Jančić Olga

Olga Jančić jedna je od najistaknutijih predstavnica jugoslovenske i srpske moderne umetnosti, koja je odmah nakon Drugog svetskog rata sa generacijom svojih kolega i koleginica počela sa emancipatorskim praksama u jugoslovenskoj skulpturi, okrećući se od akademizma i figuracije, osvajajući nove prostore modernističkog jezika skulpture usaglašenog sa svetskim tendencijama pedesetih i šezdesetih godina. Rođena je u Bitolju 1. februara 1929. godine. Njen otac, poreklom Makedonac, po svršetku studija u Solunu došao je u Beograd gde se oženio Beograđankom Verom Miletić. Porodica od 1930. živi u Beogradu, gde Olga Jančić završava osnovnu školu a zatim i Četvrtu žensku gimnaziju 1945. godine. Između 1945. i 1949. godine studira na Akademiji likovnih umetnosti, paralelno u klasama profesora Lojza Dolinara i Tome Rosandića, čiji je način rada oslobodio akademskih pravila forme i kompozicije i vodio je ka slobodnijem pristupu tretiranja modela, draperije, poluakta i reljefa. Prvi put izlaže 1948. godine, a već 1950. godine započinje petogodišnji specijalistički kurs kod Tome Rosandića koji je imao sluha za zahteve novog vremena, hrabreći svoje studente na oslobođen jezik skulpture u kome će forma a ne sadržaj postati primarni nosilac značenja i zračenja skulpture. Već 1952. godine uključena je u realizaciju reljefa za javni spomenik u Subotici. U toku školovanja kod Rosandića putuje po Jadranu, boravi u Parizu mesec dana (prvi susreti sa arhajskom plastikom, egipatskom umetnošću i savremenom umetnošću), zatim su u Grčkoj, a na kraju 1954. posećuju i Venecijanski bijenale. Godine 1953. sklapa brak sa književnikom Ivom Frolom, sa kojim je ostvarila skladan i bogat život, baziran na međusobnoj podršci i razumevanju. Jedan od najznačajnijih događaja u stvaralaštvu mlade Olge Jančić predstavlja susret sa izložbom radova Henrija Mura (Henry Moore), marta 1955. u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu. Tom prilikom Jančić upoznaje Mura i ovo će biti osnova za buduće izuzetno važne susrete. Uz Mura, Jančić će u svojoj budućoj skulptorskoj praksi isticati i značaj Hansa Arpa (Hans Arp) i Konstantina Brankušija (Constantin Brâncuși).

Krajem 1956. godine Olga Jančić započinje put sasvim ličnog izraza u skulpturi stvarajući Bremenite forme, Muški torzo i druge skulpture. Od tada ona bira bronzu, aluminijum, kamen (ređe mermer), oniks, drvo, gips, kao svoje omiljene materijale i u njima izvodi skulpture srednjih dimenzija, u potpunosti se prepuštajući imanentnim karakteristikama materijala i snazi i energiji koje svaki od materijala nosi u sebi. Istovremeno, ona rano postaje predstavnik tzv. organske skulpture u Jugoslaviji, insistirajući na čistoj, jednostavnoj, vitalnoj formi arhetipske simbolike. Olga Jančić je znala da svojim delom želi da obuhvati večno u nevidljivoj suštini fenomena kao što je život, njegov tajanstveni početak, rast, bujanje i sve grčevite etape kroz koje on prolazi do svog takođe tajanstvenog okončanja. Ona je na jedinstven način uspela da transponuje ljudsku figuru u čistu plastičnost (Subotić 1997).

Od 1957. počinje da živi i radi u ateljeu u Bulevaru Vojvode Putnika i intenzivno stvara dela: Materinstvo, Velika kompozicija, Ženski torzo. Iste godine jedan je od osnivača grupe Prostor 8 koja o svom trošku u toku naredne godine organizuje dve izložbe, u Beogradu i Novom Sadu, a zatim se gasi. U Beogradu 1957. u Tašmajdanskom parku Jančić priređuje i prvu izložbu na otvorenom prostoru. Tada nastaju: Slom, Žrtva I, Glava nepoznatog. Na samom kraju šeste decenije, 1958. godine izlaže u Jugoslovenskom paviljonu na EXPO 58 u Briselu, kao zapažena pojava novog jezika skulpture. Već naredne godine dobija i međunarodno priznanje na Prvom bijenalu mladih u Parizu, gde je njen rad nagrađen, dok o njenim skulpturama u knjizi La sculpture de ce siècle piše Mišel Sefor (Michel Seuphor). Iste godine nastaju Ljubav oblika i Žrtve, a već 1960. nakon poseta pariskim i britanskim muzejima, odlazi u ateljee tadašnjih vodećih skulptora, Henrija Mura, Čedvika (Lynn Russell Chadwick), Armitidža (Kenneth Armitage), Batlera (Reg Butler) i nakon toga realizuje Preobražaj, Skulpture I i II. Razvoj njenog likovnog jezika odvija se uglavnom između 1956. i 1965. godine. U karijeri dugoj gotovo šest decenija, njen likovni koncept i skulptoralni izraz se razvijaju u vidu novih ciklusa, plastičnih rešenja, ali nikada ne odstupaju od utvrđenih stavova vitalizma i organskog koncepta skulpture. U poznoj fazi dolazilo je do organskog rasta masa i ekspanzije skulpture, izlaženjem iz središta kompozicije, ali nikada cilj nije bio da se naruše harmonična plastična rešenja. Među najznačajnije cikluse spadaju: Bremenite forme, Udvojeni oblici, Blizanci, Trinomi, Plodovi i raspukline, Plastične površine, Reljefi.

Početkom šezdesetih godina XX veka dobila je nagrade na prvom Trijenalu likovnih umetnosti u Beogradu i Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, a 1962. učestvovala je na XXI Bijenalu u Veneciji. Upravo te godine nastaju dela: Udvojeni oblik, Zatvoreni oblik i prvi reljef, Plastična površina I. Tokom 1963. realizuje i skulpture u aluminijumu i bronzi, a svojim radom privlači sve veću pažnju međunarodne kritike, te je 1964. godine Herber Rid (Herbert Read) uključuje u monografiju Istorija moderne skulpture. U Rodenovom (Auguste Rodin) muzeju u Parizu izlaže 1966. godine, a 1971. u Aranđelovcu izvodi delo monumentalnog formata Jezgro oblika VI. Iako se prvi problemi sa zdravljem javljaju već ranih šezdesetih godina kada joj lekari predlažu prekid rada, Olga Jančić bila je neumorna u borbi za svoju umetnost.

Operacije 1972. i 1973. godine nažalost usporavaju ritam njenog stvaranja, ali posle uspešne rehabilitacije 1975. prihvata poziv da učestvuje na Međunarodnom simpozijumu u Vankuveru, gde je realizovala skulpturu Plod VIa, postavljenu u Botaničkoj bašti Van Dusen u Vankuveru. Posle samostalne izložbe u Torontu, kraće je boravila i u Njujorku, a potom priredila samostalnu izložbu u Umetničkoj galeriji u Kragujevcu, sumirajući dotadašnji rad. Tom prilikom kataloški tekst piše Stojan Ćelić, a izložba je bila ranije prikazana u Domu JNA u Beogradu. Godine 1977. dobila je i nagradu Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar”.

Početkom osamdesetih godina (i nakon pauza uzrokovanih povredama tetiva ruku), izlagala je u Labinu, Puli, Karari, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, a 1984. dobila je nagradu za skulpturu na XXV Oktobarskom salonu u Beogradu. Do tada nastaju čuvena dela: Na postolju, Van težišta i Velika raspuklina. Godine 1986. posle dugog bolovanja umire njen suprug. Dobila je Oktobarsku nagradu grada Beograda 1987, u godini u kojoj priređuje i prvu retrospektivnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, obuhvatajući period stvaralaštva od 1947. do 1985. Ranih devedesetih nastaju novi ciklusi radova: Opstojanje, Odilaženje oblika, Ugroženo jezgro, Pulsiranje, Beg. Godinu za godinom, 1991, 1992, priređuje izložbe u Beogradu, Kraljevu, Užicu, da bi 1993. mesec dana boravila u Parizu, gde naredne godine u Jugoslovenskom kulturnom centru priređuje izložbu pretežno novih radova u bronzi, uz veći broj fotografija skulptura u kamenu.

Predaje legat od 90 skulptura Skupštini grada Beograda. Ovaj izbor čine skulpture u svim materijalima od najranijeg perioda stvaralaštva do 1993. godine. Upravo ovaj pažljivo biran poklon umetnice gradu Beogradu danas se čuva u Kući legata i predstavlja najadekvatniji presek njenog bogatog stvaralačkog opusa kojim je obuhvaćen period od pet decenija.

Pišući monografiju o stvaralaštvu Olge Jančić, Irina Subotić istakla je: „Njeno pronicljivo uranjanje u materiju dovodi do superiornog vladanja materijalom i skulpturalnom formom koju najčešće čisti od mimetičkih atributa, ostavlja joj punoću i elementarnu pokrenutost kojom se unutarnji prostor iskazuje izvan, na spoljnim konturama i vidljivim površinama, kao logičnim konsekvencama svih zbivanja u srži same mase. To racionalno pretakanje duhovnog u materijalno nije retorički fenomen, već legitiman i dokaziv postupak koji se hrani biološkim, prirodnim, životnim izvorištima. I tako ispunjen, kao prastari predmet kulta, uzvraća svojim zračenjem čiji smisao ne zastareva i ne iščezava. Jer toliko puta izgovorena rečenica Olge Jančić ne gubi smisao: ‘Umetnost je duboka potreba čoveka, i ona će uvek nalaziti nova rešenja, uprkos povremenim kolebanjima, zastojima, baš kao i život sam’.” (Subotić 1997, 138)

Katalog izabranih radova Olge Jančić (ljubaznošću Kuće legata, Beograd):

1. Portret oca, 1945, bronza, 31x21x22 cm
2. Arif, 1947, gips, 59x28x25 cm
3. Cigančica (Portret devojčice), 1951, Gips, 37x26x24cm
4. Glava seljanke , 1952 , gips, 37x34x32cm
5. Sedeća figura (skica), 1953, bronza, 38x18x25,5 cm
6. Narikača, 1953/54, drvo, 50x42x22 cm
7. Bremenite forme, 1955, gips, 42x15x22 cm
8. Glava, 1956, Bronza, 20x24x25 cm
9. Bremenite forme, 1956, bronza, 38x14x14 cm
10. Materinstvo I, 1956, gips, 38x29x17 cm
11. Skica za kompoziciju, 1957, bronza, 18,5×20,5×19,5 cm
12. Slom, 1958, bronza, 27x21x28 cm
13. Žrtva I (skica), 1958, bronza, 9x23x9 cm
14. Osamljena I, 1958, Bronza, 57x24x15 cm
15. Osamljena II, 1958, gips, 93x50x45 cm
16. Glava nepoznatog, 1958, bronza, 33x22x19 cm
17. 18. Ljubav oblika I, 1959, bronza, 30x22x21 cm
18. Ljubav oblika II, 1959, gips, 30x22x21cm
19. Bremenita, 1960, kamen Bizek, 55x36x29 cm
20. Preobražaj I, 1960, bronza, 47x28x24 cm
21. Mali torzo, 1960, mermer, 35x25x28 cm
22. Prolaznici, 1960, bronza, 24x78x53 cm
23. Obline I, 1960, bronza, 32x30x23cm
24. Preobražaj II, 1961, granit, 27x36x24 cm
25. Zatvoren oblik I, 1961, mermer, 28x37x29 cm
26. Razuđena forma, 1962, gips, 48x80x77 cm
27. Blizanci I, 1962, bronza, 26x26x30 cm
28. Plastična površina (reljef), 1962, aluminijum, 22x23x7,5 cm
29. Intima II, 1963, bronza, 45x51x46 cm
30. Egzotična forma, 1963, bronza, 42x44x35 cm
31. Bivalentna forma I, 1965, aluminijum, 20x23x13 cm
32. Jezgro oblika II (skica), 1966, aluminijum, 8x11x6,5 cm
33. Plod, Jezgro I, 1967, bronza, 30x47x32 cm
34. Velika raspuklina, 1967, bronza, 48x43cm
35. Klijanje I, 1969, bronza, 14x15x16 cm
36. Raseklina, 1969, bronza, 28x31x30 cm
37. Presek, 1969, bronza, 54x56x19 cm
38. Klijanje II, 1971, bronza, 15x16x15 cm
39. Jezgro oblika VI (skica), 1970, bronza, 7x8x7 cm
40. Trinom I , 1976, mermer, 32x39x25 cm
41. Klijanje III, 1978, aluminijum, 20x40x22 cm
42. Sklop II, 1979, kamen peščar, 36×92 x38 cm
43. Skok (otklon), 1980-1982, Venčački mermer, 54x 77×34 cm
44. Van težišta I, 1984, aluminijum, 27x38x22 cm
45. Rana, 1985, bronza, 23,5×28,5×26 cm
46. Klin, 1985, bronza, 25x29x24 cm
47. Dvojna forma na ivici, 1990, aluminijum, 40x39x21 cm
48. Opstojanje, 1990, bronza, 40x56x26 cm
49. Zasecanje, 1990, gips, 57×61 cm
50. Nadiranje, 1990, bronza, 57x54cm
51. Odilaženje oblika IV (reljef), 1992, aluminijum, 90×63 cm

Skulpture u slobodnom prostoru:

53. Kompozicija, 1957, kamen, Petrovaradinska tvrđava, Novi Sad
54. Materinstvo III, 1963, kamen, Portorož
55. Zatvoren oblik III, 1965, mermer, Vrnjačka Banja
56. Jezgro oblika II, 1969. — 1970, mermer, Park skulpture, Muzej savremene umetnosti, Beograd
57. Jezgro oblika VI, 1971, mermer, Aranđelovac
58. Plod VIa, 1975, mermer, Vandusenova botanička bašta, Vankuver
59. Labinski sklop,1977, kamen, Park skulptura, Labin
60. Veliki trinom, 1977, mermer, Savski kej, Beograd
61. Hiljadudevetstoosamdesetpeta, 1984, bronza, Kraljevo

Samostalne izložbe:

1959, Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić”; Moderna galerija, Ljubljana; Galerija likovnih umjetnosti, Rijeka

1960, Zagreb,  Gradska galerija suvremene umjetnosti; Festival of the Visual Arts, Harrogate (Engleska)

1964, Beograd, Salon Moderne galerije

1975, Toronto, Galerie Heritage

1977, Beograd, Galerija Doma JNA; Narodni muzej, Kragujevac

1981 Labin, Narodni muzej; Izložbeni salon, Pula

1982, Beograd, Atrijum; Križanke, Ljubljana; Galerija Forum, Zagreb; Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd

1987, Beograd, Muzej savremene umetnosti, retrospektivna izložba

1991, Beograd, Likovna galerija Kulturnog centra; Gradska galerija, Užice

1992, Kraljevo, Gospodar-Vasin konak

1994, Pariz, Galerie du Centre Culturel Yougoslave

1997, Kruševac, Umetnička galerija; Galerija ULUS, Beograd

1998, Beograd, Galerija Zepter, Beograd; Savremena galerija umetničke kolonije Ečka, Zrenjanin

2005, Beograd, Muzej 25. maj, retrospektivna izložba

2007, Beograd, Umetnička galerija HAOS, Crteži i mala

2018, Beograd, Kuća legata, Legat Olge Jančić

2022, Beograd, Iskonsko u modernom, izbor radova iz opusa Olge Jančić, Muzej savremene umetnosti

Ambrozić, Katarina. 1959. Prvi Bijenale u Parizu. Pariz: Muzej moderne umetnosti grada Pariza.

Bošković, Rajka. 2022. Olga Jančić: Umetnost i ličnost: skulptorke iz kolekcije MSUB: Beograd, Muzej savremene umetnosti, 11.02–02.05.2023. Beograd: MSUB.

Ćelić, Stojan. 1977. Skulptura Olge Jančić. Kragujevac: Narodni muzej.

Denegri, Ješa. 1970. Skulptura. U: Miodrag Protić (ur.), IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti. Beograd: Muzej savremene umetnosti.

Despotović, Jovan. 1983. Jugoslovenska skulptura posle 1950. Beograd: Galerija-legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Muzej savremene umetnost.

Grupa autora. 2005. Olga Jančić, retrospektivna izložba. Beograd: Muzej „25. maj”.

Pavlović, Moma. 1981. Olga Jančić. Labin: Narodni muzej.

Pavlović, Zoran. 1982. Olga Jančić. Beograd: Likovna galerija Kulturnog centra.

Pušić, Marija. 1987. Skulpture Olge Jančić, retrospektivna izložba. Beograd: Muzej savremene umetnosti.

Protić, Miodrag B. 1975. Jugoslovenska skulptura 1870–1950, Jugoslovenska umetnost XX veka. Beograd: Muzej savremene umetnosti.

Simeonović Ćelić, Ivana. 1997. „Estetski doživljaj ostvaren kroz autentičnost iskaza”. U: Irina Subotić, Ivana Simeonović Ćelić, Olga Jančić. Skulptura, 195–204. Beograd: Clio.

Subotić, Irina, Ivana Simeonović Ćelić. 1997. Olga Jančić. Skulptura. Beograd: Clio.

Subotić, Irina. 2004. Galerija Zepter – deset godina postojanja 1994–2004. Beograd: Galerija Zepter.

Cvetković, Dragan. 2012. Olga Jančić.

Izložba vajarke Olge Jančić u MSUB. 2022. Beograd: Ušće media.

UMETNOST I LIČNOST, skulptorke iz kolekcije MSUB: Iskonsko u modernom ‒ Olga Jančić. Beograd: MSUB.

Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji 1945–2000: Olga Jančić.

„Oduvek sam osećala otpor prema verbalnom iskazu likovnih umetnika i objašnjavanju sopstvenog rada. Skulptura je ono što ulazi u javnost, ona je moja poruka. Sem toga, vrlo je teško preneti svet oblika u reči. (…) Doživljaj ili, bolje reći, sadržaj i tema su u mom radnom postupku vrlo važni pokretači ka realizaciji skulpture. To je ono što me drži tokom rada i što pokušavam da sugerišem krajnjim učinkom. Pod doživljajem podrazumevam složen proces fiksiranja neke emocije ili racionalizaciju svog stava prema određenoj pojavi ili problemu. Iako doživljaju pridajem ozbiljan značaj, on je ipak samo podloga realizovane skulpture. Taj proces prevođenja osećanja u trodimenzionalni znak, rekla bih, teče automatski. To je proces koji nije prosto beleženje neke moje realnosti, već sublimacija doživljaja u oblik.

A kamen doživljavam kao izazov. Ali ne u onom uobičajenom smislu, kako se to najčešće misli, u smislu fizičkog napora, koji rad u kamenu uostalom i podrazumeva. Kamen je izazov usled izvesne misterioznosti koliko potencijalnih formi u sebi krije. Zamislite kakvo je to uzbuđenje – prići nenačetom bloku u kojem naša imaginacija vidi skriveni oblik do kojeg tek treba doći. Kamen je nepodatan i snažno se opire. Odasvud vrebaju mogućnosti da nas neki pogrešan potez povede u nepovoljnom pravcu. Dakle, ozbiljna disciplina koja zahteva ozbiljnu i dugotrajnu koncentraciju.

To što sam svoju životnu optiku mogla da pretvaram u svet oblika bilo je lepo, uzbudljivo traganje.”

(Simeonović Ćelić, Ivana. 1997. „Estetski doživljaj ostvaren kroz autentičnost iskaza”. U: Irina Subotić, Ivana Simeonović Ćelić, Olga Jančić. Skulptura, 195–204. Beograd: Clio).