Jevrić Olga

Olga Jevrić je rođena 29. septembra 1922. godine u Beogradu od oca Srbislava Jevrića, direktora Bankarsko-trgovačkog d.d. i majke Ane, rođene Radivojević-Vačić. Pohađala je osnovnu školu i niže razrede gimnazije u francusko-srpskoj školi  „St. Josephˮ u Beogradu, a više razrede u Trećoj državnoj ženskoj realnoj gimnaziji u Beogradu. Uporedo sa gimnazijom uči u klasi profesorke Zinaide Grickat u Muzičkoj školi „Stankovićˮ. Godine 1942. uspešno polaže prijemni ispit na Muzičkoj akademiji. Već iduće godine upisuje se na vajarski odsek Akademije likovnih umetnosti, a 1946. diplomirala je na Muzičkoj akademiji u klasi profesora Ćirila Ličara. Dve godine kasnije diplomira i na vajarskom odseku Akademije likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića, gde magistrira 1949. kada upisuje i studije Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tada izlaže i na VII izložbi ULUS‒a. Od tada otpočinje njen bogat stvaralački rad i usavršavanje. Godine 1973. izabrana je za dopisnog člana SANU, a 1983. godine postaje redovni član Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU.

U veoma burno vreme, nakon Drugog svetskog rata, u uslovima ideologije socijalističkog realizma, Olga Jevrić je dala značajan doprinos za nastajanje modernog i savremenog izraza u skulptorskom stvaralaštvu. Čisti, apstraktni, specifični karakter njene skulpture, umnogome je uslovljen skulptorkinom dobrom poznavanju muzike. Pripadajući generaciji jugoslovenskih umetnika koji su sproveli izuzetno značajno pomeranje ka savremenom izrazu, Olga Jevrić je postala jedan od najistaknutijih nosilaca srpske savremene umetnosti. Kombinovanjem i sintetizovanjem cementa i gvozdenog praha, stvarala je materijal za svoje skulpture (tzv. feri-oksid).

Početni period stvaralaštva je obeležen figurom, aktovima i memorijalnom plastikom. Uprkos preovlađujućoj struji ideologije socijalističkog realizma ona vrlo rano definiše svoj sopstveni stilski rukopis. U portretu Angeline Gatalice iz 1952‒53. skulptorka je izbegla deskripciju i naturalizam najavljujući sposobnost samostalnog skulptorskog mišljenja. Tokom šeste decenije Olga Jevrić menja odnos prema prostoru i skulpturi, a glavninu tadašnjeg opusa čine predlozi za spomenike posvećeni bezimenim žrtvama koji su očigledno odražavali tadašnje emotivno stanje umetnice, obeleženo rezignacijom zbog patnje, ratova, nepravedno nanesenog bola, nehumanosti. Takvi su: Predlog za spomenik ‒ Milanovac, 1954, konkurs za spomenik u Pljevljama gde je bila dobitnica Prve  nagrade. Prvu samostalnu izložbu priređuje 1957. godine pod nazivom  „Prostorne kompozicijeˮ, ukazujući da prostor postaje bitna komponenta plastične konstrukcije, a prema rečima Ješe Denegrija umetnica želi da naglasi sintezu likovnih (prostornih) i muzičkih (kompizicionih) komponenti i kroz nazive skulptura: Artikulacija prostora, Vertikalna kompozicija, Komplementarne forme, Tri elementa, Zakrivljeni oblik, sve 1956. godine (Denegri 2021, 398).

Prisutna je 1958. godine na  XXIX Venecijanskom Bijenalu gde izlaže uz kolege Krstu Hegedušića, Gabrijela Stupicu, Eda Murtića i Draga Tršara. Njen nastup sa dve Kompozicije, tri Predloga za spomenike i nekoliko manjih formata biva zapažen od strane likovne kritike koja ju je odredila kao jednog od najranijih jugoslovenskih predstavnika unutar aktuelnih svetskih problemskih tokova umetnosti (Denegri 2021, 400). Kraj šeste decenije donosi Olgi Jevrić potpunu afirmaciju i potvrdu njene vrednosti kao i značaja njene skulpture u tokovima jugoslovenske i svetske umetnosti.

Godine 1963. državni vrh javno je osudio novu, apstraktnu umetnost, međutim hrabri umetnički izraz na teritoriji Jugoslavije nije mogao biti zaustavljen u svom naletu i razvoju. U radovima Olge Jevrić iz 1965. postaje sve naglašenija prostorna dimenzija, a skulpture poprimaju monumentalnije razmere (Nesvođena forma, 1964, Tektoidni oktopod, 1965, Centripetalna forma, 1965, Trinom, 1965). Ovi nazivi skulptura, baš kao i brojni koji će uslediti tokom sedamdesetih ukazuju da je skulptorsko razmišljanje Olge Jevrić u suštini apstraktno. Do njih se ne dolazi svođenjem od figuracije prema apstrakciji, tu nema mondrijanovskog apstrahovanja suvišnih elemenata da bi se došlo do suštine i čvrste armature sveta. Jevrić je od početka skulpturu koncipirala kao apstraktnu kategoriju u kojoj su bitni prostornost, polimorfnost i polidimenzionalnost prostora, vreme kondenzovano u sugestiji pokreta, oblik koji u svojim unutrašnjim vrednostima odražava duh tla na kome nastaje, te da upravo taj oblik prenosi iskustvena stanja protivrečnih vremena, kako razaranja tako i građenja (Jevrić u Denegri 2005, 76).

Sedamdesete godine u delu Olge Jevrić su u znaku kontinuiranog razvoja, elaboriranog ali nikada do kraja zaokruženog. Radikalnih promena u njenom delu nema, iako se donekle menja njen odnos prema masi i formi. Ekspresivno dejstvo je još prisutno ali dolazi do smirivanja (Artikulacija prostora III, 1970, Koncentrično slaganje, 1970, Crveni masivi, 1973, Stereotomija, 1985). Na izložbi u SKC-u 1988. izlaže nove radove u kojima je potpuno promenjen odnos prema formi i masi. Sada je jasno definisana prava kontura i forma bloka (Nalegle forme iz 1986‒88, Trostruko ukrštanje iz 1986‒88). Dolazi do građenja ali i razgradnje u cilju ispoljavanja ekspresije. Šipka ne spaja odvojene mase, ne omogućuje prelaz (transfer) i nije vezivo između zasebnih masa. Sada je utonula duboko u tkivo skulpture. Peta Pančevačka izložba održana 1989. odaće joj još jedno priznanje, jer ona je jedan od anticipatora i preteča onoga što se dešavalo u našoj skulpturi i umetnosti tokom osamdesetih.

Njena skulptura se razvijala kontinuirano, postala je kompaktnija, sublimnija, i poseduje određenu geometrijsku i konstruktivnu snagu primerenu ukupnoj atmosferi u umetnosti na kraju decenije. Dolazi do spoja ekspresije subjektivnosti i doze racionalizma. Umesto razuđenih ekspresivnih skulptura umetnica se bavi kompaktnim i celovitim formama. Skulptura sve više prestaje da bude čvrsta kompaktna masa, jedan definisani oblik. Sve češće je ona sastavljena iz delova ‒ iz segmenata koji joj omogućavaju promenu oblika.

Tokom devedesetih novu izmenu u skulpturi označava izložbom „Tri skulptureˮ u Narodnoj Biblioteci u Beogradu (Za izotopni prostor, 1996, Nabrajanje, 1998, Limes, 1999). Ove skulpture predstavljaju sažetak najkarakterističnijih problemskih razloga kojima se Olga Jevrić bavila devedesetih godina, vraćanjem ideje blok‒forme.

Veoma malo se zna i o radovima Olge Jevrić u polju fotografije nastalim između 1984. i 1993, a koje izlaže upravo 1993. u Galeriji „Zlatno okoˮ u Novom Sadu. Ove fotografije poseduju jasno definisanu strukturalnost i likovnost. U fokusu objektiva je život koji se odvija na pijaci, gradilištu, ulici, sa ciljem da se ukaže na monumentalnost jednostavnih situacija i događaja, na akumulaciju elemenata, na jedan element kao gradivni segment fotografije koji čini njenu unutrašnju strukturu kroz proces repeticije. Još jednom su pomenute fotografije zajedno sa njenim skulpturama bile izložene u MSUV, od 10. aprila do 4. maja 2014. godine povodom nagrade „Sava Šumanovićˮ koja je posthumno dodeljena umetnici. Prilikom otvaranja izložbe Sava Stepanov je u govoru istakao: „U našoj umetnosti, skulptorsko stvaralaštvo Olge Jevrić je, na odista veličanstven način, trajalo više od pet decenija. Na horizontu srpskog i jugoslovenskog likovnog stvaralaštva njena skulptura se javlja kao značajan i autoritativan primer niza adekvatnih reakcija na izazove sveta i impulse aktuelne umetnosti. U prelomnim pedesetim godinama prošlog veka, upravo je Olga Jevrić svojim „Prostornim konstrukcijamaˮ prezentovanim na prvoj samostalnoj izložbi u beogradskoj Galeriji ULUS (1956), a potom i na Bijenalu u Veneciji (1958), ostvarila najdrastičniji zaokret u našoj umetnosti ka modernizmu; ka onoj autonomiji umetnosti koja konstituiše autentičnu plastičku misao ‒ kakvu samo umetnost može da ponudi poput uglednog modela ‒ društvu, drugim znanjima i drugim praksama.ˮ

Olga Jevrić je preminula u 92. godini, 10. februara 2014. godine, u Beogradu. Pre smrti, ona je 2006. godine Kući legata darovala 44 skulpture izvedene u feri-oksidu, gvožđu, cementu, terakoti i patiniranom gipsu. Godine 2007. Ugovorom o poklonu Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti zaveštala je 147 skulptura malog i srednjeg formata koje predstavljaju uzorne primerke njenog bogatog i vrednog opusa.

U razgovoru koji je Olivera Janković vodila sa umetnicom, između avgusta i novembra 2004. godine, Olga Jevrić je govorila:

„Moja majka je bila izvrstan pijanista; čak je i u poznim godinama umela da sedne za klavir i briljantno odsvira neku Šopenovu polonezu – onako kako meni nikada nije uspevalo. (…) Moj otac – pre rata – bavio se poslom iz oblasti ekonomije i prava, međutim voleo je književnost i likovnu umetnost. Održavao je prijateljske kontakte sa umetnicima Bijelićem, Palavičinijem, Beševićem, Filakovcem… Mene je kao gimnazijalku vodio na izložbe. Ali što se mene tiče – u tom periodu želela sam da se bavim naukom – da otkrivam neotkriveno. Prenela sam u umetnost tu svoju želju za istraživanjem neistraženog, samo na drugom planu.

Do svog metoda došla sam putem empirije u dijalogu unutrašnjeg vrenja sa mogućim čitanjem i značenjem datog. Tako osvešćen put gradnje (masa‒prostor‒šipka‒muzika) otvorio je put do onih žuđenih prostora u kojima sam našla sebe i sredstva i način da razvijem one probleme što su se po nekoj unutrašnjoj logici, kao daljnja konsekvenca množili i trasirali moje delovanje u vremenu. Onaj nemir, ono iskustvo što je donelo istorijsko vreme koje je obeležilo našu mladost, oni sadržaji, otpori, provalili su kao lavina i činilo mi se da taj nađeni metod gradnje daje šansu da ih ponese i iskaže.

Svoju skulpturu vidim isključivo u prirodi, na brisanom prostotu, u komunikaciji sa nebom. Volim i kamen i drvo, volim unutrašnji život koji oni imaju, ali ne kao materijal u kome bih radila. Moj postupak pretpostavljanja traženje forme, stalno međusobno usklađivanje: pomeranje, dodavanje, oduzimanje – što ovi materijali ne dopuštaju.

Apstraktna forma mi je pomogla da se oslobodim naučenih shema i da postanem odgovorna sebi. Apstrakcija mi je pomogla da iskažem one složene doživljaje, emocije, iskustvo, misaona kretanja, što mi se čini da ne bih mogla iskazati putem figuracije.

Moja skulptura postoji kao strukturni događaj u prostoru. Samim tim ona je krajnja suprotnost enformelu. Enformel ne poznaje pojam strukture kao princip gradnje. Jedina veza sa enformelom jeste vreme u kome nastaje kao i moja skulptura, ali nezavisno od enformela. Ako moj rad s nečim treba povezati – i metodološki i idejno – mogu se naći dodiri sa strukturalizmom i dijalektikom.

U Marici sam boravila 1966. godine kao stipendista Ford fondacije. To je bilo vreme prevrata svih vrednosnih kriterijuma i same kategorije umetnosti. Minimal-art, pop-art, lend-art, hepeninzi, itd. osvajali su scene likovnog života. Obilazila sam muzeje i tu nastavila svoje pariske dijaloge sa oblicima koji su se, kao svedoci vremena i civilizacija, nudili kao autentični dokazi o formi kao čitljivoj transmisiji duhovnih vrednosti.  (…) Kada sam bila u poseti Umetničkom univerzitetu u Denveru direktor me je dočekao sa katalogom Bijenala otvorenim na stranici sa reprodukovanom mojom skulpturom. To je bilo osam godina posle mog izlaganja u Veneciji! Uspostavljanje komunikacije donosi neku tihu radost – potvrdu da postojite, da delo živi u drugome.

Volela bih da umetnost dobije svoje mesto u društvu – da rezultati stvaralačkih aktivnosti pojedinca postanu opšta vrednost koja učvršćuje mesto jedne zajednice u širim razmerama, da se uspostavi dijalog sa delom kao sa delom sopstvene svesti koja se tim putem oplemenjuje, bogati, uduhovljava, upućuje na više, dublje sadržaje života.ˮ

(Delovi razgovora preuzeti iz: Janković, Olivera. „Razgovor sa Olgom Jevrić: Nema istinskog stvaralaštva bez identifikacijeˮ, Književni list, mesečnik za književnost, kulturu i društvena pitanja, Beograd, novembar 2004, 6‒7.)

Katalog izabranih radova Olge Jevrić iz Legata SANU:
Aušvic I, 1956 feri-oksid, gvožđe, 15 x 11 x 10 cm
Artikulacija prostora I, 1956 feri-oksid, 17 x 9 x 9 cm
Tri elementa I, 1956 prskano gvožđe, 9 x 12 x 9 cm
Tri elementa II, 1956 prskano gvožđe, 15 x 10 x 9 cm
Tri elementa III, 1956 feri-oksid, 14 x 12 x 13 cm
Predlog za spomenik II (Jerusalim), 1956 prskano gvožđe, 14 x 10 x 7,5 cm
Predlog za spomenik I (Zatvor), 1956 prskano gvožđe, 11 x 14 x 8,5 cm
Memento III, 1957 feri-oksid, 29 x 25 x 6 cm
Strune u snopu (Crvena harfa), 1957―1958 feri-oksid, gvožđe, 15,5 x 9 x 6 cm
Strune u snopu II (Tenzije), 1957―1958 prskani bakar, 18 x 8 x 7 cm
Jedra II, 1957―1958 feri-oksid, gvožđe 16 x 15,5 x 8 cm
Predlog za spomenik III (Smodlaka), 1957 feri-oksid, gvožđe, 13 x 10 x 9 cm
Predlog za spomenik (Jajinci), 1958 feri-oksid, gvožđe, 13 x 11 x 6,5 cm
Memento IV, 1958 feri-oksid, gvožđe 18 x 8,5 x 4 cm
Jedra I, 1958 feri-oksid, gvožđe, 16,5 x 20 x 15 cm
Pločasta nadstrešnica, 1958 feri-oksid, gvožđe, 12 x 14 x 10 cm
Agresivne forme II, 1959 prskano gvožđe, 10 x 23 x 12 cm
Predlog za spomenik I, Bubanj, 1959 feri-oksid, gvožđe, 25 x 16 x 13 cm
Konkavne komplementarne forme I (Ante), 1959 prskano gvožđe, 17,5 x 12 x 9 cm
Divergentna kretanja, 1959 prskano gvožđe, 25 x 13 x 9 cm
Hirošima I, 1959 feri-oksid, gvožđe, 43 x 17 x 10,5 cm
Konstelacija, 1959 prskano gvožđe, 27 x 28 x 29 cm
Horizontalna kretanja, 1959 prskano gvožđe, 14 x 32 x 11 cm
Agresivne forme I, 1959 prskano gvožđe, 12 x 25,5 x 8,5 cm
Zenica I, 1961 prskano gvožđe, 26 x 11,5 x 10 cm
Zenica II b, 1961 prskano gvožđe, 30 x 12 x 14 cm
Dislokacija I, (1962) 1967 feri-oksid, gvožđe, 23 x 26 x 18 cm
Raspeti oblici I, 1963 feri-oksid, gvožđe, 25 x 12 x 10 cm
Sinuozna forma I, 1963 feri-oksid, gvožđe, 15 x 9 x 7 cm
Korespondentne forme, 1963 feri-oksid, gvožđe, 11,5 x 15 x 14,5 cm
Predlog za spomenik, Avala (Bolid), 1963 feri-oksid, gvožđe, 25 x 10 x 18 cm
Predlog za spomenik – Avala I, 1963 feri-oksid, gvožđe, 33,5 x 20 x 11 cm
Forma pod pritiskom I, 1963 feri-oksid, gvožđe, 20 x 9 x 9 cm
Zahvaćeni prostor I, 1963 feri-oksid, gvožđe, 20 x 16 x 11 cm
Gredna, 1963 feri-oksid, gvožđe, 20 x 23 x 10 cm
Centripetalna forma I, 1964―1965 feri-oksid, gvožđe, 28 x 24,5 x 15 cm
Bremeniti blok, 1964/1985 feri-oksid, 22 x 20 x 17,5 cm
Trinom – mali, (1964) 1965 prskano gvožđe, 14 x 11 x 11 cm
Trinom I b, (1964), 1965/1967 cement, gvožđe, 28,5 x 23,5 x 21,5 cm
Konkavni oblici, 1964 feri-oksid, gvožđe, 18,5 x 13,5 x 11,5 cm
Koncentrično sleganje, 1964 feri-oksid, gvožđe, 27 x 27 x 25 cm
Forma u usponu, 1964 feri-oksid, gvožđe, 24 x 23 x 15 cm
Zahvaćeni prostor II, 1964 feri-oksid, gvožđe, 20 x 16 x 11 cm
Forma u nastajanju I, 1964 feri-oksid, 15 x 20 x 14 cm
Nadsvođena forma I, 1964 feri-oksid, gvožđe, 13 x 13 x 9 cm
Forma serpentinata, 1965 feri-oksid, gvožđe, 24 x 10 x 9 cm
Materija u kretanju I, 1965 feri-oksid, gvožđe, 17 x 17 x 10 cm
Divergentni masivi I, 1965 feri-oksid, gvožđe, 19 x 11 x 13 cm
Ekscentrično razleganje I, 1965/1967 feri-oksid, gvožđe, 26 x 25 x 22 cm
Kavernozni oblik I, 1965 feri-oksid, gvožđe, 14 x 17,5 x 12,5 cm
Pet masiva, 1965 feri-oksid, gvožđe, 24,5 x 16 x 9 cm
Dvočlani niz, 1965/1970 feri-oksid, gvožđe, 22 x 10 x 10,5 cm
U nizu, 1966/1967 feri-oksid, gvožđe, 39,5 x 13,5 x 13,5 cm
3+1, 1966 cement, gvožđe, 17,5 x 19,5 x 12 cm
Za izotopni prostor I, 1966 feri-oksid, gvožđe, 21 x 16 x 14 cm
Prostor u staništu I, 1966 liveni kamen, 12 x 16,5 x 10,5 cm
Odvajanje, 1966 cement, gvožđe, 30 x 23 x 17 cm
Hijatus – mali, 1967/1973 feri-oksid, gvožđe, 20 x 22 x 12 cm
Hijatus I a, (1967) 1973 feri-oksid, gvožđe, 36 x 34,5 x 17,5 cm
Trodelni oblik, 1967 feri-oksid, gvožđe, 27 x 18 x 17 cm
Aglomeracija, (1968) 1971 beli cement, gvožđe, 16 x 21 x 13 cm
Predlog za spomenik – Odžaci I, (1969) 1975 feri-oksid, gvožđe, 18 x 16 x 12 cm
Predlog za spomenik – Odžaci II, (1969) 1975 feri-oksid, gvožđe, 15,5 x 12 x 10 cm
Astatična kompozicija II, 1969/1973 feri-oksid, gvožđe, 24,5 x 21 x 14,5 cm (beli‒ cement, gvožđe/ karton)
Astatična kompozicija II a, 1969/1975 beli cement, gvožđe, 24,5 x 21 x 14,5 cm (feri-oksid, gvožđe, 33,5 x 25 x 23 ‒ karton)
Nadsvođeni prostor II (Cipela), (1969) 1973 feri-oksid, gvožđe, 13 x 17 x 10,5 cm
Aksialna aglomeracija, (1969) 1971 feri-oksid, gvožđe, 27 x 22 x 19 cm
Aksialna konfiguracija, (1969) 1971 feri-oksid, gvožđe, 32 x 17 x 18 cm
Pomereni segmenti, (1969) 1975 feri-oksid, gvožđe, 19,5 x 14,5 x 13 cm
Prostor u tkanju, 1969/1978 feri-oksid, gvožđe, 41,5 x 18 x 21 cm
Forma u nastajanju II, (1969) 1973 feri-oksid, 25 x 23 x 13 cm
Oko praznine, oko 1970, pre 1980 feri-oksid, gvožđe, 19 x 16,5 x 11cm
Emanacija IV, (1970) 1983 feri-oksid, gvožđe, 15 x 16 x 10 cm
Tri bloka, 1970―1980 (?) 1974 (?) 1994 (?) feri-oksid, gvožđe, 19 x 20 x 16 cm
Artikulacija prostora VIII, (1970), 1977/1981 feri-oksid, gvožđe, 20 x 27 x 13 cm
Emanacija I, (1970) 1983 feri-oksid, gvožđe, 13 x 37 x 11 cm
Emanacija II, (1970) 1983 feri-oksid, gvožđe, 7 x 17 x 11 cm
Emanacija III, (1970) 1983 feri-oksid, gvožđe, 15 x 8 x 10 cm
Tri bloka. Naskok, 1971/1989 feri-oksid, gvožđe, 22 x 20 x 19 cm
Naslojavanje, (1971) 1986 feri-oksid, 20,5 x 24,5 x 12,5 cm
(Horizontalne male) Nalegle oblice I, (1974) 1988 feri-oksid, 8,5 x 15 x 11 cm
Nalegle oblice I (Vertikalne), (1974) 1988 feri-oksid, gvožđe, 18 x 12 x 13 cm
Crveni masivi, 1975 feri-oksid, gvožđe, 11 x 12 x 15 cm
Prostor u staništima, 1975―1977 feri-oksid, gvožđe, 13 x 16,5 x 11 cm
Veliko ukrštanje I, 1976 feri-oksid, 26,5 x 35 x 13 cm
Artikulacija prostora VII, 1977/1981 feri-oksid, gvožđe, 20 x 27 x 13 cm
Dvostruko kolo, 1977―1979 feri-oksid, gvožđe, 9 x 9 x 8 cm
Pomereni segmenti II, (1977) 1988/1989 feri-oksid, gvožđe, 18 x 19,5 x 19 cm
Združeni blokovi. Venecija, 1981 (?) feri-oksid, gvožđe, 15 x 15,5 x 17,5 cm
Malo ukrštanje I, 1985 feri-oksid, 14 x 13 x 25 cm
Stereotomija I, 1985 feri-oksid, gvožđe, 11 x 11 x 11 cm
Prožimanje I, 1986 feri-oksid, 22,5 x 17 x 15,5 cm
Pet blokova u kolu, 1986 feri-oksid, gvožđe, 19 x 18,5 x 16 cm
Pet blokova, 1986 feri-oksid, gvožđe, 24 x 21 x 18 cm
Astatična relacija I, (Hit), 1986 feri-oksid, 14 x 10 x 9 cm
Nalet, 1986 feri-oksid, 22,5 x 18 x 13 cm
Veliko ukrštanje II, 1987 feri-oksid, 34,5 x 23 x 12 cm
Dvostruko ukrštanje II, 1987 feri-oksid, gvožđe, 15,5 x 15,5 x 13 cm
Rasap, 1987 feri-oksid, gvožđe, 16 x 25 x 18 cm
Stepenovanje, 1987 feri-oksid, gvožđe, 16 x 24,5 x 15cm
Dvostruko ukrštanje II (horizontalno), 1987 feri-oksid, 17,5 x 19,5 x 19 cm
Naslojene/Nalegle oblice, oko 1988 feri-oksid, 13 x 20,5 x 10,5 cm
Nalegle oblice, 1988 feri‒oksid, 13 x 22 x 10 cm
Horizontalno ukrštanje (Mogila), 1988 feri-oksid, gvožđe, 8 x 25 x 16 cm
Prožimanje II – malo, 1989―1990 feri-oksid, 8 x 16 x 12 cm
Dvostruko ukrštanje, 1990 feri-oksid, 18 x 20 x 19 cm
Astatična relacija – organska, 1990 feri-oksid, 17 x 18 x 12 cm
Astatična relacija II, 1990 feri-oksid, 17 x 25 x 18 cm
Četvorostruko ukrštanje, 1991/1998 terakota, 18,5 x 20 x 22 cm
Preplet, 1993 terakota, 12 x 26,5 x 28 cm
U progresiji, 1995 (?) feri-oksid, 16 x 35 x 15 cm
Troskok, 1996 feri-oksid, 15 x 30 x 22 cm
Limes I, 1996 feri-oksid, gvožđe, 15 x 23 x 10 cm
Gredna II, 1996 feri-oksid, 14 x 33 x 17 cm
Astatična kompozicija III, 1998 feri-oksid, gvožđe, 20,5 x 19 x 17 cm
Združeni blokovi, 1998 feri-oksid, gvožđe, 10,5 x 15 x 11 cm

Samostalne izložbe: (izvor: olgajevric.kucalegata.org):

1957. Beograd, Galerija ULUS (Terazije): Olga Jevrić – Prostorne kompozicije,10–20. oktobar
1959. Torino, Galleria Notizie: Sculture di Olga Jevrić, 3 –29.oktobar
1960. Sremska Mitrovica, Galerija Srema: Olga Jevrić, 24. april – 8. maj
1962. London, Drian Galleries: Desa Pantelić, painting; Zoran Mandić, painting; Olga Jevrić, sculpture, 25. april – 12. maj
1964. Zagreb, Galerija suvremene umjetnosti: Olga Jevrić: 1954–1964, 31. januar – 16. februar
1965, Beograd, Salon Muzeja savremene umetnosti: Olga Jevrić: 1963–1965, 6–17. novembar
1981. Beograd, Muzej savremene umetnosti: Olga Jevrić: retrospektivna izložba 1948–1981, oktobar–novembar
1988. Beograd, Galerija Studentskog kulturnog centra: Olga Jevrić: Skulptura 1948‒1988, [retrospektivna izložba skulptura malog formata], decembar
1989. Savremena galerija Centra za kulturu „Olga Petrovˮ: Hommage à Olga Jevrić: V pančevačka izložba jugoslovenske skulpture, 2. jun – 2. jul 1989.
1993. Novi Sad, Centar za vizuelnu kulturu „Zlatno okoˮ: Fotografije Olge Jevrić, novembar
1999. Beograd, Narodna biblioteka Srbije: Tri skulpture: Olga Jevrić, 15–22. oktobar
2001. Beograd, Galerija SANU: Olga Jevrić – skulpture, 25. april – 21. jul 2001.
2001. Vrnjačka banja, Zamak kulture, Samostalna izložba skulptura Olge Jevrić,avgust – septembar
2001. Novi Sad, Galerija „Platoneumˮ: Olga Jevrić – skulpture, 5–20. septembar
2008. Novi Sad, Galerija likovne umetnosti „Poklon zbirka Rajka Mamuzićaˮ: Olga Jevrić: skulpture, 24. maj – 17. jun
2008. Gornji Milanovac, Moderna galerija Kulturnog centra: Olga Jevrić: skulpture malog formata, IX međunarodno bijenale umetnosti minijature, 20. april – 27. jun
2012. Beograd, Kuća legata: Olga Jevrić – Materija duha, 26. septembra – 24. oktobra

Posthumne izložbe:

2014. Novi Sad, Muzej savremene umetnosti Vojvodine: Skulpture i fotografije, 10. april – 4. maj
2016. Lids, Henry Moore Institute, Gallery 4: Olga Jevrić: Proposals for Monuments, 3. februar– 17. april
2018. Užice, Gradska galerija Užice: Olga Jevrić: skulpture, 9–26. oktobar
2019. London, Handel Street Projects: Olga Jevrić: Spatial Compositions, 28. jun – 2. avgust
2019. London, PEER: Olga Jevrić: Sculpture, 28. jun – 14. septembar
2019. Kraljevo, Narodni muzej, Olga Jevrić, 15. oktobar – 15. novembar
2022. Beograd, Galerija SANU, Olga Jevrić ‒ Kompozicija i struktura, 18. oktobar – 11. decembar

Međunarodne izložbe (preuzeto sa sajta sanu.ac.rs):

1952. Atina;
1956. Pariz, Musée Rodin (individualno učešće); Rim, Galleria Nazionale d’Arte Moderna; Milano, Palazzo della Permanente;
1957. Varšava, Izložbena dvorana Zahenta;
1958. Brisel, Jugoslovenski paviljon, EXPO ’58; Venecija, Jugoslovenski paviljon, XXIX Biennale di Venezia; 1959. Antverpen, Midelheimpark, 5. Biennale voor Beeldhouwkunst; Padova, Sala della Ragione, III Concorso Internazionale del Bronzetto; Milano; Pariz, Gallerie Raymond Creuze, Salle Balzac;
1960. Antib, Musée Grimaldi;
1961. Vizbaden, Städtisches Museum – Gemäldegalerie; Braunšvajg, Städtisches Museum; Esen, Museum Folkwang; Ahen, Suermondt Museum; Karlsrue, Badischer Kunstverein; London, Tate Gallery; Koventri, Herbert Art Gallery; Kingston na Halu, Ferens Art Gallery; Brajton, Brighton Art Gallery; Padova, Salle della Regione; Aleksandrija, Musée des Beaux‒arts; Pariz, Musée national d’art moderne;
1962. Rim, Palazzo delle esposizione; London, Galerija Drian; Karara, III Biennale Internazionale di scultura; Venecija, Galleria dell’Opera Bevilaqua la Masa;
1963. Grac, Burggarten Forum Stadtpark, Kunstlerhaus, TRIGON ’63; Padova, Sala della Ragione;
1964. Sopot, Poljska, Biuro wystaw artystycznych;
1965. Pariz, Musée Rodin;
1966. Bukurešt, Salla Dalles;
1967. Montreal, Jugoslovenski paviljon, EXPO ’67; Karara, Citta di Carrara; Padova, Salla della Ragione; Pitsburg, Museum of Art;
1969. Montevideo, Urugvaj, Arte contemporaneo Yugoslavo; Prag, Národní galerie; Brno, Moravska galerie; Santijago de Čile, Nacionalni muzej; Antofagasta; La Paz; Pariz, Exposition Yougoslave;
1970. London, Hayword Gallery;
1971. Pariz, Grand Palais;
1973. Koventri, Herbert Art Gallery; Milano, Villa Comunale; Padova, Salla della Ragione;
1974. Frankfurt, Jahrhunderthalle Hoechts; Leverkuzen, Erholungshaus Bayer; Helsinki, Konsthall; Tampere, Museo; Alborg, Danska, Nordjyllands Kunstmuseum;
1975. Padova, Salla della Ragione; Beč, Akademie der Bildenden Künste; Meksiko Siti, Museo de arte Moderna; Gvadalahara, San Luis Potosi;
1977. Solun, Institut Français de Thessalonique; Atina, Alexander Soutzos Museum; Budimpešta, Koho‒es Gepipar Technika Haza; Sofija, Sala Rikovski;
1978. Budimpešta, Szépmüvészeti múzeum; Bukurešt, Sala de la Teatrul Național; Dortmund, Museum am Ostwall; Berlin, Staatische Museum; Nirnberg, Kunsthalle;
1979. Brisel, Musées royaux des Beaux‒arts de Belgique; Luksemburg, Théâtre municipal; Rim, Villa Giulia; Padova, Salla della Ragione;
1980. Bukurešt, Muzeul de arta R. S. Romania;
1984. NJujork, Equitable Gallery;
1985. Bukurešt, Sala Dalles; Nikozija (Kipar), Gallery Famagusta Gate; Atina;
1986. La Valeta, Arheološki muzej; Berlin, Nationalgalerie;
1987. Kairo, Akhnaton Gallery, Centre of Arts; Atina;
1990. Berlin, Kunstforum der Grundkredit Bank; Lage, Sparkasse Detmold; Bon, Wissenschaftszentrum; 1991. Moskva, Deveti jugoslovenski bijenale male plastike;
1999. Beč, Museum Moderner Kunst Stiftung Ludwig; Budimpešta, Ludwig Múzeum; Barselona, Fundació Joanó Miró; Sauthempton, Hansard Gallery (City Gallery); Prag, Národní galerie;
2013. Koblenc, Nemačka, Ludwig Museum.

Degeneri, Ješa, Miško Šuvaković, Nikola Dedić. 2018. Veliki modernizam. Beograd: Orion art.

Denegri, Ješa. 2005. Olga Jevrić. Beograd: Topy i Vojnoizdavački zavod.

Denegri, Ješa. 1981. Skulptor Olga Jevrić. Beograd: MSUB.

Stepanov, Sava i dr. 2001. Skulptura Olge Jevrić. Beograd: SANU

Napomena: detaljna literatura o životu i delu akademika Olge Jevrić može se naći u Denegri, Ješa. 2021. „Olga Jevrić (1922‒2014)”. U: Ljubomir Maksimović, Zoran Knežević (ur.), Život i stvaralaštvo žena članova Srpskog učenog društva Srpske kraljevske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti, Tom I, 423‒425. Beograd: SANU.

Olga Jevrić – misli i sećanja. 2012. Beograd: Kuća legata.

Virtuelni muzej – Olga Jevrić. 2020. Beograd: Narodni muzej.

Art zona: Ekstremni individualizam Olge Jevrić. Beograd: RTS.

Olga Jevrić. 2016. Beograd: SANU.

Legat Olge Jevrić.

Olga Jevrić.

Olga Jevrić.

Olga Jevrić ‒ Skulpture i fotografije u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. april‒maj 2014.

Olga Jevrić: Skulpture i fotografije, 10. april – 4. maj 2014. Novi Sad: MSUV.

Irina Subotić: Prostori Olge Jevrić

Jedinstvena dela Olge Jevrić rezultat su skulptorkinog izvanrednog osećanja plastične materije i materijala, njenog razmišljanja, negovanja ne samo umetničkih već filozofskih stavova, kao i poznavanja fizičkih zakona u kojima je ona prepoznavala neistražene stvaralačke sfere, mogućnosti novog tumačenja odnosa formi i prostora, njihovih međusobnih suočavanja, pa zatim sukobljavanja masa i materijala koji se različito kreću i mire tim prostorom, osvajaju ga i nameću se kao očevidno ljudska tvorevina modernog doba, doba betona i željeza. To je istovremeno i rezultat  skulptorkinog dugotrajno i temeljno istraživanih zakona prirode, sučeljavanja opozitnih materijala, pozitiva i negativa, privlačenja i odbijanja, konveksnosti i konkavnosti, i drugih dihotomija kojima je njeno delo posvećeno a koje vode umetnost ka posebnim rezultatima. Olgina umetnost je ispunjena i humanističkim dahom, samo njoj svojstvenim.

Prostori Olge Jevrić su i kontekst njenog fizičkog postojanja, opstojanja i ukorenjenosti u njenom životu i stvaralaštvu. Od trenutka kada je dobila svoj prvi ‒ i jedini ‒ prostor za rad u Centralnoj kuli Starog sajmišta, eufemistički nazvanog ateljeom, ona nije želela nikada da ga zameni nekim novim, komfornijim, profesionalnijim, modernijim i lepšim. Pretpostavljam da je bilo prilika za to, posebno kada je postala akademik, cenjeni član Srpske akademije nauka i umetnosti u čijoj zgradi su postojali ateljei a ona je svojim zaslugama i svojim ugledom mogla da dođe do jednog od  njih. Nije iskazala želju. U zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti Olga Jevrić je, istina, godinama koristila drugi prostor ‒ najpre, jednu od kancelarija u kojoj je nastavljena izrada koncepcije pa zatim i obrada pojmova za Rečnik umetničkih termina, projekat koji je započeo Stojan Ćelić, a potom dobila da vodi ona. Tu su se odvijali susreti sa saradnicima i česti razgovori, diskusije, rasprave i glasna razmišljanja. Olga Jevrić je radu na tom Rečniku dala poseban pečat i doprinos brušeći svaki pojam, svaki izraz i šireći u svim pravcima svoja interesovanja, prepoznavajući značaj drugih nauka za nauku o umetnosti, poput filozofije, psihologije, estetike, ali i mehanike, prirodnih nauka, biologije, fizike, hemije, svih novih istraživanja, dostignuća i rezultata čovekovog modernog uma. Taj rad na Rečniku je nju duboko zaokupljao, možda u izvesnoj meri dopunjavao skulptorski rad: kao da je imala želju da sva svoja nataložena znanja i sva iskustva pretoči u reči i od njih sačini velelepni spomenik duha i stanja nauke o umetnosti jednog ‒ njenog ‒ vremena. Za okončanje tog velikog projekta, njoj je, nažalost, nedostajalo vremena, saradnika, ali i razumevanja, a svakako i finansijskih sredstava.

Razume se ‒ ovo nije prilika za govor o privatnom životu Olge Jevrić ali je nemoguće ne istaći njenu bliskost i vezanost za porodicu, za njenu jedinu sestru i naslednicu, gospođu Mirjanu Jevrić Lazarević, dugogodišnjeg muzejskog savetnika Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu sa kojom je takođe mogla da razmenjuje misli, ideje i iskustva vezana za umetnost ‒ njenu jedinu, najveću preokupaciju.

Od trenutka kada je formirala, poklonila i postavila svoj legat u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti,  često je u njemu boravila, razmišljala, pušeći i ćuteći posmatrala svoja brojna dela muzejski izložena. Prostor legata u SANU je, očevidno i s razlogom, osećala kao deo sebe. U stvari ‒ bila je to jedina muzejska postavka s njenim delima, imajući u vidu da je Muzej savremene umetnosti godinama zatvoren, da ostali muzeji ne prate u punoj meri njeno stavaralaštvo, a da Kuća legata još uvek nema adekvatan prostor za stalne, ili bar dugogodišnje postavke legata darivanih gradu Beogradu.

Ipak, radni prostor za koji je najviše emotivno bila vezana bio je njen atelje u Centralnoj kuli Starog sajmišta. Tu se, u stvari, odvijao celi njen život, od ranih pedesetih godina, dakle kada je kao sasvim mlada umetnica započinjala svoju blistavu karijeru zahvaljujući iznenađujuće smelim skulpturama, izlaganim veoma brzo na prestižnim domaćim i međunarodnim likovnim manifestacijama i zasluženo nagrađivanim velikim priznanjima i aklamacijom kritike. Sajmište nije imalo pogodnosti namenski građenih ateljea, ali je bio prostor visokih emotivnih vibracija: s jedne strane, zbog ogromnog kreativnog potencijala same umetnice, zbog blizine drugih umetnika, s druge strane ‒ a možda i pre svega ‒ jer su tu na svakom koraku bili vidljivi tragovi logora Gestapoa koji su vraćali u sećanja tragičnu prošlost ‒ tragediju hiljada nedužnih ljudi.

Kao deo prvog urbanističkog rešenja na levoj obali Save, Beogradsko  sajmište je dobilo Centralnu kulu, izgrađenu 1937. godine po projektu Aleksandra Sekulića, sa izuzetnim arhitektonskim vrednostima konstruktivizma bauhausovskog tipa u duhu jasnog funkcionalizma tridesetih godina. Kula je i danas prepoznatljiv simbol kompleksa celog Starog sajmišta. Imala je dvostruku ulogu: služila je kao izložbeni paviljon okružen zrakasto prizidanim aneksima, a u isto vreme bila je i naglašeni centralni motiv vidljiv sa najudaljenijih tačaka grada. Pored komercijalnih izložbi u prvim namenski građenim paviljonima najmodernijeg arhitektonskog tipa, u jugoslovenskom paviljonu su održavani koncerti, a izložbeni, reprezentativni i prodajni punktovi su bili u svim drugim zdanjima. Okolo je negovano parkovsko zelenilo, sa restoranima i kafeterijama, što je od Sajmišta odmah stvorilo jedno od omiljenih mesta i ponos predratnih Beograđana… Prvi sajam, održan od 11. do 21. septembra iste, 1937. godine, imao je više posetilaca ‒ 250 hiljada, nego što je Beograd tada imao stanovnika i predstavljao je pravi istorijski i društveni događaj. Ali, ubrzo, sa tragedijom rata, Sajmište je u periodu od  decembra 1941. do 1944. bilo pretvoreno u nacistički koncentracioni logor, a upravo u Kuli je bio smešten deo logorske uprave. Kroz logor je prošlo desetine hiljada Jevreja, Roma, Srba, pripadnika nacionalnog otpora fašizmu, ilegalaca, rodoljuba. I mnogih nevinih. Polovina nije preživela. Poznata je činjenica da su iz logora na Sajmištu kretali prvi kamioni, tzv. dušegupke u kojima su zatvorenici gasom ugušivani a zatim prevoženi do Jajinaca gde su sahranjivani, tačnije bacani u masovne grobnice. Krajem rata, savezničko bombardovanje 1944. uništilo je veliki deo Sajmišta, a u periodu od 1947‒1950. godine u Centralnoj kuli je bila Generalna direkcija omladinskih radnih brigada, angažovanih na izgradnji Novog Beograda. Godine 1952. Kula je dodeljena umetnicima  ‒ slikarima i vajarima, a do danas se delom koristi i za stanovanje. Snaga života i stvaranja je bila jača od smrti. Nehigijenski i nekomforni, ti ateljei su ipak postali kolevka nekih od najvećih, najznačajnijih dela našeg modernizma nakon Drugog svetskog rata, i to ne samo u likovnim umetnostima, već i u teatru i književnosti, posredno u filmu i muzici. Pored Olge Jevrić, na Sajmištu su stvarali Mića Popović, u čijem je ateljeu pedesetih godina priređeno prvo izvođenje jedne avangardne drame, Beketovog Čekajući Godoa, nagoveštavajući tako novu eru jugoslovenskog pozorišta. Tu su radili i Vera Božičković, Filo Filipović, Mario Maskareli, Jelisaveta Šober, Milija Nešić, Predrag Nešković, Đorđije Crnčević, Tomislav Todorović, i mnogi, mnogi drugi… Oni su se družili, posećivali, ali je svako ostao zaštićen u svom gnezdu. Olga Jevrić možda najviše od svih njih.

Olgin atelje se po skromnosti nije razlikovao mnogo od drugih na Sajmištu. Uostalom, u Beogradu namenski građene skulptorske ateljee imao je mali broj vajara. Olga je zavolela svoj prostor u Kuli; zadovoljila se prostorom koji nije bio ni adekvatno prostran njenim velikim zamislima, ni osvetljen na način koji bi umetnici pomagao u obradi njenog materijala i sagledavanju postignutih rezultata. Nije bio ni komforan za njen odmor i normalan rad. Ali, bio je to ipak prostor njenog života, nataloženih sećanja, od prvih početaka do zadnjih skulptura, kroz sve faze njenog stvaralaštva, kroz sve dileme kroz koje je prolazila, odluke koje je donosila, obrade i zamisli koje su se tu rađale, prijatelje i kolege koje je tu sretala… Zajedno sa množenjem njenih dela koja su tu nastajala, taložila se i memorija, rasli su materijalni ostaci koji su potvrđivali njenu permanentnu vezanost za skulptorski prosede. Postepeno, njen atelje se punio i započetim i dovršenim delima, i knjigama iz umetnosti, teorije i filozofije, koje su takođe ispunjavale njen život i od kojih se nikada nije udaljavala, kao što se nije odrekla ni najmanjeg traga svojih brojnih skica, prvih naznaka budućih skulptura. Atelje je vremenom bio ispunjen svim slojevitim materijalnim i misaonim belezima njenoga života, identifikovanog sa stvaralačkim životom, životom vajara okruženog glinom, gvožđem, betonom, ponekad kamenom i gipsom…

To je bio sveti prostor u koji nije mogao svako da uđe, ali u koji su ulazili mnogi s poštovanjem pa i strahopoštovanjem, jer biti u blizini Olge Jevrić značilo je biti u blizini erupcije ideja, misli i umetničke kombinatorike koju nije bilo lako pratiti, posebno u prostoru koji je bio identifikovan sa njenim velikim stvaralačkim potencijalom, i koji je godinama upijao njene ideje od kojih mnoge nisu doživele definitivne realizacije.

Olgu Jevrić je odlikovala ogromna radna energija, ljubav prema radu, prema umetnosti u širem smislu ‒ prema muzici kao komplementarnoj disciplini koja joj bila takođe u profesionalnom vidokrugu, kao i likovna umetnost. Nije bila  samo pasivni slušalac i veliki ljubitelj, već profesionalno usmereni znalac. I možda su neka znanja iz te oblasti, kao što je harmonija, saglasja oblika, osećaj za celinu ‒ doprineli, bar u izvesnoj meri, izgrađivanju njenog skulptorskog profila.

Pred kraj života Olge Jevrić, početkom  2013. godine,  još jednom je Grad  Beograd pokazao nameru da se na Starom sajmištu najzad ostvari niz godina pokretan ‒ i nikada realizovan plan o uspostavljanju Memorijalnog centra koji su ova država i ovo društvo trebalo da izgrade odavno, pre mnogo decenija, u spomen na ogromne žrtve nacističkog terora, i to kao opomenu na uvek prisutne opasnosti od totalitarizma, rasizma, ksenofobije i ljudske okrutnosti. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je kompleks Starog sajmišta zaštitio kao istorijski spomenik  (tek!) 1987. godine, ali ništa nije učinjeno da se dostojanstveno obeleži ni njegov blistav početak kao funkcionalna arhitektura modernizma ni njegova tragična sudbina tokom nemačke okupacije ni kreativni potencijali koji su se u njemu razvijali poslednjih šezdeset i više godina. Istina, postavljena su jedna jedvaprimetna memorijalna ploča koja podseća na logor, a na šetalištu, uz obalu Save, podignut je ekspresivan spomenik žrtvama nacizma, rad prof. Miodraga Miše Popovića, urbanistički izdvojen iz celine Sajmišta, kao da mu ne pripada, kao da se stidi ‒ zajedno sa nama ‒ sadašnjeg izgleda celog kompleksa, tužnih ostataka nekadašnjeg blistavog dela Beograda, oronulih zgrada, rugla od privremenih objekata, neurednih servisa, prepunih skladišta, nagomilanog otpada, nelegalnih stanova, nenegovanog zelenila… Jednom rečju: opšte zapuštenosti, u gruboj suprotnosti sa statusom zaštićenog spomenika kulture i mesta na kojem se stvara prvorazredna umetnost. To još više naglašava sadašnju tišinu i samrtnu atmosferu Starog sajmišta, i upozorava nas na apsolutno odsustvo svakog poštovanja prema senima nekadašnjih desetina hiljada žrtava ali i prema vrednim rezultatima koje su naši umetnici stvarali ‒ i još stvaraju ‒ u ovom prostoru. Pre svih, reč je o Olgi Jevrić.

Postaljeno je pitanje preseljenja ateljea svih umetnika, među njima i Olginog ateljea. Obezbeđeni su novi adekvatni prostori, pojedini umetnici su tu ideju prihvatili sa skepsom, drugi sa zadovoljstvom nadajući se da će najzad napustiti nekomfornu i neadekvatnu «trajnu privremenost» Starog sajmišta. U vezi sa preseljenjem Olge Jevrić, a u skladu sa pijetetom prema njenoj ličnosti, njenim godinama i ostvarenim rezultatima, pojavile su se u javnosti rasprave da li je humano pokretati pitanje njenog iseljenja i prelaženja u novi  atelje kada se imaju u vidu njene godine, njeno zdravstveno stanje i njena vezanost upravo za taj prostor. Sa Olgom je u nekoliko navrata vodila razgovor istoričarka umetnosti Dragana Palavestra, savetnica u Sekretarijatu za kulturu Skupštine grada Beograda, uverivši umetnicu da se nikakva prisila neće sprovoditi, da se ništa bez njene volje neće činiti, da će ona moći sama da odluči o daljoj sudbini i svog sadašnjeg i o eventualnom izboru nekog budućeg ateljea. U međuvremenu, odlazeći sve ređe na Sajmište, ona je najradije u njemu primala mlade kolege iz Kuće legata sa kojima je uspostavila tople odnose punog poverenja, stečenog tokom predaje legata toj Kući i tokom priprema njene izložbe u prostorijama u Knez Mihailovoj ulici. Ostali su, na sreću, zabeleženi ti spontani razgovori o suštinskim pitanjima stvaralaštva i humanističkim dimenzijama njenog umetničkog poziva u vidu fotografija i video zapisa na osnovu kojih je pripremljena i kraća verzija namenjena ovom skupu. Bile su to poslednje Olgine priče u zagušenom, prenatrpanom ateljeu gde se neudobno sedelo na ostacima sedišta jednog Fiće, gde je često bilo hladno i mračno, gde su se pile mnoge kafe i neprekidno pušilo, ali gde se nikada nisu vodili prazni i protokolarni, već pravi, stimulativni i kreativni razgovori. Bili su to njeni poslednji susreti i njeno lagano, odvažno i sigurno opraštanje od prostora njenog višedecenijskog stvaralaštva. A onda je život Olge Jevrić stao. Stali su ‒ još jednom ‒ i planovi da se Beograd dostojanstveno oduži žrtvama sa Starog sajmišta iz jednog mračnog perioda naše ne tako davne istorije. I atelje Olge Jevrić ‒ prostor njene kreativnosti, njenog života i svih njenih ideja i misli ‒ čeka neizvesnu sudbinu s nadom da se za buduće generacije neće izgubiti sećanje na jedinstvenu stvaralačku atmosferu koju je umetnica zračila oko sebe.

Irina Subotić (povodom pokušaja da se Staro sajmište rekonstrukcijom sačuva a ne uništi)
Beograd, 2014.
(Tekst je objavljen ljubaznošću prof. emeritus Irine Subotić za potrebe ARSFID baze.)