Pavlović Barili Milena

Pišući ocu Brunu Bariliju (Bruno Barilli) iz Amerike, u koju je doputovala 1939. godine iz Pariza, srpska slikarka Milena Pavlović Barili izrazila je nevericu da će ponovo videti majku Danicu, jer već neko vreme ne dobija njena pisma iz Srbije. Prećutkujući zdravstvene tegobe koje su duže od dve decenije činile sastavni deo njene svakodnevice, na samom kraju ovog, prema dosadašnjim saznanjima, njenog poslednjeg pisma, datovanog 17. oktobra 1944. godine i poslatog iz Monte Kiska, Milena je zapisala: „Volela bih da si ti ovde, makar malo, tako je lep, sunčan dan, izgleda mi kao dobar predznak” (Janković 2001, 145). Nepunih pet meseci kasnije, preminula je u svom stanu u Njujorku, najverovatnije od posledica srčanog udara. Te 1945. godine, 5. novembra napunila bi trideset šest godina.

Nakon pionirskog napora Miodraga B. Protića da muzealizuje i sačuva od zaborava delo Milene Pavlović Barili (u ovom procesu ključna je bila ličnost Milenine majke, Danice Pavlović, koja je na nagovor bivšeg supruga Bruna Barilija odlučila da Požarevcu zavešta rodnu kuću u kojoj je 1961. godine osnovana Memorijalna galerija njihove kćerke, u kojoj se čuva približno devetsto dela obimnog i raznorodnog opusa jedne od najznačajnijih srpskih umetnica), srpska kritika prepoznala je osobenost njenog umetničkog izraza, fokusirajući se na analizu određenih etapa slikarkinog izrazito bogatog, gotovo nomadskog života koji je proživela između velikih svetskih kulturnih centara. U njima se kraće ili duže zadržavala, u zavisnosti od vlastitih želja i podsticaja koje su joj ove sredine pružale, kao i zbog ograničavajućih finansijskih okolnosti i nedaća koje su pratile njenu boemsku egzistenciju.

Rođena 5. novembra 1909. godine u Požarevcu, kao jedino dete iz braka italijanskog kompozitora Bruna Barilija i Danice Pavlović, čije je poreklo vodilo od najstarije Karađorđeve kćeri Save, školovala se u Nici, Rimu, Požarevcu, Lincu, Gracu, Beogradu (na Kraljevskoj umetničkoj školi gde je diplomirala 1926. godine) i u Minhenu, tokom 1927. gde su joj profesori bili Hugo Haberman (Hugo von Habermann) i Franc fon Štuk (Franz von Stuck). Usavršavala je svoje obrazovanje posećujući muzeje i izučavajući stare majstore u Italiji, Španiji, Francuskoj, da bi 1930. godine ostvarila duži boravak u Londonu, gde je izlagala već naredne godine. Godine 1928. napušta slikarsku Akademiju u Minhenu i boravi u Parizu gde upoznaje istoriju slikarstvo kroz kolekciju Luvra, da bi decembra iste godine na Obilićevom vencu priredila prvu samostalnu izložbu. Nakon toga putuje po Španiji, izlaže u Paviljonu „Cvijeta Zuzorićˮ 1929. godine, boravi u Londonu, gde februara 1931. otvara samostalnu izložbu u Galeriji Blumsberi (The Bloomsbury Gallery).

U Parizu se nastanila 1931. godine gde uz kraće prekide živi do 1939, tek pošto je eru prosperitetnih „ludih dvadesetih” zamenilo nesigurno doba na starom kontinentu, obeleženo velikom svetskom ekonomskom krizom, krahom Vajmarske republike, dolaskom nacionalsocijalista na vlast u Nemačkoj i neizbežnim predosećanjem strašnog rata. Za godinu velikog preokreta u Mileninom opusu, Miodrag B. Protić uzima 1932, kada je „krivudavi put od plakatskih portreta filmskih idola, preko ilustrativnih, romantičnih kosmopolitskih tema i secesionističkih crteža zašao u predeo prave poetske klime i sigurne likovne dikcije, poklapajući se sa sličnom strujom na pariskoj pozornici” (Protić 1990, 32).

Srpska slikarka je od ovog trenutka odlučno krenula u sintezu različitih podsticaja, zbog čega će je Ješa Denegri okarakterisati kao „umetnika postmoderne sudbine pre vremena (…) koji sasvim u skladu sa tipičnim postmodernim nomadizmom prolazi ne samo različitim geografskim krajevima, nego i mnogobrojnim kulturnim regijama iz čijih nasleđa crpi građu za svoje u tematskom, simboličkom i likovnom pogledu jedinstveno delo” (Denegri 1993). Barilijeva je bila naklonjena majstorima italijanske rane renesanse: Botičeliju, Đorđoneu i Fra Anđeliku. Osećala je bliskost sa španskom baroknom kulturom i divila se Velaskezu (Diego Velázquez). Živela je, uprkos tome, u skladu sa zahtevima modernog doba, prihvatajući načela neoromantizma, ar dekoa, lelujavost i ornamentiku secesije, metafizičku školu Đorđa de Kirika (Giorgio de Chirico), beklinovski iracionalizam, prerafaelitski povratak kvatročentu, magični realizam i postnadrealizam. Kako Irina Subotić primećuje, „u svoje stvaralaštvo Milena je unosila referencijalno prekomponovanje svetova sa drugih, njoj bliskih, ali vremenski i prostorno udaljenih izvora” (Subotić 1993), vešto ih preoblikujući i znalački ih spajajući sa elementima popularne kulture, filmske estetike i mod(er)nog dizajna. Prepoznajući sebe u svetu izabranih slika, ličnosti i simbola koje je često parafrazirala, ona je konstruisala kompleksnu predstavu sopstvene unutrašnjosti, mitologizujući lično iskustvo, posredno i diskretno.

U godinama između 1932. i 1939. Barilijeva će formirati celinu jedinstvenog slikarskog opusa koji će istraživači tumačiti na različite načine, prizivajući u pomoć psihoanalizu i simbologiju, poetiku metafizičkog slikarstva i nadrealističku ikonografiju. Svi oni ukazivali su na neuobičajeni spoj fantazije i renesanse u Mileninim imaginarnim / oniričkim svetovima u kojima je centralno mesto pripadalo ženskim figurama koje nedvosmisleno upućuju na slikarkin lik. Neretko se u tumačenju dela Milene Pavlović Barili kritika okretala ka njenoj „okeanskoj”, „vizionarskoj” i „sudbinskoj” lirici, nalazeći mogući uzrok njenog nemira u: životnim epizodama koje su uslovljavale neprestano kretanje, zdravstvenim tegobama, porodičnoj razjedinjenosti koja ju je čitavog života pritiskala, egzistencijalnim strahovima, stvaralačkim krizama, unutrašnjim teskobama, osećanju nepripadanja i neminovnoj deteritorijalizaciji. Ova Milenina izmeštanja mogu se razumeti, kako doslovno, geografski, tako i metaforički, kao umetničke migracije iz jednog u drugo polje formalnog izražavanja i delovanja. Nakon prvobitnog odlaska iz skučene i uskogrude srpske sredine koja je nije prepoznala i prihvatila, usledilo je napuštanje „tesne” Evrope iz koje su istovremeno ka Americi emigrirali brojni intelektualci. Stvaralačka premeštanja Milene Pavlović Barili bila su iscrpljujuća, zbog čega je neprestano oscilovala između osećanja beznadežnosti svake borbe ‒ „nije tvrdoglavost, nije da neću da popustim, nego se koprcam da ne podlegnem uticaju opštem i posle toliko muka, baš kada sam u radu nešto zaista pronašla, ja u obično se skotrljam” (Dimitrijević 1975) ‒ i vere da će ipak, nakon svega, ostvariti željeni cilj, priznajući da je „u stvari zadovoljna. Ponekad me uhvati grozna kriza, ali vidim da ipak ja grešim i da stvari u životu idu drugim načinom nego što čovek želi i očekuje, ali možda, ipak na isti cilj stignu”(isto).

Pomenuti utisak razapetosti između javnog i intimnog postojanja pojačan je nakon njenog odlaska u Ameriku, gde ju je mučila nostalgija za Evropom, kao i oskudica zbog koje je, između ostalog, počela intenzivno da radi kao modni i reklamni ilustrator za časopise Vogue, Town and Country i Harper’s Bazaar. Ukoliko se javno postojanje može povezati s njenim iscrpljujućim angažmanom na polju modne ilustracije, a intimno i dalje ostaje u sferi njene slikarske egzistencije, onda ne čudi konstatacija Rosamond Frost (Rosamund Frost) povodom izložbe dvadeset osam dela u Njujorku, početkom 1943. godine, o Mileninoj „akutnoj estetskoj prezasićenosti izazvanoj neprekidnim slikanjem” (Protić 1990, 99). Verovatno je pomenuto stanje bilo prouzrokovano paralelnim angažmanom na dva polja – u tzv. čistom slikarstvu i komercijalnom dizajnu – koja su se konstantno prožimala na njenom stvaralačkom putu.

Lidija Merenik ističe da je „Milenina sklonost aproprijaciji popularne kulture i fikcionalnog u umetničke radove neskrivena” (Merenik 2010, 61) i tokom dvadesetih godina, a njena naklonost modi uočljiva je na dostupnim dečjim crtežima i najranijim ilustracijama, na fotografijama na kojima se pojavljivala u pažljivo odabranim odevnim kombinacijama, kao i na slikama, gde je vodila računa o svakom modnom detalju. Pa ipak, do teksta Olge Bataveljić iz 1979. godine o američkom periodu Milene Pavlović Barili, njen „doprinos u domenu mode (…) [bio je] elegantno potcenjen kao ‘komercijalan’, ‘prinudan’, ‘sporedan’, ‘manje vredan ili manje važan’ u starijim ili novijim, no tradicionalističkim, razmatranjima Mileninog dela” (Merenik 2010, 65). Tome je, možda doprinela i sama umetnica koja je u pismima upućenim majci i ocu izražavala negodovanje zbog poslova koje je prihvatala iz nužde i zbog kojih je „skretala s pravog puta”. Uprkos ovom Mileninom „suprotstavljanju” pritiscima da svoju umetničku praksu podredi nametima tržišta, bilo je neminovno da se u Americi dogodi njeno izmeštanje iz sveta lepih umetnosti u svet modne i reklamne slike u koji je ona „dosledno transponovala svoje likovne sadržaje” (Kragulj 2010, 125).

Upućujući na potrebu novog sagledavanja celine Mileninog opusa u kome se ukida razlikovanje između glavnih i sporednih tokova umetnosti, dosadašnjim istraživanjima pridružuje se i studija istoričara mode Stefana Žarića pod nazivom Modna ilustracija Milene Pavlović Barili u kojoj je njena modna ilustracija kontekstualizovana u okviru modne produkcije (časopisi, fotografija, dizajn) dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, i razmatrana kao integralni deo celokupnog kulturno-umetničkog stvaranja u gradovima u kojima je umetnica živela i kreirala svoj osobeni izraz. U tom smislu, Žarić klasifikuje ilustracije na beogradske, minhenske, pariske i njujorške, i analizira ih s obzirom na različite umetničke poetike i fenomene popularne kulture tipične za stvarnost pomenutih gradova ili u suprotnosti sa njom.

Razvoju Milenine rane modne ilustracije doprinele su i pouke njenog profesora dekorativnog slikanja Dragoslava Stojanovića, kao i kraljičin izbor kreacija Žana Patua (Jean Patou), koji je u tzv. aktivnoj toaleti moderne žene ostvario izuzetan spoj elegancije i garson (garçon) stila. Za prelomnu godinu ranih beogradskih ilustracija Žarić uzima 1926, kada je u elegantnoj figuri Milenine slikane Venere došlo do složenog preplitanja ar dekoa, secesije, metafizičkog slikarstva, nadrealizma i neoromantizma, koje će kulminaciju doživeti ranih četrdesetih u Njujorku.

Barilijeva će u Minhenu, inspirisana dekorativnim dvorskim kostimima francuskog baroka i rokokoa, sve češće prikazivati dame koje stilom i izgledom nalikuju Mariji Antoaneti (Marie Antoinette). Žarić primećuje da upravo u ovoj činjenici možemo tražiti uzrok Mileninih androginih figura kako u domenu ilustracije, tako i nešto kasnije u slikarstvu, kao što je slučaj sa Autoportretom sa strelcem (1936). Drugu seriju minhenskih radova čine predstave holivudskih zvezda bazirane na fotografijama iz albuma glumaca i glumica koji je umetnica imala u svom vlasništvu. Istoričarka umetnosti Simona Čupić izražava mišljenje da su pomenuti portreti nastali kao izraz mladalačke fascinacije Milene Pavlović Barili za prve ikone pop kulture i kao posredna objava (željene) pripadnosti ovom glamuroznom svetu. Ona dalje konstatuje da su predstave Konrada Fajta (Conrad Feith), Džozefine Bejker (Josephine Baker) ili pak Rudolfa Valentina (Rudolph Valentino) jedine predstave ovog tipa u srpskom međuratnom slikarstvu (Čupić 2011, 55).

Svega tri sačuvane pariske modne ilustracije, „svedoče o neprestanom brisanju granica između nadrealizma, magijskog realizma, metafizičkog slikarstva, antičkog nasleđa visoke mode i holivudskog kostima s početka tridesetih godina prošlog veka” (Žarić 2017). Posete Luvru, poznanstvo i druženje s Kasuom (Jean Cassou), Bretonom (André Breton), Valerijem (Paul Valéry), Lotom (André Lhote), kao i modna fotografija Mana Reja (Man Ray), kreacije Koko Šanel (Coco Chanel) i kostimi holivudskog dizajnera Adrijana (Adrian Adolph Greenburg), oblikovali su parisku poetiku Milene Pavlović Barili. Istovremeno, kao jedan od ključnih podsticaja Žarić izdvaja italijansku dizajnerku Elzu Skjapareli (Elsa Schiaparelli), možda i najuticajniju figuru pariske modne scene tridesetih godina. Prirodu „misteriozne razmene” uljanih lampi i sveća koje gore, između Skjaparelijeve i Barilijeve, Žarić istražuje kroz niz Mileninih njujorških ilustracija.

Konačno, s detaljnijim pogledom na vizuelni identitet časopisa Vogue i njegovu ulogu u formiranju modnog i umetničkog ukusa američke publike, moguće je istražiti okolnosti pod kojima se u Njujorku dogodila afirmacija Milenine ilustracije kao „čiste umetnosti” do 1942. godine. Modne ilustracije stiču karakter umetničkog dela, između ostalog, zahvaljujući tehnici u kojoj ih je Barilijeva izrađivala (ulja kaširana na karton). Od posebnog značaja, prema Žariću, su neoromantičarska (nostalgična) atmosfera Mileninih radova za Vogue koji se mogu porediti sa radovima Kristijana Berara (Christian Bérard). Uspostavljajući imaginarni dijalog između srpske umetnice i Đorđa de Kirika Žarić takođe ukazuje na Milenino samosvojno preoblikovanje ikonografskih obrazaca metafizičke škole, kako posredstvom slikarstva, tako i pod uticajem De Kirikovih ilustracija rađenih za Vogue u toku tridesetih godina prošlog veka (Žarić 2017). Ovu vezu uočio je i Frenk Krauninšild u katalogu izložbe Milene Pavlović Barili u Njujorku 1943, konstatujući da je njena umetnost esencijalno moderna i jedinstvena na američkom tržištu zbog poigravanja sa italijanskom tradicijom.

Retka i nedovoljno shvaćena autentična umetnička figura srpske i jugoslovenske međuratne umetnosti, Milena Pavlović Barili ostvarila je jedinstven slikarski opus kroz spoj slikarstva i modnih ilustracija koje je preplitala na originalan način. Istovremeno, iza sebe je ostavila bajkoliku, snoliku, ezoteričnu poeziju pisanu na engleskom, italijanskom, španskom, francuskom jeziku. Od 1966. do 1998. Milenina poezija je u više navrata objavljivana u srpskoj sredini, da bi se u poslednjoj priređenoj zbirci pojavili i prevodi njenih španskih pesama. Radeći daleko od zvaničnih tokova beogradskog nadrealizma, sasvim usamljena u vlastitoj uobrazilji slikarstva i poezije, njena neočekivana i preuranjena smrt 6. marta 1945. u Njujorku, ostavila je jugoslovensku sredinu bez jedne od najautentičnijih umetnica koju je iznedrila nacionalna kultura XX veka.

 

SAMOSTALNE I KOLEKTIVNE IZLOŽBE:

Prvu samostalnu izložbu Milena Pavlović Barili je otvorila 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu, sa 120 radova nastalih tokom školovanja u Beogradu i Minhenu. Januara 1929. godine otvara samostalnu izložbu u Požarevcu, postaje članica „Lade” i učestvuje na Prvoj prolećnoj i Drugoj jesenjoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, zajedno sa Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem. Tokom jednogodišnjeg boravka u Londonu, 27. februara 1931. otvara samostalnu izložbu u londonskoj galeriji Blumsberi. Godine 1932. izleže na XV izložbi Lade, u Beogradu. Iste godine samostalno izlaže u Galerie „Jeune Europe” u Parizu.

Na jesen 1932. godine izlaže u Rimu, u Galleria d’Arte.

Do odlaska u Njujork 1939. godine, Milena izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope:

Sala d’Arte de ‘La nazione’ (sa Marijom Sinjoreli /Maria Signorelli, Firenca, april 1933);

XII éme Salon des Tuileries (Pariz, 1934);

Galleria della Cometa (Samostalna izložba, Rim, januar 1937);

Quatre chemins (Samostalna izložba, Pariz, januar 1938);

Samostalna izložba u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije u Tirani (mart 1938)

Galerie Pitoresque (Izložba novog nadrealizma, Pariz 1939)

 

Marta 1940. samostalno izlaže u njujorškoj galeriji „Julien Levy”. Komercijalni angažman u Americi odvaja je od slikarstva te narednu samostalnu izložbu priređuje u zimu 1943. godine u United Yugoslav Relief Fund u Njujorku, a u maju se izložba seli u galeriju „Corcoran” u Vašingtonu.

 

BIJENALE POSVEĆENO MILENI

„Likovna manifestacija „San i mašta” bila je nadahnuće Prvom bijenalu „Milena Pavlović – Barili“1983.godine, koje se otvara na dan njenog rođenja 5. novembra. Od drugog Bijenala 1985. pa do danas, ova likovna manifestacija a na predlog Jovana Rajkovića dobija naziv „U svetlosti Milene”. Sedmo Bijenala 1997. godine dobija internacionalni karakter. Osnovni zadatak Bijenala je da poštuje izvorne , etičke i estetičke principe životnog dela Milene Pavlović Barili i uspostavi neprekinutu nit između večnog i sadašnjeg.

Izazovu da se trag Mileninog stvaralaštva osvetli u sadašnjem vremenu, odzvalo se na poziv selektora čitava plejada umetnika. Preko pet decenija na ovoj manifestaciji uz najeminentnija imena izlažu i mlade generacije, koje su stasavale istražujući uzajamne uslovljenosti i uticaje, stvarajući svoje autentične rukopise. Na Bijenalu se dodeljuju zvanične nagrade po oceni stručnog žirija i plaketa sa njenim likom, rad, Nebojše Mitrića. Umetničke zbirke Savremene umetnosti Galerije Milene Pavlović Barili broji 51 delo 48 autora i to 34 ulja na platnu, 12 radova na papiru (grafike, akvareli i crteži )i 5 vajarskih ostvarenja. Umetnička dela su nastala u periodu od 1959 do 2013. godine , a stečena su otkupima i poklonima autora.

Umetnici čija se dela nalaze u zbirci reprezenti su savremene likovne scene u drugoj polovini 20 veka i u prvoj dekadi novog veka.

Umetnička zbirka Savremene umetnosti i Galerije „Milene Pavlović Barili” ima kontinuitet gde se susrećemo sa različitim idejama likovnog izražavanja, kroz prožimanje prošlog i sadašnjeg vremena.Slike su ispunjene vizijama, fantazijama i istraživanjem duhovnog prostora. U osnovi slike su prožete nadrealizmom, dodirujući oblast metafizičkog slikarstva i slikarstva magičnog realizma ostvarujući specifičan vid poetske fantastike.Nasuprot njima nalaze se slike koje završavaju u radikalnom geometrizmu. ”

(Izvor: http://galerijamilenepavlovicbarilli.rs/bijenale/)

Katalog odabranih slika Milene Pavlović Barili:

 

1. Milena sa majkom, 1926, ulje na kartonu, 47×50 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
2. Portret Rudolfa Valentina, 1927, ulje na platnu, 48,5×39 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
3. Sevilja, 1928, tempera na papiru, 48×39 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
4. Autoportret sa belom kapom, 1929, ulje na platnu, 55×43 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
5. Portret Gonzalesa, 1933, ulje na paltnu, 65×54 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
6. Kompozicija sa ženskom figurom i stubovima, 1933, ulje na platnu, 55×38 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
7. Kompozicija sa dva lika, 1933, ulje na platnu, 64×33 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
8. Crna žena sa figurom, 1933, ulje na platnu, 59×44 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
9. Portret Danice Pavlović, 1934, ulje na platnu, 65×54 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
10. Devojka i lampa, 1935, tuš i tempera na papiru, 29×22 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
11. Devojka sa lampom, 1935, ulje na platnu, 63×53 cm, Muzej savremene umetnosti, Beograd
12. Portret sa crnom rukavicom, 1935, ulje na platnu, 79×60 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
13. Slikarka sa strelcem, 1936, ulje na platnu, 78×65 cm, Muzej savremene umetnosti, Beograd
14. Devojka sa velom, 1936, ulje na platnu, 45×40 cm, Muzej savremene umetnosti, Beograd
15. Portret Bruna Barilija, 1938, ulje na platnu, 41×33 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
16. Kompozicija, 1938, ulje na platnu, 41×32 cm, Narodni muzej, Beograd
17. Venera sa lampom, 1938, ulje na platnu, 64×79 cm, Muzej savremene umetnosti, Beograd
18. Autoportret, 1938, ulje na platnu, 64×52 cm, Muzej savremene umetnosti, Beograd
19. Autoportret sa velom, 1939, ulje na platnu, 65×54 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac
20. Jevanđelista Jovan, 1941, ulje na platnu, vl. Đan Karlo Menoti
21. Autoportret sa štitom i orlom (odbijena naslovna strana za novogodišnji broj časopisa Town and Country, 1940/41), kraj 1940, ulje na platnu, 35×23,5 cm, Galerija „Milena Pavlović Barili”, Požarevac

Bataveljić, Olga. „Milena Pavlović Barili ‒ život i rad u Njujorku 1939‒1945”, Braničevo 4, god. XXV, Požarevac 1979, 287‒320.

Denegri, Ješa. „Rani glasnik postmoderne”, Pobjeda, Podgorica, 28. avgust 1993.

Dimitrijević, Kosta. „Pisma Milene Barili, Srce mi kao doboš lupa”, Politika ekspres, 18. oktobar 1975.

Janković Olivera. 2001. Milena Pavlocić Barili. Beograd: TOPY, Vojnoizdavački zavod.

Kragulj, Snežana. 2010. „‘Tesna’ Evropa i ‘bogatstvo’ Amerike”. U: Zorica Bulajić-Stablović (ur.), Milena Pavlović Barili. 2. Pro futuro: teme, simboli, značenja. Beograd: Hesperia edu.

Merenik, Lidija. 2010. „Slika u modi i moda u slici”. U: Zorica Bulajić-Stablović (ur.), Milena Pavlović Barili. 2. Pro futuro: teme, simboli, značenja. Beograd: Hesperia edu, Beograd.

Milena Pavlović Barili. 1. vero verius: vreme, život, delo. 2010. Beograd: Hesperia edu.

Protić, Miodrag B.  1990. Milena Pavlović Barili. Požarevac: Galerija Milene Pavlović Barili.

Subotić, Irina. „San je tako divlji”, Katalog retrospektivne izložbe Milene Pavlović Barili. Beograd, juli–avgust 1993.

Žarić, Stefan. 2017. MAISON BARILLI: BELGRADE / NEW YORK: jedna studija o visokoj modi i visokoj umetnosti. Požarevac: Fondacija Milenin dom, Galerija Milene Pavlović Barilli.

Galerija Milena Pavlović Barili. Požarevac.

Kovačević, Miodrag. Razgovori o Mileni. 2017.

Manojlović, Čarna (rediteljka). Milena. 2011. Beograd: Tuna Fish Studio (trajanje 75 min, dugometražni dokumentarni film).

Šotra, Marko (reditelj). 2010. LIBELA – Milena Pavlović Barili. Beograd: RTS.

Virtuelni muzej – Milena Pavlović Barili. 2020: Beograd: Narodni muzej.

Milena Pavlović Barili. 2009. Neverni anđeli, Beograd: Nolit (izbor iz poezije)

II

 

Spalićemo mesec

da upotpunimo noći

da odrešimo snove

da zaustavimo dah.

Onda će Igra

poteći iz naših dlanova suhih života. Ni hitra

Ni spora neće biti

Biće sama

Kao veliki šestar

potpuno uporedna

s mehaničkim ritmom

raspadanja.

 

V

 

Jednim jedinim okom

videli smo svetove

tvrde i sive puteve

vode što mru od žeđi.

Zbog toga,

oni koji ne saznaše

okovaše nas, misleći da nas imaju.

Ali naš je život bio sigurniji

nego busola –

jer mi bejasmo deca Sokola.

I, čekajući čas pogubljenja

rasla su naša krila

tako ponosita

i tako silna,

da ni njihov užareni čelik,

ni otrov njihovih gubica

nije sprečio veličanstven let

naše ravnodušnosti.

(Iz ciklusa ITALIJANSKE PESME, preveo Nikola Bertolino)

 

II

 

Šuma je umicala pod snegom…

Svukla sam cipele

jer su bile od plamena,

a sneg,

tako lagan

i nežan,

topio se naočigled pod mojim koracima.

Sve bih učinila

da ga više ne uništavam.

 

Kakvog li neobičnog putovanja!

Ni sa kim se nisam morala rastati.

 

SABLAST

 

Oh, mlade žene u belo odevene,

ovaploćenja čini i potajnog milovanja,

da li ste ikad ljubav videle?

Daleko na horizontu,

pre nego što svane dan, njen bledi lik,

skriven pod zlatnom kosom,

s grudima natopljenim krvlju,

kreće se sporo, sanjareći u skitnji.

Čuvajte se, ne recite mu ništa,

on je stariji nego svet,

skupite svoje skute, sklopite crne rukavice

i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

Njujork, juna 1941.

(Iz ciklusa FRANCUSKE PESME, preveo Nikola Bertolino)

 

IV /a/

 

U mojoj svesti tvoja slika

jača od svetlosti.

Kidajući strune svetlosti

utisnuo si svoj lik

u moju svest.

Samo mudraci razumeju moje reči,

za ostale

vreme donosi pepeo.

Kao beskrajni nerazgovetni glasovi

krstare dani mojim životom,

kao seni

i kao vode.

Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe

jer tvoj dah je jedini magnet

koji sam srela na ovom putu,

sada se odmaram.

Na licu nosim svetlost jedne zvezde,

u srcu tvoju sliku.

Samo mudraci razumeju moje reči.

 

V

 

Sve su mi reči bile tužne.

Sada mi je milija

ćutnja.

Život je dug

kao nepoznata reka.

 

XIII

 

Načiniti kopiju mozga

uvučenog u samog sebe

i neki drugi put ga obasjati njim samim.

Zapaliti ga

naduti

nadeti –

sve dok ne prekine krug.

Potom

spojiti struje

u magnetni čvor

i mahinalno nabaciti kuku

na klin horizonta.

Potom

nema žurbe

i nema zakašnjenja.

Ispada da je sve

predviđeno

i spojeno

u ravnoteži.

Centrifugalni ples

može početi,

noseći u vrhovima prstiju

pozlaćene spirale,

sa ritmom koji je večan

koji traje

koji se niti umara

niti odmara.

(Iz ciklusa ŠPANSKE PESME, preveo Radivoje Konstantinović)