Acin (Petrović) Ivanka

Ivanka Acin Petrović rođena je 1925. godine u Novom Sadu. Otac Svetozar bio je obućar, a majka Jovanka računovođa. U svakodnevnom posmatranju oca koji je pravio drvene kalupe za cipele, Ivanka je i sama razvila ljubav prema ovom materijalu. Diplomirala je 1953. godine na Akademiji umetnosti u Beogradu, odsek vajarstvo, u klasi profesora Ilije Kolarovića. Zaposlila se kao profesor u Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu na predmetu plastična anatomija. Već od pedesetih godina konstantno je putovala po Evropi, razvijajući naklonost ka klasicizmu u skulpturi, kroz susrete sa Grčkom (1953) i Italijom (1955). U Parizu je boravila u više navrata i to po nekoliko meseci. Pored toga, u toku osme decenije XX veka posetila je Austriju, Holandiju, Nemačku i Belgiju, dok je od 1980. bila u Rusiji, Engleskoj i Barseloni. Svoj atelje imala je na Petrovaradinu, gde je stvarala skulpture i crtala porodične portrete u pastelu. U fokusu njenog rada je ljudska figura, ali se po tipu skulpture razlikuju portreti, figure, reljefi i sitna reljefna plastika.

U vremenu otkrića betona, čelika, stakla i drugih novih materijala, poput koleginice Miroslave Sandić, i Ivanka Acin ostala je dosledna zatvorenoj formi i tradicionalanim materijalima (drvo, gips, glina) sa figurom čoveka u fokusu. Najviše je volela drvo (orah, krušku, maslinu) i negovala je reljef. Neretko je izrađivala i javne skulpture u prostoru Novog Sada i okoline, a neki od njenih radova nalaze se i u Umetničkoj zbirci Rektorata Univerziteta u Novom Sadu, kao što je portret Mileve Marić Ajnštajn u bronzi, iz 2002. godine.

Među delima Ivanke Acin mogu se izdvojiti celine u okviru kojih se primećuje njena naklonjenost prema određenim temama, motivima, idejama i simbolima. Nakon dominantnog posleratnog akademskog realizma, Acin se opredeljuje za moderni vajarski senzibilitet inspirisan izložbom Henrija Mura (Henry Moore) priređenom u Beogradu 1955. godine. Ivanka Acin u skulpturi poseže za stilizacijom, što se može porediti sa radovima Mire Sandić. U središte svoje umetnosti ona postavlja čoveka i njegova osećanja. Pojedine skulpture (Nostalgija, Nespokoj, Strepnja, Teskoba, Patnja) već i nazivom direktno upućuju na različita emotivna raspoloženja. Smatrala je da je ljudski oblik pogodan za prikazivanje osećanja i misli, kao i aprstraktnih pojmova uopšte.

Veoma važan motiv i simbol za nju bila je i voda. Povezivala je vodu sa čovekovim emotivnim stanjima. Sa tom idejom stvorila je seriju skulptura pod nazivom Talas, Proticanje, gde su prikazana tela koja se prepuštaju reci, dok je skulptura Pozdrav reci iz 1975. godine danas postavljena ispred Veslačkog kluba „Danubius”.

Ivanka Acin takođe je bila inspirisana muzikom što jasno potvrđuju njeni radovi Adagio, Harfistkinja, Violinista. Neretko na skulpturama zapisuje i stihove upućujući na izvore svoje inspiracije, kao i na neraskidivu vezu između umetnosti i poezije. U tom smislu, za nju je inspirativna japanska pesnikinja Ono no Komači (Ono no Komachi). Ivanka Acin bila je angažovana vajarka, skrećući pažnju na drugu stranu života, na onu koja podrazumeva patnju, a ne samo radost življenja. Bavila se temama rata i stradanjem nedužnih žrtvi, kako kod nas, tako i u svetu. Žene, majke i deca koja stradaju u fokusu su skulptura Deca rata, Nedužne žrtve, Strepnja, Patnja. Izradila je i skulpture Plač Afrike i Glad, koje su u vezi sa dešavanjima u Africi, i ukazuju na glad i problem napuštene dece koja lutaju opustošenom zemljom i predelima ovog kontinenta uništenih ratom (Žarkov 2017, 27).

Kao posebna celina izdvajaju se portreti spomeničkog karaktera, rađeni za javne prostore, koji prikazuju znamenite ljude srpske istorije. Istoričari umetnosti uviđaju razliku u pristupu i obradi spomeničkih portreta, gde je osobito izražena zanatska i tehnička veština, kao i težnja da se precizno prikaže lik portretisanog. S druge strane, u portretima prijatelja i rođaka uočljiv je slobodniji likovni tretman, stilizacija, izraženija faktura i korišćenje boje. Naručene portrete, koji su pretežno izrađivani u bronzi, najčešće je radila u poprsju, a prilikom izrađivanja portreta svoje porodice i prijatelja, zadržavala se na prikazivanju glave. Neretko je koristila boju na portretima bližnjih. Ona uspeva da stavom tela i izrazom lica suptilno uhvati psihologiju i unutrašnje stanje čoveka, bez naglašene ekspresivnosti, već uz dominaciju suzdržanih emocija.

Kako je pored gline i gipsa koristila i drvo, odlično je baratala dletom, čekićem i ostalim „teškim” skulptorskim alatima, pokazujući da skulptura ne podrazumeva mušku snagu već snagu duha prilikom izvođenja složenih i izazovnih vajarskih zadataka. Najčešće je obrađivala orah, potom krušku, maslinu, trešnju i lipu: želela je da iskoristi prirodnu plemenitost ovog materijala, te je oblik debla drveta ili drvene ploče često diktirao oblik njenih skulptura ili reljefa (Žarkov 2017, 35). Na skulpturi Strepnja ona čvrsto privija dete uz majku, postižući monumentalni doživljaj nežnosti, materinske brige i dečje zavisnosti od majke.

Pored slobodne skulpture, Ivanka Acin je uradila veliki broj reljefa od drveta i od gipsa. Opredelila se za plitki reljef, sa čistim i preciznim crtežom, koji više liči na slikarsko ostvarenje, nego vajarsko. I u drvenim reljefima ona je „slušala” formu drveta i kompoziciju uklapala tako da čitava površina bude obrađena. Figure na reljefima je radila finijom tehnikom, dok je površinu obrađivala grubim potezima dleta, što je pojačavalo utisak nežnosti i gracioznosti figura.

U delu Ivanke Acin istoričarka umetnosti Miroslava Žarkov uočila je raznorodne podsticaje primitivizma, egipatske, afričke umetnosti i skulpture, ali i arhajske umetnosti, uočavajući da se njena skulptura treba razmatrati kao svojevrsna ravnoteža između ideje i forme, stilizacije i naturalizma, daleko od larpurlartizma i hermetičnog govora moderne skulture (Žarkov 2017, 41–42).

Ivanka Acin dobitnica je nagrade Beogradski sajam 1966. Veliki deo svojih skulptura i reljefa, kao i deo slika iz vlastite zbirke umetnosti, zaveštala je u nekoliko navrata Galeriji Matice srpske u Novom Sadu čime je potvrdila neraskidivu vezu sa rodnim gradom.

Katalog izabranih radova Ivanke Acin (u vlasništvu Galerije Matice srpske Novi Sad):

Leposava Šelmić, 2002, poprsje, gips, 41,5 × 21 × 26 cm

Dositej Obradović, 1987, postavljeno u dvorištu Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu, poprsje, gips, 68 × 52 × 40 cm

Branko Radičević I, oko 1953, poprsje s postamentom, glina, 23 × 15 × 12,5 cm

Mileva Marić Ajnštajn, 2002, poprsje, gips, 64 × 51 × 33 cm

Slobodanka Latinović I, 1979, glava, gips, 32 × 21 × 23,5 cm

Mala Milena, 1999, poprsje, gips, kolorisano, 35,5 × 27 × 21 cm

Proticanje, 1955, asocijativna forma, gips, 144 × 60 × 44 cm

Pozdrav reci, 1975, postavljeno na terasi Veslačkog kluba „Danubius” u Novom Sadu, figura s postamentom, gips, 174 × 45 × 49 cm

Torzo, 1990, asocijativna forma, drvo, orah, 44,5 × 17 × 16,5 cm

Glad, 1983, figura, gips, kolorisano, 58 × 151 × 54 cm

Plač Afrike, 2000/2001, figura, drvo, trešnja, kolorisano, 133,5 × 64 × 66 cm

Strepnja, oko 1981, figura, drvo, orah, kolorisano, 123 × 38 × 31 cm

Deca rata, 1983–1986, figura, drvo, orah, 133 × 61 × 43 cm

Spasibo serdce, 2002/03, figura s postamentom, drvo, orah, kolorisano, 128 × 42 × 29 cm

Skica za spomenik žrtvama rata u Sr. Kamenici, posle 1950, apstraktna forma s figuralnim reljefom gips, 24 × 13 × 11 cm

Materinstvo, 2002, reljef, gips 21,5 × 14,5 × 1 cm

Govor tela, 1976, reljef, glina, 25,5 × 24 × 2,5 cm

Teskoba, 1978, reljef, gips, 52,5 × 30 × 2,5 cm

Ljubavnici, 2003/2004, reljef, drvo, lipa, kolorisano, 91 × 79,5 × 3,5 cm

Višnja čeka, 2001, reljef, drvo, hrast, 125 × 31 × 4,5 cm

Bonaca II, 1974, reljef, drvo, orah, 94 × 89 × 4,5 cm

Adagio, 1986, reljef, drvo, orah, 182 × 55 × 5 cm

Poniranje, 1985, reljef, drvo, orah, 79 × 47 × 5 cm

Nostalgija, 1958, reljef, drvo, orah, 36 × 143 × 4,7 cm

Samostalne izložbe:

1983, Novi Sad, Galerija ULUV-a

1987, Beograd, Galerija Doma JNA

1990, Novi Sad, Galerija ULUV-a

2006, Novi Sad, Muzej Vojvodine

2017, Novi Sad, Poklon-zbirka Ivanke Acin, Galerija Matice srpske, retrospektivna izložba autorke Miroslave Žarkov

Grupne izložbe (izbor):

1948, 1954, 1955, Novi Sad, Izložba savremenih likovnih umetnika Vojvodine

1955, Beograd, XX izložba ULUS-a

1957, Beogard, Savremena srpska skulptura

1960, Novi Sad, Izložba Likovnih umetnika Vojvodine

1966, Beograd, Sedmi oktobarski salon

1970, Beograd, Likovni umetnici Vojvodine

1979, Cetinje, XIII izložba likovnog salona „13. novembar”

1980, Sombor, Likovna umetnost u Vojvodini 1944–54

1984, Pančevo, Skulptura u Vojvodini danas

1985, Beograd, Novi Sad, Prolećna izložba ULUS-a

1989, Novi Sad, Zbirka vajarskih radova Galerije Matice srpske

1190, 1991, 1993, Novi Sad, Skulptura u slobodnom prostoru

2000, Novi Sad, Poklon-zbirka Ivanke Acin

2012, Novi Sad, Zbirka vajarskih radova Galerije Matice srpske

Ivanović, Ljiljana. 1985. Razvoj skulpture u Vojvodini. Novi Sad: Galerija savremene likovne umetnosti.

Kulić, Ratomir. 2012. Zbirka vajarskih radova Galerije Matice srpske. Novi Sad: Galerija Matice srspske.

Milošević, Emica. 2000. Poklon zbirka Ivanke Acin. Novi Sad: Galerija Matice srpske.

Protić, Miodrag B. 1979. Oblik i vreme. Beograd: Nolit.

Šarčević, Grozdana. 1983. Izložba skulptura Ivanke Acin. Novi Sad: ULUV.

Žarkov, Miroslava. 2017. Poklon-zbirka Ivanke Acin. Novi Sad: Galerija Matice srpske.

Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji 1945‒2000: Ivanka Acin.

„Poklon-zbirka Ivanke Acin u Galeriji Matice srpske”, Art magazin.info.

Galerija Matice srpske: Park skulptura.

„Vrednost skulptura Ivanke Acin se ogleda u njenoj veštini da uz pomoć figure tela i izraza lica prikaže finu psihologiju i unutrašnja zbivanja čoveka. Pri tome ona se nije služila prenaglašenom ekspresijom ili patosom, tako da njene skulpture, i pored širokog spektra osećanja koja opisuju, zadržavaju utisak suzdržanosti i dostojanstvenosti. Pored toga što je emociju opisivala govorom tela i facijalnom ekspresijom svojih figura, umetnica je želela da na skulpturama ostvari jedinstvo teme i forme, razmišljajući o mogućnostima da oblikom i kompozicijom dočara suprotna ljudska osećanja – osećaj skučenosti i bola, ali i bezbrižnost i blagu radost” (Žarkov 2017, 25).

„Prikazujući ljudsko telo Ivanka Acin kretala se od preciznih i anatomski detaljnih studija, kao što su torzi rađeni u ranoj fazi, do stilizovanih i svedenih telesnih formi. Postupkom sinteze oduzimala je suvišne detalje, svodeći ljudsku figuru na jednostavne oblike. Skulpturama Proticanje i Torzo najviše se udaljila od modela iz realnosti u korist plastičkih istraživanja. Oba rada prikazuju stilizovan ženski torzo, ali su izvedeni u različitom materijalu i emituju drugačiju energiju. Oni nisu nastali kao rezultat doslovnog prenošenja podataka iz prirode, već su tretirani kao oblik po sebi i pretvoreni u asocijativnu telesnost. Umetnica je ovde ostvarila radikalnu redukciju oblika kako bi naglasila jednostavnost formi i fino obrađene glatke površine.

Naziv skulpture Proticanje može se razumeti doslovno, i u tom slučaju se odnosi na telo koje prati tok reke nošeno vodenom maticom. Takođe, može predstavljati protok energije u formi. Izvijenost torza i jedinstvena zakrivljena linija u kojoj se stapaju donja kontura noge i trupa, ukazuje na pokret i na energiju koja slobodno protiče kroz skulpturu. Ovoj liniji sučeljena je nemirna i izlomljena gornja kontura torza. Zahvaljujući širokim i glatkim površinama belog gipsa zaista se stiče utisak proticanja forme. Manji drveni Torzo, s druge strane, nosi statičnu energiju nabijenu u jedrim oblicima. Sveden je na jednostavan puni cilindrični oblik na kome se ističu grudi i zadnjica, dajući skulpturi zanimljivu simetričnost” (Žarkov 2017, 32‒33).

„Kroz čitavo stvaralaštvo Ivanke Acin bila je prisutna njena želja da se svojim skulpturama obraća jednako oku kao i duhu posmatrača. Na taj način se zatvara krug; inspiracija i osnovno polazište za rad umetnice bilo je ljudsko biće i njegova pozicija u svetu, a proizvod, odnosno skulptura, takođe ostvaruje blisku vezu sa njim. Umetnost Ivanke Acin nije larpurlartistička i hermetična, što je čest slučaj kod modernih umetnika. Ona se bavi pitanjima oblikovanja forma, ali ne nastaje isključivo radi plastičkih istraživanja, već pokazuje uravnoteženost između zainteresovanosti umetnice za formu i za ideju. Ivanka Acin stvara umetnost koja je otvorena, okrenuta čoveku, odnosno njegovom oku i duhu. Iako je tesno povezana s emocijama lične prirode, koje su strpljivo ugrađivane u svaki prikazani lik, njena skulptura odiše toplinom i bliskošću zahvaljujući kojima posmatrač u njoj prepoznaje sopstvene misli i osećanja” (Žarkov 2017, 43).