Marković (Maksimović) Milica Milka

Glumica Milica Milka Marković je bila i prva rediteljka u Vojvodini, među Srbima, i tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Potiče iz porodice koja je generacijama bila posvećena pozorištu.

Kršteno ime Milke Marković je bilo Milica Maksimović. Otac Aksentije Maksimović bio je kompozitor i kapelnik u Srpskom narodnom pozorištu. Majka Milke Marković, Sofija Maksimović Vujić, pripadala je porodici popa Luke Popovića  čijih su sedmoro dece, pet kćeri i dva sina, bili glumci, članovi Srpskog narodnog pozorišta. Milka Marković je prvi put na scenu Srpskog narodnog pozorišta stupila kao dete, 3. decembra 1874. u ulozi Vilhelma u Šilerovoj (Friedrich Schiller) drami Viljem Tel (Vilhelm Tel). Posle završene škole, 1883. godine, prešla je u Narodno pozorište u Beogradu. Tu je kao glumica pripravnica u dve uspešne sezone ostvarila dvadesetak uloga. U Srpsko narodno pozorište se vratila 13. jula 1885. i u njemu ostala do smrti.

Početkom XX veka, zbog usavršavanja glume i režije obilazila je evropska pozorišta (Beč, Minhen, Prag, Drezden, Berlin, Keln, Majnc, Pariz, Milano, Rim, Napulj, Venecija) u kojima je gledala najpoznatije glumce toga doba. Ona je jedna od retkih naših pozorišnih umetnica i umetnika koji su na sceni gledali Saru Bernar (Sarah Bernhardt) i Eleonoru Duze (Eleonora Duse). Pisala reportaže o ovim predstvama u listu Pozorište. Da bi obezbedila sredstva za usavršavanje u inostranstvu priređivala je koncerte, a publika je bila pozivana da na taj način omogući poboljšanje kvaliteta pozorišta u Srpskom narodnom pozorištu.

Prvu režiju, Ljubav I. N. Potapenka (Игна́тий Никола́евич Пота́пенко), postavila je 2/15. novembra 1911. godine u Srpskom narodnom pozorištu. Kao naša prva žena reditelj na sceni je ostvarila 16 režija.

Sa glumcem Mihailom Markovićem imala je dva sina – Stevana, koji je rano preminuo ne završivši studije kompozicije na Pariskom konzervatorijumu, i Dimitrija-Miticu, glumca i reditelja Srpskog narodnog pozorišta.

Prvi svetski rat ju je zatekao u Staroj Pazovi, odakle su je ugarske vlasti, zajedno sa suprugom i sinovima, internirale u Mađarsku, u Jasberenj. Potom je u Ženevi radila u Crvenom krstu. U to vreme je njen muž izvršio samoubistvo. Posle rata vratila se u Srpsko narodno pozorište i nastavila da igra i da režira. Priredila je niz koncerata širom zemlje sa sinom Dimitrijem. Tu je proslavila četrdesetogodišnjicu umetničkog rada 1923. godine. Zvanično je penzionisana 1925. godine, ali usled loših materijalnih prilika, nastavila je sa svojim angažmanima.

Milka Marković je preminula u maju 1930. u Novom Sadu.

Odlikovana je ordenom Svetog Save V reda. Ulice u Pančevu i Novom Sadu nose njeno ime.

Milka Marković je režirala sa znanjem i iskustvom svestrano obrazovane glumice. Govorila je engleski, francuski, italijanski, nemački i mađarski jezik. Prevodila je dramsku literaturu  sa francuskog i nemačkog.

O njenim umetničkim kvalitetima pisali su sa iskrenim divljenjem: „Milka Markovićka bila je obrazovana i muzikalna žena. Mnogo je putovala po Evropi. Govorila je jezike: engleski, francuski, talijanski, nemački i mađarski, i sa francuskog i nemačkog prevela je dvadesetak pozorišnih komada, iz kojih je svoje uloge kreirala.” (Subotić, 1930)

O osobenosti i sposobnosti Milke Marković da gradi raznovrsnost svog glumačkog izraza, kao i promišljen i odmeren glumački scenski jezik, gde elementi scenskog izraza „ozare pozornicu”, pisali su kritičari:

„O igri Milke Markovićke kaže Milan Savić: ‘Ona se pored živih obrazaca razvijala samosvojno. Tako se onda ona dizala pa i podigla do onog stepana glumačke visine, koja je u savlađivanju svoje uloge a opet ne u napuštanju svoje individualnosti. Jasan govor i odmerena i prikladna mimika jesu obeležje njenog prikaza, a kad joj se u bolu ili oduševljenju rasvetle crte na licu, niko i ne misli onda, da to lice nije strogo klasično. Njena reč, njene oči, njeno osećanje ozare crte na tom licu, ozare pozornicu, i mi dolazimo opet do uverenja, da klasičnost lica nije ujedno i uslov, da je glumica i umetnica’.” (Subotić 1930, 280–281)

Teatrolog prof. dr Petar Marjanović smatra Milku Marković velikom i najboljom glumicom novosadskog pozorišta na prelazu između XIX u XX vek. Takođe, pozivajući se na hroničare, objašnjava i njenu pojavu i glumačke predispozicije. Bila je „visoka, vitka, gracioznih pokreta, bujne tamnokestenjaste kose i crnomanjastog privlačnog lika, tamnije obojenog glasa baršunaste mekote i besprekorne dikcije – to su bile prirodne sposobnosti za raznovrstan repertoar. Raspolagala je izrazitim glumačkim talentom, nadahnutom stvaralačkom maštom, bujnim temperamentom i smislom za realističko građenje lika iskrenu i neposrednu glumu koja kao da je izvirala iz života. Bila je verovatno jedna od najinteligentnijih i najobrazovanijih glumica svog vremena.” (Marjanović 2005, 317–318)

Milka Marković u svom predstavljanju likova na sačuvanim fotografijama često igra sa podignutim rukama; predmetom koji drži u podignutoj ruci produžava telo i čini radnju dinamičnom. Takođe, proširuje telo i elementima kostima. Njen fokusirani pogled gradi odlučnost u izrazu.

O igri Milke Marković na premijeri predstave Večiti zakon, 20. novembra 1893. kritičar piše:

„Rado joj ovde priznajemo da je nadmašila sebe samu.” (Застава, 12. децембар, 1893, стр. 2)

• O predstavi San Žen u istom listu je objavljeno: „Gospođa Markovićka je ovoga večera jako zadovoljila. Uloga njena bila je uglavnome bezazlena (naivna). No bilo je nekoliko tragičnih trenutaka. I baš u tim trenucima bila je mnogo jača, no kad je igrala bezazlenu devojku i ženu.” (Застава, 1. јануар 1900, стр. 2)
• Takođe, u listu Zastava je objavljen članak o predstavi Fromon i Risler, u kom se posebno akcentuje značaj stila igre Milke Marković: „Gđa Markovićka ima u svojim ulogama – stila, ima onoga što je kod prave veštakinje glavno.” (Застава, 22. јануар 1900, стр. 2)
• O igri Milke Marković u predstavi Ciganin kritičar piše: „Gđa Markovićka bila je Ruža. I to ruža – bez trnja. Glumila je dobro, pevala svoju pesmicu s mnogo osećaja, a čuli smo od nje i jedan v o l t e r k I n   k r i k, koji je potpuno odgovarao u onoj prilici strasnoj ciganskoj devojci.” (Застава, 23. фебруар 1900, стр. 2)

Milka Marković predstavlja značajnu prekretnicu u radu glumica u Srpskom narodnom pozorištu. Prirodan razvoj ove glumice doveo je do prilike da režira, odnosno da stvara celinu predstave, što je za vreme u kom je živela bila isključiva odgovornost muškog dela ansambla. S obzirom na njeno poreklo i obrazovanje, njen glumački dar i odlučnost da bude stvaralac predstave, prirodno je dovedena u red rediteljki.

U Srpskom narodnom pozorištu je ostvarila oko 225 uloga.

Crnjanski, Miroslav. 1966. Eseji (Milka Markovićka). Beograd: Prosveta.

Грол, Милан. 1952. Из позоришта предратне Србије: спомени савременика о глумачким генерацијама преткумановске Србије. Београд: Српска књижевна задруга.

Дотлић, Лука. 1982. Из нашег позоришта старог. Нови Сад: Српско народно позориште.

Марјановић, Петар. 1974. Уметнички развој Српског народног позоришта у Новом Саду од 1861 до 1968. године. Нови Сад: Српско народно позориште.

Марјановић, Петар. 2005. Мала историја српског позоришта: XIII–XXI век. Нови Сад: Позоришни музеј Војводине.

Суботић, Каменко. Mај–јун 1930. „Милка Марковићка”, Летопис Матице српске, књ. 324, св. 2–3: 280–281.

М. Л. „Милица Милка Марковић”, Енциклопедија Српског народног позоришта

Milica Milka Marković – Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2017.

Marković Milica Milka – Muzej pozorišne umetnosti, Ličnosti, 2017.  

N. J. „Milka Marković prva žena reditelj u Srba” – Srpsko narodno pozorište

Svirac, Jovana, „Pančevka Milka Marković – prva srpska pozorišna rediteljka”, portal pancevo.city, 13.12.2020.

„Српско народно позориште” – Застава 1. јануар 1892, стр. 2

„Српско народно позориште у Сомбору” – Застава, 12. децембар 1893, стр. 2

„Српско народно позориште” – Застава, 1. јануар 1900, стр. 2

„Српско народно позориште” –  Застава 22. јануар 1900, стр. 2

„Српско народно позориште” – Застава 23. фебруар 1900, стр. 2

„Концерт Милке Марковић” –  Застава 3. август 1905, стр. 3

Miloš Crnjanski 1919. godine beleži: „Sećate li se njenog glasa? Glumci se brzo zaboravljaju. Sećate li se njenog glasa? U tom glasu beše cela drama, drama žena, u tom glasu mekom i teškom. Mislite da ona nije zaslužila nešto bolje u starosti od udovičke torbe. Da li da spomenem njene uloge, zasluge za našu „kulturu“ itd. Našto to. Danas je kod nas doba banalnih i trgovačkih duhova. Ja Vas sećam samo na jedan glas – govorio Schakespearea ili Sudermanna ili Lazu Kostića – na glas uvek pun drame koja je večna, drame žene koja rađa. Glas drhtav, malo slab ali s visinama punim suza, kako se više ne govori na pozornici.

Taj glas sam čuo bedan, iznemogao iz prikrajka.

A znam da je taj glas izostao u tolikim gradićima s jednom mutnom večernjom tugom koje beše samo u Vojvodini do oslobođenja.

Koliko ih ima kojima taj glas znači sve što znači ljubav ili more, razoren brak ili majske noći, Ofeliju ili Dezdemonu.

Sad ima novu ulogu.

Jesenje kišovite ulice, udovičku torbu itd. Kako je lako napisati to itd.

Milka Markovićka još nije umrla, ona glumi  svoju poslednju jesenju ulogu. Vi koji ste nekad ljubili joj ruku i gledali je strasno i nazivali je naša Duze – vidite li je sad sa udovičkom torbom na ulici kišovitoj, jesenjoj? Poslednja joj je uloga.

Pljeskajte.” (Crnjanski 1966, 199–200)