Pavlović Leposava Bela

Leposava Bela St. Pavlović jedna je od najstarijih srpskih slikarki XX veka. Rođena je u uglednoj beogradskoj porodici 1906. godine u kući u Ulici Gospodar Jevremovoj 39 koju je projektovao i gradio njen deda Kosta St. Pavlović. Već u drugoj godini napušta Beograd i sa porodicom odlazi u Pariz gde će steći osnovno obrazovanje, završivši i niže razrede gimnazije u internatu za žensku decu. Od malena je zavolela francuski jezik i kulturu te ne čudi što je pored slikarstva, francuska književnost bila za nju drugi po važnosti profesionalni izbor, zapravo ravnopravan sa slikarstvom.

Zbog očevog diplomatskog posla u Bukureštu, savladala je i rumunski jezik, ali uči i slikanje kod uvaženog umetnika Jona Steriadija (Monografija Spomen-zbirka Pavla Beljanskog 2009, 443), a zatim, po povratku u Beograd, diplomira na Filološkom fakultetu u Beogradu (1929) i na akademskom tečaju Umetničke škole u Beogradu, gde završava studije 1930. a zatim i specijalizaciju 1932. Crtež uči kod Ljube Ivanovića, a slikarstvo kod Bete Vukanović i Milana Milovanovića. Crtež je posedovao slobodu, impresionistički kvalitet i razgibanost rukopisa tokom čitavog opusa. Večernji akt uči kod Ilije Šobajića, ali je Bela uvek isticala ključni uticaj Milovanovića, pre svega kod prenošenja impresionističkog iskustva u rad svojih studenata (Miljković 2017). Miljković takođe ističe da je malo poznat rad Bele Pavlović na skulpturama koje karakteriše kao vrlo uspešne i dovodi ih u vezi sa njenim obrazovanjem u ateljeu Tome Rosandića. Radila je ilustracije za pesme Jovana Jovanovića Zmaja, stvarajući od ilustracija autonomna likovna dela. Po rečima Ljubice Miljković, Bela Pavlović bila je potpuno uklopljena u srpske i evropske umetničke tokove svog vremena. Bila je žena širokog duha: volela je jahanje, stoni tenis, u svom stanu u porodičnoj kući gde je živela sa nametnutim sustanarom, Bela Pavlović se neretko bavila i uramljivanjem slika, izradom manjih komada nameštaja, komoda, polica za knjige, itd. Miljković, u emisiji o porodici Pavlović, ukazuje na taj način na Belinu snalažljivost i spremnost da se sama upusti u rad koji naoko ne bi priličio ženi iz građanske porodice (Miljković 2017)

Od 1937. Bela Pavlović bila je članica, sekretar, a zatim i doživotna počasna predsednica umetničkog udruženja „Lada“ (osnovanog 1904), priredivši sa grupom brojne izložbe u Srbiji, a i dve samostalne u Narodnom muzeju u Beogradu (1974. i 1995). Njen rad u „Ladi” zapamćen je iznad svega kao rad predsednice koja je uspela da harmonizuje i uklopi umetnike različitog senzibiliteta i opredeljenja koji su za njenog vremena odlično funkcionisali uprkos brojnim razlikama i preprekama koje su se pojavljivale u funkcionisanju ovog umetničkog udruženja, naročito u okviru nove ideološki intonirane umetničke politike prvo FNRJ, a zatim i SFRJ. Iako se prvenstveno bavila prevođenjem sa francuskog jezika, kao i podučavanjem jezika brojnih generacija studenata Filološkog fakulteta, Bela Pavlović radila je i kao recenzent knjiga ali i kao promoter rumunske narodne književnosti, održavajući brojna predavanja i priređujući naučne radove o pomenutoj temi (Jovanov 2009, 443). Istovremeno, negovala je slikarstvo paralelno sa svojom posvećenošću francuskom jeziku i kulturi, razvijajući slikarski izraz između impresionizma i umerenog ekspresionizma, do poetskog realizma i intimizma karakterističnih za razvoj srpskog slikarstva četvrte decenije. Bavila se podjednako slikarstvom, crtežom, ilustracijom i grafikom, a svoja dela zaveštala je Narodnom muzeju u Beogradu, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog i Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Upravo se Spomen-zbirka smatra jednom od najznačajnijih privatnih kolekcija kojoj je Bela Pavlović s osobitom ljubavlju darovala neka od svojih najznačajnijih ostvarenja, a među njima čak 168 crteža.

Dom porodice Pavlović nalazi se pod zaštitom Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a upravo u ovom zdanju neretko su boravili porodični prijatelji Pavlovića, istaknuti intelektualci poput Ive Andrića, Jovana Dučića, Zore Petrović, Isidore Sekulić, itd. Istovremeno , neki od najznamenitijih izdanaka porodice Pavlović su između ostalog i slikar enformelista Zoran Pavlović, dok je Dimitrije Pavlović osnovao Katedru za srpski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Stariji Belin brat Kosta, školovan i profesionalno ostvaren na Kembridžu, bio je zakoniti nosilac autorskih prava na dela srpskog istoričara, pravnika, pisca i diplomate Slobodana Jovanovića, a njegova sabrana dela su uz Belino odobrenje objavljena 1990. godine u izdanju BIGZ-a i Srpske književne zadruge (Miljković 2008).

O Beli Pavlović u novije vreme napisane su studije iz pera istoričarke umetnosti Ljubice Miljković (2008), kao i mlađe generacije stručnjaka, kustosa Galerije Matice srpske, Nikole Ivanovića (2021). Dok se Ljubica Miljković hronološki bavi životom i delom Bele Pavlović, ona skreće pažnju na njeno građansko i buržoasko poreklo, sveukupni ugled koji je porodica uživala u Kraljevini Jugoslaviji, ali i poteškoće sa kojima su se susretali u novoj, posleratnoj Jugoslaviji. Ne želeći da potpiše podršku Nemcima 1942. godine, Belin otac završio je u logoru na Banjici. Takođe, kako njegova moralna načela nisu bila usklađena sa vrednostima nove, komunističke vlasti, njen otac jedno vreme nije primao penziju, pa je Bela Pavlović izdržavala svoje roditelje dodatnim držanjem časova i žrtvovanjem svoje akademske karijere. Iako im je u posleratno vreme nove Jugoslavije vlast nametnula podstanara, Bela nikada nije bila ogorčena niti je govorila protiv svojih kolega koji su bili zagovornici nove ideologije socijalističkog realizma, niti je napadala čelnike ULUS-a (Đorđe Andrejević Kun, Zuko Džumhur, Branko Šotra). Ljubica Miljković dalje navodi da je Bela Pavlović na mansardi Kolarčeve zadužbine delila atelje sa koleginicama Adelinom Bakotić i Desom Jovanović, a da su se tim prostorom služile i Zora Petrović, Cuca Sokić, Nedeljko Gvozdenović, Petar Dobrović, Boža Prodanović, itd. Upravo tada upoznala je Zoru Petrović s kojom je do Zorine smrti imala duboko, iskreno i divljenja vredno prijateljstvo (Miljković 2008).

U fokusu interesovanja Nikole Ivanovića su ne samo Belina dela, već i način na koji je njen lik prikazan na izuzetnom, neobičnom Portretu slikarke Leposave Bele Pavlović, Zore Petrović, naslikanom 1944. godine. O njemu Ivanović primećuje: „Jasno je da Leposava Bela Pavlović nije 1935. bila među okupljenim studentkinjama Omladinske sekcije ženskog pokreta koje su negovale ovakvu vrstu vizuelnog maskuliniteta. Njeno građansko, buržoasko poreklo, blisko prijateljstvo s rumunskom princezom

Ileanom i kraljicom Marijom Karađorđević jasni su pokazatelji da njeni prostori kretanja, razmišljanja i interesovanja nisu imali nikakve veze sa komunističkom ideologijom, iako je bila u dobrim odnosima sa svojim kolegama komunistima. Isto tako, činjenica da je njena baka Anka bila osnivačica i prva predsednica Ženskog društva u Nišu (1878), kao i njeno poznanstvo sa Krstom Đorđević, ženom koja je inicirala ideju Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić”, govore u prilog tome da je Pavlovićka zasigurno imala svest o ženskom pitanju, o istorijskom trenutku, o važnosti ovakvih ideja, o razbijanju normiranih, konzervativnih stavova. Nejasno je zbog čega je Zora Petrović portretisala Pavlovićku u muškoj garderobi, ako to nije zbog pomenute ideje novonastalih feminističkih pokreta, a upitno je i vreme datovanja ove slike (1944), ako imamo u vidu da je trend „muškog” odela bio dominantno fenomen tridesetih (ali ne samo tridesetih) i da su krajem četvrte decenije, nešto pre rata „drugarice počele da prave frizure i da se oblače, da bi što više ličile na devojke” (Пантелић, 2011). Pitanje je da li je ova slika povod za analizu i razumevanje onoga što su kvir prostori, teme i fenomeni u srpskom društvu između dva svetska rata; kakav je odnos između ove dve slikarke koje od 1932. pa do Petrovićkine smrti ostaju veoma bliske prijateljice i koje su jedna drugoj veoma čest motiv na slikama – isto onoliko koliko i njihovi intimni prostori; i zbog čega je pitanje o homoerotičnosti na slikama Zore Petrović tako otvoreno i važno za razumevanje njenog/njihovog slikarstva, tematskog repertoara, pa i ličnih, unutrašnjih dvojbi? (Ivanović 2021, 125–127).

Izuzetna pojava XX veka, umetnica, prevoditeljka, pedagoškinja Bela Pavlović, po mnogo čemu ispred vremena u kome je živela, preminula je u Beogradu 2004. godine. Deo svoje velike biblioteke zaveštala je biblioteci Bogoslovije Eparhije šumadijske u Kragujevcu.

Kako je Bela Pavlović za života imala svega dve samostalne izložbe, ovde navodimo neka od njenih najznačajnijih slikarskih dela:

Leposava Bela Pavlović. Pogled na crkvu Ružicu oktobra. 1944. Narodni muzej, Beograd.

Leposava Bela Pavlović. Zora Petrović slika portret Stevana K. Pavlovića. 1940. Narodni muzej, Beograd.

Leposava bela Pavlović. Autoportret sa Akinim dogama. 1932. Privatno vlasništvo.

Leposava Bela Pavlović. Moja spavaća soba. 1940. Nepoznato vlasništvo.

Leposava Bela Pavlović. Soba moje staramajke. 1939. Narodni muzej, Beograd.

Leposava Bela Pavlović. Atelje. 1932. Muzej savremene umetnosti, Beograd.

Leposava Bela Pavlović. Manastir Matka. 1935. Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad.

Leposava Bela Pavlović. U skloništu Crvenog krsta. 1945. Novi Sad: Spomen-zbirka Pavla beljanskog.

Đorđević, Zoran, Ljubica Miljković. 2009. Leposava-Bela St. Pavlović: red je duša svake stvari: izložba ilustracija knjiga za decu. Beograd: Pedagoški muzej.

Ivanović, Nikola. 2021. Identiteti: Predstave žene u srpskom slikarstvu (1918–1941). Novi Sad: Galerija Matice srpske.

Jovanov, Jasna (ur.). 2009. Spomen-zbirka Pavla Beljanskog [monografija]. Novi Sad: SZPB.

Jovanov, Jasna (ur.). 2005. Crteži i grafike Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. Novi Sad: SZPB.

Jovanović, Vera. 1996. Leposava St. Pavlović. Crteži [katalog]. Novi Sad: SZPB.

Jovanović, Vera. 2012. Šest slikarki: Nadežda Petrović, Milica Zorić, Vidosava Kovačević, Zora Petrović, Leposava St. Pavlović, Ljubica Sokić. Sećanja i pisma. Нови Сад: Tiski cvet.

Kovačević, Siniša. „Talenat i energija: Leposava Bela Pavlović (1906–2004)“. Dnevnik: organ Narodnog fronta, god. 62, br. 20685, 11. sep. 2004, 21.

Miljković, Ljubica. 2005. „Red je duša svake stvari…” U: Leposava St. Pavlović. Svakom naraštaju. Izložba ilustracija i crteža [katalog]: Novi Sad: Međunarodni centar književnosti za decu Zmajeve dečje igre – Spomen-zbirka Pavla Beljanskog.

Miljković, Ljubica. 2008. Leposava-Bela Pavlović. Beograd: Topy: Dibid – Vojnoizdavački zavod: Narodni muzej.

Пантелић, Ивана. 2011. „Неки аспекти положаја жена у Краљевини Југославији”. Књиженство: часопис за студије књижевности, рода и културе, 1.

Srećković-Franić, Olga. „Leposava Bela St. Pavlović”. Isidorijana: književni zbornik, god. 9/15, br. 12/14, 2003/2008, 527–528.

Kovačević, Siniša I. „Slikarka Leposava-Bela St. Pavlović.“ Kulturni heroj, 30. 08. 2016.
Marjanović, Milena. „Uzbudljivi svet Bele Pavlović.“ Blic, 16. 04. 2009.
Porodične oaze građanske Srbije: Porodica Pavlović. 2017. Beograd: RTS (režija: Milan Jovanović, trajanje 34 min.).
Velikanke srpske kulture: Leposava Bela St. Pavlović. 2022. Beograd: Dom Jevrema Grujića.
Simić, Dragoslav. 1998. „Sećanje Bele Pavlović o prijateljici Zori Petrović.“ (audio zapis).

O osobenoj bliskosti Zore Petrović i Leposave Bele Pavlović u svojoj knjizi Identiteti, piše istoričar umetnosti Nikola Ivanović:

„Ono što je zbližilo ove dve umetnice mogla bi biti činjenica da su obe odabrale život potpuno posvećen profesiji, bez zasnivanja sopstvene porodice, kao i potreba za intelektualnim usavršavanjem i emancipacijom koja podvlači neobičnost njihove rodne pozicije, sa kojom su jedna u drugoj mogle da se identifikuju.170 Ako je slučajno u pitanju i nešto više od toga, ako ih vezuje sopstvena nesigurnost seksualne ili rodne identifikacije, isti osećaj neprihvatanja i odbacivanja, ili bilo koja druga nemogućnost prilagođavanja hetero normativima, onda je to mogao biti jedan od ključnih razloga zbog kojeg su njih dve bile veoma bliske sve do smrti Petrovićke. „Pa kako, s kakvim pravom, kako vi možete meni najbliže stvorenje, koje najviše volim, koje najviše imam, sa kakvim pravom vi možete da zabranite da ona bude ovde kod mene?”, seća se Leposava Pavlović da su bile Petrovićkine ljutite reči upućene lekaru koji ju je zamolio da izađe iz bolničke sobe gde je ležala, pripremljena za operaciju tumora na mozgu.

„Oni su je ošišali sasvim, ali su joj tako lepo vezali glavu, da je tako lepa bila…”

rekla je Pavlovićka sećajući se njihovog poslednjeg susreta u bolnici, kao da od smrti Zore Petrović pa do ovog intervjua nije prošlo trideset šest godina i kao da je reč o ožiljku koji je trajno promenio njeno lice i iznova podsećao na svaki detalj ovog događaja. Vrata sobe u kojoj je Petrovićka ležala bila su odškrinuta i primetila je svoju prijateljicu u hodniku. Zatražila je od bolničarke da je pozove, a ona je začuđeno upitala kako je uspela da je prepozna kroz tek odškrinuta vrata – Petrovićka je samo odgovorila: „Videla sam joj deo suknje, a da sam joj videla vrh pete samo, ja bih nju poznala.”Ove reči rekonstruisane po sećanju Leposave Bele Pavlović, u kojima govori o njihovom prijateljstvu, slikarstvu Zore Petrović, zajedničkim trenucima i poslednjim danima provedenim sa Petrovićkom, zasigurno su svedok njihovog dubokog, iskrenog i čvrstog prijateljstva.” (Ivanović 2021, 141–143).

U SKLONIŠTU CRVENOG KRSTA, ulje na kartonu, 23 h 14 cm (1941)

zapis na poleđini, sredina gore: „U skloništu Crvenog krsta” / „Odeljenje za decu” / Za vreme

bombardovanja; sredina dole: Leposava St. Pavlović / Gospodar Jevremova ul. 39 / Beograd;

dole levo: LSP [monogram] Bela – inv. br. SZPB 185

U opusu Bele St. Pavlović postoji još jedna slika sa istim nazivom, koja se čuva u Narodnom muzeju, nastala nekoliko godina kasnije, dok su savezničke bombe sejale smrt i rušile Beograd. Ta slika je kompoziciono složenija i razvijenija, s više ženskih i dečjih figura u hladnoj gami zelenih tonova. Za razliku od nje, ova iz 1941. godine, svedena na dve mlade majke s bebama u naručju, odlikuje se toplim harmonijama smeđe i crvene, s ponekim akcentom plave i zelene, a neosporno upućuje na izvesnu srodnost s paletom i pristupom formi nešto starije i iskusnije prijateljice, Zore Petrović. Obe minijature su dragocene ne samo zbog likovnih vrednosti i estetskih dometa nego i zbog obrađenog motiva koji poseduje snagu dokumenta.

Umetnica se nije trudila da precizno definiše likove, nego da isključivo ritmom poteza i akordima prigušenih tonova sugeriše izraze i ostvari atmosferu polumraka skloništa u Siminoj ulici, a ponajviše da potvrdi nepobedivi duh koji i u najtragičnijim trenucima teži svetlosti, slavi život, dobrotu i lepotu. I ona je, kao mnogi, pobijajući latinsku izreku Inter arma silent musae, mnogo toga značajnog uradila u najtežim uslovima. Opirući se destrukciji stvaranjem, ona se i početkom devedesetih godina dvadesetog veka, „kada se povampirena paklena neman ponovo sručila na nas” (kako je sama napisala), mirno sećala dana kad je kao aktivista Crvenog krsta tokom Drugog svetskog rata pomagala unesrećenima, ali uspevala i ponešto da naslika. Zato u svom narodu živi kao i svi koji za sobom ostavljaju najblistavije humanističke tragove.

(preuzeto iz: Jovanov, Jasna (ur.). 2009. Monografija: Spomen-zbirka Pavla Beljanksog [monografija]. Novi Sad: SZPB, 352).