Olga (Kiš) Životić

Brojni su primeri gde su cele porodice ili neki njeni članovi posvećeni pozorištu bilo kao glumci, reditelji, upravnici, dramaturzi ili drugi pozorišni posvećenici. Tako je i Olga Životić bila glumica, čija je porodica bila posvećena pozorišnoj umetnosti.

Olga Životić rođ. Kiš je glumačku karijeru započela 1922. godine u Podrinskom povlašćenom pozorištu, putujućoj trupi kojom je upravljao njen suprug Dušan Životić. Olgin suprug je bio darovit glumac, reditelj, pozorišni upravnik, dramaturg i prevodilac. Sin Olge Životić, Velimir Životić je bio glumac i reditelj koji je sa pet godina počeo da nastupa u očevom pozorištu, a kasnije bio jedan od najznačajnijih posleratnih glumaca Srpskog narodnog pozorišta. I ćerka Olge Životić, Ljiljana Životić udata Rebezov,  takođe je bila glumica i igrala je od prve godine života u očevom pozorištu, a kasnije je najznačajnije uloge ostvarila u pozorištu „Toša Jovanović” u Zrenjaninu.

Pozorišni publicista Vlada Popović sa izuzetnim osećajem za nasledni faktor, piše o osećaju ponosa kod glumca koji potiče iz glumačke porodice: „Glumci rođeni u glumačkoj porodici mahom nose u sebi osećanje ponosa što i po poreklu pripadaju tome po mnogo čemu izuzetnom pozivu. To je ono isto osećanje koje se može zapaziti i u ljudi koji nasleđuju svoje očeve u raznim drugim oblastima ljudske delatnosti, samo što je u glumaca izrazitije, svakako i zato što se glumački poziv ne može naslediti kao mnogi drugi, nego je za to potreban i specifični dar. (…) Sin oca glumca i majke glumice, Velimir Životić se očigledno ponosi svojim glumačkim pozivom, svojom pripadnošću pozorištu, noseći u sebi gordo, skoro aristokratsko osećanje da produžuje jednu dobru i uvaženu glumačku lozu.” (Поповић 1971, 10)

Olga Životić je bila glumica izuzetne emotivnosti i unutrašnje snage. Dejstvo koje je ostvarila na gledaoce bilo je utemeljeno kako u njenom građenju scenskog jezika kroz pokret, tako i kroz izuzetan glas kojim je gradila govorne radnje.

O glasovnim mogućnostima Olge Životić u predstavi Maksim Crnojević kritičar piše: „Sva u stilu Lazine drame, dajući svojim oraganom od tuča duboke akcente istinske tragedije, bila je Olga Životić u ulozi Jevrosime.” (Наша сцена 1952, 2)

Međutim, poredeći glas sina Olge Životić sa njenim glasom, kritičar beleži: „Sin nije nasledio sonorni, duboki glas svoje majke, nego umekšani, no ipak scenski vitalni drugi tenor svoga oca.” (Поповић 1971, 10)

Pozorište Dušana Životića, supruga Olge Životić, igralo je predstave u Valjevu, Čačku, Kragujevcu, Kruševcu i drugim većim mestima Srbije. Olga je igrala veoma šarolik repertoar, igrajući mnoge i raznovrsne uloge i učila od glumica i glumaca prvaka Narodnog pozorišta u Beogradu koji su često gostovali u toj trupi. Suprug Olge Životić je 1950. godine osnivao Malo pozorište na Slaviji, u Beogradu, koje je sa uspehom negovalo vodviljski repertoar. Od 1940. godine do izbijanja Drugog svetskog rata Olga je angažovana u Narodnom pozorištu Dunavske banovine u Novom Sadu, i postala je ubrzo prvakinja ovog pozorišta. Posle oslobođenja pozvana je u obnovljeno Srpsko narodno pozorište, u kom ostaje do penzionisanja, 31. decembra 1959. godine. Dve sezone je provela u Narodnom pozorištu u Beogradu, međutim po molbi uprave Srpskog narodnog pozorišta, pozvana je da se vrati u Srpsko narodno pozorište. Tu je ostvarila najznačajniji period svoje karijere kao jedna od istaknutih glumica jugoslovenske scene, a njene uloge spadaju u najviša glumačka ostvarenja na posleratnoj sceni Srpskog narodnog pozorišta.

Teatrolog i publicista Luka Dotlića, o glumici Olgi Životić piše: „…Olga Životić spada u red odličnih dramskih glumica, da je ona odista jedna snažna individualnost, umetnica osobena izraza, kakvih je novosadska scena malo imala posle smrti Milke Marković” (Наша сцена 1953, 1).

Glumica Olga Životić je igrala često uloge majki. Međutim, te uloge je igrala i sa svojom decom kao partnerima. Tako o specifičnosti situacije gde biološka majka igra i ulogu majke u predstavi Ekvinocio kritičar kaže: „Igrala je ulogu majke Jele, a učestvovali su još Milan Tošić, Duško Jakšić i prvi put Velimir Životić, sin i u predstavi i u stvarnosti.”  (Позориште 1972, 13)

O istoj predstavi Ekvinocio u kojoj igraju i Olga i Velimir, piše kritičar Jovan Vilovac: „Pre svega vredno je istaći odličnu igru Olge Životić u ulozi Jele kojom je proslavila svoju tridesetogodišnju umetničku delatnost. Neposredno izraženim osećanjima, toplim i ljudskim, igra Životićke bila je prirodna sa vanrednim intenzivnim doživljavanjem i sigurnim vladanjem scenom. Naročito su bile potresne i impozantne scene sa sinom Ivom u trećem činu i sukob sa Nikom u završnoj sceni.” (Дневник 1953, 7)

U tekstu „Olga Životić” kritičar Oliver Novaković piše o odnosu Olge Životić prema stvaralačkom činu njenog sina Velimira i njenoj brizi u procesu rada na ulozi: „Kad se spomene ime ove naše istaknute članice i prvakinje, i nesvesno se setimo uloge Jevrosime u Kostićevu „Maksimu Crnojeviću”. Svima je još u sećanju kako je Olga Životić kreirala ovu tešku, komplikovanu ulogu dramske majke, na skorašnjoj proslavi 90-godišnjice Srpskog narodnog pozorišta.

Pre neki dan Olga Životić došla je na probu u kojoj je učestvovao njen sin Velimir Životić. Tada se moglo videti sa koliko materinske ljubavi ona prati rad svog sina, kako pažljivo gleda svaki njegov pokret, gest, i takoreći, guta svaku njegovu reč. Ona ga je ovom prilikom gledala i kao glumca, i još više kao sina, i tada čoveku do beskonačnosti biva jasno kako je Olga uspešno ostvarila sve svoje uloge u kojima je igrala majku. Kad je vidite zajedno sa svojim sinom i sa ćerkom, ili sa unukom, malom trogodišnjom devojčicom, onda je pitanje kako je te uloge mogla tako dobro igrati – skoro izlišno.

Ali Olga Životić nije igrala dobro samo uloge dramskih majki, nego i čitav niz ostalih dramskih, tragičnih pa i komičnih uloga.” (Наша сцена 1952, 4)

O ulozi Vasje koju je glumica izražavala kroz duboku emocionalnost u predstavi Vasja Železnova kritičar Vilovac piše: „Naročito su mi ostale nezaboravne one dve scene: sa mužem i ona u finalu komada. Ona prva kada zajedljivo, pakosno, brutalno udara na muževljevu slabost i nemoć, i ona druga, kada u zadnjem činu pogođena kapljom, iskrivljena, posustala, klonula, onemoćela vidi svoj kraj, a bori se da ostane u životu. U te dve scene, ne glumačkom tehnikom, ne grimasom, ne podražavanjima, već neposrednim emocijama izraslim u izvorima unutrašnjim, duševnim, stvarao se zbilja takav tip iz koga se moglo naslutiti živo stvorenje, oživljeno jednom vanrednom sugestivnošću i unutrašnjom snagom.” (Дневник 1953,  8)

Ipak, Olga Životić je bila najupečatljivija u ulozi majke. O ulozi majke u predstavi Krvave svadbe, kritičar Oliver Novaković piše: „Olga Životić kao život žilava u materinskom kompleksu, monumentalna, patetična i večno budna za sina, plakala je krv svih sinova, svih zemalja i svih svetova”. (Наша сцена 1955, 5)

Uloge:

Виловац, Јован. 22. април 1951. „ДУБРОВАЧКА ТРИЛОГИЈА на новосадској сцени”. Слободна Војводина: 7.
Виловац, Јован. 1. март 1953. „Војновићев „Еквиноцио“ на новосадској сцени”. Дневник: 7.
Виловац, Јован. 15. фебруар 1953. „Пут и горак и леп”.  Дневник: 8.
Дотлић, Лука. 5. март. 1953. „Олга Животић”. Наша сцена 57–58: 1 1.
Новаковић, Оливер. 15. април 1955. „ВАРИЈАЦИЈЕ на представу Крвава свадба од Лорке”. Наша сцена 96–97: 5.
Н(оваковић), О(ливер). 15. фебруар 1952. „Олга Животић”. Наша сцена 36:  4.
Поповић, Влада. 1971. „Велимир Животић”. Позориште 3: 10.
Татић, Марина. 1972. „ОЛГА ЖИВОТИЋ – ДРАМСКА ХЕРОИНА”, Позориште 5: 13.

Енциклопедија Српског народног позоришта