Petrović Nadežda

Nadežda Petrović – srpska slikarka, humanistkinja, borkinja za ženska prava i ratna bolničarka – rođena je u Čačku 1873. godine, u porodici obrazovanih i prosvetiteljski usmerenih roditelja. Otac Dimitrije bio je učitelj, a majka, Mileva Zorić, bila je rođaka Svetozara Miletića, jednog od najznačajnijih srpskih političara druge polovine XIX veka. Porodica je imala devetoro dece, i iznedrila je, uz Nadeždu, i njenog brata Rastka Petrovića, priznatog jugoslovenskog književnika i diplomatu. Završivši Višu žensku školu u Beogradu, Nadežda je položila državni ispit i zaposlila se kao nastavnica crtanja u Ženskoj srednjoj školi. Završila je crtačku školu Kirila Kutlika (Cyril Kutlík) u Beogradu, a bila je i učenica realiste Đorđa Krstića. Kasnije, 1898, dobivši stipendiju, u dvadeset petoj godini odlazi na studije slikarstva u Minhen kod Slovenca Antona Ažbea, jer državne akademije tada nisu imale žensko odeljenje. Uz Ažbea, uči i kod Juliusa Ekstera (Julius Exter). Prvi put izlaže 1900. godine, kada je u Beogradu u Velikoj školi, priredila samostalnu izložbu. Impresionizam, pravac nastao u Francuskoj malo pre Nadeždinog rođenja, početkom XX veka u Parizu je već bio na zalasku. U Minhenu, gde boravi do 1903, Nadežda dostiže svoj zreo likovni jezik i ovaj period se smatra prvom od četiri faze njenog stvaralaštva, a to su: minhenski (1898–1903), srpski (1903–1910), pariski (1910–1912) i ratni period (1912–1915). U svim periodima svog stvaralaštva Nadežda se isticala kao izraziti kolorista, nosilac novog modernističkog duha u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu, u kojem se smelo spajaju tekovine impresionizma, fovizma, secesije, simbolizma i ekspresionizma.

Iako u njenom opusu dominira pejzaž, figuracija je prisutna u pogledima na njenu voljenu sestru Anđu, kao i na brojne ljude s kojima je Nadežda dolazila u kontakt, slikajući tipove a ne individue, i ostavljajući dubok trag kao etnolog i antropolog vremena u kojem je živela. To dokazuju slike seljaka, seljanki, čobana, devojaka i mladića u narodnim nošnjama. U ratnom periodu portreti vojnika i oficira dokumenti su teškog i turbulentnog perioda srpske istorije, doba balkanskih i Prvog svetskog rata, u kojima je Nadežda aktivno učestvovala kao bolničarka i kao ratna slikarka i fotografkinja. Upravo kroz te slike ona progovara kao  stvaralac delâ nacionalnog sadržaja i modernog slikarskog rukopisa. Njen pogled na Srbiju nije idealizovan, već je to pogled na Srbiju kakva je ona u to vreme zaista bila: nerazvijena, siromašna, ruralna (Merenik 2006, 50‒57).

U Minhenu Nadežda Petrović provodi čak četiri godine neprekidno slikajući  inspirisana Bavarcima, nemačkim pejzažom i figuracijom. Istovremeno ona sledi pouke akademizma, simbolizma i plenerizma, smelo izlazeći u prirodu i istražujući je u direktnom susretu sa njom, a ne iz ateljea ili studija. U širokim potezima četkom i izražajnim bojama, istraživala je svetlost i prozračnost na svojim slikama. Motive bavarskih predela slikala je intenzivnim nijansama komplementarnih boja crvene i zelene, a žustar potez četkicom – vidljiv na slikama Breze, Stablo u šumi, Predeo sa borovom šumom – postaće glavno obeležje njenog stila.

Od 1903. godine, nakon povratka iz Minhena, aktivno se uključila u društveno-politički život Srbije, i učestvovala je na jednom od najvećih ženskih skupova, kome je prisustvovalo nekoliko hiljada žena, održanom 15. avgusta 1903. godine na „Kolarcu“. Tada je začeta i ideja o osnivanju „Kola srpskih sestara“, udruženja u kojem je Nadežda bila sekretarka (Miljković 2014, 91). Nastala iz ideje o ženskom udruženju čiji je cilj jačanje nacionalne svesti vezane za oslobađanje porobljenih srpskih krajeva, „Kolo srpskih sestara“ izraslo je u organizaciju koja je jačala uticaj žena u društvu, prikupljala dobrovoljne priloge među uglednim Srbima, težila ujedinjenju različitih veroispovesti i organizovala prve kurseve dobrovoljnih bolničarki. Međutim, u to vreme na ženske organizacije gledalo se sa sumnjičavošću, jer je vladalo opšte nepoverenje u rad žena. Pored Nadežde, neka od značajnih imena u ogranizaciji „Kola srpski sestara“ bile su Savka Subotić, izabrana predsednica udruženja, zatim Delfa Ivanić, Ivan Ivanić, Branislav Nušić. Kralj Petar I Karađorđević, podržao je udruženje i darovao je 1.000 dinara u zlatu (Miljković 2014, 92).

Nadežda se glasno zalagala za ideju ujedinjenja Južnih Slovena, i bila je jedna od inicijatorki prve Jugoslovenske izložbe održane 1904. godine, na kojoj su učestvovali umetnici iz Hrvatske, Slovenije, Srbije i Bugarske, a koju je otvorio lično kralj Petar I Karađorđević. Upriličena povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, ova izložba je okupila veliki broj značajnih srpskih umetnika različitih generacija, a kralj je otkupio četrdest jedno delo buduće Zbirke moderne umetnosti današnjeg Narodnog muzeja u Beogradu. Do Četvrte jugoslovenske izložbe 1912. godine, na kojoj je iznova učestvovala sa svojim radovima ovoga puta donetim i iz Pariza, Nadežda je pomogla osnivanje umetničke kolonije u Sićevu (1905. godine), kao i udruženja umetnika „Lada“. U ovih desetak godina izlagala je u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Parizu, Rimu.

U svom srpskom periodu, koji traje od 1903. do 1910. godine, Nadežda slika i prikazuje život srpskog naroda, prikazuje svakodnevicu, portrete običnih ljudi i lepote naše zemlje, s pijetetom. Sve češće putuje po Srbiji, naročito u južne predele, posmatrajući krajolik otadžbine i život ljudi. Odevena u grubu tkaninu i sa slikarskim priborom na leđima, ona postaje ikonična pojava srpske moderne umetnosti. Kao borkinja za jednakost svih naroda, oštro osuđuje aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske i pridružuje se protestu koji predvodi Branislav Nušić, držeći svoj antologijski govor na mitingu u Beogradu, 31. marta 1909. godine u kojem se obrušava na povredu međunarodnog prava i ugovora (Miljković 2014, 43).

U srpskom periodu paleta joj je prosvetljena i pastelna, a potezi izražajni. Prizore ne ulepšava, već ih prikazuje realno naglašavajući ekspresivnost trenutka. Možda se najviše u celom svom opusu impresionizmu okreće po povratku iz Minhena, kada nastaje jedna od prvih slika srpskog impresionizma, Dereglije na Savi, 1907. Žena sa suncobranom iz iste godine zapravo je urađena po ugledu na Moneovu (Claude Monet) istoimenu sliku iz 1886. godine. Kritika nije pozitivno reagovala na ova Nadeždina dela, već je oštro sasekla njeno ugledanje na impresionizam. Konzervativna sredina kakva je bila Srbija nije razumela niti odobravala njen slikarski izraz. Za poštovaoce akademskog slikarstva, velikih istorijskih kompozicija ili pak elegantnih, dostojanstvenih građanskih tema, predstave neidealizovanih seljaka predstavljale su pravi šok. Međutim, kritike nisu uspele da pokolebaju Nadeždu.

Zahvaljujući dobrim političkim odnosima s Francuskom, Nadežda od 1910. do 1912. godine s prekidima boravi u Parizu. Ključeve svog ateljea daje joj njen veliki prijatelj vajar Ivan Meštrović. Sada ima priliku da slika u istoj ulici u kojoj rade Šagal (Marc Chagall) i Modiljani (Amedeo Modigliani), a upoznaje se i s platnima Monea, Renoara (Pierre-Auguste Renoir), Van Goga (Vincent van Gogh). Iako je još u Beogradu maštala o Moneu, ocu impresionizma, u Parizu se ipak okreće fovizmu i Matisu (Henri Matisse). Pored lepote grada (dva pogleda na Crkvu Notr Dam), Nadežda slika i prirodu. Duboko ulazi u strukturu slike i gradi je iznutra. U slici Bulonjska šuma na samoj je granici apstrakcije. Ovaj podatak nije nebitan, jer iste godine Kandinski (Wassily Kandinsky) u Minhenu otkriva apstrakciju.

Godine 1912. Nadežda se vraća u Srbiju zamenivši svetla Pariza vojnim bolnicama. U oba balkanska rata priključuje se srpskoj vojsci i leči ranjenike. „Kolo srpskih sestara“ je od 1906. godine organizovalo prve dobrovoljačke bolničke kurseve, gde je trideset polaznica osposobljeno za rad. Kursevi su nastavljeni i dalje, pa je do Prvog balkanskog rata bilo obučeno više od dvesta bolničarki raspoloživih za vojni sanitet. Nadežda je bila jedna od retkih žena koja je dobila pravi vojni raspored, što znači da je konstantno bila sa vojskom. Ipak, svaki tenutak slobodnog vremena koristila je za slikanje i fotografisanje.

Pošto su deo Kosova i Makedonije sada pripojeni Srbiji, Nadežda ima priliku da slika Prizren i Gračanicu. Gračanicu je slikala više puta, kao da je htela dobro da je upamti. Poznate su dve slike. Slika samog manastira u krupnom planu, gde je fasada dekorativna, vedra i razigrana, a manastir sabijen u prostor slike i potpuno ga ispunjava. Druga prikazuje Gračanicu u zadnjem planu, iza ogromnog polja crvenih kosovskih božura, jednim od simbola srpske krvi prolivene za ovu teritoriju. Nadežda je posvećivala mnogo pažnje spomenicima kulture i dokumentovala ih je kad god je imala priliku za to. Još jedna značajna slika u okviru ove serije iz ratnog perioda jeste Vezirov most iz 1913. godine. Postoje dve verzije ove slike, po jedna za svaku obalu. Porodici piše da joj je šator baš preko puta razvalina „kule Leke Kapetana, gde se šeće Roksanda đevojka“. Lidija Merenik primećuje da  „slike sa motivima Gračanice, Dečana ili Dušanovog mosta ukazuju na simbole tradicije i identiteta nacije koji su u temelju tog ideala odbrane domovine kao odbrane budućnosti“ (Merenik 2006, 87). Iz ovog vremena je i poznata fotografija Nadežde u crnom sa velikim krstom na rukavu kaputa, s ljubičicama za pojasom. Na drugoj je Nadežda pred štafelajem, slika Vezirov most. Nakon završetka balkanskih ratova, Nadežda odlazi u Italiju 1914. godine sa svojim najmlađim bratom Rastkom Petrovićem. Međutim, tamo ih zatiče pismo koje ih obaveštava da je Austrougarska objavila rat Srbiji nakon Sarajevskog atentata. Nadežda se ponovo vraća na ratište, i to na prvu liniju fronta s Dunavskom divizijom.

Sestru Anđu, svoju miljenicu, studentkinju komparativne književnosti na Univerzitetu u Beogradu,  izgubila je januara 1914. godine. Od toga se nije oporavila, a 1915, u Nemačkoj, umire joj i sestra Dragica, studentkinja medicine. Nadežda u očajanju pokušava pa prenese telo u Srbiju, ali odustaje iz straha da je ne zarobe na granici kao srpskog vojnika. Nakon toga, odlazi u Valjevo, u Prvu rezervnu poljsku bolnicu. U gradu izbija epidemija tifusa, i čitav grad postaje ratna bolnica. Škole, hotel, kafane pretvaraju se u bolnice, i u tom talasu umire preko 10.000 ljudi, od čega je 3.000 vojnika. Na ovom mestu, „u žurbi, gusto i ‘testasto’ rađena“ (Merenik 2006, 20), nastaje njena poslednja slika na kartonu – Valjevska bolnica. Slika je značajna jer je Nadežda tu iskoristila sva svoja stečena znanja. Koristi renesansno građenje slike u postavci šatora u dubini kompozicije. U prvom planu slike je najveći šator, iz kojeg zrači svetlost, i neki to tumače kao onostranu svetlost. „Valjevska bolnica (Bolnički šator) je, uz Nadeždinu fotografiju sa sanitetskim osobljem pred vojnom bolnicom u Valjevu iz iste godine, svedočanstvo trenutka koji će je uzdići do nacionalnog heroja, a potom i heroine — veće(g) od života i šire(g) od njene umetnosti i (tek naknadno) prepoznatog najranijeg glasnika moderne umetnosti 20. veka u Srbiji“ (Merenik 2006, 22).

Paralelno sa slikarstvom, Nadežda Petrović se strasno bavila i fotografijom. Iza sebe je ostavila niz portreta članova uže i šire porodice, kao i pejzaža Srbije i Makedonije koje je pohodila za vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Pored toga što je fotografija za nju bila dokument jednog vremena, nema sumnje da su je interesovali i umetnički potencijali novog medijuma. Upravo zato, Nadežda se može okarakterisati kao pionirka srpske fotografije ranog XX veka; oslanjajući se u fotografiji na aktuelne tendencije piktorijalizma, svom doprinosu srpskom modernizmu i sopstvenoj angažovanosti dala je još jednu dimenziju (Jovanov 2013, 84).

Krajem marta 1915. godine, tifusom se zarazila i Nadežda. Bolovala je sedam dana. Umrla je u 42. godini, 3. aprila 1915. godine, do poslednjeg trenutka negujući ranjene i bolesne ratnike. Velika humanistkinja i altruistkinja, pionirka srpskog modernog slikarstva, Nadežda Petrović je nesumnjivo započela novi period u razvoju nacionalne umetnosti XX veka, omogućavajući joj da se postepeno oslobodi akademizma i realizma, i okrene se imanentno slikarskim problemima. Njeni umetnički, socijalni i politički angažmani potvrda su istrajnosti u borbi za uverenja koja je Nadežda Petrović srčano branila čitavog života.

U čast ove velike jugoslovenske slikarke, 1960. godine osnovan je Memorijal Nadežde Patrović, koji se održava svake druge godine i koji čuva sećanje na ovu umetnicu, na njen život i delo.

Katalog izabranih radova Nadežde Petrović:

Bavarka sa šeširom, 1898/99, ulje na kartonu, Narodni muzej, Beograd

Bavarac, 1899, ulje na kartonu, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“, Čačak

Breze, 1901, tempera na kartonu, Narodni muzej, Beograd

Stablo u šumi (Šuma), 1902/1904, Narodni muzej, Beograd

Žetva, 1902, tempera na kartonu, Narodni muzej, Beograd

Resnik, 1904, tempera na kartonu, Narodni muzej, Beograd

Staro groblje, 1904, tempera na kartonu, Muzej savremene umetnosti, beograd

Resnik, 1905, ulje na kartonu, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad

Dve seljanke, 1905, ulje na kartonu, Narodni muzej, Beograd

Porečani, 1905, ulje na platnu, Narodni muzej, Beograd

Pogreb u Sićevu, 1905, ulje na platnu, Muzej Savremene umetnosti, Beograd

Guslar, 1906, ulje na kartonu, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad

Anđa, 1906, ulje na kartonu, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad

Seljak sa zečjom usnom, 1907, ulje na kartonu, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad

Portret Jovana Skerlića, 1907, ulje na kartonu, privatno vlasništvo

Autoportret, 1907, ulje na kartonu, Narodni muzej, Beograd

Koloseum, 1907, ulje na platnu, privatno vlasništvo

Dereglije na Savi, 1907, ulje na platnu, Narodni muzej, Beograd

Ostrvo ljubavi, 1907/08, ulje na platnu, Narodni muzej, Beograd

Portret sestre Anđe, 1908, 1908, ulje na platnu, Narodni muzej, Beograd

Akt u fotelji (Odmor), 1909, ulje na platnu, Narodni muzej, Beograd

Jaša Tomić, 1910, ulje na platnu, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad

Kej na Seni, 1910, ulje na platnu, Narodni muzej, Beograd

Bulonjaska šuma, 1910, ulje na platnu, Narodni muzej, Beograd

Bogorodičina crkva u Parizu (Notr Dam), 1911, ulje na kartonu, Narodni muzej, Beograd

Trg u Milanu, 1911, ulje na kartonu, privatno vlasništvo

Iz Venecije, 1911, ulje na kartonu, privatno vlasništvo

Ksenija Atanasijević, 1912, ulje na kartonu, Spomen-zbirka Pavla beljanskog

Stari šedrvan u Prizrenu, 1913, ulje na kartonu, Umetnička galerija 2Nadežda Petrović“, Čačak

Crveni božuri, 1913, ulje na kartonu, privatno vlasništvo

Gračanica, 1913, ulje na kartonu, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“, Čačak

Vezirov most, 1913, ulje na kartonu, Narodni muzej, Beograd

Dušanov most, 1913, ulje na kartonu, Narodni muzej, Beograd

Fasada crkve Sv. Marka u Veneciji, 1914, ulje na kartonu, privatno vlasništvo

Oficir, 1914, ulje na kartonu, Muzej savremene umetnosti, Beograd

Tobdžija, 1914, ulje na kartonu, Muzej savremene umetnosti, Beograd

Valjevska bolnica 1915, ulje na kartonu kaširano na dasci, Muzej savremene umetnosti, Beograd

 

Samostalne izložbe (izbor):

1900, Beograd, Velika škola

1910, Ljubljana, Paviljon Riharda Jakopiča

1938, Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, retrospektiva

1959, Beograd, Narodni muzej, retrospektiva

1965, Beograd, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda

1973, Beograd, Muzej savremene umetnosti, retrospektiva

1985, Minhen, Nova pinakoteka, retrospektiva

1986, Valjevo, Moderna galerija

1998, Beograd, Narodni muzej, retrospektiva

2023, Narodni muzej, retrospektiva

 

Kolektivne izložbe (izbor):

1904, Beograd, Prva jugoslovenska umetnička izložba

1906, Beograd, Izložba Saveza jugoslovenskih umetnika „Lada“

1910, Pariz, Jesenji salon; Zagreb sa grupom „Medulić“

1912, Beograd, Četvrta jugoslovenska izložba

1919, Pariz, Izložba jugoslovenskih umetnika

1940, Beograd, Izložba Udruženja ratnih slikara i vajara 1912–1918.

1953, Beograd, Pola veka jugoslovenskog slikarstva 1900–1950.

1965, Čačak, Memorijal Prve jugoslovenske izložbe 1904.

1971, Pariz, Umetnost na tlu Jugoslavije od praistorije do danas

1975, Beograd, Pejzaž u srpskom slikarstvu 1900–1941.

1976, Zrenjanin, Žene slikari XX veka

1988, Hanover, Jugoslovenski impresionisti

1994, Beograd, Srpski impresionisti

Ambrozić, Katarina. 1978. Nadežda Petrović 1873‒1915. Beograd: Srpska književna zadruga, Jugoslavijapublik.

Janković, Olivera. 2003. Nadežda Petrović — između umetnosti i politike. Beograd: Signature.

Jovanov, Jasna. 2013. Nadežda Petrović s obe strane objektiva. Novi Sad: Spomen-zbirka Pavla Beljanskog.

Merenik, Lidija. 2006. Nadežda Petrović: projekat i sudbina. Beograd: Topy, Vojnoizdavački zavod.

Miljković, Ljubica. 1998. Nadežda Petrović 1873‒1915: Put časti i slave. Beograd: Narodni muzej.

Miljković, Ljubica. 2014. Svetlost u mraku Prvog svetskog rata: Vrhunska ostvarenja protagonista

impresionizma u Srbiji. Beograd: Narodni muzej.

Petrović, Milomir (ur). 1995. Katalog stalne postavke sa vodičem kroz zbirke. Čačak: Umetnička galerija „Nadežda Petrović“.

Protić, Miodrag B. 1970. Srpsko slikarstvo XX veka, knjiga I. Beograd: Nolit.

Stevanović, Momčilo. 1959. Slikari i vajari II. Beograd: Prosveta.

Trifunović, Lazar. 1973. Srpsko slikarstvo 1900‒1950. Beograd: Nolit.

Znamenite žene Srbije: Nadežda Petrović, 1986.

Nadežda Petrović: Jedan vek posle (1. deo), RTS, 2015.

Nadežda Petrović: Jedan vek posle (2. deo), RTS, 2016.

Narodni muzej – Svedok vremena: Nadežda Petrović, Gračanica – Kosovski božuri (1913), RTS, 2016.

Nadežda Petrović – Slikari i vajari, RTS Trezor

Racković, Mirjana, Dragana Božović. 2022. „Nadežda Petrović 1873 – 2023: u susret obeležavanju 150 godina od rođenja.“

„Nesposobna i nevoljna za delikatnost impresionističkog iskaza, Nadežda stvara različitu, usamljenu i autohtonu verziju moderne slike naglašenih izražajnih, kolorističkih vrednosti, širokih zahvata i vizura. U Parizu njen radikalni umetnički govor ide još dalje, ohrabren elementima primitivizma i fovizma koje prepoznaje kao važne pokretače napretka moderne umetnosti. Nadeždina hrabrost se ogleda upravo u uspostavljanju ideje čistote (purizma) slike u smislu u kojem ona postaje samodefinišuća, pošto prethodno odbaci postupke, materijale ili efekte neimanentne slici (slikarstvu), u čemu leži centralnaistorijska istina o modernizmu i modernističkoj slici. Njen stav o samodefinišućoj slici, izražen u mnogim pariskim i postpariskim slikama, stvorio je prve radikalne pikturalne iskaze srpske Moderne. Ako imamo u vidu da no artist of any art, has his meaning alone, Nadeždin moderni projekat nastao je u najboljem spoju individualnog, inovativnog stvaralačkog poriva i inteligentne interpretacije toposa i mitova tradicije: umetnik ne zna šta će stvoriti dok ne počne da živi u nečemu što više nije čista sadašnjost, nego sadašnjost prošlosti, i sve dok ne postane svestan ne onoga što je mrtvo i prošlo, već onoga što odatle ponovo živi.

Međutim, iako je prvi utemeljeni moderni projekt umetnosti i umetničke ideologije u Srba realizovala žena, uspostavivši ga kao moguću normu, a ne kao slučajno odstupanje, on je u svoje vreme doživljen pre kao eksces nego kao kapitalno dostignuće. Malobrojne dobre kritike, pre svega Moše Pijade i Branka Popovića, nisu mogle da preokrenu ni kulturnu javnost Srbije u vremenu pre 1915, a naročito ne vladajući tok uglavnom konzervativne i netrpeljive likovne kritike. Shodno tome, one nisu mogle da budu presudni generatori njene posthumne slave, pa ni presudni za njeno uobličavanje u heroinu. Odlučujuću ulogu u tom procesu je odigrao kako Nadeždin politički i humanitarni angažman pre 1912, tako naročito u vreme oba Balkanska rata i u Prvom svetskom ratu — aktivizam neobično odevene „čudne mlade žene“, koja u džakovima žita švercuje municiju i koja je „vidar nacionalnih rana i vojnik“. Tako je vidi istorija i najčešće prepoznaje po slici koju sama nikada nije uvažavala, Autoportretu iz 1907, i koja nikada nije bila nosilac njenog ideološko-umetničkog programa, ili po mitskoj dokumentarnoj fotografiji u uniformi dobrovoljne bolničarke.

Na kraju: Koji problem je umetničko delo postavilo budućnosti? Problem koji iziskuje umetničko rešenje, ili problem koji to rešenje isključuje? Da li je Moderni projekt Nadežde Petrović bio ideološka ili utopijska projekcija? Potonja istorija je, tokom 20. veka, kako potvrdila, tako demantovala, oba. Ono što je sagrađeno, kasnije je razarano, i u političkom i u umetničkom smislu. Definisano početkom 20. veka kao „ideja-snaga“ i „projekt delovanja revolucionarne namere“, završeno je krajem 20. veka kao utopijski projekt in vitro — u situaciji u kojoj umetnost i njena ideologija, stalno okretane na točku hiperistorizovanog i hiperpolitizovanog društva, nisu uspele da se nametnu, kao delotvorni postupak, kao dominantna, operativna struktura vizije jednog racionalno i etički osmišljenog projekta — modela. Takav model je na kratko bila uspostavila Nadežda Petrović, kao borbenu umetničko-političku viziju budućnosti, kroz homogeno telo etike, umetnosti i odgovornosti. Paradoksalno kako na prvi pogled može da izgleda, progres Moderne slike identifikovan je sa progresivnom realizacijom pre svega nacionalne i šire, jugo-slovenske, ideje. Po svom sentimentu takav je koncept bliži romantizmu nego modernizmu. Po svojoj umetničkoj odlučnosti i beskompromisnosti, on je u čistom modernizmu više nego što je Srbija prvih decenija 20. veka imala sposobnosti da prihvati.”

(Odlomci iz monografije: Merenik, Lidija. 2006. Nadežda Petrović: projekat i sudbina. Beograd: Topy, Vojnoizdavački zavod, str. 89‒94)