Šantić (Jovanović) Jelena

Brojni su primeri balerina koje svoj život posvete ovoj izuzetnoj umetnosti. Posle perioda aktivnog bavljenja baletskom igrom nastave svoj umetnički rad u sferi koreografije ili pedagoškog rada. Međutim, mali je broj onih balerina koje posle perioda aktivnog bavljenja igrom, osim koreografskog i publicističkog rada svoj puni angažman nastave na planu aktivizma u borbi za mir. Balerina Jelena Šantić je umetnica koja je vodila beskompromisnu borbu za mir.

Baletski početak Jelene Šantić odvijao se paralelno sa redovnom osnovnom školom u Beogradu, kada je učila balet u Gradskoj baletskoj školi Smiljane Mandukić. Posle ovih početaka pohađala je Srednju baletsku školu, kasnije nazvanu „Lujo Davičo”. Pohađala je tri godine 14. beogradsku gimnaziju i završila Muzičku gimnaziju. Nastavila je usavršavanje baleta u Monte Karlu, Kanu i Nici. Nastupala je sa uspehom u kanskom Grand Théatre o čemu svedoči i kritika.

Baletsko obrazovanje je završila u Srednjoj baletskoj školi u Beogradu. Po završetku škole postala je član Narodnog pozorišta u Beogradu gde nastupa sa izuzetnim uspehom duže od dvadeset godina.

Igrala je sve značajne baletske uloge. Od uloge Vile Proleća u predstavi Pepeljuga, Dobre Vile u fragmentu iz baleta Bajadera, Vile Jorgovan u Začaranoj lepotici, do uloge Žizele u istoimenom baletu, grofice Betski u baletu Ana Karenjina ili Odilije u Labudovom jezeru. Sa ulogom Nastajsje Filipovne u baletu Idiot u adaptaciji Andžeja Vajde (Andrzej Vajda) romana Fjodora M. Dostojevskog (Фёдор Михайлович Достоевский), a u režiji Mire Erceg, Jelena Šantić je završila svoju igračku karijeru. Međutim, studijski boravak u Sjedinjenim Američkim Državama i lična radoznalost i želja za usavršavanjem učinili su da je Jelena Šantić nastavila svoje delovanje u pozorištu kroz koreografski rad.

Posle dugogodišnjeg uspešnog rada u sferi baletske igre (na početku karijere  imala je kraću pauzu zbog povrede koju je uspešno prevazišla), Jelen Šantić je nastavila jednako uspešno da se bavi koreografskim radom i scenskim pokretom u dramskim predstavama kao i na filmu. Sarađivala je u tom period sa rediteljkama Mirom Erceg, Ivanom Vujić, Anom Miljanić, kao i rediteljima Eduardom MIlerom i Goranom Markovićem. Posebno je zanimljivo da je Jelena Šanić radila i koreografije za baletske predstave. Tako je osim libreta za balet Makar Čudra, uradila libreto i koreografiju za balet Isidora, predstavu o Isidori Dankan koja je prikazana na Bitefu pod embargom.

Kompozitorka Ivana Stefanović koja je radila muziku za predstavu Isodora piše:

„Radila sam na muzici za tu predstavu s nekom vrstom predanosti. Jelena je tražila, diktirala, naručivala, maštala, a ja sam je sledila i isporučivala.

Toliko je sugestivna i moćna bila njena ideja. Tokom rada nalazile smo se u različitim sastavima (Jelena, Angelina Atlagić, Mića Tabački…) i razgovore zalivali čajem. Muziku smo radili noću, u čuvenom studiju X Radio Beograda u Makedonskoj ulici, sa majstorom zvuka Zoranom Jerkovićem.

Odlučile smo se za značajno prisustvo citata: čarlston, Skot Džoplin, Čajkovski, Vagner, Stravinski – sve sami znaci, ikonični oblici vremena, asocijativne brave za razumevanje. Od istorijske Isidore Dankan Jelenina Isidora prerastala je u društvenu i političku ideju. Kroz priču o Isidori, Jelena je govorila o 20. Veku punom krvi, revolucija, svrgavanja, ustoličavanja, bespoštednih svetskih ratova. Jelena je 1992. sve ovo videla iz ugla najnovijeg krvavog balkanskog iskustva. Poslednjeg dana, na sam dan premijere na Bitefu, atmosfera je bila loša, bilo je neke tenzije, uzbuđenja… Otišla sam sa generalne probe iz Ateljea nesigurna da li će predstave uopšte biti. Ali bilo ju je, i Isidora je (p)ostala značajna: koreografski, misaono, igrački. Jer Jelenina Isidora bila je daleko više od puke rekonstrukcije života i dela velike igračice.” (Latifić 2021, 349)

O predstavi Isidora u Intervjuu koji je vodila Spomenka Jelić za list Borba, 11. septembra 1992. Jelena Šantić kaže: „– Isidora Dankan, kao fenomen dvadesetog veka, mit ženstvenosti, slobodne igre, novih prodora u umetnosti, inspirisala me je da sačinim predstavu gde će dominantna nit biti njen sudar sa epohom u kojoj je živela – kaže Jelena Šantić, prvakinja Baleta beogradskog Narodnog pozorišta, koja sada radi kao koreograf i baletski teoretičar.

Predstava, čiju je koncepciju i libreto Jelena Šantić pripremala vrlo dugo, boraveći i proučavajući građu u Njujorku, Moskvi i Parizu (gradovima značajnim za život Isidore Dankan), sada dobija završnicu u intenzivnim probama pred premijeru zakazanu za 25. septembar u okviru Bitefa. Glavne uloge poverila je Ašhen Ataljanc (Isidora Dankan), Konstantinu Kostjukovu (koji tumači tri lika – tri ljubavi Isidorine) i Maji Kovačević (Izida). Uz njih, na sceni će se pojaviti još sedam igrača i šest učenika Baletske škole „Lujo Davičo”.

– Kada glavne uloge tumače igrači tako snažnih tela i gestualne moći daleko veće nego što ju je sama Isidora imala, morala sam da igru podredim njima – objašnjava Jelena Šantić, koja uz libreto i koreografiju radi i režiju predstave. – Jer moja ideja i nije bila da dočaram igru Isidore Dankan, već da kroz pokrete izrazim njenu suštinu i smisao za osećanje tela, koje je imala. Ceo sadržaj predstave – u kojoj se javljaju određeni akcenti vezani za prelomne trenutke njenog života, što na kraju kulminira u jedan tango smrti – povezuje boginja Izida, čije kretanje i prisustvo u događanju na sceni ima simboličan karakter. Jer ime Isidora izvedeno je iz staroegipatskog i grčkog izraza „Izis doron” što znači „Darovi boginje Izide”.” (Latifić 2021, 358–359)

Predstava Isidora je dobila nagradu grada Beograda kao najznačajnije ostvarenje u oblasti kulturnog stvaralaštva 1992. godine.

Osim uspeha u baletskom pozivu Jelena Šantić je uspešno igrala i u filmu Zvižduk u osam sa Đorđem Marjanovićem i Jovankom Bjegojević.

Takođe, osim baletskim, Jelena Šantić se uspešno bavila i teorijskim i kritičarskim radom. Objavila je studije i kritike u časopisima u zemlji i inostranstvu (Teatron, Orchestra, Srpska akademija nauka i umetnosti, UNESCO-CID, Međunarodni centar za slavističke studije, La Nouvelle Danse, Politika, Vreme, NIN, Politika Ekspres, Naša Borba, Republika i dr.). Objavila je veliku monografiju o baletskom igraču Dušanu Trniniću i priredila knjigu Mage Magazinović „Moj život”, dopunjeno izdanje. Za Televiziju Beograd priredila je autorsku emisiju „Istorija ruskog baleta”.

Jelena Šantić je uspešno radila u oblasti baletske pedagogije: Studije pedagogije i koreografije na Akademiji dramskih umetnosti u Beogradu, a predavala je klasičan balet u Baletskoj školi „Lujo Davičo”.

Jelena Šantić je osnovala Centar za novo pozorište i igru (CENPI). Ovaj centar je radio od 1998 do 2004. godine. U Centru za novo pozorište i igru Jelena Šantić se zalagala za vrednosti inovacije, estetike, otvorenosti i društvene odgovornosti.

O građanskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije, Jelena Šantić je govorila: „Početak rata sam doživela kao kolaps kulture i naše civilizacije”. Stoga je Jelena intenzivno radila na pomoći ugroženima na ratnim prostorima. Borbu za mir Jelena Šantić je započela s početkom ratnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije. Bila je jedan od osnivača Centra za antiratnu akciju i grupe 484. Putovala je po ratom zahvaćenim područjima i pomagala izbeglicama. Učestvovala je na konferenciji Evropske lige Instituta umetnosti – ELIA u Budimpešti  gde se zalagala za mir.

U znak poštovanja prema Jeleninom radu, berlinski mirovni aktivisti su park u berlinskoj četvrti Helersdorf nazvali „Park mira Jelena Šantić“. Dve godine kasnije nekadašnji Neimarski park na Vračaru u Beogradu, nazvan je po imenu Jelene Šantić. Na Vračaru, gde je Jelena i živela, podignuta je spomen ploča posvećena Jeleni Šantić.

Od početka 90-ih godina Jelena Šantić je učestvovala u radu sesija Beogradskog kruga i Beogradskog antiratnog maratona i bila gost mnogih mirotvornih organizacija u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, Italiji, Norveškoj, Austriji i  Rusiji.

Jelena Šantić je bila udata za glumca Gojka Šantića. Ćerka Jelene Šantić,  Irina Ljubić, danas uspešno vodi Fondaciju Jelena Šantić, čija je misija osnaživanje pojedinaca u građenju tolerantnog i solidarnog društva.

Balet

1. Vila Proleća  (Pepeljuga, Pero Šarl, libreto N.D. Volkov), 19.10.1963, Beograd, Narodno pozorište
2. Vila Pratilica,  (Žizela, Vernoa de Sen-Žorž), 22.01.1964. Beograd, Narodno pozorište
3. Dobra vila Bajadera – Gamzati  (Vesela priča, libreto Erik Hank), 31.01.1966, Beograd, Narodno pozorište
4. Dama na balu  (Romeo i Julija, Sergije Prokofjev), 29.03.1965, Narodno pozorište, Beograd
5. Pas de trois – prvi čin, Vals nevesta – treći čin Silfide – Vals (Labudovo jezero , libreto Vladimir Begičev), 16.05. 1970, Beograd, Narodno pozorište
6. Žizela U baštama Granade (Žizela, Vernoa de Sen-Žorž), 1972, Narodno pozorište, Beograd
7. Ulična igračica Polovecki logor – Polovecka devojka (Don Kihot, Migel De), 23.06.1973. Beograd, Narodno pozorište
8. Grofica Betsi Simfonija C – prvi, treći, četvrti stav (Ana Karenjina, Lav Nikolajevič Tolstoj), 23.12.1972, Beograd, Narodno pozorište
9. Kineska lutka, Đavolica (Ščelkunčik /Krcko oraščić,  Ernst Teodor Amadeus Hofman), 19.01.1977, Beograd, Narodno pozorište
10. Gradonačelnica Silfide – Vals (Kopelija, libreto Š. Nuiter) – 14.02.1980, Beograd, Narodno pozorište
11. Đulijeta (Hofmanove priče, E.T.A. Hofman, libreto Petar Darel), 1.10.1981, Beograd, Narodno pozorište
12. Ase (Per Gint, Henrik IBZEN ), 8. Jun 1982, Beograd, Narodno pozorište
13. Nastasja Filipovna (Nastasja Filipovna, Fjodor M. Dostojevski, dramatizacija Andžej Vajda), 10.05.1986, Beograd, Narodno pozorište
14. koreografija Jelena Šantić (Dumanske tišine, Slobodan Šnajder), 10.10.1987, Novi Sad, Srpsko narodno pozorište
15. scenski pokret Jelena Šantić (Klaustrofobična komedija, Dušan Kovačević), 26.12.1987, Novi Sad, Srpsko
16.  narodno pozorištescenski pokret Jelena Šantić (BAAL, Bertolt Breht), 16.04.1988, Beograd, Jugoslovensko dramsko pozorište
17. scenski pokret Jelena Šantić (Bogojavljenska noć, Viljem Šekspir), 23.06.1988, Vršac, Narodno pozorište ‘Sterija’
18. koreografija Jelena Šantić (Dibuk, Rappoport Shloyme Zanvl), 07.09.1989, Beograd, Jugoslovensko dramsko pozorište
19. koreografija Jelena Šantić (Orestija, Eshil), 10.11.1989, Beograd, Narodno pozorište
20. Koreografija  Jelena Šantić (Vojvotkinja od Malfija, Džon Vebster), 18.02.1990, Beograd, Narodno pozorište
21. scenski pokret Jelena Šantić (Učene žene, Žan Batist Poklen Molijer), 25.02.1990, Beograd, Narodno pozorište
22. koreografija Jelena Šantić (Mačka na usijanom limenom krovu, Tenesi Vilijams), 18.05.1990, Beograd, Beogradsko dramsko pozorište
23. koreografija Jelena Šantić (Revolucija svetih devica, Hrosvita), 24.01.1991, Beograd, Jugoslovensko dramsko pozorište
24. koreografija Jelena Šantić (Balkon, Žan Žene), 11.04.1991, Beograd, Beogradsko dramsko pozorište
25.  koreografija i režija Jelena Šantić (Isidora, libreto Jelena Šantić), 26.09.1992., Bitef
26. koreografija Jelena Šantić (Izbiračica, Kosta Trifković), 11.05.1993, Beograd, Narodno pozorište
27. Koreografija Jelena Šantić(Iz života kišnih glista, Per Ulov Enkvist), 03.10.1993, Beograd, Atelje 212

Scenski pokret Jelena Šantić (Mamac, David Albahari), 29.10.1998, Beograd, Narodno pozorište

Latifić, Amra. 2021. Život bez kompromisa za umetnost i mir – Jelena Šantić: eseji, zapisi, komentari. Beograd: Alta Nova.

Biografija – Fondacija Jelena Šantić

Wikipedia Јелена Шантић

Teatroslov Jelena Šantić

Nagrada Jelena Šantić

Park mira Jelena Šantić

Jelena Šantić, primabalerina protiv rata: Imaš parvo da se boric da svoj život učiniš vrednim

Jelena-Šantić Friedenspark

Otkrivena spomen-tabla balerini Jeleni Šantić

U knjizi Život bez kompromisa za umetnost i mir – Jelena Šantić: eseji, zapisi, komentari autorke Amre Latifić, u poglavlju „O baletskoj struci, školovanju i obrazovanju”, Jelena Šantić kaže:

„Kako glumiti telo

U ritualnoj sintezi začetka umetnosti igrač je pevao i glumio, pevač je glumio i igrao, a glumac je morao da igra i peva. Ovaj arhetip glumca danas ima poseban značaj kada se preispituju sva istorijska i umetnička iskustva. Sada, na kraju XX veka i drugog milenijuma, razočarani smo u laž jezika kao prinude komunikacije. Nova ogoljena poetika beži od opisa reči. Potreba da se dobije nov, harmonični scenski izraz, iskazuje se i konkretnom anticipacijom vremena i prostora, kroz telo i pokret. Naučna otkrića psihologije, psihijatrije, fizike i fizijatrije XX veka uslovljavaju i sasvim novu misao o igri. Oslobađajući se strogih kanona, koreografi i igrači prave nove preraspodele znakova. Semiotika igre oduvek se oslanjala na apstraktno značenje. Intuicija, impuls – novi su inicijatori estetizacije pokreta. U dramskom teatru polazi se od tih novih pretpostavki. Glumac je instrument, objekat, subjekat koji u visokoj energetskoj akumulaciji – kroz arhitekturu tela i glasa, u ritmičkoj formi – kreira prostor. Čuvena američka igračica, koreograf i estetičar modernog baleta i igre Doris Hamfri, početkom veka, piše: „Čovek ima četiri izvora ritmičke organizacije. Prvo, aparat disanja – pevanja – govorenja, kojim se stvara govorni izraz i njegov ritam. Drugo, delimično nesvesni ritmovi telesnih funkcija: rad srca, creva, zatezanje i opuštanje mišića, talasi osećaja kroz krajeve nerava. Treće, mehanizam pokretanja nogu, za koje je čovek otkrio da ga jedna za drugom mogu podržati dok se okreće u prostoru, što je stvorilo i svesnu radost ritma, kako se težina prebacivala s noge na nogu. Četvrto, tu je emocionalni ritam plime i oseke osećanja, sa akcentima koji ne samo što stvaraju snažnu ritmičku osnovu, već su i mera prosuđivanja emocionalnih ritmova kod drugih…” Ritam i pokret su – i mi to potvrđujemo – pokretačka snaga svih naših životnih htenja. Bioenergetska otkrića Vilhelma Rajha i njegovog učenika i sledbenika Aleksandra Lovena daju dragoceni doprinos izučavanju odnosa bioenergetskih moći pojedinca, samim tim i umetnika koji te moći prepoznaju i svesno ili nesvesno transponuju u kreativno delo. U teatarskim istraživanjima najčešće se polazi od individualnog potencijala glumca, a usložnjavanjem rediteljsko-koreografskog koncepta i raspoređivanjem pronađenih znakova stvara se kompozicija kao umetnički čin. Ali telo nema pamćenje. Da bi telo moglo plastično da iskaže sve misli i ideje pokreta, da ekspresivno zalazi do suštine svoga bića, potrebno je mnogo mašte, koordinacije pokreta, samokontrole, mnogo vežbanja. Telo ne može da glumi; ono sublimira celokupno iskustvo individue. Pokret nije samo spoj određenih znakova komunikacije; on je i sâm unutrašnji izraz. Glumac ide od racionalnog ka iracionalnom i obrnuto. I kad uspe da ovlada svim ovim sveukupnim moćima, on dobija prepoznatljivu auru velikog umetnika. U toj ekstazi igre racionalnog i iracionalnog iskazuje se nemoć reči. Danas je glumačko biće u potpunosti spremno da se na ovaj kompleksan način ostvaruje. Razume se, zamke opasnosti postoje, pre svega u gubljenju samokontrole ili u primarnom, intuitivnom otkriću koje se proglašava za gotov čin. Već smo govorili kako se vežbama pronalazi, fiksira i unapređuje sopstveni energetski potencijal. Estetika tela, pokreta i igre odraz je intelektualnog i emotivnog sazrevanja čoveka na kraju veka. I zato je Bežar s pravom rekao: „Prošli vekovi su vekovi slikarstva, vajarstva, književnosti i muzike; a XX vek je vek igre.” Zato sve više prodire svest o sveukupnoj unutrašnjoj poetici tela, pokreta i igre kao važnom doprinosu i glumcu i teatru u celini.” (Latifić 2021, 386–387)