Ognjenović Vida

ŠKOLOVANJE I IZGRAĐIVANJE ODNOSA PREMA LITERATURI I POZORIŠTU

Vida Ognjenović je rođena u mestu Dubočka (pored Nikšića) u Crnoj Gori. Školovala se u Vojvodini – osnovnu školu završila je u Vrbasu, a srednju u Sremskim Karlovcima. U njenom pozorišnom i književnom radu stalno je prisutno umetničko istraživanje kulturnih obrazaca  dve regije u kojima je provela svoje detinjstvo i mladost – Crne Gore (Maj nejm iz Mitar, Don Krsto, Kanjoš Macedonović, Jegorov put i Kozocid) i Vojvodine (Je li bilo kneževe Večere? i Seobe). Roditelji su je, po njenim rečima, ranije upisali u osnovnu školu jer je bila „nesnosno dete”. Na ekskurziji u osmom razredu otišla je sa školom u Sremske Karlovce i tamo saznala za postojanje prestižne gimnazije. Samostalno je odlučila da će upisati baš ovu gimnaziju. Sama je sela na voz, upisala se u gimnaziju, našla sebi stan i sutradan došla na časove (Autoportret: Vide Ognjenović). Ovaj vid odlučnosti karakterističan će biti za Vidin rad i pristup životu. Period učenja u Sremskim Karlovcima ostaviće značajan trag na njenom proznom pisanju. Mnogo je čitala  i volontirala kao đak bibliotekar. Bila je predsednica literarne sekcije i član dramske sekcije gde je pisala kraće tekstove i režirala ih. Sa školom je išla na dramske i operske predstave u Novi Sad i Beograd. „Ja sam mislila da su pozorište i književnost u velikoj i tesnoj vezi i da se prepliću. Da su to dve grane iste umetnosti.” (Metamorfoze: Vida Ognjenović) U biblioteci je pročitala eseje Albera Kamija (Albert Camus) i počela da razmišlja o književnosti.  (Ibid.). Sama kaže da je na nju jako uticao njen brat Filip koji joj je bio podrška i koji ju je podstakao kada se dvoumila da li da ode na studije u Ameriku. (Autoportret Vide Ognjenović)

Vida Ognjenović je završila dva fakulteta. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. godine i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju (danas FDU) 1965. godine. Postdiplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti, SAD, 1972. godine. Imala je Fulbrajtovu stipendiju.

DRAMA KAO KNJIŽEVNO DELO

Njen umetnički rad odvija  se u susretu književnosti i pozorišta, uz oslonac na evropske (zapadne) kulturne vrednosti, sa idejom da je drama „izabrani književni rod” i da želi da piše drame koje su za čitanje. (Ognjenović  2008: 289). No, iako je književnost za nju jako važna, Vida Ognjenović nikad ne gubi iz vida pozorište, to jest glumce: „Ja pišem dramu kao književno delo i meni je stalo do književne vrednost. Meni su glumci lakmus papir za tekst. Na prvoj probi pažljivo slušam glumce. Ako oni počnu da sriču i da im nešto nije jasno ja shvatam da moram da promenim. I obrnuto, ako glumac kaže ovo je sjajan tekst, meni nije potrebna druga kritika.” (Metamorfoze: Vida Ognjenović)

ODNOS PREMA ISTORIJI – SUDBINA  KREATIVNOG POJEDINCA i DRUŠTVENE OKOLNOSTI

Vida Ognjenović u svom dramskom pisanju veliku pažnju poklanja temama iz nacionalne istorije i kulture. Ona se ne bavi tragičnom sudbinom naroda kao totaliteta i/ili obračunom sa (komunističkom) ideologijom (što je bila česta tema njenih kolega pisaca i dramaturga osamdesetih godina 20. veka),  već je akcenat uvek stavljala na sudbinu kreativnog pojedinca u konkretnim društvenim i istorijskim okolnostima. Vida koristi istoriju da bi ispitala i proširila legendu (Kanjoš Macedonović)  ili da bi ukazala na stalni sukob mitskog i istorijskog  podatka (Je li bilo kneževe večere?). Iako se njene drame često oslanjaju na činjenice poznate iz istorije, Vida Ognjenović je skeptična prema suštinskom doprinosu istorije razumevanju nas samih: „Možda bi istorija mogla da postane izvorom proučavanja iskustva, kojim bismo se mogli služiti pri snalaženju u savremenim okolnostima, ali to tek onda kada se utvrdi da istoriju pišu istoričari, a ne političari pobednici” (Ognjenović 2008: 290). Ovo pomalo melanholično osećanje da čovek ne može doći do istine i da strada u raljama sopstvenih i tuđih iluzija čest je lajtmotiv njenih drama (Kako zasmejati gospodara, Je li bilo kneževe večere?, Kanjoš Macedonović, Mileva Ajnštajn, Don Krsto, Kozocid).

U njenom opusu relativno su retke drame na savremenu temu (Viza i Ostavite poruku). Ove predstave pokazuje njeno  razumevanje akutnih društvenih problema – položaj mladih tokom i nakon raspada SFRJ.

SUDBINA UMETNIKA I UMETNICA KAO STALNA TEMA

U njenom radu veoma značajno mesto ima bavljenje sudbinom umetnika i stvaraoca (Kako zasmejati gospodara, Kanjoš Macedonović, Don Krsto). Naročito je za nju važno pitanje umetničko stvaranje umetnica i naučnica (Mileva Ajnštajn, Kako je daleko od čoveka do čoveka (drama o sukobu Isidore Sekulić i kritičara Jovana Skerlića), Poetesa (drama o pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji). Tema odnosa umetnika/umetnice i njegovog/njenog okruženja je kontinuirano prisutna u stvaralaštvu Vide Ognjenović. Kroz priču o odnosu društva prema umetniku/umetnici autorka ukazuje na sudbinu pojedinca u konkretnom istorijskom kontekstu i društvenom miljeu i kako se ta sudbina reflektuje na savremeni svet.

JE LI BILO KNEŽEVE VEČERE? – ZAOKRET U TRETMANU ISTORIJE U SRPSKOJ DRAMI I TEATRU

Drama Je li bilo kneževe večere? je značajna za istoriju srpske dramaturgije zato što pravi zaokret u odnosu na način na koji se tretira mit o Kosovskom boju, traži razdvajanje mita i istorije i postavlja se veoma kritički prema tendenciji upotrebe mita i istorije u dnevno političke svrhe. Ova drama označava početak novog pogleda na tretman nacionalne istorije u našem pozorištu. Na samom početku ratnih dejstava devedesetih Vida Ognjenović piše ovaj komad o štetnosti zloupotreba istorije. Njen komad se izvodi na Sterijinom pozorju 1991. godine, kada su umetnici iz Slovenije i Hrvatske odbili da dođu na festival, čim je de facto najavljen raspad Jugoslavije koji će zaista i početi tog leta.

U srpskoj dramaturgiji moda pisanja komada na temu nacionalne istorije bila je veoma izražena tokom osamdesetih, dok danas gotovo i da nema novih komada koji se izvode na ovu temu. Nasuprot tome, nacionalna istorija je stalna inspiracija za Vidu Ognjenović. Ona nikada nije pisala dnevno angažovane drame, već se njen angažman očituje u pisanju o problemima koji su sveukupno značajni za ljudsku egzistenciju i neposredno se tiču odnosa umetnosti, nauke, istorije i politike.

DRAMATIZACIJE ZNAČAJNIH KNJIŽEVNIH DELA

Vida Ognjenović je značajna i kao spisateljica koja dramatizuje prozna dela naše književnosti. Dobila je Sterijinu nagradu za dramatizaciju romana Korjen, stablo i pavetina Gojka Nikoliša – predstava Korjen, stablo, epilog SKC Beograd (1984). Poznate pozorišne dramatizacije Vide Ognjenović su: Mefisto po istoimenom delu Klausa Mana (Klaus Mann) u Narodnom pozorištu 1983, Seobe Miloša Crnjanskog i pripovetka Nemirne godine Ive Andrića pretočena u predstavu  Devojka modre kose, obe u JDP-u.

REDITELJKA VIDA OGNJENOVIĆ

U svom dramskom pisanju i režiji Vida Ognjenović je predstavnik klasične dramaturgije – insistiranje na dramskoj priči, jasno definisanim likovima, radnji koja se razvija kroz sukob zaokruženih karaktera. Akademski pristup dramskom pozorištu veoma je očigledan i u njenim režijama gde se rediteljski koncept gradi kroz glumce. Njene predstave su imale pun intenzitet upravo u sadejstvu sa glumcima koji umeju da donesu lik i imaju odličnu govornu artikulaciju kao što su Predrag Ejdus (TV drama Mileva Ajnštajn, predstave Kako zasmejati gospodara, Car Edip u Narodnom pozorištu), Olivera Marković (Kako zasmejati gospodara), Petar Kralj (Kako je daleko od čoveka do čoveka, Atelje 212), Irfan Mensur (Seobe, JDP), Svetozar Cvetković (Jegorov Put, Budva grad teatar), Igor Đorđević (Mileva Ajnštajn, Kanjoš Macedonović i Edip Narodno pozorište, Don Krsto Budva grad teatar i JDP). „Glumac je pozorište. Glumac je predstava” (Metamorfoze: Vida Ognjenović). Vida Ognjenović je sa uspehom režirala predstavu i u regionu – najviše u Sloveniji i Hrvatskoj.

DIREKTORKA, UPRAVNICA, SELEKTORKA, UREDICA, PREDSEDNICA

Vida Ognjenović je bila angažovana i u organizovanju kulturnog i umetničkog života. Bila je prva žena direktor drame Narodnog pozorišta i prva žena upravnica Narodnog pozorišta. Bila je selektorka Sterijinog pozorja (druga žena selektor festivala) 1992. i 1993. godine i prva žena glavna i odgovorna urednica časopisa Scena od 1992. godine do 2002. godine. Inicirala je osnivanje dva pozorišna festivala „Tvrđava teatar” u Smederevu i „Novi tvrđava teatar” u Čortanovcima koji i sada vodi. Vida Ognjenović je predsednica Srpskog PEN-a.

DRUŠTVENO-POLITIČKI ANGAŽMAN I DIPLOMATSKA KARIJERA

Vida Ognjenović je politički bila veoma angažovana. Ona je prva naša dramska spisateljica i rediteljka koja se politički neposredno angažovala na način na koji su se do tada angažovale samo njene muške kolege (Dobrica Ćosić, Brana Crnčević, Milovan Vitezović, Slobodan Selenić, Borislav Mihajlović Mihiz i Borislav Pekić). Bila je jedna od osnivača Demokratske stranke. Aktivno je učestvovala u prvim demonstracijama protiv Slobodana Miloševića 9. marta 1991. godine tako što je vrata institucije koju je vodila, Narodno pozorište, otvorila za demonstrante. Zbog toga je smenjena sa mesta upravnika Narodnog pozorišta.  To je nije pokolebalo u njenom društvenom i političkom angažmanu koji je tekao paralelno sa njenom pozorišnom i predavačkom karijerom i bio naročito intenzivan tokom devedesetih godina 20. veka. U prvoj i početkom druge decenije 21. veka otišla je u diplomate i bila naša ambasadorka u Danskoj i Norveškoj. Iako  je politički bila veoma angažovana, ona svoj umetnički rad nikada nije stavljala u službu društvenog angažmana. Naprotiv, umetnički rad i politički rad bile su za Vidu Ognjenović dva odvojena i paralelna koloseka. Svoje političke i umetničke stavove je iznosila u intervjuima koji su sakupljeni u knjizi Nema više nevinih pitanja i zbirci eseja Visoka voltaža. Svedočanstvo o svojim putovanjima (među kojima su mnoga bila vezana za diplomatske aktivnosti) zabeležila je u knjizi Putovanje u putopis.

PROFESORKA

Važan deo karijere Vide Ognjenović je i pedagogija. Ona je počela kao asistent na FDU od 1975. do 1979. godine. Devedesetih prelazi na Akademiju umetnosti Novi Sad gde predaje glumu. Njeni studenti su bili između ostalih Igor Đorđević, Nada Šargin i Ivan Bosiljčić. Takođe, značajno doprinosi osnivanju Katedre za dramaturgiju. Vida Ognjenović je i emeritus na FSU Beograd.  „U radu sa studentima nastojim da oni spoznaju sebe, ali oni to ne mogu ako nemaju izazov. Pokušavam da provociram glumca da mu uloga bude izazov. A to znači borba protiv šablona.” (Metamorfoze: Vida Ognjenović)

SPISATELJICA ZA KONTINUITETOM I INTEGRITETOM

Za Vidu Ognjenović možemo slobodno reći da je prva savremena srpska dramska spisateljica koja je ostvarila pun kontinuitet u umetničkom radu koji se ne prekida već pola veka. Jedna je od prvih spisateljica (ako ne i prva) koja je sama režirala svoje pozorišne komade. Dobitnica je tri Sterijine nagrade za dramu, jednu za dramatizaciju i jednu za režiju. Deset puta su njene predstave bile u konkurenciji za Sterijinu nagradu. Sve to zajedno Vidu Ognjenović čini jednom od najuspešnijih i najznačajnijih srpskih dramskih umetnica.

Pored toga što je kontinuirano prisutna u pozorišnom životu svoje zemlje, Vida Ognjenović je značajna i kao prozna spisateljica, a takođe prevodi dela sa engleskog jezika. Objavila je više od dvadeset knjiga: pet knjiga pripovedaka, četiri romana, dve knjige eseja, jednu knjigu putopisa, jednu knjigu intervjua i jedanaest knjiga drama. Pripovetke i drame Vide Ognjenović zastupljene su u svim relevantnim antologijama moderne i savremene srpske pripovetke i drame objavljenim u proteklih više od 30 godina u Srbiji ili u inostranstvu.

KNJIŽEVNE NAGRADE

„Andrićeva nagrada” za pripovetku, „Branko Ćopić” za prozu, nagrada „Prosvete”, „Laza Kostić” za roman, „Karolj Sirmai”, „Ramonda serbika” za prozu, „Stefan Mitrov Ljubiša” za književno delo, „Todor Manojlović”, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za knjigu godine (2007), Statueta „Joakim Vujić”, nagrada  „Kočićeva knjiga” za životno delo (2011), Svetska nagrada za humanizam 2012. (Ohridska akademija za humanizam), Prozart – međunarodno priznanje za autorski doprinos razvoju balkanske književnosti na festivalu PROZA Balkan u Skoplju.

NAGRADE ZA RAD U POZORIŠTU

Sterijina nagrada za najbolji tekst (Je li bilo kneževe večere?, 1991, Jegorov put, 2001. i Kozodic 2019), Sterijina nagrada za režiju (Jegorov put), Sterijina nagrada za dramatizaciju (Korijen, stablo i epilog – Korijen, stablo, pavetina, memoari Gojka Nikoliša, 1984), Sterijina nagrada za životno delo (2006), Oktobarska nagrada grada Beograda za režiju (Mefisto, 1984), Zlatni vijenac Sarajevskog MESS-a (Mefisto, 1985), Nagrada „Joakim Vujić” za dramski tekst (Kako zasmejati gospodara, 1998). Nagrada Grada teatra Budva za dramsko stvaralaštvo (2007).

Drame (objavljene):

Melanholične drame (drame, 1991)

Kanjoš Macedonović (drama, 1993)

Devojka modre kose (drama, 1993)

Setne komedije (drama, 1994)

Mileva Ajnštajn (drama, 1999)

Jegorov put (drama, 2000)

Drame I-III (2001–2002)

Don Krsto (drama, 2007)

Kozocid (drama, 2019)

Poetesa – Milica Stojadinović Srpkinja (drama, 2022)

 

Izbor izvedenih drama i dramatizacije (u zagradi je posebno dodato ako je autorka i rediteljka):

„Prosidba” od Čehova kako bi je izvodili ludaci u Šerantonu, 1971.

Kako je daleko od čoveka do čoveka, Atelje 212, 1979. (režija)

Mefisto (Klaus Man Mefisto), Narodno pozorište, 1983. (režija)

Majn nejm iz Mitar – Atelje 212, 1984. (režija)

Korjen, stablo i epilog (dramatizacija romana Gojka Nikoliša Korjen, stablo, pavetina) (režija), SKC Beograd (na Sterijinom 1984)

Kako zasmejati gospodara – NP Beograd 1985. (režija), NP Sombor, 1987. (režija), NP Užice, 1988, NP RS Banjaluka, 2002.

Seobe – dramatizacija proze Miloša Crnjanskog, Jugoslovensko dramsko pozorište, 1986 (režija), Knjaževsko-srpski teatar, 2007, Srpsko narodno pozorište (režija) 2011.

Je li bilo kneževe večere? – Narodno pozorište, Beograd 1990. (režija), NP Kikinda 1995, NP Niš 2004, SNP 2008. (režija).

Kanjoš Macedonović – Budva grad teatar, Sterijino pozorje, 1990. (režija)

Devojka modre kose (dramatizacija Ivo Andrić Nemirne godine), JDP, 1993. (režija), Šabačko pozorište, 1993.

Don Krsto – JDP i Budva grad teatar, 2007.

Jegorov put – Budva grad teatar, Sterijino pozorje, 2001. (režija)

Mileva Ajnštajn – NP Beograd, 2001 (režija), opera Mileva po motivima drame Vide Ognjenović SNP 2011, balet Mileva Ajnštajn po motivima drame Vide Ognjenović, SNP, 2012.

Viza – BDP, 2001. (režija)

Ostavite poruku – begunci, SNP, 2014. (režija)

Kozocid – Gradsko pozorište Podgorica (2019), Sterijino pozorje (režija).

Poetesa – SNP i UG Novi Tvrđava teatar, 2022. (režija)

 

Režije tekstova drugih autora (izbor):

Mileva Ajnštajn – TV film, Televizija Beograd 1972. (režija i dramatizacija zajedno sa Desankom Đurić Trbuhović)

Velimir Lukić, Zavera ili dugo praskozorje, Beogradsko dramsko pozorište, 1976.

Federiko Garsija Lorka (Federico García Lorca), Dom Bernarde Albe, NP Beograd, 1978.

Milutin Bojić, Gospođa Olga, NP Beograd, 1979.

Kad su cvetale tikve (Dragoslav Mihailović), NP Beograd, 1984.

Predrag Perišić, Strah i nada Nadežde Mandeljštam, NP Sombor, 1985.

Ivo Brešan, Nečastivi na Filozofskom fakultetu, Zvezdara teatar, 1985.

Vilijam Šekspir (William Shakespeare), Ričard III, NP Beograd 1992.

Dejvid Memet (David Mamet), Oleana, Atelje 212 1994.

Edvard Olbi (Edward Albee), Tri visoke žene, JDP 1995.

Nikolaj Kolada (Никола́й Влади́мирович Коляда́), Poloneza Oginjskog, JDP 1996.

Miloš Radović, Čorba od kanarinca, Atelje 212, 2001.

A.P. Čehov (Антóн Пáвлович Чéхов), Tri sestre, NP Beograd 2006.

Sofokle, Car Edip, NP Beograd 2007.

 

Proza:

Otrovno mleko maslačka (pripovetke), 1994.

Kuća mrtvih mirisa (roman), 1995.

Stari sat (pripovetke), 1996.

Najlepše pripovetke Vide Ognjenović, 2001.

Putovanje u putopis (proza), 2005.

Preljubnici (roman), 2006.

Prava adresa (pripovetke), 2007.

Pisma bez datuma (sedam priča o ljubavi i nečemu još) (pripovetke), 2009.

Posmatrač ptica (roman), 2010.

Živi primeri (pripovetke), 2012.

Maksimum (roman), 2017.

 

Studije, eseji i razgovori:

Šekspiromanija (teatrološka studija, 1980)

Strah od scenske rasprave (teatrološka studija, 1980)

Nasuprot proročanstvu (eseji, 2007 I 2010)

Nema više naivnih pitanja (razgovori, 2008)

Visoka voltaža (eseji, 2014)

Миливојевић-Мађарев Марина. 2024. Нови наратив. Нови Сад: Позоришни музеј Војводине.
Стаменковић, Владимир. 2002. Крај утопије и позориште: критике и есеји: (1985-–2000). Београд: Откровење; Нови Сад: Стеријино позорје.
Пешикан-Љуштановић Љиљана. 2009. Кад је била кнежева вечера?. Нови Сад: Позоришни музеј Војводине.
Радоњић, Мирослав. 2017. Бегунци из безнађа: драмски опус Виде Огњеновић у контексту савремене српске драматургије и књижевне традиције. Нови Сад: Позоришни музеј Војводине.

Autoportret: Vida Ognjenović, RTS, 2016.
Metamorfoze: Vida Ognjenović (autorka Olivera Milošević), RTS, 2023.
Театрослов

Snimci predstava  Vide Ognjenović na youtube:
Мај нејм из Митар
Kako zasmejati gospodara
Čorba od kanarinca
Don Krsto

Gojko Božović

Pisac sa dva opusa

Vida Ognjenović je pisac sa dva opusa. Kao dva lica jedne celine u njenom delu vidimo drame, kojima se proširuju izražajne i tematske mogućnosti savremene srpske drame, i pripovedačku prozu koja, bilo da nas odvodi u prošlost ili da tu prošlost obnavlja sredstvima književnog istraživanja ili da iznutra svedoči o sudbinskim konfliktima modernog čoveka, uvek progovara o sadašnjosti i o pitanjima što, ignorišući vreme, opsedaju svaku ljudsku jedinku.

Književnost uvek govori o nekom vremenu, a njen smisao je da postoji mimo svakog vremena ili za sva vremena. Zaokupljena ovakvim smislom, književna dela Vide Ognjenović obraćaju se različitim vremenima sa namerom da, u dramskom ili pripovednom vidu, kažu priču o tome kako se velike objave ne ispunjavaju, kako se intima povukla pred istorijom, kako su nestale vrednosti koje su izgledale postojane ako išta postojano može biti, kako nesreća nije ništa mimoišla, a najmanje je to učinila sa detinjstvom, kako je biće opustošeno čak i kada nađe veliko posvećenje sopstvenog života, kako se do smisla može doći možda još jedino pripovedanjem.

U književnosti Vide Ognjenović na presudan način se suočavaju tradicija i modernizacija. U dramama i u prozi ovog pisca preispituju se različiti oblici tradicije: nekada su to Ljubiša i Andrić, nekada priče iz istorije i temeljni izrazi nacionalnog mita kao što je mit o kosovskom boju, nekada su to mediteranski vidici, nekada je to srednjoevropski prostor, nekada je to književna tradicija, drugi put tradicija evropskog pozorišta. Polazeći, tako, od velikog književnog nasleđa, Vida Ognjenović pokazuje da je dubinski smisao tradicije u njenoj neprestanoj modernizaciji, a da nasleđa ne postoji ako nema dostojnih naslednika.

Sve drame Vide Ognjenović jesu drame modernizacije. One slikaju taj veliki poduhvat čije je rođenje iz duha nužnosti da se svet razume i da se živi u miru sa sopstvenim boljim razumevanjem. „Mileva Ajnštajn”, na primer, predstavlja dramu progresa i epohalnih očekivanja, dramu iluzije naučnog znanja i pozicije žene na razmeđi vekova. „Maj nejm iz Mitar” jeste drama stranstvovanja i sporog otkrića sveta, drama izlaska iz herojskog, patetičnog sveta u kome se svi znaju u prostor neizvesne realnosti, u svet dezintegisanog herojstva u kome niko nije siguran da poznaje ni samog sebe. „Kako zasmejati gospodara” uobličava dramu ustanovljavanja pozorišta u kneževini Srbiji i dramu pozorišne samosvesti, pri čemu se susreću pozorište i vlast, umetnost i gospodar. U ovoj drami ne samo da sudbina pozorišta zavisi od volje gospodara već se Miloš javlja kao gospodar obe realnosti, one koja se uobličava u pozorištu i one sa druge strane pozorišne rampe. U „Kanjošu Macedonoviću” izvodi se raskošna dekonstrukcija herojskog razumevanja istorije i savremenosti, sveta i identiteta. Kada u ovoj drami junaci izgovaraju rečenice: „Veseli su oni koji ne znaju za bolje” ili: „Nije naše da pretresamo svijet, no da sviđamo svoja posla”, onda se u njima vidi raskid sa mitomanskom tradicijom tumačenja sveta i događaja u njemu. Nastajući na podlozi Andrićeve priče „Nemirna godina”, one priče u kojoj Andrić gotovo jedini put govori o onom što je u tom delu suštinsko – o poetici zamračenja, „Devojka modre kose” izražava dramu otpora u patrijarhalnom svetu.

Na drugoj strani, u tekstu „Je li bilo Kneževe večere” čitamo dramu izlaska iz mita u stvarnost istorijskih i društvenih procesa. Koliko ključni nacionalni mit, ova drama preispituje njegove političke i istorijske zloupotrebe. U ovim „Rodoljupcima” naših dana vidimo kako se nacionalni mit pretvara u oblik upravljanja nad nacijom, ali vidimo i tragički raskol koji je obeležio i našu istoriju i naše živote, to da u našem kulturnom i društvenom prostoru književna modernizacija nikada nije bila praćena adekvatnom društvenom modernizacijom. Sukob između kritičke istoriografije, oličene u Ruvarcu, i mitološke i političke interpretacije istorije, oličene u priređivačima Kneževe večere posle 500 godina, ispostavlja se kao sukob razumevanja istorije kao mogućnosti znanja i samospoznaje i shvatanja istorije kao proste funkcije.

Osvedočena kao vrhunski čovek pozorišta, kao jedan od najprestižnijih reditelja na prostoru ex-Jugoslavije, ali i kao pisac dramskog opusa koji je zasebno poglavlje u istoriji moderne srpske drame, Vida Ognjenović je u knjigama priča Otrovno mleko maslačka i Stari sat, kao i u romanu Kuća mrtvih mirisa uobličila prepoznatljiv pripovedni svet naseljen upečatljivim likovima i sudbinama. To je svet panonskog basena, čime se otvara jedan nedovoljno književno osvojen vidik srpske književnosti. Tom svetu, ali iz pomalo neočekivanog ugla, pripada i roman Preljubnici.

Nastavljajući ovaj modernizacijski niz, proza Vide Ognjenović obeležena je melanholičnom rekonstrukcijom događaja ispod površine činjenica. Predmet ovih setnih evokacija najčešće je građanski svet vojvođanske, srednjoevropske zone. Pripovetke i romani Vide Ognjenović predstavljaju učvršćivanje srednjoevropskog prostora u srpskoj književnosti. U ovoj prozi obnavljaju se minula vremena i nestali svetovi, pa zato tako često vidimo rusku emigraciju u srednjoevropskom prostoru, te ljude pokrenute istorijom, ljude koji su promenili mesto egzistencije, ali su ostali da žive u nekadašnjem vremenu.

Pripovedajući ono što istorija ne vidi u životu pojedinca, a pri tom dekonstruišući lične i kolektivne mitove, ova proza govori o „gorkom talogu detinjstva”, o tragičkim nesporazumima sa svetom i sa drugima, o susretima svetova i o samoći u neljubaznom svetu u kome individualnost i ljudski poduhvati bivaju poraženi ili o upečatljivim junacima koji su u vlasti neke opsesije, kako je u romanu Kuća mrtvih mirisa. Evokativne i jezički iznijansirane, pripovetke ovog pisca odlikuje nasmejana, otud i pronicljiva seta u istraživanju istorije i tradicije, mita i znanja, modernizacije i savremenosti. Ova pronicljivost jeste put do samog središta ispripovedanog sveta.

Nastajući u susretu života i literature, Putovanje u putopis, knjiga koju Vida Ognjenović svakako duguje vlastitom iskustvu, jeste i autentično svedočanstvo i autentično pripovedanje. Da je u Norveškoj napisala samo knjigu Putovanje u putopis, Vida Ognjenović bi mirno mogla da odgovori na pitanje koje u toj knjizi postavlja: „Šta ja to ovde radim?” Ta knjiga jeste i jedna avantura i kazivanje o toj avanturi. U njoj se govori o književnosti i nekim njenim formama, najpre o putopisu i romanu, ali i o najličnijem i najneposrednijem iskustvu onoga koji književnost piše. Ona svedoči o svakodnevici, o upoznavanju jedne zemlje, o lako vidljivim izrazima života te zemlje, ali i o skrivenim, senovitim stvarima koje se otkrivaju tek oku iskusnog posmatrača. U isto vreme Putovanje u putopis aktivira i neke vrlo značajne i složene niti iz srpske književne i kulturne tradicije, kao i iz tradicije norveško-srpskih odnosa. Putovanje u putopis nije putopisni izveštaj, već uzbudljiv roman u kome je putopisna forma samo mimikrija kojom se u tekst uvode gotovo svi književni žanrovi.

Preljubnici su moderan roman i po tome kako su pisani i po temama o kojima govore. Moglo bi se reći kako ovaj roman stoji u polemičkom odnosu sa većim delom savremene srpske književnosti upravo po svom tematskom interesovanju. Naime, ovaj roman veliku temu ne prepoznaje u istoriji, politici i ideologiji, niti u nekoj drugoj sili društvenih procesa, već, naprotiv, na sasvim drugoj strani, u čovekovoj privatnosti, u drami jedinke izazvane intimnim razlozima koji se u ovoj pripovednoj građevini uspostavljaju kao krunski uzroci događaja u jednom svetu. Time se u savremenoj srpskoj književnosti otvara važna ne samo književna već i kulturološka paradigma koja značajno i suštinsko prepoznaje, pre svega, u individualnom opredeljenju, a ne u mreži velikih, nadindividualnih entiteta.

Roman Preljubnici predstavlja vrhunski napisanu knjigu o autentičnoj drami jedne žene, savremene Beograđanke, čiji se život menja kada se suočava sa saznanjem koje nije lako izdržati. To saznanje je srušilo njen svet, ali je, u istoj meri, omogućilo njenu priču, govor o sebi i govor o drugima, govor uvek uzbudljiv, i kada je na granici šapata i nemosti, i kada je odrešito kazivanje o životu na „vrhuncima očaja“. U ovoj uzbudljivoj knjizi, pisanoj u prvom licu i u ispovednom tonu, junakinja pripoveda o svojim emocijama, o ljudima i događajima koji menjaju njen život, o svom okruženju, o porodici koju gubi i o porodici za koju shvata da, zapravo, nije njena. Ne štedeći ni sebe ni druge, junakinja govori o svojim emocijama i o svojoj patnji, o onome što obično ostaje prećutano i u književnosti i u životu. U Preljubnicima Vide Ognjenović ta priča se kazuje sa neuporedivom snagom i sa retkim majstorstvom. Pripovedajući o krizi identiteta, o njegovom raspadu i o identitetu ponovo naslućenom, Preljubnici nas suočavaju sa dvostrukim obrtom na čijoj dalekosežnosti počiva umetnička ostvarenost ovog romana. Književnost nas, naime, često suočava sa junacima koji doživljavaju krizu identiteta, ali nas najčešće i ostavlja na tom mestu, zajedno sa junacima koji su izgubili veru u svoju snagu i u prihvatljivost vlastitog sveta. Roman Vide Ognjenović odlazi mnogo dalje, jer susret sa vrtoglavim rubom egzistencije glavne junakinje jeste, zapravo, samo uvod u psihološki istančano preispitivanje koje vodi prema saznajnom preokretu. Ako se jedan identitet raspao, i to onaj koji je junakinja nasledila, pa u njemu nije ništa mogla da promeni, onda je na krhotinama tog sveta moguće osmisliti novi vlastiti identitet u kome će svaka pojedinost zavisiti od samosvesnog izbora junakinje romana Preljubnici. Ta junakinja nesumnjivo jeste jedan od najbolje uobličenih likova u novijoj srpskoj književnosti.

Priča ovog romana ispunjena je burnim preokretima. Jedno je preokret iz sreće solidnog građanskog sveta u nesreću lične drame. Drugi i važniji preokret jeste onaj s kojim se retko srećemo i u književnosti i u stvarnom životu: to je prepoznavanje unutrašnjeg vitalizma zahvaljujući kome junakinja pokušava da osmisli vlastitu sudbinu, potpuno sama, isključivo ličnom voljom i emocijama, ne prihvatajući više nijedan nametnuti i spoljni razlog. Oba ova preokreta povezana su sa krizom identiteta, onog identiteta koji je zatečen i onog identieta koji se naslućuje i možda će biti stvoren.

U ovoj uzbudljivoj knjizi, pisanoj u prvom licu i u ispovednom tonu, junakinja pripoveda o svojim emocijama, o ljudima i događajima koji menjaju njen život, o svom okruženju, o mužu koji je ostavlja i o porodici za koju shvata da, zapravo, nije njena. Ne štedeći ni sebe i druge, junakinja govori o svojim emocijama i o svojoj patnji, o onome o čemu se retko govori.

Vida Ognjenović pripoveda o raspadu vrednosti na kojima je počivala moderna. Ali ako je sve propalo, ostala je priča i poverenje u priču. To poverenje u ovoj prozi ponekad postaje sama radost pričanja. I u dramama i u prozi pratimo uverenje da se priče, i dalje, mogu pričati, da se sve može iscrpno opisati i da se priče mogu pričati tako kao da su upućene samo jednom čitaocu.

Ako tako gledamo, onda nam se književnost Vide Ognjenović ukazuje kao pohvala priči i pričanju, kao posvećenost jeziku i kao dijalog sa čitaocem. Mi kao čitaoci posle tog dijaloga ne ostajemo isti, jer u njemu, u tom dijalogu, slutnja postaje znanje da se u delu Vide Ognjenović susrećemo sa nekim od najboljih izraza moderne srpske književnosti.