Milićević Ognjenka

Ognjenka Milićević Lukač rođena je 26. XII 1927. godine u Banja Luci. Poliglota, pisac, prevodilac, profesor i upravnik pozorišta Nika Milićević (Mostar, 1897 – Sarajevo, 1980) i  Berta (Hlubna) Milićević (1901–1988) učiteljica su imali ćerku Ognjenku i dva sina Ognjena i Vladimira. Ognjen Milićević (1929–2013) je bio cenjeni filmski snimatelj, a Vladimir (1933–2006) je bio hemičar. Ognjenka je rođena u Banja Luci, ali se njena porodica zbog levičarskog delovanja oca Nike već posle godinu dana preselila u Sarajevo gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Tokom Ognjenkinog detinjstva u njihovu kuću su često dolazili pisci Tin Ujević, Gustav Krklec i Hamza Humo, slikari Roman Petrović i Lazar Drljača i mnogi ugledni profesori iz Mostara i Sarajeva sa kojima se njen otac družio ili sarađivao. Ognjenka je bila talentovana za recitovanje i učestvovala je na priredbama kada god je to trebalo u osnovnoj školi i gimnaziji. Ognjenkin otac Nika je od 1945. do 1950. godine bio upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu. Zahvaljujući tome, Ognjenka je svako veče provodila gledajući predstave. Bavila se i sportom (jedriličarstvo i odbojka). Posle gimnazije dobila je stipendiju da studira građevinu pre nego što je saznala za konkurs za studije glume i režije u Sovjetskom Savezu. Konkurisala je i bila primljena zahvaljujući časovima ruskog jezika koji je učila tokom rata. Međutim, već u prvim kontaktima sa moskovljanima je shvatila da će morati dodatno da radi na svom poznavanju ruskog jezika. Studirala je Lenjingradski državni institut pozorišne umetnosti (LGTI) gde je pokazivala talenat i za glumu, pa je čak bila viđena i za alternaciju Antigone u režiji svog profesora glume. Profesor režije je bio Jevgenij Gustavovič Gakelj, a njegov asistent je bio Vengerov. Roza Sirota,  Ognjenkina koleginica sa klase je kasnije pomagala u radu sa glumcima na predstavama čuvenog reditelja Georgija Tovstonogova. (Milićević 1999, 12–14)

Ognjenka Milićević je položila sve ispite sa druge godine režije kada se uoči objave rezolucije Informbiroa vratila za Beograd sa grupom studenata. Vodila je neuspešne pregovore sa Bojanom Stupicom oko rediteljskog angažmana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a onda je otišla u Narodno pozorište u Sarajevu gde je njen otac bio direktor, a Skender Kulenović umetnički direktor. Ponudila je saradnju i dobila da režira tekst Duboko je korijenje Džejmsa Goua (James Gow) i  Arno D’Isoa (Arnaud d’Usseau), koju je postavljao i Mata Milošević u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Iako je to bio njen rediteljski debi, sa Matom Miloševićem je 1949. godine delila ravnopravno saveznu nagradu za režiju. Želela je da njena sledeća režija u Narodnom pozorištu u Sarajevu bude postavka Jegora Buličova Maksima Gorkog (Максим ГорƄкиŭ), ali zbog problema koji je imala već kod podele uloga i sumnje u svoj dalji napredak zatražila je premeštaj u Beograd od Rodoljuba Čolakovića, tadašnjeg ministra vlade FNRJ za nauku i kulturu. Odgovor je bio pozitivan i Ognjenka Milićević dobija ponudu da se zaposli kao asistent na novoosnovanoj Akademiji za pozorište i da režira u Narodnom pozorištu u Beogradu. Međutim, ona se odlučuje da prvo asistira dr Hugu Klajnu na tri predstave u Narodnom pozorištu da bi se što bolje pripremila za samostalni rediteljski posao.

Na Akademiji (kasnije Fakultet dramskih umetnosti)  je bila asistent dr Hugu Klajnu na režiji koju je i sama završila 1952. godine, zatim je bila asistent kod Viktora Starčića na glumi. Posle osam godina asistiranja postala je docent i izvela mnogo svojih klasa glume. Istaknuti glumci kojima je Ognjenka Milićević bila profesor su: Petar Kralj, Stanislava Pešić, Milena Dravić, Olivera Katarina, Radoš Bajić, Lazar Ristovski, Snežana Savić, Bogdan Diklić. Slobodan Đurić, Neda Spasojević, Jelisaveta Seka Sablić, Zlata Petković, Ljiljana Stjepanović, Gordana Kosanović, Predrag Ejdus, Ivica Klemenc, Milenko Zablaćanski, Merima Isaković, Mirjana Karanović, Ljiljana Blagojević, Svetozar Cvetković, Varja Đukić. Poslednju klasu glume primila je   1980. godine. U njoj su bili: Varja Đukić, Aleksandra Simić, Biljana Vujović, Gordana Bjelica, Dragan Nikolić mlađi, Ljubomir Todorović, Vladan Gajević (iz klase Bajčetića) i Branislav Zeremski.  Od 1967-1969. godine je bila prva žena dekan Akademije. Stavila je kamen temeljac za sadašnju zgradu Fakulteta dramskih umetnosti na Novom Beogradu. Bila je prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu od 1970. do 1972. godine. Među studentima je bila omiljena, zvali su je  „Gospođa“, ali bi precizniji izraz bio glumačka majka, jer je tokom studija i kasnije nastavljala da prati, savetuje i brine se o svojim studentima. Posle penzionisanja je radila u Kaliforniji, Njujorku i jedan letnji semestar je predavala u Medisonu  na univerzitetu Minesota gde je režirala Gospođicu Juliju Augusta Strindberga.

U periodu od 1952. godine do 1962. godine je bila gostujuća rediteljka u Narodnom pozorištu u Mostaru gde je postavila predstave Svi moji sinovi Artura Milera (Arthur Miller) (1952), Srebrna kutija Džona Golsvordija (John Galsworthy) (1954), Mala čajana Džona Patrika (John Partick) (1955), Romul veliki Fridriha Direnmata  (Freidrich Dürrenmatt) (1962) i Idealan muž Oskara Vajlda (Oscar Wilde) (1962). Ognjenka Milićević je 1952. godine osnovala Dramski studio u dogovoru sa Safetom Ćišićem, upravnikom Narodnog pozorišta u Mostaru. Dramski studio je imao za cilj da nauči statiste osnovnim pozorišnim zakonitostima i da selektuje one koji su talentovani za profesionalno bavljenje pozorištem na nekoj od Akademija.  (Pozorište 5–6, 1969, 659–662)

Ognjenka je režirala i u Аkаdemskom pozorištu AKUD „Branko Krsmanović” gde su studenti sa Akademije imali mogućnost da igraju i u celovečernjim predstavama. Postavila je tekst Šarena lopta Igora Torkara (alias Boris Fakin) koji je premijerno izveden 1956. godine na sceni Beogradskog dramskog pozorišta povodom desete godišnjice od osnivanja AKUD „Branko Krsmanović”. Ubrzo posle premijere je bilo gostovanje u Mostaru povodom godišnjice oslobođenja ovog grada. U glumačkom ansamblu su bili Miodrag Radovanović, Olga Savić, Uroš Glovacki, Branko Vujović (studenti glume) i Jezdimir Cemović (student prava). Na njenu preporuku, skoro cela klasa glume je otišla da dve godine radi u NP Mostar posle diplomiranja na Fakultetu dramskih umetnosti. Krajem 1956. godine Šarena lopta je osvojila prvo mesto na međunarodnom festivalu studenаta u Istambulu. Naredne godine Ognjenka Milićević je postavila predstavu Privatni život arijevske klase kao adaptaciju dela Uspon i pad trećeg rajha Bertolta Brehta (Bertolt Brecht). U ovoj predstavi je istraživala Brehtov efekat otuđenja sa glumcima među kojima je samo Milutin Butković bio sa Akademije. Napolju pred vratima Volfganga Borherta (Wolfgang Borchert) je bila treća predstava koju je započela da radi u „Krsmancu”, ali nažalost nije dovedena do premijere. Bila je to priča o nemačkom gimnazijalcu Bekmanu, koji poslednjih dana Trećeg rajha biva poslat na Istočni front i vraća se iz ruskog zarobljeništva posle godinu i po dana u Nemačku kao invalid nazad. Ako su u pozorištu najbolje neodigrane predstave za Mihajla Kostića Pljaku koji je igrao gimnazijalca Bekmana, ova uloga ostaje nedosanjani i neodigrani san. (Todorović 2003, 176–77)

U Narodnom pozorištu u Beogradu  je režirala praizvedbu drame Žene sumraka Silvije Rajman (1954) po predlogu Milana Bogdanovića, upravnika Narodnog pozorišta. U narednom periodu je postavljala predstave iz tzv. stranog repertoara: Drveće umire uspravno Aleksandra Kasonea (Алехандро Касоне) (1956); Zlatne kočije Leonida Leonova (Леони́д Макси́мович Лео́нов) (1957); Čehovljevo veče (Knjige za žalbe, Zagonentna priroda, Kameleon, Zločinac s predumišljajem, Platonov, Vanjka i Mala šala) po delima A. P. Čehova (Антóн Пáвлович Чéхов) premijera 1960. godine i Irkutsku priču Alekseja Arbuzova (Алексей Николаевич Арбузов) (1961), uz postavku predstave Korak u prašinu Dragoslava Grbića (1958) koja je bila iz domaćeg repertoara. (Cvetković 1962, 1–74)

U Ateljeu 212 je režirala tri predstave: Svetlosti i senke Đorđa Lebovića u zgradi Borbe (1960), Trojanke Euripida/Žan Pola Sartra (Jean-Paul Sartre) (1966) na velikoj sceni, Bele noći F. M. Dostojevskog (Фёдор Михайлович Достоевский) u adaptaciji Dragovana Jovanovića (1968) u Gornjem foajeu i monodramu Petrijin venac Dragoslava Mihailovića u sopstvenoj adaptaciji sa Snežanom Savić kao Petrijom (1976). Monodrama je igrana u Teatru u podrumu.  (Premladi za pedesete Atelje 212, 2006: 321, 375, 384 i 459).

Ognjenka Milićević se bavila i režijom TV filmova: Apolon od Belaka Žana Žirodua (Jean Giraudoux) (1966), Oh, divljino Judžina O’ Nila (Eugene Gladstone O’ Neill) (1967), TV prenos predstave Bele noći Dostojevskog u Ateljeu 212, (1968), Jahači put mora Džona Milingtona Singa (John Millington Synge) (1969), U senci klisure Dž. M. Singa (1969) i Amfitrion 38 Žana Žirodua  (1972) i Muzika Margaret Dira (Marguerite Duras) (1974). (https://www.imdb.com/name/nm0587439/)

Sarađivala je kao reditelj u Redakciji Dramskog programa Radio Beograda od 1960. godine i režirala oko   100 radio drama. Sarađivala je sa glumcima koji su voleli da glume u radio dramama i da istražuju adaptirane i/li novonapisane tekstove uz inspirativnu saradnju sa tonskim snimateljima Marjanom Radojčićem i Duškom Paunovićem. Spomenimo radio drame: Apolon iz Belaka Žana Žirodua (1955),  Senka Evgenija Švarca (Евге́ний Льво́вич Шва́рц) u sopstvenom prevodu (1962), Per Gint Henrika Ibzena (Henrik Ibsen) (1967), Igra snova Augusta Strindberga (1968), Galeb Antona Pavloviča Čehova (1968), Večeras improvizujemo Luiđija Pirandela (Luigi Pirandello) (1968), Vasa Železnova Maksima Gorkog (Алексей Максимович Пешков) (1968), Na putu za Damask Augusta Strindberga (1971), Pozorišna sezona u Londonu Ognjenke Milićević (1972), Pozorište u svetu Ognjenke Milićević (1974), Crnina pristaje Elektri 1. i 2. deo Judžina O’ Nila  (1977) i  Anton Pavlovič Čehov Ognjenke Milićević (1981).

Prevela je knjige: Moj život u umjetnosti K. S. Stanislavskog (K. S. Stanislavskij), Sarajevo: Narodna prosvjeta, 1955; O pozorištu Vsevoloda E. Mejerholjda (Э. В. Мейерхольд), Beograd: Nolit, 1976; Ogledalo scene Georgija Tovstonogova (Георгий Александрович Товстоногов), Univerzitet umetnosti u Beogradu, 1984; Rad glumca na sebi I K. S. Stanislavskog, Zagreb: Cekade, 1989; Rad glumca na sebi II K. S. Stanislavskog, Zagreb: Cekade, 1991. Uradila je redakciju prevoda Aleksandre Jovićević i Ivane Vujić za knjigu Tajne umetnosti glumca/Rečnik pozorišne antropologije Euđenija Barbe i Nikole Savarezea Fakulteta dramskih umetnosti i Instituta za pozorište, film, radio i televiziju, 1996. Takođe, u saradnji sa svojim mužem Sergijem Lukačem prevela je dve knjige sa namačkog jezika: Iskra života Eriha Marije Remarka (Erich Maria Remarque), Rijeka: Otokar Keršovani, 1965. i Bajke iz klasične starine Gustava Švaba (Gustav Benjamin Schwab), Sarajevo: „Veselin Masleša” Biblioteka Lastavica, 1965. Smatrala je posebnom čašću da priredi monografije o Ljiljani Krstić i Petru Kralju, povodom nagrade „Dobričin prsten”.

Ognjenka Milićević je 1950. godine bila jedan od autora Dramskog zbornika (izd. Polet Sarajevo) koji je bio namenjen amaterima. U posleratnom periodu se velika pažnja posvećivala amaterskim pozorištima, jer su to bila mesta gde su budući gledaoci mogli da se dodatno socijalizuju, da nauče osnovne pojmove o pozorištu sa ciljem da jednog dana budu školovana publika, a talentovaniji da se usmere na studiranje u domenu pozorišta. U Dramskom zborniku Ognjenka Milićević i nekoliko poznatih pozorištnika pozivaju čitaoce na avanturu pravljenja predstava. Zapravo, i sama Ognjenka koja je tada imala 23 godine pokušavala je  da objasni sebi i drugima šta je to gluma i pozorište i  kako se može doći do nje. Narednih desetak godina sarađuje sa Savezom kulturno-prosvjetnih društava Bosne i Hercegovine iz Sarajeva, Savez kulturno-prosvetnih društava NR Srbije i Izdavačkom kućom Stožer (obe iz Beograda). Savetuje reditelje amatere kako da pristupe dramskim tekstovima Petra Kočića, Branislava Nušića i kraćim formama A. P. Čehova.

Ognjenka Milićević je učestvovala u osnivanju Pozorja mladih na Sterijinom pozorju i u osnivanju Festivala monodrame i pantomime u Zemunu. U okviru svoje izdavačke delatnosti Sterijino pozorje je objavilo Pokret-govor tela čitanku za glumca (izbor Ognjenka Milićević). Publikacija je objavljena povodom III Susreta mladih na Jubilarnim 20. Jugoslovenskim pozorišnim igrama (1975). U Knjizi o glumcu, referati sa IV međunarodnog simpozijuma pozorišnih kritičara i teatrologa na temu „Glumac i pozorišno stvaralaštvo’’ (1979) Ognjenka je bila uvodničarka na temu „Glumac i obrazovanje, prostor -dramsko lice”. Zajedno sa Draganom Klaićem priredila je publikaciju Alternativno pozorište u Jugoslaviji/iskustva samostalnih pozorišnih grupa – dokumentacioni dosije na 10. Pozorju mladih  (izdavač Sterijino pozorje).

Kada je otišla u penziju nastavila je da se bavi prevođenjem, pisanjem teatroloških radova, povremenim savetodavnim poslovima, uredničkim i priređivačkim poslovima. Predavala je i na poslediplomskim studijama za scenski dizajn u Rektoratu Univerziteta umetnosti. Ognjenka Milićević je bila u uredništvu časopisa Scena iz Novog Sada od 1995–2001. godine, a posle toga se angažovala u uredništvu časopisa Teatron koji izdaje Muzej pozorišne umetnosti iz Beograda. U oba časopisa je skoro redovno objavljivala prevode i autorske tekstove o pozorištu ukazujući na prećutane istine iz prošlosti, na teatarske novine i inovatore, kao i na nove knjige o kojima je pisala i/ili ih je preporučivala za prevođenje. Pored pisanja teatroloških tekstova angažovala se i kao član Upravnog odbora Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U  Upravnom odboru Ateljea 212 bila je u periodu kada je Svetozar Cvetković, njen bivši student bio direktor. Manje je poznato da su mnogi vrsni reditelji u završnoj fazi proba sarađivali sa Ognjenkom (Dejan Mijač, Roberto Ćuli, Tomi Janežič i Boris Liješević). Roberto Ćuli, upravnik i reditelj Teatra an de Rur iz Milhajma  je na predlog glumice Gordane Kosanović (nekadašnje studentkinje glume Ognjenke Milićević)  desetak dana pre svake premijere zvao Ognjenku kao gosta da pomogne svojim savetima.

Ognjenka Milićević je bila u braku sa dr Sergijem Lukačem (1929–2004), novinarem, osnivačem novinarske katedre na Fakultetu političkih nauka i prevodiocem, koji je u mladosti bio sprinter. Posle  kraja sportske karijere nastavio je rekreativno da vežba podržavajući ideju u zdravom telu, zdrav i duh. Ognjenka je bila deo tima Odbojkaškog kluba Partizan koji je 1952. godine osvojio državno prvenstvo. Sergije Lukač je preminuo 2004. godine, a njegova životna saputnica Ognjenka Milićević je otišla na put bez povratka 2008. godine.

Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja:  nagrada na prvom festivalu radio-drame u Novom Sadu koji se održavao tokom Sterijinog pozorja, Savezna nagrade za režiju predstave (1949), medalja Stanislavskog,  Orden zasluga za narod (1979) i Velika plaketa Univerziteta umetnosti (1980).

Pošta Srbije je objavila poštansku marku sa likom Ognjenke Milićević.

Posle njene smrti bilo je ideja da se  njeni radovi objedine u jednu monografiju koja se nije još uvek pojavila. Od smrti  Ognjenke Milićević u trenutku objavljivanja ovih podataka na sajtu ARSFID (2023)  prošlo je već 15 godina.

PREDSTAVE:

Duboko je korijenje, Narodno pozorištu u Sarajevu, 1949.
Svi moji sinovi, NP Mostar, 1952.
Srebrna kutija, NP Mostar, 1954.
Mala čajana, NP Mostar, 1955.
Zvezdica spavalica, Malo pozorište ,,Duško Radović’’, 1958.
Irkutska priča,  NP Niš, 1961
Romul veliki, NP Mostar, 1962.
Idealan muž, NP Mostar, 1962.
Žene sumraka, Narodno pozorište, 1954.
Drveće umire uspravno Narodno pozorište, 1956.
Šarena lopta, Akademsko pozorište, 1956.
Zlatne kočije, Narodno pozorište,  1957.
Privatni život arijevske klase, Akademsko pozorište, 1957.
Korak u prašinu, Narodno pozorište, 1958.
Čehovljevo veče,  Narodno pozorište, 1960.
Irkutska priča, Narodno pozorište, 1961.
Romul veliki, Narodno pozorište Mostar, 1962.
Idealan muž, Narodno pozorište Mostar, 1962.
Svetlosti i senke, Atelje 212 u zgradi Borbe, 1960.
Trojanke Euripida/Žan Pola Sartra, Velika scena Ateljea 212, 1966.
Bele noći F. M. Dostojevskog, gornji foaje  Atelje 212, 1968.
Monodrama Petrijin venac, Teatar u podrumu Ateljea 212, 1976.

TV FILMOVI
Muzika Margaret Dira (1974)
Amfitrion 38 Žana Žirodua (1972)
Jahači put mora Džona Milingtona Singa (1969)
U senci klisure Džona Milington Singa (1969)
TV prenos predstave Bele noći Dostojevskog u Ateljeu 212 (1968)
Oh, divljino Judžina O’ Nila (1967)
Apolon iz Belaka Žana Žirodua (1966)

RADIO DRAME (izbor)
Anton Pavlovič Čehov Ognjenke Milićević (1981)
Krila Artura Kopita (1980)
Crnina pristaje Elektri 1. i 2. deo Judžina O’ Nila (1977)
Pozorište u svetu Ognjenke Milićević (1974)
Zvuk je bez težine Dana trestona (1974)
Razgovori umrlih Fontenel (Bernard Le Bovier, sieur de Fontenelle) (1973)
Pozorišna sezona u Londonu Ognjenke Milićević (1972)
Na putu za Damask Augusta Strindberga (1971)
Vasa Železnova Maksima Gorkog  (1968)
Onaj koji kaže da i onaj koji kaže ne Bertolta Brehta (1968)
Igra snova Augusta Strindberga (1968)
Galeb A. P. (1968)
Naši snovi Uga Betija (1968)
Per Gint Henrika Ibzena (1967)
Golgota Milivoja St. Predića (1967)
Večeras improvizujemo Luiđija Pirandela (1968)
Senka Evgenija Švarca (1962)
Apolon iz Belaka Žana Žirodua (1955)

LP PLOČA
Led/Jutro Radoša Bajića, režija O. Milićević (1978)

TEATROLOŠKI I HRONIČARSKI TEKSTOVI
Милићевић, Огњенка. 2008. „О монодрами”. У: Радомир Путник (прир.), Монодрама и пантомима, зборник радова. Београд: Фестивал монодраме и пантомиме, 17–22.
Милићевић, Огњенка. 2008. „Глумац и време”. У: Радомир Путник (прир.), Монодрама и пантомима, зборник радова.  Београд: Фестивал монодраме и пантомиме, 23–24.
Milićević, Ognjenka. 2007. „Zanemareni Breht: šta smo naučili od Brehta?”. Teatron, 138: 7–14.
Milićević, Ognjenka. 2006. „Režija na scenama Ateljea 212”. U: Premladi za pedesete. Beograd: Atelje 212.
M(ilićević), O(gnjenka). 2006. „Opus Pitera Bruka”. U: Piter Bruk, Otvorena vrata. Beograd: Clio, 77–80.
M(ilićević), O(gnjenka). 2006. „Fenomen Pitera Bruka”. U: Piter Bruk, Otvorena vrata. Beograd: Clio,  81–86.
Milićević, Ognjenka. 2005. „Oteto od zaborava”. Teatron, 132: 49–62.
Milićević, Ognjenka. 2005. „Pozorje mladih – mladost Pozorja”. Scena, 1 & Teatron, 130–131: 136–145.
Milićević, Ognjenka. 2005. „Svetozar Cvetković/Urođena odmerenost”. Scena, 1 & Teatron 130–131: 104.
Милићевић, Огњенка. 2005. Островски – цена упорности. Програмска књижица представе Шума. Београд: Југословенско драмско позориште, 15–25.
Милићевић, Огњенка. 2004. Дијахронијске таблице. Програмска књижица представе Псећи валцер. Београд: Југословенско драмско позориште, 4–12.
Milićević, Ognjenka. 2004. „Problem žanra u Čehova”. Teatron, 129: 71–79.
Milićević, Ognjenka. 2004. „Jezik tela u dramskom teatru 20 veka: metodi obuke – Funkcija tela u savremenom pozorištu”. Teatron, 128: 67–76.
Милићевић, Огњенка. 2004. „Леонид Андрејев и његово време”, Програмска књижица представе Псећи валцер. Београд: Југословенско драмско позориште, 12–14.
Milićević, Ognjenka. Jesen 2003 – zima 2004. „Zamke ,Mletačkog trgovca”. Teatron, 124/125: 99–110.
Milićević, Ognjenka. Leto/jesen 2002. „Smrt Tarelkina ili kontinuitet zla”. Teatron, 119/120: 156–165.
Milićević, Ognjenka.  2002. „Zoran Ratković (1937–2002)”. Teatron, 119/120: 203–205.
Milićević, Ognjenka. Proleće 2002. „Danilo –  Bata Stojković (1934–2002)”. Teatron, 118: 122–124.
Милићевић, Огњенка. 2002. „Rat kao dramsko lice: pozorište u Srbiji 1990–2000. i  ‘Tamna je noć’ i rođenje scene Kult”. Teatron, 118: 24–30.
Milićević, Ognjenka. 2002. „Uticaj sa zadrškom/Bitef i naša scena”. Teatron, 116/117: 62–64.
Milićević, Ognjenka.  2002/2023, „Groteska kao naličje stvari”. Teatron, 121/122: 77–80.
Milićević, Ognjenka. Jesen 2001/zima 2002. „Mira Trailović: Skica za portret”. Teatron, 116/117: 5–11.
Milićević, Ognjenka. Jesen 2001/zima 2002. „Bitef i naša scena /Uticaj sa zadrškom”. Teatron, 116/117: 62–65.
Milićević, Ognjenka, 2001. „Деценија нове драме: нова драма на просторима претходне Југославије”. Сцена,  1/2: 3–5.
Милићевић, Огњенка. 2001. „Владислав Иванов: Руске сезоне театра Хабима”. Сцена, 3–4: 94–96.
Милићевић, Огњенка. 2001.„Вести из света/Милена Вукотић”. Сцена, 3–4, 85–89.
Milićević, Ognjenka, 2001. „Ljiljana Krstić (1919–2001)”. Teatron, 115: 22–128.
M(ilićević), O(gnjenka). 2000. „Teatrologija”. Scena, 3–4: 60.
Milićević, Ognjenka. 2000, „Rediteljska laboratorija V. E. Mejerholjda  (N. V. Gogolj: „Revizor”)”, II deo Rediteljska partitura–Partitura predstave. U: Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, br. 4. Beograd: Fakultet dramskih umetnosti, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, 12–41.
Milićević, Ognjenka. 1999. „Rediteljska laboratorija V. E. Mejerholjda  N. V. Gogolj: „Revizor’’”. U: Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, br. 3. Beograd: Fakultet dramskih umetnosti Institut za pozorište, film, radio i televiziju, 96–104.
Милићевић, Огњенка, 1999. „Данас за сутра: образовање глумца”. Сцена, 1/2, 3–9.
Milićević Ognjenka, 1999. „Vesti (Dostojanstveni odlazak Ulriha Ekharta intendanta Berlinskih fetivala, ..I odlazak Pitera Hola u Ameriku), Novi čovek u RNT (dolazak Trevora Nana za direktora Kraljevskog nacionalnog teatra) i Početak sezone (o prelasku reditelja Tomasa Ostermajera iz njegovog pozorišta Baraka Dojčes teatra u Berlinu u berlinski Šaubine)”. Scena, 3–4: 64–67.
Milićević, Ognjenka. 1999. „Petar Kralj – Energija vedrine”. U: Petar Kralj. Beograd: Savez dramskih umetnika Srbije, 19–45.
Ognjenka Milićević, 1998. „Pionir našeg modernog glumišta”. U: Ljiljana Krstić. Beograd: Savez dramskih umetnika Srbije, 13–17.
Ognjenka Milićević, 1998. „Upotreba biografije”. U: Ljiljana Krstić. Beograd: Savez dramskih umetnika Srbije, 55–71.
Милићевић, Огњенка, 1998. „100 година МХАТ-а/Историја на поправном”. Сцена, 3: 79–83.
Milićević, Ognjenka. 1998, „Ispisuje li Grotovski testament”. Scena, 3: 67–68.
Милићевић, Огњенка. 1998. „Глумац и сценски покрет” (о књизи Артикулисано тело Ен Денис). Сцена, 3: 74.
Милићевић, Огњенка. 1998. „Бертолт Брехт”. Сцена, 1–2: 3–7.
Milićević, Ognjenka. 1998, „INFO/Šta objavljuju časopisi IITM-a (Internacionalni institut Mediteranskog teatra)”. Сцена, 1–2: 70–71.
Milićević, Ognjenka. 1998. „Vesti iz sveta”. Scena, 1–2: 50–53.
Milićević, Ognjenka. 1998. Upotreba biografije u monografiji Ljiljana Krstić. Beograd: Udruženje dramskih umetnika Srbije.
Милићевић, Огњенка. 1997. „Отворени ‘Систем’”. У: Зборник радова Факултета драмских уметности, бр. 1. Београд: Факултет драмских уметности, Институт за позориште, филм, радио и телевизију, 139–157.
Милићевић, Огњенка. 1997. „Маја Чучковић”. Сцена, 1–2: 61–62.
Milićević, Ognjenka. 1997. „Scena postala član mreže časopisa Međunarodnog instituta mediteranskog teatra”. Scena, 1–2: 16–18.
Милићевић, Огњенка, 1997. „Репертоарско и/или комерцијално позориште: нека поучна европска искуства”. Сцена, 1–2: 3–7.
Milićević, Ognjenka. 1997. „Vesti iz sveta”. Сцена, 1–2: 44–46.
Милићевић, Огњенка, 1997. „Симпозијум, после— : разговор је уму посластица!”. Сцена, 3/4: 74–76.
Милићевић, Огњенка. 1996. „Вести, 1996, Пола века редитеља Ђорђа Стрелера”. Сцена, 5/6: 29–33.
Milićević, Ognjenka. 1996.  „Vesti”. Scena, 1–2: 76–78.
Милићевић, Огњенка. јесен 1995. „Хуго Kлајн критичар ван позоришта”. Театрон, 92: 5–12.
Милићевић, Огњенка, 1995. „Привид и природа глумца”. У: Зборник Љубиша Јовановић. Београд: Музеј позоришне уметности Србије, 109–111.
Milićević, Ognjenka. 1995. „Festivali, festivali…/inostrani festivali”. Scena, 3/4: 46–48.
Milićević, Ognjenka. 1995. „Značajniji evropski dramski festivali : proleće–leto–jesen”. Scena, 3/4: 48–51.
Milićević, Ognjenka, 1995. „Vesti iz sveta”. Scena, 3/4: 60–61.
Milićević, Ognjenka, 1995. „Unija evropskih teatra (UTE)/dosije Scene”. Scena, 3/4: 56–59.
Милићевић, Огњенка. 1995. „Репертоар наш насушни: шта гледам на нашим сценама и зашто”. Scena, 1/2: 23–25.
Милићевић, Огњенка. 1995.  „Клаустрофобија“ – избор критика”. Scena, 5/6: 16–17.
Милићевић, Огњенка. 1995. „О критици : рецезент, критичар, критикастер”. Scena, 5/6: 13–16.
Milićević, Ognjenka. 1995. „Дисидентска муза: Критичко позориште у централној и источној Европи од 1945. до 1989, позоришни скуп, Амстердам, 29. новембар – 3. децембар 1995”. Scena, 1–2: 73–78.
Milićević, Ognjenka. 1994. „Quo vadis, Ciulli?” U: Ludus, list Udruženja dramskih umetnika Srbije, 16: 15.
Милићевић, Огњенка. 1994. „Ирена Јовановић”. Театрон, 84/85/86: 71–72.
Милићевић, Огњенка. 1994. „Пролегомена за креативно памћење – Лидија Мансвјетова”, Театрон, 84/85/86: 66–70.
Milićević, Ognjenka. 1986. „Omladinski teatar Livanije, Vilnus”. Scena, 6: 106–115.
Milićević, Ognjenka. 1986. „Gordana Kosanović”. Scena, 6: 127–134.
Milićević Ognjenka. 1979.„Cirkus – zirkus – cirkus – cirque – cirk/Vašarska šatra-pantomima – klovnovi/Jesen u Berlinu”. Scena, 1: 18–22.
Milićević, Ognjenka. 1950. „Nekoliko misli o pozorišnoj umjetnosti”, 7–27; „Režijske napomene uz dramu Jazavac pred sudom”, 96–103; „Rediteljski saveti uz Mati Mileta Klopčiča”, 713–717, „Rediteljski saveti uz tekst Starac Milon L . Kobrinjski i E. Rejmond, 855–859. U: Dramski zbornik, Sarajevo: Polet.
Milićević, Ognjenka. 1976. „Traganja Grotovskog”. U: Jerži Grotovski, Ka siromašnom pozorištu. Beograd: Izdavačko-informativni centar studenata, 5–11.
Milićević, Ognjenka. 1969. „Beleške iz Londonskog dnevnika”. Scena, 2: 176–181.
Milićević, Ognjenka. 1967. „Zapis o Martinu Eslinu”. Scena, 1: 15–16.
Milićević, Ognjenka. 1966. „Pozorišna Amerika II/Van Brodveja”. Scena, 1: 99–105.
Milićević, Ognjenka. 1965. „Pozorišna Amerika/Brodvej”. Scena, 5: 287–292.
Milićević, Ognjenka. 1965. „Poreklo moderne drame”. Scena, 2: 144–159.

PREVODI
Efros, Anatolij (Эфрос, Анатолий Васильевич). 2004. „Proba je moja strast: (odlomci)”. Scena, 4: 39–46.
А. С., Миљах. 2001. „Теорија нове антропологије глумаца/Предговор чланку Сегеја Ејзенштајна и Сергеја Третјакова Изражајни покрет”. Сцена, 3/4: 76–80.
С. М., Ејзенштејн (Эйзенштейн, Сергей Михайлович). 2000. „Интернационални театар”. Сцена, 3/4: 63–66.
Иванов, Владислав Васиљевич (Иванов, Владислав Васильевич). 2000. „С. М. Ејзенштејн: интернационални театар”. Сцена, 3/4: 60–62.
Островски, А. Н (Острóвский, Алексáндр Николáевич). 1999. „Програм припремне драмске школе Прилог бр. 1”. Сцена, 1/2: 6–7. 
Међународна позоришна академија Бохум Прилог бр. 2. 1999. Сцена, 1/2: 8–9.
Чули, Роберто (Ciulli Roberto) – Хозе Монлеон (Hosé Monleon). 1998. „Позориште отворено према захтевима новог времена”. Сцена, 6: 24–27.
Радишчева, O. A. 1998. „Подела власти/Три етапе у поставци Галеба”. Сцена, 3: 57–62.
Mejerholjd, Vsevolod E. 1976. O pozorištu. Beograd: Nolit.                                                                 Ostermajer, Tomas. 1999. „Teatar u veku svog ubrzanja”. Scena, 3/4: 67–69.
Оsinski, Zbignjev. 1998. „Grotovski u Collège de France: predavanje prvo”. Scena: 3, 63–66.
Малиновска, Јелена К. 1996. „—за изолацију грађанина Мејерхољда у лудницу”. Scena 3/4: 100–102.
Смељански, Анатолиј, 1996. „Одлазак – историја на поправном”. Сцена, 1/2: 79–83.
Шмит, Оливер, 1995. „Слободна деца Русије”. Scena 5/6: 19–20.
Solis, Rene. 1995. „Klaustrofobija“, ruska promaja”. Scena, 5/6: 20–21.
Дмитревская, Марина. 1995. „Другачији театаr”. Сцена, 5/6: 17–19.
Stanislavski, Konstantin Sergejevič. 1991. „Rad glumca na sebi II. Zagreb: Cekade.
Stanislavski, Konstantin Sergejevič. 1989. „Rad glumca na sebi I. Zagreb: Cekade Zagreb.
Tovstonogov, Georgij. 1984. Ogledalo scene. Beograd: Univerzitet umetnosti.
Remark, Erih Maria. 1965.  Iskra života /preveli Ognjenka Milićević i Sergije Lukač /redigovao Nika Milićević, Otokar Keršovani.
Švab, Gustav. 1965.  Bajke iz klasične starine: prev. s nemačkog Ognjenka Milićević i Sergije Lukač. Sarajevo: „Veselin Masleša“, Biblioteka lastavica.
Arbuzov, Aleksej, 1963. Irkutska priča – drama u 2 dela (16 slika).
Drama Senka Evgenija Švarca. Savremeno pozorište Scena na Crvenom krstu, 1963.
Radio drama Senka Evgenija Švarca. Redakcija dramskog programa Radio Beograda, 1962.
Telješov, Nikolaj. 1956. Zapisi jednog pisca. Sarajevo: Narodna prosvjeta.
Stanislavski, Konstantin Sergejevič. 1955. Moj život u umjetnosti. Sarajevo: Narodna prosvjeta.
Dostojevski, Fjodor Mihajlovič. 1954. Kockar. Sarajevo: Narodna prosvjeta.
Gvozdjev, Aleksej Aleksandrovič. 1953. „Zapadnoevropsko pozorište”. Sarajevo: Svjetlost, „Veselin Masleša”.

PRIREĐIVAČ, UREDNIK, IZBOR 
Milićević Ognjenka (prir.). 2002/2003. Temat o groteski, o grotesknom. Teatron, 121/122, 77–109.
Milićević, Ognjenka (pripredila). 1999. Petar Kralj. Beograd: Izdavač Savez dramskih umetnika Srbije.
Milićević, Ognjenka (pripredila). 1998. Ljiljana Krstić. Beograd: Izdavač Savez dramskih umetnika Srbije.
Milićević, Ognjenka (priredila). 1998. „Вести”. Scena, 6: 62–69.
M(ilićević), О(gnjenka). 1998. INFO/Šta objavljuju časopisi mreže IITM-a. Scena, 6: 70–71.
Klai, Dragan i Ognjenka Milićević (priredili). 31. maj 1982. Alternativno pozorište u Jugoslaviji. Novi Sad: Sterijino pozorje 10 pozorje mladih.
Milićević, Ognjenka (priredila). 1980. Prostor – dramsko lice, 1980. Kolokvijum VIII Pozorja mladih, Urednik Luka Hajduković.
Knjiga o glumcu, referati sa IV međunarodnog simpozijuma pozorišnih kritičara i teatrologa na temu Glumac i pozorišno stvaralaštvo (1979). Оgnjenka Milićević uvodničarka na temu Glumac i obrazovanje. Urednik Zoran Jovanović. Novi Sad: Sterijino pozorje.
Milićević, Ognjenka. 1979. Čehov u Višnjiku savremenog teatra: međunarodni kolokvijum 14. 15. i 16. april 1979, Jugoslovenske pozorišne igre. Novi Sad: Sterijino pozorje.
Milićević, Ognjenka. 7–9 april 1978. Katalog Festivala monodrame i pantomime. Zemun: Festival monodrame i pantomime, 6 .
Milićević, Ognjenka. 8–10. aprila 1977. Katalog Festivala monodrame i pantomime. Zemun: Festival monodrame i pantomime, 5.
Milićević, Ognjenka. 9–11. april 1976. Katalog Festivala monodrame i pantomime. Zemun: Festival monodrame i pantomime, 4.
Milićević, Ognjenka. 11–13. april 1975. Katalog Festivala monodrame i pantomime. Zemun: Festival monodrame i pantomime, 3.
Milićević, Ognjenka (izbor). 1975. Pokret – Govor tela: čitanka za glumce. Novi Sad: Sterijino pozorje.
Milićević, Ognjenka. 11–13. april 1974. Katalog Festivala monodrame i pantomime. Zemun: Festival monodrame i pantomime, 2 .
Milićević, Ognjenka. 1959. „Kočićevi Jazavac pred sudom”. U: Petar Kočić, Jazavac pred sudom. Povratak: drama u jednom činu. Sa proljećem. Beograd: Stožer, 39–47.
Milićević, Ognjenka. 1951. „Napomena za reditelja”. U: Analfabeta i Svetski rat. Sarajevo: Savez kulturno-prosvjetnih društava Bosne i Hercegovine.
Milićević, Ognjenka. 1950. „Rediteljski komentar Jazavca pred sudom”. U: Petar Kočić, Jazavac pred sudom Petra Kočića. Beograd: Savez kulturno-prosvetnih društava NR Srbije, 43–53.
Milićević, Ognjenka. 1950. Savjeti reditelju – amateru. Sarajevo: Savez Kulturno-prosvjetnih društava Bosne i Hercegovine.
Milićević, Ognjenka. 1950. „Dramatizacija i napomene za reditelja”. U: Anton Pavlovič Čehov: Četiri humoreske. Sarajevo: Savez Kulturno-prosvjetnih društava Bosne i Hercegovine.
Milićević, Ognjenka. 1950. „Napomena za reditelje”. U: Branislav Nušić,  Vlast i Muva. Sarajevo: Savez kulturno-prosvjetnih društava Bosne i Hercegovine.

Jovanović, Raško V. 2010. Od istog slušaoca I 1976–1992. Beograd: Radio-televizija Srbije Radio Beograd, 101, 110.
Jovanović, Raško V. 2010. Od istog slušaoca II 1993–2006. Beograd: Radio-televizija Srbije, Radio Beograd, 54.
Ksenija, Radulović. Proleće 2008. „Lekcija profesorke”.  Teatron, 142: 10–13.
Medenica, Ivan. Proleće 2008. „Zmaj-žena”. Teatron, 142: 14–16.
Pašić, Feliks. Proleće 2008. „Razgovor sa O. Milićević. Imala sam sreće sa studentima”. Teatron, 142: 17–23.
Ognjenović, Vida. 2007. „Život bez samoljublja: Ognjenka Milićević (1927–2008)”. Scena, 3/4,  102–104.
Cvetković, Svetozar. 2007. „Nekoliko slika iz života koji je bio mnogo više od toga”. Scena, 3/4, 105–107.
Cvetković, Sava V. 1962. „Repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu od 1944/45 do 1961/61”. Zbornik Muzeja pozorišne umetnosti, 1.
Cvetković, Svetozar, Gordana Gocić, Jasna Novakov, Jelena Mijovic (prir.). 2006. Premladi za pedesete / Pedeset godina Atelje 212. Beograd: Pozorište Atelje 212.
Klemenc, Ivan. 2005. „Hvala Ognjenki Milićević”. Scena br. 1 & Teatron 130–131, Novi Sad i Beograd: Sterijino pozorje i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 148.
Pašić, Feliks. 20. IX 1999. „Razgovor sa Ognjenkom Milićević U ovom ludilu nema logike”. Pozorišne novine Ludus, 67: 12–14.
Николић, Даринка. 1999. Сачувана тајна (О монографији Петар Краљ), приредила Огњенка Милићевић, Сцена, 3/4, 90–91.
Časopis Pozorište, 5–6, septembar-decembar 1969, Narodno pozorište Tuzla, 659–662.

Dokumentarno-dramski program
Zoran Jerković, Ognjenka Milićević – profesorka glume(Radio Beograd 2, premijera 24. februar 2018)
Spisak TV režija Ognjenke Milićević