Ravasi (Lazarev) Ljubica

Ljubica Ravasi je bila glumica koja je najveći deo svog umetničkog rada posvetila igranju u Srpskom narodnom pozorištu. Devojačko prezime Ljubice Ravasi je Lazarev. Prvi suprug je bio reditelj Siniša Ravasi, a drugi dirigent Gaetano Čila (Gaetano Cilla). Ljubica Ravasi je završila sedam razreda gimnazije u Petrovgradu (današnji Zrenjanin) 1936 godine, i već tada nastupala u petrovgradskom amaterskom pozorištu, gde ju je zapazio reditelj Aleksandar Vereščagin. U Narodno pozorište dunavske banovine je primljena 25. jula 1937. godine. Iz ovog pozorišta je otišla 1. avgusta 1940. godine. U ratnim godinama je igrala u Skoplju, Pančevu, Požarevcu, Nišu, Kraljevu. Posle oslobođenja, u Srpskom narodnom pozorištu tada Narodnom pozorištu dunavske banovine je bila angažovana od 16. februara 1945. godine do 31. avgusta 1951. godine. U periodu 1948-49. godine je u Novom Sadu završila kurs glume. Od 1. septembra 1952. godine do penzionisanja 31. oktobra 1972. godine je bila članica Srpskog narodnog pozorišta. Jednu sezonu 1951/52. godine je provela  u Narodnom kazalištu „Ivan Zajc” u Rijeci. Po povratku iz Rijeke predavala je glumu u Državnoj pozorišnoj školi, a od 1964. godine do 1966. godine u Dramskom studiju Srpskog narodnog pozorišta. Sarađivala je u časopisu „Naša scena”. Za tri i po decenije umetničkog rada ostvarila je veliki broj uloga veoma različitih po žanru. Bila je prirodno muzikalna i sa velikim uspehom je nastupala i u ulogama sa pevanjem.

Bila je na usavršavanju u Austriji, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Grčkoj.

Ljubici Ravsi je ukazana čast da 28. marta 1981. godine, pred predstavu Dolnja zemlja, svečano otvori novu zgradu Srpskog narodnog pozorišta. Dobitnica je velikog broja profesionalnih i društvenih nagrada i priznanja. Bila je prva dobitnica Sterijine nagrade za glumačko ostvarenje.

Ulica u Novom Sadu nosi ime Ljubice Ravasi.

O Ljubici Ravasi i snazi njene glumačke ličnosti pisao je pesnik Miroslav Antić: „Jedna glumica, koja je u teatru tumačila role raznih žena, a u životu često morala da savladava vreme snagom muškaraca, na svojim putevima od Zrenjanina gde je rođena do Novog Sada gde je doživela najzrelije doba umetničke određenosti i celovitosti od improvizovane pozornice sa petrolejkom u nekom Bogatiću kod Šapca do varšavske scene, zatvorila je krug traganja i ovakva, kakvu je srećemo na ulici ili sa one strane rampe, sa nekoliko značajnih nagrada u svojoj biografiji i Sterijinom značkom – najlepšim nakitom koji je ikad imala, čini ovih dana, ovih stogodišnjih dana vojvođanskog i jugoslovenskog teatra, neminovnu vrednost koja mora ostati zabeležena u analima hroničara” (Дневник, 21. мај 1961, 11).

O osobinama glumice Ljubice Ravasi, pokretima tela i načinu igre, reditelj Borivoje Hanauska je govorio kritičaru Vladi Popović: „Pre nekoliko godina Bora Hanauska mi je izdiktirao u pero, između ostalog, i ovaj fragment iz svojih pozorištnih uspomena: Krupnih scenskih crta lica pod bujnom kosom, sva kao da je sišla sa portreta  nalivenih i beloputih glumica pozorišno velikog prošlog veka… Ljubica Ravasi neobični je talenat i temperament… Odista je takvo njeno lice, izražajno, pokretljivo glumački ‘gumeno’, a oči krupne i žive, sa odbleskom glas zvučan i baršunast u isto vreme (uz muzikalnost i pevački talenat – jer to ne ide uvek zajedno!-), a hod glumački, i pokreti ruku i ramena, a sve to povezano i osvetljeno bujnim temperamentom i razigranošću života na sceni” (Позориште, 15. октобар 1968, 14).

Predan glumački rad Ljubice Ravasi je sa velikom pažnjom praćen od strane kritike dok je bila aktivna glumica. Međutim, teatrolozi nisu pokazali značajno interesovanje da pišu o njenom glumačkom izrazu iako je sa velikim uspehom ostvarila veliki broj uloga.

Glumica Ljubica Ravasi je govorila o idealu da u svom radu na sceni dosegne, kako sama kaže „emotivni eho”.

„Govoreći o ulozi Klara Zahanasijan (Poseta stare dame prim. autor), Ljubica Ravasi kaže: Kad sam učila druge glumi, onda sam posebno govorila o emotivnom ehu. Ja, međutim, nisam imala prilike da ga ostvarim  za ovih trideset pet godina rada. Najzad sam uspela u ovoj ulozi (Mirković 1994, 135).

Kritičar svedoči: „Nema sumnje, ona je jedna od najmarkantnijih pojava na posleratnoj novosadskoj pozornici” (Naša scena, br. 47–48, 15. oktobar 1952, 7).

Reditelj Milenko Šuvaković pisao je o predstavi Višnjik u režiji Jurija Ljvoviča Rakitina (Юriй Lьvovič Rakitin), o sceni u trećem činu koja se odvija na jednom uslovno rečeno balu sa mnoštvom glumaca i statista, posebno se osvrćući na snagu glumičine scenske prisutnosti: „Dakle u toj masovnoj sceni u okviru te kućne zabave, bila je jako izražena sposobnost, odlika glumačkog lika glumice Ljubice Ravasi da ona svojim prisustvom na sceni, scenu gotovo sama ispunjava i preplavljuje i da u tom mnoštvu statista i protagonista, ona ni jednog trenutka, bez obzira da li je direktno u dramskoj akciji ili ne, s tekstom ili bez njega, ostaje uvek zaista središna figura na sceni, razume se bez obzira na to i gde se mizanscenski nalazi postavljena da li u dubini scene ili u prvom planu, ona svojim samim prisustvom na sceni nju gotovo preplavljuje vulkanom emocija, pleni svojim scenskim šarmom bez svoga htenja i bez nametljivosti, ona ostaje uvek u prvom planu” (Позориште, мај/јун 1995, 82).

A glumica Ljubica Ravasi na sve je imala jedan trezven odgovor: „Za glumu je najneophodnija čista svest, ničim opterećena” (Kujundžić 1995, 12).

Snažno je želela da svoj temperament izrazi na sceni, svom snagom svoje energije. Ona kaže: „Za mene je velika muka da se obuzdam kad igram. Možda je bolje da se ansambl privuče do mene, a ne ja do ansambla. Nisam shvatila zašto me sputavaju? Mislim da sam za neka svoja shvatanja našla potvrdu u Vilarovom pozorištu (TNP) gledajući Mariju Kazares. Igrala je u Igoovom delu Marija Tjudor, svom silinom. Ali u sceni, kada brani od smrtne kazne svoga ljubavnika Marija Kazares je zaboravila na kostim i ona kao lavica brani čoveka koga voli. Bila je žena koja hoće svoga muža da odbrani. To je bio veliki vulkan… Priželjkivala sam da i mene puste tako da igram” (Popović 1981, 110).

Ljubica Ravasi je bila potpuno svesna svoje duhovne i fizičke scenske snage. Naročito kroz položaj ruku, izraz lica i pogled, ova glumica je umela da izrazi svu jačinu svog dara kroz ples suprotnosti.

Uloge:

A-m „Ljubica Ravasi“, Naša scena, br. 47–48, 15. oktobar 1952, 7.
Антић, Мирослав „Љубица Раваси“, Дневник, 21. мај 1961, 11.
Јовановић, Зоран T., „Разговор са Миленком Шуваковићем о Љубици Раваси“, Позориште, мај/јун 1995, 82.
Кујунџић, Миодраг, „Глумци затрпавали рупе од бомби“, Дневник, 22. март 1995, 14.
Кујунџић, Миодраг, „Позорница лечи зубобољу“, Дневник, 23. март 1995, 12.
Mirković, Miroslav, 1994. Glumci velika deca. Beograd: Prosveta; Muzej pozorišne umetnosti Srbije.
Поповић, Влада „ЉУБИЦА РАВАСИ“, Позориште, 15. октобар 1968, 14.
Popović, Radovan. 1981. Vojvođanski razgovori: (šesnaest umetnika o svom stvaralaštvu). Subotica: Minerva.

Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Teatroslov, Ljubica Lazarev Ravasi
Енциклопедија Српског народног позоришта, РАВАСИ Љубица
Glumice – Ljubica Ravasi
Ljubica Ravasi
Ljubica Ravasi
Glumica Ljubica Ravasi prva dobitnica Sterijine nagrade 1956
Zona Zamfirova

Glumica Ljubica Ravasi objašnjava način života glumica i glumaca u posleratnom periodu, na obnovi ratom razrušene zemlje: „Sećam se ovog događaja. Davali smo predstavu Mati Karela Čapeka, a Rahela Ferari igrala je glavnu ulogu. Pre podne išli smo na udarnički rad, a uveče je ona imala predstavu iako je bila veoma umorna, tako da je ta uloga bila… mislim, jedva je čekala da se završi predstava… Nije se… nije se onako uživljavala u ulogu kako je to inače činila, a mislim da je to bila njena velika uloga, jer je Rahela Ferari bila velika glumica. I posle predstave izađe ona pred zavesu i kaže: Draga publiko, izvinite što danas predstava nije bila dobra, bili smo jutros na udarničkom radu i ja sam jako premorena.

I kako je publika to primila?

– Sa velikim aplauzom.” (Дневник, 22. март 1995, 14)