”. Ubrzo su dobili, naizgled nemogući zadatak, da za nekoliko dana pripreme Nušićevog Analfabetu za nastup na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Ekipa je to nekako uspela uz pomoć suflera (Radoša Novakovića), ali je to naučilo Soju Jovanović da nikada više ne dopusti izvođenje predstave sa nenaučenim tekstom (Milošević 2022, 8).

Posle oslobođenja Beograda ponovo je počelo sa radom Akademsko pozorište u kome su članovi izučavali Sistem Stanislavskog uz pomoć Huga Klajna i Mate Miloševića. Akademsko pozorište na čelu sa Sojom Jovanović kao rediteljkom dobilo je i značajnu političku podršku Dobrice Ćosića, koji je urgirao da grupa dobije prostor za probe za pripremu predstave Sumnjivo lice u školi na Umci. Sumnjivo lice je kasnije pobedilo na Prvom festivalu omladine Jugoslavije. Predstava Sumnjivo lice je bila prihvaćena od  modernista, ali i kritikovana od predstavnika socijalističkog realizma koji su u predstavu učitali sumnjive poruke jer su likovi bili karikaturalno prikazani (Milosavljević 1998, 6).

Akademsko pozorište je zbog Sumnjivog lica zatvoreno, a postavilo se pitanje šta dalje sa ekipom Soje Jovanović. Dušan Matić, osnivač Pozorišne akademije je 1948. godine pozvao na saradnju članove Akademskog pozorišta, a Soja Jovanović je primljena za asistenta Mate Miloševića na predmetu gluma. Naredne godine je počela da radi u Narodnom pozorištu kao asistent režije. Rato Dugonjić, sekretar CK omladine je želeo da formira omladinsko pozorište u profesionalnom statusu, ali ta ideja nije realizovana. A onda je dve godine kasnije usledila ponuda Dobrice Ćosića. Klasa Mate Miloševića i grupa Soje Jovanović iz Akademskog pozorišta primljena je u radni odnos u Beogradsko dramsko pozorište. Po sećanju Radeta Markovića, rad tokom okupacije i nastavak rada u Beogradskom dramskom pozorištu je bio neka vrsta preteče pozorišne radionice (Pašić 2007, 183).

Soja Jovanović je u Beogradskom dramskom pozorištu tokom pripreme predstava radila na kreiranju atmosfere koja se razlikovala od predstave do predstave, pri čemu je kombinovan rad glumaca na sebi i na ulozi uz uvek prisutnu improvizaciju. Postavljala je žanrovski različite tekstove kakvi su Povlačenje Mirka Božića (1951),  Slamni šešir Ežena Labiša (Eugène Labiche) i Marka Mišela (Marc Michel) (1951), Dobar čovek iz Sečuana Bertolta Brehta (Bertolt Brecht) (1954), Kolomba Žana Anuja (Jean Anouilh) (1954), novu verziju Sumnjivog lica Branislava Nušića (1955) sa nešto izmenjenom podelom iz Akademskog pozorišta, Naslednika – na osnovu romana Koreni Dobrice Ćosića (1956) i Porodicu Arlekin Kloda Santelija (Claude Santelli). Volela je da isprobava scenske mogućnosti novih tekstova, ali je bilo i tekstova kojima se vraćala kao večitoj inspiraciji i provokaciji za rad. Ističu se predstave Sumnjivo lice Branislava Nušića i Kolomba Žana Anuja koji je posle Beogradskog dramskog pozorišta postavljala iste godine u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u Narodnom pozorištu u Nišu (1957), Kruševačkom pozorištu (1971) i Narodnom pozorištu u Beogradu (obe u 1971). Karijeru Soje Jovanović su obeležile komedije i mjuzikli u kojima je ova rediteljka pokazivala osećaj za uprizorenje života običnog čoveka u (ne)običnim situacijama, vanserijski rad sa glumcima koje je volela i od njih mnogo tražila i osećaj za tempo/ritam koji je imao bazu u njenom muzičkom obrazovanju. Imala je istančan osećaj za puls publike. Smatrala je neuspehom da neka njena predstava igra manje od stotinu puta, pod uslovom da ne bude zabranjena, što se dogodilo kada je postavila Bal lopova Žana Anuja (1952) u Beogradskom dramskom pozorištu. Vodvilj o trojici lopova je skinut sa repertoara na predlog Mitre Mitrović, ministarke prosvete koja je smatrala da ova predstava može loše da utiče na publiku jer su  lopovi predstavljeni kao simpatični (Pašić 2007, 184).

U Pozorištu na Terazijama  (naziv od sezone 1975/76), koje je negovalo repertoar u kome vodvilji i mjuzikli zauzimaju značajno mesto, Soja Jovanović je postavila niz predstava od kojih su mnoge bile veoma uspešne kod publike: Lov na gavranove Ežena Labiša u sopstvenom prevodu (1961), Slatka Irma Aleksandra Brefora (Alexandre Breffort) i Margaret Mono (Marguerite Monnot) u sopstvenom prevodu (1964), Vezanu vreću Žorža Fejdoa (Georges Feydeau) u sopstvenom prevodu (1980), Ženske razgovore Dušana Duška Radovića (1983), Moj dečko Sendija Vilsona (Sendi VIlson) (1984), Volim svoju ženu Saja Kolemana (Cy Coleman) (1986), Poziv u dvorac Žana Anuja u sopstvenom prevodu (1988).  U godinama kada su mnogi njeni vršnjaci tekli penzionerske dane Soja Jovanović je još uvek imala snage i inspiracije da napravi antologijske mjuzikle kakvi su Neki to vole vruće Pitera Stouna (Peter Stone), Boba Merila (Bob Merill) i Džul Stajn (Jule Styne) (1990) i Kabare Kristofera Išervuda (Christopher Isherwood) (korežija Alisa Stojanović) (1993).  Godine 1999. u sopstvenom prevodu režirala je komad Žorža Fejdoa Umrla je gospođa majka gospođina.

Psiholozi koji se bave transakcionom analizom kažu da svako od nas ima dete u sebi, a stvaraoci se trude da to dete što duže sačuvaju kao jedan od izvora inspiracije. Soja Jovanović je imala široko obrazovanje koje je bilo potpora za dečju zaigranost u koju je uvlačila i druge saradnike tokom kreativnog procesa nastanka predstave.  Tako su nastale malobrojne ali njoj drage predstave za decu kao što je Limunada Džo Jirži Brdečke (Jiří Brdečka) u Pozorištu „Boško Buha” i Doživljaji mačka Toše Branka Ćopića u Beogradskom pozorištu lutaka (danas Malo pozorište „Duško Radović” i nova postavka ovog teksta na Lutkarskoj sceni NP „Toša Jovanović” i u Pozorištu lutaka u Nišu.

Soja Jovanović je režirala osam filmova od 1953. godine do 1968. godine. Snimila je četiri filma po tekstovima Branislava Nušića: Sumnjivo lice u korežiji sa Predragom Dinulovićem (1953), Dr (1962), Put oko svetа (1964) i Silom otаc (1970). Prelazak Soje Jovanović sa pozorišne režije na filmsku zahtevao je učenje u hodu u čemu joj je pomogao izuzetni teoretičar, montažer i reditelj Slavko Vorkapić, koji je boravio u Beogradu kada je Soja Jovanović radila pripremu i realizaciju Sumnjivog lica. Naučila je kako uskladiti ono što gledalac vidi i čuje, kao i da je u filmu najvažnija umetnost akcije.  Ova iskustva Soja Jovanović je kasnije uspešno primenila i kada je režirala pozorišne predstave. Posle Sumnjivog lica režirala je i filmove Diližаnsа snovа (1960) za koji je sa Arsenom Diklićem pisala i scenario i Pop Ćira i pop Spira (1957) po romanu Stevana Sremca (jedna od troje scenarista). Film Pop Ćira i pop Spira ostaće zabeležen kao prvi jugoslovenski dugometražni film u boji. Takođe, snimila je i antologijski dečji film Orlovi rano lete (1966) po romanu Branka Ćopića na kome je bila jedan od scenarista uz Borislava Mihajlovića Mihiza i Nenada Jovičića i Pusti snovi (1968) po scenariju Borivoja Razića.

Snimila je osam TV drama, četiri TV filma i više veoma gledanih TV serija za decu i odrasle. Zahvaljujući iskustvu koje je stekla u pozorištu, na filmu je uspela da se prilagodi novom mediju i njegovim tadašnjim  (ne)mogućnostima. Snimila je i svoju predstavu Ranjeni orao Mirjane Jakovljević Mir-Jam u adaptaciji Borislava Mihajlovića Mihiza iz Ateljea 212 (1977), koja je bila preteča kempa pre uspostavljanja ovog termina na našim prostorima. Snimila je i TV film Lucky u okviru serije dečjeg programa o psima (1974), koji je 1975. godine dobio nagradu Srebrna nimfa na Festivalu u Monte Karlu. Televizijski film  Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo iz 1976. godin po scenariju Milana Raleta Nikolića i u režiji Soje Jovanović proglašen je za jednu od 10 najboljih TV drama.

Soja Jovanović je snimila i više vrlo gledanih televizijskih serija: Krug dvojkom Dragutina Gute Dobričanina koja je imala 6 epizoda (1967), dečju lutkarsku seriju Mačak Toša Branka Ćopića (adaptacija) sa 6 epizoda, gde je koristila 10 kamera i „hroma-ki” tehniku (1977-1979). Snimila je TV seriju  Osma ofanziva (u 8 nastavaka) po romanima Branka Ćopića (Ne tuguj Bronzana stražo i Osma ofanziva) 1979. godine u koprodukciji sa sarajevskom televizijom. Međutim, njena „labudova pesma” je bila serija Pop Ćira i pop Spira po tekstu Stevana Sremca (1982) sa šarmantnim Đorđem Balaševićem kao pripovedačem.

Soja Jovanović je radila 3 radio emisije namenjene deci od 1943. godine do 1952. godine, a potom je režirala 13 radio-drama. U njenom režijskom opusu radio-drama pokazuje sklonost ka tekstovima koje je već radila u pozorištu, kao što su Dobri čovek iz Sečuana Bertolta Brehta (1954), Naslednik Dobrice Ćosića (1956) i Plači voljena zemljo Alana Patona (Alan Stewart Paton) i Maksvela Andersona (Maxwell Anderson) (1960) i Ženski razgovori Dušana Duška Radovića (1968) i radio drame po delima pisaca koje je htela da proveri u ovom mediju. Radio drama koje je Soja Jovanović režirala dužeg su trajanja od savremenih radio drama. Pretpostavljamo da je „kondicija” slušalaca radio drama nekada bila drugačija nego danas kada su tempo-ritam života kao i dramaturgija izvođačkih dela pretrpeli veliko ubrzanje.

Na osnovu festivala „Septembar u Ivanjici”, Mića Krivokuća, radnik u kulturi iz Ivanjice, Novak Novak, pisac hit tv serija, i Soja Jovanović pokreću 1967. godine festival komedije „Nušićijada”, koji se otada održava poslednje nedelje u avgustu.

Predstave

Sumnjivo lice, Akademsko pozorište , 1948.

Povlačenje, Beogradsko dramsko pozorište (1951)  

Slamni šešir, Beogradsko dramsko pozorište (1951)

Bal lopova, Beogradsko dramsko pozorište (1952)

Dobar  čovek  iz Sečuana, Beogradsko dramsko pozorište (1954)

Kolomba, Beogradsko dramsko pozorište (1954)

Nova verzija Sumnjivog lica, Beogradsko dramsko pozorište (1955)

Naslednik, Beogradsko dramsko pozorište (1956)

Porodica Arlekin, Beogradsko dramsko pozorište (1958)

Lov na gavranove, u sopstvenom prevodu Savremeno pozorište ( Pozorište na Terazijama) (1961)

Slatka Irma, u sopstvenom prevodu Savremeno pozorište (Pozorište na Terazijama) (1964)

Ženski razgovori, Savremeno pozorište (Pozorište na Terazijama) (1973)

Vezana vreća u sopstvenom prevodu,  Pozorište na Terazijama (1980)

Moj dečko,  Pozorište na Terazijama (1984)

Volim svoju ženu, Pozorište na Terazijama (1986)

Poziv u dvorac u sopstvenom prevodu,  Pozorište na Terazijama (1988)

Neki to vole vruće,  Pozorište na Terazijama (1990)

Kabare u korežiji sa Alisom Stojanović,  Pozorište na Terazijama (1993)

Umrla je gospođa majka gospođina u sopstvenom prevodu, Pozorište na Terazijama (1999)

 

Filmovi

Sumnjivo lice u korežiji sa Predragom Dinulovićem (1953)

Pop Ćira i pop Spira (jedna od troje scenarista)  (1957)

Diližаnsа snovа (1960) sa Arsenom Diklićem je pisala i scenario

Dr (1962)

Put oko svetа (1964)

Orlovi rano lete (1966) scenarista uz Borislava Mihajlovića Mihiza i Nenada Jovičića

Silom otаc (1970)

Pusti snovi ) po scenariju Borivoja Razića (1968)

 

TV drame

Ranjeni orao Mirjane Jakovljević – Mir-Jam u adaptaciji Borislava Mihajlovića Mihiza iz Ateljea 212 (1977)

Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo Milana Raleta Nikolića, sa Slobodanom Đurićem i Milenom Dravić (1976)

 

TV filmovi

Daleko je Australija Bojane Andrić (1969)

Lucky, u okviru serije dečjeg programa o psima (1974)

 

TV serije

Krug dvojkom Dragutina Gute Dobričanina, 6 epizoda (1967)

Dečja lutka serija Mačak Toša Branka Ćopića (adaptacija), 6 epizoda

Osma ofanziva (u 8 nastavaka) po romanima Branka Ćopića (Ne tuguj Bronzana stražo i Osma ofanziva), u koprodukciji sa sarajevskom TV (1979)

Pop Ćira i pop Spira po tekstu Stevana Sremca, sa Đorđem Balaševićem kao pripovedačem (1982)

Radio drame

Dobri čovek iz Sečuana Bertolta Brehta (1954)

Naslednik Dobrice Ćosića (1956)

Plači voljena zemljo Alana Patona i Maksvela Andersona (1960)

Ženski razgovori Dušana Duška Radovića (1968)

Jovanović, Željo (ur.) 2009. Pozorište na Terazijama. Šezdeset godina 1949–2009. Beograd: Pozorište na terazijama.

Marković, Goran. 2008. Male tajne. Beograd: Clio.

Milivojević Mađarev, Marina, 2022. „Pravda za Ranjenog orla”. Scena, 2: 36–42

Milosavljević, Aleksandar. 1998. „Soja Jovanović – biografija reditelja”. Teatron, 103: 5–6.

Milošević, Aleksandra. 2022. Soja Jovanović:  pozorišno delo (1922–2022), katalog i  izložba povodom 100 godina od rođenja i 20 godina od smrti. Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije.

Pašić, Feliks (prir.). 2007. Beogradsko dramsko pozorište 1947–2007. Beograd: Beogradsko dramsko pozorište.

Todorović Era, Mirko. 2003. Akademsko pozorište „Branko Krsmanović” Beograd: 1922–1945–2002. Beograd: Altra Sofija.

Radoslav Lazić, 1997. Estetika TV režije. TV reditelji govore. Beograd: RTS Televizija Beograd.

Srdačno vaši – Soja Jovanović. Autor Ivan Hetrich, TV Zagreb, 1987.

 

Filmovi Soje Jovanović na platformi Youtube:

Sumnjivo lice

Pop Ćira i pop Spira

Dr

 

TV filmovi

Daleko je Australija, scenario: Bojana Andrić

Izvinjavamo se mnogo se izvinjavamo

 

Pozorišna predstava snimljena za potrebe TV

Ranjeni orao (Atelje 212)