Dugalić Desanka Desa

Desanka Desa Dugalić Nedeljković, srpska glumica, pedagog, rediteljka i spisateljica – rođena je 18. novembra 1897. u Čačku. Roditelji su joj bili Draga (rođ. Janković) i Stevan Dugalić, pisar monopola duvana. Tokom svoje karijere igrala je 114 uloga, režirala dve predstave, napisala priručnik Elementi vizuelne glume, tri drame i jedan putopis. Osnovnu školu završila je u Valjevu. Posle smrti svoje žene,  Stevan se sa troje dece seli u Beograd, a Desina baba i ujak veoma mnogo pomažu tokom njenog odrastanja. Glumački talenat je rano pokazivala na školskim proslavama Svetog Save i učeničkim koncertima. Kada je Beograd bombardovan na početku Velikog rata, ujak ju je poslao na oporavak zbog zapaljenja pluća u Solun.  Njen ujak Radoje Janković bio je oficir, književnik i diplomata, a kasnije i generalni konzul u Njujorku. On je pomogao da se Desa zdravstveno oporavi i da rano stekne samostalnost i sigurnost u sebe. Desa je sa njim putovala u Švajcarsku i Španiju,  a onda je otputovala sama u Francusku. U Parizu je pohađala časove glume kod prof. Ežena Laršea (Eugène Larshe) koji je pomogao afirmaciji mnogih glumica. Pokušala je da se upiše na Konzervatorijum, u tome nije uspela, ali joj je odobreno da pohađa vanredne časove. Tokom Velikog rata izgubila je oca, najmlađeg ujaka i sestru od tetke, ali je utehu našla u pozorištu. Tokom 1920. godine završila je glumačku školu kod profesora Laršea u Parizu i dobila angažman u Narodnom pozorištu. Leposava Dugalić, njena mlađa sestra (1904–1985) je 1920. godine postala privremeni član Narodnog pozorišta, a posle završetka Glumačke škole Narodnog pozorišta i stalni član (Milošević 2003, 6).

Vladeta Dragutinović je bio dugi niz godina stalni partner Dese Dugalić u različitim predstavama. Posle boravka u Parizu, Dragutinović je po ugledu na pariski Grand Guignol želeo da ponudi beogradskoj publici francusku komediju lakog žanra. Uz pomoć svojih kolega Božidara Nikolića, Dragoljuba Gošića, Žanke Stokić, Mice Gošić i Dese Dugalić pokrenuo je Soirees Librées u periodu od 1924–1926. godine. U ovom pozorištu je beogradska publika mogla da vidi uprizorenja dramskih komada prevedenih sa francuskog najpopularnijih francuskih komediografa. Pozorište je izvodilo svoje predstave u sali Manježa i bioskopa Uranijum uz veliku posetu publike. Vladeta Dragutinović i Desa Dugalić su čak igrali i predstave na francuskom jeziku jer su ga izvrsno govorili.

Predstava Princeza i igrač autorskog dvojca Aleksander Engel (Alexander Engle) / Alfred Grinvald (Alfred Gruenwald) u režiji Jurija Rakitina (Юрий Ракитин) (1931) imala je do tada neviđeni kreativni proces. U cilju uživljavanja u likove organizovan je let sportskim avionom, a onda i dva komercijalna leta Društva za međunarodni saobraćaj Sidna (glumci nikada do tada nisu leteli avionom). Na prvom letu su bili glumci Fran Novaković, Vladeta Dragutinović i Desa Dugalić (ljubavni par u predstavi), reditelj Jurij Rakitin i šaptač Baća Marković. Svedoci drugog leta su bili novinari  „Politike”, tako da se može reći da je ova predstava imala prvorazrednu medijsku promociju. Kada je avion sleteo Desa Dugalić je rekla: „Kad igram ja volim da verujem. Sad mogu da uverim i druge kada sam sama uverena” (Politika 1931). Pored uverenosti, Desa Dugalić i njene kolege su posle leta u avionu sačuvali u sebi emocionalno pamćenje po Stanislavskom koje im je pomoglo u kreiranju likova. Sličan postupak ponovljen je mnogo godina kasnije tokom rada na predstavi Dozivanje ptica po Aristofanu u režiji Harisa Pašovića (1989) u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Desa Dugalić je napisala  dve neizvedene drame – Dve sestre i Tako ćaskajući dok je učila glumu u Parizu,  i dramu Na drugoj obali koja je izvedena u Narodnom pozorištu u režiji Josipa Kulundžića (1935). Na drugoj obali je drama koju je Dugalićeva napisala u dijalogu sa Ibzenovim dramama. Autorka drame koristi izrazito potentnu dramsku situaciju da Ljubavnik (Vladeta Dragutinović) dolazi u nenajavljenu posetu bračnom paru gde je mužu predstavljen kao brat njegove žene. U svojoj kritici Stanislav Vinaver obrazlaže da je Desa Dugalić žrtva pomodne iluzije da glumci veruju da najbolje znaju kako treba pisati za pozorište, jer su njegov neodvojivi deo. Autorka drame početnu situaciju ne razvija već je pretvara u niz monologa koji su idealni za glumačke parade u kojima i sama učestvuje, jer je igrala lik žene i ljubavnice. Vinaver je na banketu, koji je priređen u jednom beogradskom hotelu posle premijere, argumentovano obrazložio svoje stavove i izazvao burno negodovanje prisutnih glumaca. Bilo kako bilo, Desa Dugalić, koja je kao glumica imala vjeruju da treba „dati pravu meru”,  nikada više nije napisala nijedan pozorišni komad  (Vinaver 2015, 437–439).

Autorka je prvog glumačkog priručnika Elementi vizuelne glume (1935), namenjenog učenicima Glumačke škole pri Narodnom pozorištu gde je predavala vizuelnu glumu. Desa Dugalić definiše vizuelnu glumu kao mimiku lica, držanje (pozu) tela, hod i pokrete (gestove). U svom udžbeniku, koji je imala ambiciju kasnije da proširi, ona obrazlaže kako se postiže tehnika individualne vizuelne glume i kolektivne vizuelne glume.  U uvodu svog udžbenika glume ona navodi da kod nas ne postoji nijedan takve vrste, a u svetu ih ima samo nekoliko. S obzirom na to da ne spominje knjigu Sistem K.S. Stanislavskog, koja je objavljena prvo u SAD 1920. a onda u Rusiji 1922, moguće je da je ta saznanja dobijala posredno. Učenici glumačke škole su bili Divna Radić, Edita Milbaher, Milivoje Popović Mavid i Mirko Milisavljević. Uticaj Vizuelne glume je bio najjači kod Edite Milbaher, poznate i kao Jelena Trumić (1916–2001) koja je osim Vizuelne glume išla na časove baleta kod Jelene Poljakove i Nataše Bošković, a usavršavala je glumu i pantomimu u Parizu. Kada se udala 1950. godine, Jelena Trumić je prešla u Narodno pozorište u Pančevu gde je radila do gašenja ovog pozorišta 1956. Ivica Klemenc, renomirani pantomimičar i profesor Scenskog pokreta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, svoje prve korake u domenu pantomime načinio je u predstavi koju je Edita Milbaher (Jelena Trumić) postavljala u Teatru levo (Mađarev 2018, 70).

Desa Dugalić je u martu 1938. godine imala rediteljski debi u okviru rada sa učenicima Glumačke škole,  postavljajući Južno voće Andrea Biraboa  (André Birabeau).  Iako je veoma teško opisati magiju velikog glumca ili glumice, to je pokušao da uradi glumac Svetolik Nikačevič, koji je u alternaciji igrao lik Sirana u predstavi Sirano de Beržerak (1938) u kojoj je Desa Dugalić igrala lik Roksane: „Slušao sam Desu dok govori stihove. Kod nje je stih prvo zazvučao, pa lebdeo u vazduhu dok ne bi dopro do svesti slušaoca. Njeno kazivanje (jer, to je bilo kazivanje a ne glumljenje) bilo je pravo žuborenje, kao kad slušate mali razigrani potočić koji, tako prijatno, godi uhu” (Nikačević 1989, 151–153).

Na osnovu ovog opisa Svetolika Nikačevića, vrsnog glumca međunarodne reputacije, može se zaključiti da Desa Dugalić nije bila samo majstor vizuelne glume već i izuzetan „špreher”, kako bi to rekli pozorišnici. Jednom rečju, bila je kompletna glumica širokog izražajnog registra.

Desa Dugalić se udala 1931. godine za dr Milorada Nedeljkovića, direktora Poštanske štedionice i stručnjaka u domenu političke ekonomije. Naredne godine su dobili sina Božidara. Početkom jula 1931. godine sa svojim suprugom je otišla na putovanje po Bliskom istoku. Kada su se vratili sa putovanja objavila je Zabeleške s puta kroz Palestinu, Siriju i Egipat u izdanju Radulovićeve štamparije „Privreda”.

Kada je obnovljeno Narodno pozorište, tada pod nazivom Srpsko narodno pozorište u Beogradu (1942), Desa Dugalić je nastavila da radi kao glumica. Međutim, pored glumačkog angažmana, Desa Dugalić je napisala i autorski tekst „Veliki si o gospode” u Srpskoj sceni br. 18, 20. juna 1942. Ovim tekstom je podržala kolaboracionističku vladu Milana Nedića u kojoj je njen muž dr Milorad Nedeljković bio ministar narodne privrede. Ovaj broj Srpske scene otvara tekst armijskog generala Milana Nedića, predsednika vlade, a tu su i tekstovi dr Milorada Nedeljkovića i više pozorišnika koji najavljuju novi početak pozorišta, posle dvodecenijskog lutanja i nalaženja pravog nacionalističkog puta.

Tokom Drugog svetskog rata Desa Dugalić je igrala u nekoliko predstava na sceni Narodnog pozorišta. Tokom 1942. godine je igrala u predstavi Sve same lagarije nemačkog pisca Hansa Švajkarta (Hans Schweikart) u režiji Vladete Dragutinovića, a predstavu Večiti mladoženja Jakova Ignjatovića je režirala.  Tokom 1943. igrala je u predstavi Stela  Johana Vofganga Getea (J. W. Goethe) (u naslovnoj ulozi), u režiji Borivoja Jevtića, i tokom 1944. godine je igrala u predstavi  Ifigenija na Tavridi  Johana Volfganga Getea (naslovna uloga) u režiji Aleksandra Vereščagina (1944). Zbog svoje glumačke reputacije i podrške kolaboracionističkoj vladi Milana Nedića i učešća njenog muža dr Milorada Nedeljkovića u kolaboracionističkoj vladi bila je prinuđena da sa svojom porodicom ode u emigraciju  (Milosavljević 2006, 65).

Dr Milorad Nedeljković je preminuo 1961. godine u Parizu, a nekoliko godina kasnije Desa Dugalić je dobila poziv Mire Trailović da sarađuje sa Ateljeom 212.  Bila je u lošem zdravstvenom stanju zbog astme i teško je disala, tako da je bila daleko od svoje pune glumačke kondicije. Igrala je u tri predstave Ateljea 212: Koktel Tomasa S. Eliota (Thomas S. Eliot) u režiji Mire Trailović (1965), Sunčano jutro Joakima i Serafima Alvaresa Kintera u režiji Viktora Starčića i Gluvi i nemi Margaret Diras (Margaret Duras) u režiji dr Huga Klajna (1970). Imala je filmski debi u filmu Deca vojvode Šmita Vlade Pavlovića (1967), a zatim je iste godine igrala u filmu  Dim Slobodana Kosovalića.

Preminula je 1972. godine u Beogradu.

Uloge (izbor):
Irina Nikolajevna Arkadina, Galeb, Narodno pozorište, 1923.
Zlatija, Zulumćar, Narodno pozorište, 1923.
Fru-Fru, Neverovatni cilinder Nj.V. Kralja Kristijana, Narodno pozorište, 1923.
Gđa Vera, Kajanje, Narodno pozorište, 1924.
Jelena Andrejevna, Ujka Vanja, Narodno pozorište, 1925.
Roksana, Sirano de Beržerak, Narodno pozorište, 1928. i 1938.
Barunica Lidija, Dubrovačka trilogija (Na taraci), Narodno pozorište, 1929.
Ljiljana, Centrifugalni igrač, Narodno pozorište, 1930.
Roksi, Princeza i igrač, Narodno pozorište, 1931.
Majka, Čovek ponosan što nema sreće, Narodno pozorište, 1933.
Margaret Gotje, Gospođa s kamelijama, Narodno pozorište, 1934.
Margaret Gotje, Gospođa s kamelijama, Sekcija dunavske banovine, 1935.
Dobrila Doli, Na drugoj obali, Narodno pozorište, 1935.
Ifigenija, ifigenija na Tavridi, Narodno pozorište, 1944.
Džulija, Koktel, Atelje 212, 1965.
Donja Laura, Sunčano jutro, Atelje 212, 1966.
Kler Lan, Gluvi i nemi, Atelje 212, 1970.

Drame:
Dve sestre, drama (neobjavljena)
Tako ćaskajući, drama (neobjavljena)
Na drugoj obali, drama, premijera decembar 1935, Mala pozornica Narodnog pozorišta (reditelj Josip Kulundžić (neobjavljena)

Knjige:
Zabeleške s puta kroz Palestinu, Siriju i Egipat. 1931. Beograd: Privreda.
Elementi vizuelne glume. 1935. Beograd: Štamparija „Globus”.

Režija:
Južno voće Andre Biraboa, Narodno pozorište
Večiti mladoženja Jakova Ignjatovića, (Srpsko) Narodno pozorište u Beogradu

Anonim. „Pozorišna proba u avionu, Beogradsko narodno pozorište trči za vremenom”, Politika, Beograd, 15. maj 1931.

Krčmar, Vesna. 2023. „Sećanje na Desu Dugalić (1897–1972)”. Teatron, 198–199: 71–99.

Mađarev, Milan, 2018. Paralelna istorija teatra, Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine.

Milosavljević, Olivera. 2006. Potisnuta istina / Kolaboracija u Srbiji 1941–1944. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava.

Milošević, Aleksandra. 2003. Desa Dugalić (1897–1972). Beograd: Katalog i izložba Muzej pozorišne umetnosti Srbije.

Nikačević, Svetolik. 1989. Srećni dani. Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije.

Vinaver, Stanislav. 2015. Bog i čovek na pozornici / Pozorišni eseji i kritike. Beograd: Službeni glasnik.

Desa Dugalić na Bliskom istoku, radio emisija Put svile, autor Ivana Komadina, Radio Beograd 2, 1. maj 2022. U emisiji je rekreiran tekst Dese Dugalić Zabeleške s puta kroz Palestinu, Siriju i Egipat.

Predstava Žigosana – Priča o Desanki Desi Dugalić
U oktobru 2022. godine Milanovačko pozorište je postavilo predstavu Žigosana koja je zasnovana na izveštaju specijalne policije iz decembra 1941, posle saslušanja Dese Dugalić. Predstavu je postavio Predrag Lošić na osnovu arhivske građe Aleksandre Milošević i Momčila Paunovića.